Ah, ko će napisati istoriju onoga što je moglo biti?
Biće to, ako je neko napiše,
Jedina prava istorija čovečanstva.
Ono što jeste je samo stvarni svet, nismo mi, samo svet,
Mi smo ono što nije, i tu leži istina.
Ja sam onaj koji nisam uspeo da budem.
Svi smo oni za koje smo pretpostavljali da smo.
Naša stvarnost je ono što nikad ne postižemo.
Šta biva sa tom našom istinom – san na prozoru detinjstva?
Šta biva s tom našom sigurnošću – namera na stolu za kasnije?
Razmišljam, glave pognute među isprepletene ruke
Nad visokim utvrđenjem balkona,
Dok sedim u ćošku na stolici, posle večere.
Šta je s mojom stvarnošću kad samo imam život?
Šta je sa mnom, kada sam samo onaj kakav postojim?
Koliko sam Cezara bio!
U duši, i sa pomalo istine;
U mašti, i pomalo opravdano;
U mislima, s ponekim pravom –
Bože! Bože! Bože moj! –
Koliko sam Cezara bio!
Koliko sam Cezara bio!
Koliko sam Cezara bio!
Fernando Pesoa
