Prozne minijature Franca Kafke od aforizma i idioma do kratke priče [Tema: Kafka]

1.

Čitanje Dnevnika Franca Kafke zahteva jednaku pažnju i nudi, zauzvrat, gotovo jednako zadovoljstvo kao i čitanje bilo koje njegove pripovetke ili romana. Razlog je, između ostalog, i raznolikost sadržaja tih zapisa. Pored beležaka o savremenicima i aktuelnim događajima, opservacija različitih tema, intimnih ispovesti i filosofskih meditacija, tamo nalazimo i svedočanstva povremene veoma intenzivne, reklo bi se – grozničave literarne aktivnosti. Književne skice i beleške, crtice i kratke priče, fragmenti nikad dovršenih dužih tekstova ukazuju na predan i nesmiren rad, na rastrzan i uporan duh. Neprestano tragajući za pravim izrazom Kafka počinje da piše u isto vreme različita dela: romane, kraće i duže pripovetke, ali ubrzo potom većinu radova napušta da bi započeo nove, pri tom nikada, ili veoma retko, zadovoljan onim što je prethodno napisao. Na stranicama dnevnika, i u nekim drugim sačuvanim beleškama, otkrivamo i potrebu velikog pisca da se izrazi na potpuno drugačiji način. Umesto pripovedanja ili precizne introspektivne analize on bira formu aforizma – sasvim kratkog i jezgrovitog zapisa, i njime lično biva daleko zadovoljniji. Pojedini aforizmi stekli su i poslovičnu prepoznatljivost, i često se navode kao najočigledniji i konačni dokaz Kafkine lucidnosti i duhovitosti. Upućeniji čitalac može u tim kratkim tekstovima da „oseti“ čitavog Kafku. „Stepenik nedovoljno duboko izlizan koracima samo je, gledan iz sebe sama, pomalo dosadno sastavljeno drvo“ (Kafka 2008: 59), razmišlja naš pisac o korisnosti uspevajući da, na zadivljujući način, saopšti misao melanholičnu i duhovitu istovremeno.

„Istina je nedeljiva, pa stoga ne može samu sebe spoznati; ko želi da je spozna mora biti laž“ (Kafka 2008: 80) — prepoznajemo pravi „kafkijanski“ paradoks u samo jednoj rečenici. „Mojsije nije dospeo do Hanaana ne zbog toga što mu je život bio kratak, već zato što je to bio ljudski život“ (Kafka 1978v: 121). I svaki naredni aforizam, a ima ih Kafkinoj zaostavštini zaista mnogo, potvrđivao bi navedenu tezu o izuzetnoj pronicljivosti i izražajnoj jezgrovitosti. Mada sami ne ulaze u okvir pripovedne književnosti, aforizmi stoje na samom njegovom početku: Kafkin umetnički manir u celini karakterišu osobine svojstvene aforizmu kao književnoj formi. Sa druge strane, postoje i narativni tekstovi, kratke priče, koji sa aforizmom imaju vrlo konkretne veze. Žanrovska raznovrsnost, tako karakteristična za slavnog praškog pisca, pre svega je posledica slobodnog traganja za odgovarajućom formom, a ne potrebe da se eksperimentiše žanrom. Kafka nije imao ambicija te vrste, a njegovu ranu želju da napiše roman najpre treba dovesti u vezu sa težnjom da potvrdi ozbiljnost sopstvenih literarnih stremljenja. Slobodno možemo reći da ga je problem žanra zanimao u sasvim površnom smislu. U jednom trenutku zapisao bi aforizam, u drugom započeo pripovetku ili roman. Međutim, žanrovski posmatrano, svaki Kafkin zapis, da upotrebimo jednu sasvim uopštenu odrednicu, obavezno postavlja i pitanje književne vrste. Vizura pisca ne poklapa se nužno sa gledištem čitaoca ili tumača i o toj se okolnosti mora voditi računa prilikom analize njegovih tekstova. Iz perspektive interpretatora posmatrani, pojedini aforizmi „jasno pokazuju“ tendencije da prevaziđu granice svoje forme. Aforističnost je nesporna, ali oni poseduju i nešto tipično pripovedačko, očigledan nagoveštaj šireg, aforizmu nesvojstvenog umetničkog zahvata. Evo jednog primera: „Pravi put ide preko užeta koje nije razapeto u vazduhu, nego neposredno nad tlom. Čini se da je više udešeno za to da se spotičemo o njega, nego da hodamo po njemu.“ (Kafka 1978v: 121) I površni poznavalac Kafkinog dela može da oseti kako ovaj kratki tekst nagoveštava više od onoga što dve rečenice kao aforističku poentu nude. Neznatni mentalni napor upućenijeg čitaoca isprovociraće širi kontekst i obezbediti nedefinisanu asocijaciju na neku postojeću Kafkinu priču. Ipak, po svojim imanentnim svojstvima, ovaj zapis nedvosmisleno ostaje aforizam.

Navodimo ga kao prelazni oblik ka našoj prvoj temi – grupi radova koji doslovno prevazilaze formu aforizma.

2.

Činjenica da je samo desetak tekstova od impresivnog broja raznovrsnih aforističkih zapisa Kafka izdvojio i obeležio naslovima svedoči, ipak, o osećanju, ako ne i o svesti pisca, da oni poseduju uobličene pripovedne osobine. Perspektiva interpretatora otkriva iskorak od aforizma ka kratkoj priči. Tekstovi sintaksički gravitiraju kratkoj priči, kako ćemo već i na primeru pokazati, ali time i semantički nadilaze formu aforizma. Način na koji to čine, kao i stepen odvajanja od aforizma, razlikuju jedan takav tekst od drugog sličnog. Aforističko jezgro teksta ili aforistički intonirano značenje, sa druge strane, preovlađujuća je osobina koja ih međusobno povezuje, ali i razlikuje od ostalih Kafkinih radova. Prvu grupu kratkih tekstova nazvaćemo „aforistički intoniranim minijaturama“ i prvi primer, Najbliže selo, iz 1916. godine, pomenute osobine sasvim jasno pokazuje. „Moj deda je imao običaj da kaže: Život je začudo kratak. Sada, kada ga se prisećam, on mi se toliko sažima da, na primer, jedva shvatam kako se neki mlad čovek može odlučiti da odjaše u najbliže selo, bez bojazni da – uopšte ne uzimajući u obzir moguće nesrećne slučajeve – već i trajanje običnog života, koji srećno protiče, ni blizu neće biti dovoljno za takav jedan put.“ (Kafka 1978a: 290) Aforističko jezgro minijature nije teško uočiti. Bez uvodnog dela ona bi se još uvek mogla čitati samo kao aforizam („Kako se mlad čovek može odlučiti…“). Međutim, par uvodnih rečenica, makar i neznatno, razmiče aforistička određenja teksta i, što je još važnije, to čini na presudan način. Po tome se minijatura Najbliže selo i razlikuje od ranije navedenog „aforizma o pravom putu“. Njen tekst sadrži dvostruki pripovedački okvir. Uvodi se pozicija naratora, ali on samo upućuje na novog pripovedača, onog koji zapravo izgovara aforističku rečenicu. Ova, opet, ne stoji više izolovano kao sentenca, već nužno stupa u međudejstvo sa ostatkom minijature. Promena okvira značenjski uređuje aforističko jezgro teksta, a centralna slika minijature neslućeno povećava svoj asocijativni kapacitet. Iz ovih razloga kratki tekst Najbliže selo definitivno se odvaja od aforizma. On ima svojstva priče, doduše krajnje redukovana, ali sasvim dovoljna da aforistička poenta bude samo deo značenja. Sa druge strane, postojanje aforističke osnove i očigledna aforistička intonacija poruke opravdavaju upotrebljeni naziv. Najbliže selo je iznenađujuće očigledan primer iskoraka iz aforizma ka pripovedanju. Ostale minijature ovog tipa kompoziciono su još dalje od aforizma, bliske autonomnoj pripovednoj formi. Ipak, i u njima ostaje prepoznatljiva aforistička intonacija, pre svega u snažnoj sentencioznosti njihovih finala. To ćemo pokazati na primeru kratke priče Nesreća matorog momka, iz 1911. godine: „Čini se tako strašno ostati mator momak kao star čovek i uz tegobno čuvanje dostojanstva moliti za prijem kad želiš da provedeš veče s ljudima, biti bolestan i iz ugla svoje postelje nedeljama gledati praznu sobu, uvek se opraštati pred kapijom, nikad ne hitati uza stepenice sa svojom ženom, u sobi imati samo pobočna vrata koja vode u tuđe stanove, večeru nositi kući u jednoj ruci, biti prinuđen da se diviš tuđoj deci, ne smejući da neprestano ponavljaš: ‘Ja nemam dece’, podešavati svoj izgled i ponašanje prema jednom ili dvojici matorih momaka iz mladićkih uspomena. Tako će to biti, samo što ćeš i u stvarnosti, i danas i kasnije, sam stajati tu, s telom i stvarnom glavom, pa, dakle, i sa čelom, da bi lupao šakom po njemu.“ (Kafka 1978a: 115) Izvesno je da se u ovom slučaju ne radi o pripovedački proširenom aforizmu. Izraz „aforistička intonacija“ dobija sada potpuniji smisao jer u Nesreći matorog momka prepoznajemo aforističnost utiska i poruke, vrstu poente koju nosi čitav tekst, a ne njegovo aforističko poreklo. Uostalom, druge odlike teksta potpuno su na tragu karakteristika kratke priče: jedinstvo atmosfere i ritma pripovedanja, izdvojen poslednji pasus koji, premeštajući akcenat priče na sasvim različit nivo, preobražava

Prozne minijature Franca Kafke od aforizma i idioma do kratke priče 36 do tada ostvareni ton i efektno naglašava ili neočekivano razotkriva smisao čitavog dela. Odmah treba istaći da naglašeno poentiranje, nagla promena raspoloženja ili iznenadni iskorak u potpuno izmenjenu ravan pripovedanja na završetku pripovetke, predstavljaju opštu odliku Kafkinog manira i pronalazimo ih u različitim delima bez obzira na njihovu dužinu. Međutim, efektnost ove vrste obrnuto je proporcionalna dužini teksta. U potpunosti se postiže isključivo na malom prostoru, u tekstovima koji se čitaju u jednom dahu, a time se Kafka otkriva kao autor kome po prirodi umetničkog zahvata više odgovara kraća forma. Stoga ne treba da čudi da široko razvijene ideje, romane i duže pripovetke, Kafka po pravilu ne dovodi do kraja u formalnom pogledu. Njihova logička završenost problem je tumačenja značenja. Da rezimiramo: razlikovna osobina ove grupe minijatura prema drugim kratkim tekstovima jeste specifična refleksivnost utiska koju tekst nosi, naglašena aforistička poenta na kraju. Kafka je radove ovog tipa pisao od samog početka.

Neki od prvih objavljenih tekstova, u časopisu Hiperion 1908. godine, zapravo su aforistički intonirane minijature: Odbijanje, Putnik u tramvaju, Prozor na ulicu. Pogrešno bi bilo zaključiti da su one karakteristične jedino za početne literarne korake našeg pisca. Uporedo sa stranicama najčuvenijih Kafkinih dela nastaju i minijature Iznenadna šetnja (1912), Odluke (1912), Svakodnevna zabuna (1917), Zajednica (1920), Čigra (1920), Mala basna (1922), Polazak (1922), O parabolama (1923). 3. Sada za trenutak premeštamo pažnju na jedan širi obzor. Ukazali smo na osobinu pojednih Kafkinih tekstova da nose aforističku poentu, na njihovu konkretno izraženu refleksivnost i sentencioznost. Međutim, kada govorimo o celini Kafkinog stvaralaštva pomenute osobine kao da poprimaju sasvim apstraktan vid. Veoma je teško konkretizovati poruke njegovih tekstova i to, između ostalog, utiče na mnogostrukost čitanja i razumevanja, izaziva polemike i suprotstavljene interpretacije. Pa ipak, recepcija Kafkinih tekstova pokazuje izvesne pravilnosti koje, sa svoje strane, ukazuju na osobine imanentne samom delu. Umesto razmatranja širokog kruga tumačenja zadržaćemo se na samo jednom ali, čini se, dovoljno ilustrativnom primeru. Jedan lucidni tumač istorije filosofskih ideja primetio je neobičnu srodnost „vrlo kratkog teksta“ Najbliže selo sa čuvenom Zenonovom aporijom o Ahilu i kornjači. On sugeriše da Kafkin tekst može da posluži kao „zgodni minijaturni ključ za otvaranje tajne i odgonetanje zagonetke koje je krio Zenon“ (Muhić 1991: 36). Bez želje da ulazimo u razmatranje ispravnosti ovog inače veoma zanimljivog tumačenja, zadržavamo se na njemu zbog srećne okolnosti da omogućava sagledavanje svojevrsne složenosti čitalačkog stava kada je u pitanju delo ovog pisca. Kao prvo, imamo slučaj da se Kafkin tekst (veoma je simptomatično da se ova, u uobičajenoj terminologiji „kratka pripovetka“, tretira kao „veoma kratki tekst“ i time, donekle, zamagljuje njen fikcionalni, literarni karakter) prihvata, ma kako uslovno, kao filosofski zapis – kao filosofski aforizam; dakle, imamo slučaj specifičnog čitanja, i, drugo, nailazimo na veoma inspirativno preciziranje prirode njegovog sadržaja – tekst se upoređuje sa filosofskom aporijom. Naravno, ni jedna od reakcija na Kafkin rad nije slučajna. Prva predstavlja prilično rašireno gledište, dok druga anticipira temeljnu osobinu Kafkinih radova. Istovremeno, pokazuje se da i recepcija Kafkinog dela krije osobine imanentne njemu samom. Izrazi kao što su „tajni ključ“, „šifra“, „kod za tumačenje“, i sami dovoljno govore o vrsti pristupa delu našeg pisca. Tekst je zagonetka koju treba rešiti, i to zagonetka koja svakako ima smisleno rešenje. Tome u prilog ide i ekstremna ezoteričnost Kafkinog dela, odsustvo pokazatelja za bilo kakvo situiranje. U otkrivanju značenja dužih tekstova, kao i dela u celini, najkraći prozni radovi često se koriste doslovno, pojačani, po pravilu, odgovarajućim biografskim detaljima. Oni se navode kao reči samog Kafke, kao ključni dokazi u složenoj argumentaciji tumača. Time im se, svakako, uskraćuje specifični status umetničkog teksta i tretiraju se kao eksplicitno izloženi stavovi samog pisca. Filosofski aforizam, dakle, otkriva filosofsko polazište autora, a sledeći korak pri takvom čitanju jeste iznalaženje, u romanima i pripovetkama, preciznih filosofskih (ili teoloških) sistema, zagonetno izloženu umetničku eksplikaciju onoga što je aforizmom nagovešteno. Prema analogiji, ono što se u najkraćoj formi tretira kao aforizam u obimnijim delima se konsekventno razmatra kao filosofska alegorija. 2

Pravi smisao dela, dakle, moguće je otkriti samo pronalaženjem tajnog koda za dešifrovanje prikazane alegorije, otkrivanjem zgodnog minijaturnog ključa, a na ovaj način se tumačenje Kafke pretvara u alegorezu. Ona implicira da Kafkin jedinstven i u filizofskom smislu reči, zaokružen sistem misli nedvosmisleno postoji i ovaj autor ga svesno (ili nesvesno) ostvaruje u delu. Presudan momenat za takvo shvatanje jesu upravo aforizmi i aforistički intonirane minijature budući da pripovetke i romani našeg pisca sami ne nude pokazatelje koji bi potvrđivali da se zaista radi o alegoriji (Todorov 1987: 172-173). Ma koliko delovalo čudno (a pravi izraz bi zapravo bio: paradoksalno) zaključujemo da Kafkini radovi izgledaju kao dela koja se mogu alegorijski interpretirati, ali da, istovremeno, pravih indikacija za takvo tumačenje, u okviru pojedinačnog teksta, nema. Sa druge strane, simptomatično je i to što pomenuti tumač (koga, treba priznati, više zanima Zenon i problem melanholije) upoređuje Kafkinu minijaturu sa aporijom. On time naslućuje specifičnu odliku ovog teksta. Naime, aporija je sasvim osobeni oblik filosofskog zapisa. Ona predstavlja najdalji osmišljeni iskorak u uznemirujuću oblast logičke bespomoćnosti. Njen smisao nije profilisanje određenog sistema misli već, zapravo, negiranje mogućnosti bilo kakvog. Aporija nije suprotnost koja samo za trenutak prekida tok jedne ideje da bi omogućila njeno sadržajnije promišljanje ili usmerila misao, već upravo misaona poteškoća, bukvalno – prepreka koja zaustavlja. Paradoksalna po svojoj suštini, aporija na smislen način govori o besmislu i neumoljivom logikom razotkriva nedostatnost svake logike. Protivrečnost je temeljna osobina skoro svakog (ili makar svakog uspešnog) Kafkinog aforizma i aforističnog teksta. Kako je pomenuti tumač dobro zapazio, oni su po svojim krajnjim implikacijama upravo aporije. Međutim, prihvatimo li da je tako, suočavamo se sa novom kontradikcijom: ako jednu aporiju koristimo kao „tajni ključ“ za dešifrovanje alegorije nekog obimnijeg dela, dolazimo u paradoksalnu situaciju da smisao otkrivamo besmislom, a to, opet, na planu tumačenja, može imati dalekosežne i, čini se, vrlo precizne implikacije. Otud, jedan broj tumača umesto sa alegorijom poredi Kafkine tekstove sa parabolom koja „govori o neiskazivom i saopštava nesaopštivo i nepojmljivo“ (Grubačić 1983: 7). Bez obzira na konačne implikacije prozni zapisi Franca Kafke čitaju se kao tekstovi koje možemo do kraja interpretirati – filosofski, teološki ili mitološki, ali, paradoksalno, uspešno izmiču svakoj dosledno izvedenoj interpretaciji. Naš drugi zaključak na ovom istom mestu ide i korak dalje. Krucijalna odlika Kafkinog stvaralaštva na najapstraktnijem nivou, odnosno obeležje u čijem znaku stoji čitavo delo ovog pisca, nije ni aforističnost, ni refleksivnost, niti alegoričnost (ili paraboličnost) već upravo – paradoksalnost. Paradoksalnost je temeljna i prožimajuća osobina koju otkrivamo u više ravni: kao stilsku figuru, na nivou predstavljenog – kao paradoksalne likove i situacije, zatim kao kompoziciono polazište, ali na ovom mestu prepoznajemo je čak i u ravni čitanja – paradoksalan je odnos između vrste proze i njenog značenja.

Kao dodatak prethodno razmatranoj grupi proznih minijatura odmah treba priključiti nekoliko radova sa gotovo istovetnim osobinama: Ćutanje sirena, Prometej, Gradski grb, Posejdon, Istina o Sanču Pansi. Njihova osobenost je u tome što umesto originalnog aforizma kao osnovu imaju izvesnu mitološku postavku ili ličnost. Kafka koristi mitološki sadržaj za aforističku opservaciju i, po izraženoj refleksivnosti, ova dela su zapravo bliža aforizmu nego pripovednoj formi. Zbog takve eksplicitnosti stava i prepoznatljivosti sadržaja postoji tendencija da se ove minijature iskoriste kao osnova za mitološko tumačenje čitavog Kafkinog opusa i kao dokaz njegove preovlađujuće okrenutosti mitu. Takav pristup u osnovi odgovara postupku koji primenjuju tumači skloni filosofskim ili teološkim interpretacijama i potvrđuju utisak da ezoterično Kafkino delo prosto izaziva da bude protumačeno kroz jednu ideju. Meletinski je veoma argumentovano obrazložio Kafkin odnos prema mitu i pokazao da je autoru Zamka (za razliku od Džojsa ili Eliota) potpuno strano eksperimentatorsko poigravanje tradicionalnim mitovima (Meletinski 1983: 351).

4. Deluje zaista čudno činjenica da i pored svih razlika među tumačenjima Kafkinog opusa, a ona neretko izgledaju kao antipodi, većina njih deli jedno isto shvatanje o prirodi Kafkinog jezika. Ono se neretko pretvara u stereotip sa aksiomatskom snagom. Koren takvom stanovištu, čini se, relativno je lako otkriti. Osobenosti Kafkinog jezika su od samog početka bile određivane u poređenju sa jezikom ekspresionističkih pesnika. Razlike se uočavaju prostim sravnjivanjem tekstova: uskovitlana interpunkcija, bujica reči, eksplozija metafora, nasuprot klasično uravnoteženog tona, sračunate hladnoće sudskog izveštaja i spokojnog ritma zakonskog akta. Jedno u osnovi pravilno zapažanje, doduše ograničenog dometa, postalo je smetnja iznalaženju preciznijih postavki. Dovitljivo skrojena sintagma Gintera Andersa o prirodi Kafkine rečenice – „jezik protokola“, bez prave krivice autora, ne samo da je postala nezaobilazna odrednica u tumačenjima, već, na žalost, i sveobuhvatna kvalifikacija Kafkinog stila.

Samo kao ilustraciju navodimo reči drugog tumača, nekoliko decenija posle Andersa, koji bez ograda govori o konstantnoj i opštoj osobini jezika našeg pisca – „Trezven i bez ukrasa, prigušen i ravnomeran, Kafkin jezik ne zna magiju reči, dopadljiv obrt koji pridobija sam sobom“ (Krivokapić 1978: 265). Osnovni razlog za isticanje netačnosti ovakvog gledišta ne leži u našoj preteranoj minucioznosti. Svakako, izraz „jezik protokola“ treba uslovno shvatiti, kao stil pretežnog dela Kafkinog stvaralaštva. Međutim, pravi problem nastaje onda kada se posredno, takvim stavom, za Kafku vezuje jedan način pisanja (koji se, da sve bude gore, dovodi u vezu i sa njegovom službom!) i time nužno relativizuju autorove intencije. Takav stav implicira da je Kafka pisao „jezikom protokola“ jer jednostavno nije umeo drugačije. Autor Procesa je, uz sve životne nevolje na koje, pritisnut, nesvesno reaguje, jednog procesa, ipak, sve vreme potpuno svestan – stvaralačkog. Osim toga, smatramo ispravnim i stav o suštinskoj bliskosti Kafke i ekspresionista i pored očiglednih razlika na verbalnom nivou. Za činjenicu da je i Kafka poznavao magiju reči, poetski obrt, da je i njegov jezik mogao da ne bude trezven i prigušen već upravo uznemiren i afektivan, pronalazimo mnogo primera. U Opisu jedne borbe, najstarijem sačuvanom rukopisu, 1904-1905. godine, čitavi delovi napisani su jezikom poetski uskovitlanim. Neka poređenja i metafore su čak upadljivo ekspresionističke: „Probijali smo veče glavom. Nije više bilo dnevnih sati, nije više bilo noćnih sati. Čas su se dugmeta na našim kaputićima trljala jedno o drugo poput zuba, čas smo trčali na ravnomernom odstojanju, sa ognjem u ustima kao tropske zveri. Kao oklopnici u starim ratovima, trupkajući po zemlji i visoko u vazduhu…“ (Kafka 1978a: 62)

Ali ne samo u ranim rukopisima, jednako osoben jezik otkrivamo i u nekim objavljenim delima: „Ka meni, ka meni… Opruži se moste, dobro se opri gredo bez priručja, održi onog ko ti je poveren. Neprimetno uravnotežavaj nepouzdanost njegovog koraka; ali ako posrne, otkrij svoje lice i poput planinskog boga zavitlaj ga na obalu.“ – Most, 1917. (Kafka 1978a: 295) „Koračam, i moj tempo je tempo ove ulične strane, ove ulice, ove četvrti. Ja sam, s pravom odgovoran za sve udarce o vrata, po pločama stolova, za sve zdravice, za ljubavne parove u posteljama, među skelama novogradnji, stisnute uza zidove kuća umračnim ulicama, na otomanima u bordelima.“ – Na povratku u dom, 1907. (Kafka 1978a: 72) „Kad bi samo mogao da postaneš Indijanac, za tren oka spreman, i kad bi na konju koji juri, iskošen u vazduhu, svaki čas osećao kratak drhtaj nad uzdrhtalim tlom, sve dok ne ostaviš mamuze jer nema mamuza, sve dok ne odbaciš uzde jer nema ni uzda, i, čim predeo pred sobom počneš samo da nazireš kao pokošenu pustaru, da već ostaneš bez konjskog vrata i konjske glave.“ – Želja da postaneš Indijanac, 1910. (Kafka 1978a: 108) Navedeni tekst predstavlja, zapravo, čitavu proznu minijaturu. Nije nimalo slučajno da i ostali primeri pripadaju tom tipu najkraćih tekstova jer osobeni jezik otkrivamo kao jedno od njihovih osnovnih razlikovnih obeležja. U njemu ne nalazimo ni traga od hladnoće i uravnoteženosti tona. Međutim, pesnički intoniranim stilom nisu pisane samo minijature. Doduše, sasvim izuzetno – Na izgradnji kineskog zida ili Seoski lekar – u celini poetskosimboličnim stilom Kafka je pisao i duže tekstove. Navedeno daje povoda sa sledeći zaključak: u zavisnosti od vrste dela i literarnog plana on je svesno birao odgovarajući narativni stil, odnosno tip rečenice. „Poetski stil“, kao god i „jezik protokola“, Kafka je svesno izgradio i smisleno koristio, a ovaj poslednji upravo suprotstavljajući se ekspresionističkoj metaforici koju je u početku delimično prihvatio. Najkraće Kafkine tekstova drugog tipa nazvaćemo „poetski intoniranim proznim minijaturama“, ali ne samo zbog osobina jezika kojim su pisane već prevashodno zbog specifičnog kompozicionog postupka koji Kafka primenjuje, a potpuno je različit od onog kojim je pisao „aforistički intonirane minijature“.

5. Osobinu prosedea da prikazuje slike umesto da pripoveda događaje tumači su rano primetili3 i ona se smatra u većoj meri „kafkijanskom“ od aforističnosti ili refleksivnosti. Prema Andersu glavna odlika rada našeg pisca jeste da on ne pravi zaplete već zamrznute slike (Anders 1985: 83). Prozne minijature drugog tipa predstavljaju ostvarenje pomenute osobine stvaralaštva na sasvim suženom prostoru. Svaki od tekstova ove vrste zapravo je jedna neobična slika i naziv koji smo u početku samo uslovno upotrebili za najkraća pripovedna dela, prozna minijatura, u ovom slučaju pokazuje etimološki potpuniji smisao: minijatura kao slika malog formata, odnosno, ilustracija srednjovekovnih tekstova – početno slovo teksta preobraženo u živopisnu sliku, često pregnantno simboličnu. Čak su i sličnosti sa poznatim slikarskim delima veoma uočljive. Najčešće se navode radovi Tuluz-Lotreka, U cirkusu Fernando, i Žorža Seraa, U cirkusu, uz pozivanje na minijaturu Na galeriji. Manje je poznata iznenađujuća podudarnost jedne scene iz pripovetke Seoski lekar sa platnom Henrija Fjuzlija – San. U minijaturi Jastreb imamo sliku čoveka kome jastreb kljuje noge i na kraju ga ubija. Na galeriji – dve suprotstavljene slike jahačice u manježu. Kratka priča Noću – slika čoveka koji bdi nad gradom. Ni dela ove vrste, slično aforistički intoniranim, ne treba vezivati za jedan period stvaralaštva. Kafka ih je pisao čitavog života. Na samom početku, u časopisu Hiperion, objavljeni su: Rasejano gledanje kroz prozor (1907), Na povratku u dom (1907), Prolaznici koji trče (1907), Želja da postaneš Indijanac. Desetak godina kasnije nastaju minijature veoma cenjene od strane tumača: Na galeriji (1916), Most (1917), Noću (1920), Jastreb (1920), Krmanoš (1920), Povratak (1920). Minijaturu Želja da postaneš Indijanac već smo naveli, a bliže ćemo pogledati minijaturu Most. Prikazana slika je most u planini. To međutim nije običan most i prva asocijacija je personifikacija – most sa ljudskim osobinama, most sposoban da razmišlja. Ali ovaj utisak vara – nisu predmetu date ljudske osobine već je ljudsko biće postalo predmet. Na ovom mestu se prvi put suočavamo sa jednom temeljnom osobinom Kafkinog stvaralaštva koju nije bilo lako otkriti u aforističkim tekstovima, a dovodi ga u mnogo bližu vezu sa ekspresionističkim savremenicima. Njihova zajednička stvaralačka intencija bila je izazivanje šoka – sračunato korišćenje različitih sredstava da bi se zaokupila pažnja čitaoca i on izveo iz sigurnosti uobičajenog shvatanja stvarnosti.4

I Kafkino delo stoji pod preovlađujućim uticajem „poetike šoka“. On u ovom slučaju postiže šokantan efekat slično pesnicima ekspresionizma – prikazivanjem začuđujuće slike. Međutim, njemu to dvostruko uspeva. Slika iznenađuje svojom neobičnošću, ali autor istovremeno vrši i sračunat pritisak na svest čitaoca time što, istovremno, i otvara i zatvara mogućnost da se ona prihvati u prenosnom značenju. Koliko god bila efektna u kratkim tekstovima, ova osobina puni smisao dobija u dužim pripovetkama. „Bio sam ukočen i hladan, bio sam most raspet nad provalijom“, počinje tekst i svojim perfektom otvara paradoksalnu poziciju pripovedača koji više nije most (ili uopšte više nije?). Kafka ne ostavlja čitaocu na volju da pretpostavi personifikovani kameni most, već odmah daje njegov opis: „S jedne strane sam se ukopao vrhovima peta, sa druge strane šakama, zube sam čvrsto zario u ilovaču što se mrvila“. I dok navedena rečenica maksimalno opterećuje čitaočevu mogućnost poimanja, jer se čitava slika još uvek može shvatiti prenosno, sledeća takav napor u potpunosti obesmišljava: „Skutovi kaputa lepršali su mi oko bokova“. Umesto personifikovanog kamenog mosta vidimo petrifikovanog čoveka. Kafka zahteva da bude čitan doslovno – most nad provalijom jeste čovek. U pripoveci Preobražaj glavni junak se jednog jutra budi kao insekt. U prenesenom značenju trebalo bi razumeti da Gregor Samsa živi kao kakav insekt (što bi se moglo odnositi na njegove karakterne osobine, incestuoznu zaljubljenost, poziciju neženje i sl). Međutim, pripovetka od početka do kraja ne može drugačije da se shvati nego doslovno. Gregor jeste insekt. Slično je i u minijaturi Most: čovek je bukvalno postao zabačeni most u planini. I dok je u Preobražaju slika Samse-insekta centralna, ali i polazna za čitav niz daljih događaja, Most je, ponavljamo, minijatura u pravom smislu reči. Slika je data izolovano i zgusnuto. U trenutku kulminacije rečenica se pretvara u stih: „Ka meni, ka meni – opruži se moste, dobro se opri gredo bez priručja, održi onog ko ti je poveren…“ I, nimalo slučajno, Breton je ovaj tekst uvrstio u antologiju nadrealizma (Šijaković 1986: 8). 6. Poetski intonirane minijature pokazuju sasvim različitu polazišnu osnovu od aforistički intoniranih. Ako kao dominantnu crtu potonjih odredimo refleksivnost i aforističnost sa akcentom na zaokruženom sistemu misli, onda je obeležje prvih poetičnost i simboličnost u likovnom smislu. Kompozicioni postupak prikazivanja slike, kako su tumači dobro primetili, Kafka primenjuje u čitavom delu. On na određeni način kolidira sa onim koji možemo označiti kao alegorizaciju. Jedan broj tumača upravo prozne minijature drugog tipa koristi kao ključni argument za sasvim drugačije interpretiranje dužih Kafkinih tekstova – oni su simbolični u smislu da se nikada ne mogu do kraja podvesti pod neki zaokruženi sistem misli. Dok je alegorija literarni izraz izvesne predliterarne suštine, simbol je u isti mah i izraz i suština, odnosno, njegova suština postoji samo u izrazu. Pokušaj da se odgonetne simbol jednako je besmislen kao i pokušaj da se prepriča poezija. Rešenje dileme između dva oprečna stanovišta možda pruža sagledavanje jedne specifične odlike pomenutog kompozicionog postupka. Vraćamo se Kafkinom odnosu prema jeziku koji, zajedno sa tehnikom prikazivanja slike, prerasta u jedan od čvorišnih problema tumačenja čitavog njegovog stvaralaštva i uslov za razumevanje dela. Isticanje svesnog pristupa stvaralačkom procesu samo je početni korak u tom pravcu. Osim smislene upotrebe različitih tipova rečenica neophodno je uočiti, a pojedini tumači su to vrlo rano učinili, da se i u kompozicionoj ravni Kafka u velikoj meri oslanja na jezičke potencijale. Prikazane slike (sada posmatramo celinu Kafkinog dela) nisu obične metafore, uobičajeni proizvod pesničke mašte. Sintaksički nivo njegovog dela suštinski je povezan sa verbalnim. „Samo njemu koji je odbačen jezik stoji na raspolaganju u svoj njegovoj širini i dubini“, tvrdi Anders dajući istovremeno i psihološki utemeljeno obrazloženje takvog poetskog stava, „Kafka jezik deli sa neprijateljem koga obigrava – svetom. Tačnije, on crpi iz zatečenih rezervi, iz karaktera slika, iz jezika. Metaforičke reči uzima doslovno.“ (Anders 1985: 69) Radi se o sasvim originalnom, a po značenje dela dalekosežnom, postupku, o korišćenju skrivenih nagoveštaja koje jezik nudi. Postupak bi se mogao opisati kao prevođenje figurativnog govora u slike. Kafka bukvalno prikazuje poslovice ili uobičajene metaforičke izraze – okoštalu metaforu „osetiti na sopstvenoj koži“ nalazimo doslovno prikazanu u pripoveci U kažnjeničkoj koloniji; u romanu Zamak poslovica „nesreća nikad ne ide sama“ otkriva nam se kroz pojavu dva pomoćnika; u istom romanu nalazimo i izraz „živeti na očigled sveta“ u scenama kada geometar K. stanuje u školi; već pominjana slika u pripoveci

Preobražaj zapravo je uobičajena metafora „biti gnusni insekt“ itd. Koristeći specifične osobine jezika, homonimiju i sinonimiju, i preplićući denotativni i konotativni nivo značenja, Kafka traži nove mogućnosti za svoj neobični izraz. Na suprotstavljanju asocijacija koje postoje na verbalnom nivou, u okviru značenja reči ili izraza, gradi čitave zaplete svojih dela: Vorurteil – predrasuda i Vor Urteil – presuda doneta unapred, ili Schloss – brava i zamak. Međutim, Kafka se ne zadržava samo na oblikovanju slika prema izrazima i poslovicama. On prodire u idiomatsku ravan jezika, razara podrazumevani nivo jezičke komunikacije – metaforu prikazuje doslovno, idiom pretvara u metaforu. Izlaže sumnji ono što se u normalnom jezičkom saobraćaju podrazumeva i u tom smislu ostaje na tragu „poetike šoka“. Kafka neprestano narušava ustaljeni postupak razumevanja jezičkih jedinica odvajajući reč, idiom ili metaforu od značenja, insistirajući na doslovnosti tamo gde se preneseno značenje podrazumeva i otvarajući svaku i najmanju mogućnost da se na bilo kom nivou pojavi dvostruki smisao. U pitanju nije nevina poetska igra. On iskušava mogućnosti poimanja teksta i vrši svesni akt na uobrazilju čitaoca. Kada insistira na podrazumevanju kao uslovu funkcionisanja jezika, on dovodi u pitanje i samu valjanost takvog razumevanja i, ne sluteći koliko daleko ide, otkriva suštinsku prozvoljnost jezičkog znaka i nedostatnost komunikativnih sredstava.

Nastavak razmatranja u ovom pravcu neminovno dovodi do određenih zaključaka o značenju Kafkinih tekstova. I ovde ocrtava izvesna podudarnost Kafkinog prosedea sa formalnim obeležjima aforizma. Duhovitost i jezgrovitost aforizma, njegove daleko najznačajnije odlike, takođe počivaju na specifičnim jezičkim mogućnostima – na prožimanju konotativnog i denotativnog značenja teksta, homonimiji i sinonimiji na različitim ravnima jezika. Kafkin umetnički postupak, jednako kao i aforizam, u potpunosti je uronjen u jezik i iz jezika izvlači svoje najvitalnije mogućnosti.

Branko Ilić

Literatura

Anders 1985: Ginter Anders, Kafka pro et contra (osnovi spora), Beograd: Rogoz.

Grubačić 1983: Slobodan Grubačić, „Proces“ Franca Kafke, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Kafka 2008: Franc Kafka, O grehu, patnji, nadi i istinskom putu, Beograd: Službeni glasnik.

Kafka 1978a: Franc Kafka, Celokupne pripovetke, Beograd: Nolit.

Kafka 1978b: Franc Kafka, Dnevnici 1910-1913, Beograd: Nolit.

Kafka 1978v: Franc Kafka, Dnevnici 1914-1923, Beograd: Nolit.
Meletinski 1983: Elijazar M.Meletinski, Poetika mita, Beograd: Nolit.
Muhić 1991: Ferid Muhić, Štit od zlata, Skopje, Tabernakul.
Todorov 1987: Cvetan Todorov, Uvod u fantastičnu književnost, Beograd: Rad.

Šijaković 1986: Miodrag B. Šijaković, Franc Kafka, svedok našeg otuđenja, Beograd: Novela.

Franz Kafka`s Miniatures – from Aphorism and Idiom to Short Story

2 Pod alegorijom podrazumevamo tekst sa dvostrukim značenjem – ono koje se iščitava u samom delu upućuje na drugo, skriveno, koje tekst podrazumeva; ovo drugo značenje ne može se tumačiti proizvoljno, a nagoveštaji, to je veoma važno, moraju postojati u samom tekstu (Todorov 1987: 63-78)

3 „Dok je moderno pesništvo bilo srodno s muzikom Kafkina proza je mnogo bliže likovnim umetnostima“ (Anders 1985: 84)

4 U pismu Oskaru Poloku iz 1904. godine Kafka kaže: „Ako nas knjiga koju čitamo ne budi udarcem pesnice po glavi, zašto je onda čitamo (…) knjiga mora biti sekira za zamrzlo more u nama“.