Prvo je izgledalo da to pacov grebe po vratima.
Ali čuje se veoma učtiv ljudski glas:
– Može li da se uđe?
– Može, izvolite.
Pevaju šarke na vratima.
– Uđi i sedi na divan. (S vrata.)
– A kako preko parketa da pređem?
– A ti polako idi i ne klizaj se. Pa, šta je novo?
– Ništa.
– Dozvolite, a ko je jutros urlao u hodniku?
(Mučna pauza.) – Ja sam urlao.
– Zbog čega?
– Mama me išopala.
– Zbog čega?
(Napeta pauza.) – Ugrizao sam Surku za uvo.
– Ipak.
– Mama kaže da je Surka – nevaljalac. On me začikava, oteo mi je kopejke.
– Ipak, nema takvih dekreta da se zbog kopejki ljudima odgrizaju uši. Ti si, ispada, glup dečak.
(Uvreda.) – Ja s tobom neću da se igram.
– I ne treba.
(Pauza.) – Kad tata dođe, ja ću mu reći. (Pauza.) – On će te ubiti.
– Ah, tako! Pa onda neću da pristavim za čaj. Zbog čega? Kad će da me ubije…
– Ne, ti pristavi za čaj.
– A ti ćeš ga popiti sa mnom?
– S bombonama? Je l’ da?
– Obavezno.
– Popiću ga.
Dva ljudska tela u čučnju – veliko i malo. Melodičnom zvonjavom kipi čajnik i konus jarkog svetla pada na stranicu Džerom Džeroma.
– Stihove si, sigurno, zaboravio?
– Ne, nisam zaboravio.
– Pa, recituj.
– Ku… Kupiću sebi cipele…
– Uz frak.
– Uz frak i pevaću noću…
– Psalam.
– Psalam… i uzeću… sebi psetance…
– Ni…
– Ni-šta…
– Nekako ćemo preživeti.
– Nekako već. Pre-ži-ve-ti.
– Baš tako. Čaj kad provri, popićemo, preživećemo.
(Duboki uzdah.) – Pre-ži-ve-će-mo.
Zvonjava. Džerom. Para. Konus. Presijava se parket.
– Ti si usamljen.
Džerom pada na parket. Stranica nestaje.
(Pauza.) – Ko ti je to rekao?
(Nepomućena pauza.) – Mama.
– Kad?
– Kad ti je dugme prišivala. Prišivala. Prišiva, prišiva i govori Nataski…
– Tako, dakle. Čekaj, čekaj, ne vrti se, da te ne oparim… Uh!…
– Vreo je, uh!
– Bombonu, koju hoćeš tu i uzmi.
– Evo, onu veliku hocu.
– Duvaj, duvaj i ne mlataraj nogama.
(Ženski glas iza prizora.) – Slavka!
Lupaju vrata. Šarke pevaju prijatno.
– On je opet kod vas. Slavka, polazi kući!
– Ne, ne, zajedno pijemo čaj.
– Nedavno ga je popio.
(Tiha iskrenost.) – Ja… nisam pio.
– Vera Ivanovna. Uđite da popijete čaj.
– Hvala, samo što sam…
– Uđite, uđite, neću vas pustiti…
– Ruke su mi mokre… veš prostirem…
(Drveni advokat.) – Ne smeš moju mamu da vuces.
– Pa, dobro, neću da je vučem… Vera Ivanovna, sedite…
– Čekajte da rasprostrem veš, onda ću doći.
– Izvanredno. Neću gasiti petrolejku.
– A ti, Slavka, kad popiješ, idi kod sebe. Na spavanje. On vam smeta.
– Ja ne smetam. Ja ne prljam.
Šarke pevaju neprijatno. Konusi na sve strane. Čajnik je umukao.
– Tebi se već spava?
– Ne, ja necu. Ispricaj mi bajku.
– tebi se oči sklapaju.
– Ne. Ne sklapaju se, ispricaj.
– Pa, dođi ovamo, kod mene. Glavu ovde. Tako. Bajku? Kakvu bajku da ti ispričam? A?
– O dečaku, onom što je…
– O dečaku? To je, brate, teška bajka. Ali za tebe, neka bude. I eto, živeo je, tako, na svetu dečak. Dabome. Malecki, imao je približno četiri godine. U Moskvi. S mamom. I taj dečak zvao se Slavka.
– Aha… Kao mene?
– Veoma lep, ali je, na veliku žalost, bio – siledžija. I tukao se čim god bi stigao – pesnicama, i nogama, i čak kaljačama. A jednom na stepeništu, devojčicu iz broja 8, divna je ta devojčica, tiha, lepotica, a on nju po njušci knjižicom udario.
– Ona se isto tuče…
– Čekaj. Nije reč o tebi.
– Drugi Slavka?
– Sasvim drugi. Gde sam ono stao? Da… Da, prirodno, tukli su tog Slavku svakog dana, zbog toga što, u stvari, tučnjava ne može da se dozvoli. A Slavka se ipak nije smirivao. I došla je stvar dotle da se jednog predivnog dana Slavka posvađao sa Šurkom, koji je isto takav dečak bio, i bez mnogo razmišljanja, dohvatio ga zubima za uvo i pola uveta – kao da ga nije ni bilo. Tad se napravila gužva, Šurka vrišti, Slavku tuku, on takođe urla… Kojekako su Šurkino uvo zalepili sindetikonom, Slavku su, naravno, oterali u ćošak… I odjednom – zvonce… I pojavljuje se potpuno nepoznat gospodin, ogromne riđe brade i plavim naočarima i pita basom: „A dozvolite da se obavestim, ko je ovde Slavka?“ Slavka odgovara: „Ja sam Slavka.“ – „Pa, evo šta – kaže – ja sam, Slavka – nadzornik svih kavgadžija i moraću da te, poštovani Slavka, udaljim iz Moskve. U Turkestan.“ Vidi Slavka, gadna stvar, i iskreno se pokajao. „Priznajem – kaže – da sam se tukao i na stepeništu igrao krajcarice, i mamu bestidno slagao – rekao joj da nisam igrao… Ali toga više neće biti, jer sam već počeo s novim životom.“ – „Pa – kaže nadzornik – to je sasvim druga stvar. U tom slučaju sleduje ti nagrada za tvoje iskreno pokajanje.“ I odmah je poveo Slavku u skladište za dodelu nagrada. I vidi Slavka da tamo ima sva sila raznih stvari. Tu su i baloni, i automobili, i avioni, i šarene lopte, i bicikli, i doboši. I kaže nadzornik: „Biraj, šta ti duša hoće.“ A šta je Slavka izabrao, ja sam zaboravio…
(Sladak, sanjiv bas.) – Bicikl!…
– Da, da, setio sam se – bicikl. I seo je odmah Slavka na bicikl i odjurio pravo na Kuznjecki most. Juri i u trubu svira, a publika stoji na trotoaru, zadivljena: „Pa divan je čovek taj Slavka. I kako on pod automobil ne odleti?“ A Slavka daje signale i dovikuje kočijašima: „Desno drži!“ Kočijaši lete, automobili lete, Slavka vozi sve brže, i idu vojnici i marš sviraju da u ušima zvoni…
– Već?…
Šarke pevaju. Hodnik. Vrata. Bele ruke, obnažene do lakata.
– Bože moj! Dajte da ga skinem.
– Dođite. Čekam vas.
– Kasno je…
-Ne, ne… neću da čujem….
– Pa, dobro…
Konus svetla. Počinje da odzvanja. Fitilji se uzdižu. Džerom nije potreban – leži na podu. U liskunastom otvoru petrolejke – malecki radosni pakao. Noću ću pevati psalam. Nekako ćemo preživeti. Da, ja sam usamljen. Psalam je tužan. Ne umem da živim. Najmučnije od svega u životu su – dugmad. Ona otpadaju, kao da su trula. Juče je na prsluku jedno otpalo. Danas jedno na sakou i jedno na pantalonama otpozadi. Ne umem da živim s dugmadima, ali sve vidim i sve shvatim. On neće doći. Neće me ubiti. Ona je onda govorila Nataški u hodniku: „Uskoro će mi se vratiti muž i onda odlazimo u Peterburg.“ Nikad se on neće vratiti. Neće se vratiti, verujte mi. Sedam meseci ga nema, i tri puta sam, slučajno, video kako ona plače. Suze, znate li, nećeš sakriti. Ali on je samo veoma mnogo izgubio zbog toga što je odbacio ove bele, tople ruke. To je njegova stvar, ali ne razumem kako je Slavku mogao da zaboravi.
Kako su radosno pevale šarke.
Konusa nema. U liskunastom otvoru – crna magla. Odavno je umukao čajnik. Svetlo lampe hiljadama sićušnih očiju gleda kroz redak saten.
– Prsti su vam očaravajući. Vi bi trebalo da budete pijanistkinja.
– Eto, otputovaću u Petsrburg, opet ću svirati.
– Vi nećete otputovati u Peterburg… Slavka na vratu ima iste takve lokne kakve su vaše… A ja sam tužan, znate li. Dosadno je ovako, nekako neobično. Živeti je nemoguće. Unaokolo dugmad, dugmad, dug…
– Ne ljubite me… ne ljubite… moram da idem… Kasno je…
– Nemojte ići. Tamo ćete početi da plačete. Imate takvu naviku.
– Nije istina. Ja ne plačem. Ko vam je to rekao?
– Ja sam znam. Ja sam vidim. Vi ćete plakati, a ja sam tužan…tužan…
– Šta ja to radim… Šta vi to radite…
Konusa nema. Ne svetli više lampa kroz redak saten. Magla. Magla.
Dugmadi nema. Kupiću Slavki bicikl. Neću kupiti sebi cipele za frak, neću noću pevati psalam. Ništa, nekako ćemo preživeti.
Mihail Bulgakov
