Piše: Eugen Herigel
Ubrzo nakon što sam stigao u Japan sreo sam se sa izvesnim japanskim kolegama u Tokiju. Zajedno smo pili čaj u restoranu na petom spratu hotela.
Iznenada se čulo potmulo tutnjanje i osetili smo blago odizanje pod nogama. Njihanje, škripanje i lomljenje predmeta postajalo je sve jače. Rasli su uzbuna i uzrujanost. Brojni gosti, mahom Evropljani, pohrlili su u prolaz ka stepeništu i liftovima. Zemljotres! – a jedan užasni zemljotres od pre nekoliko godina još uvek je svima bio u svežem sećanju. Ja sam, takođe, poskočio kako bih istrčao na otvoreno. Želeo sam da svom kolegi-sagovorniku kažem da požuri, kada sam, na svoje čuđenje, primetio kako on još uvek nepomično sedi, skrštenih ruku, skoro sklopljenih očiju, kao da se ništa ne događa. Nimalo nalik nekome ko neodlučno okleva, ili ko još nije rešen šta da učini, delovao je kao neko ko bez izlišne zabrinutosti upravo čini nešto – ili pak ne čini “ništa” – savršeno prirodno. Pogled na njega bio je tako zapanjujuć i toliko je na mene delovao otrežnjujuće da sam ostao stojeći kraj njega, zatim seo i netremice u njega zurio, čak se i ne upitavši šta bi to moglo značiti i da li je baš preporučljivo ostati. Bio sam opčinjen – ne znajući čime – kao da mi se ništa ne može dogoditi. Kada je zemljotres minuo – a rečeno je da je trajao prilično dugo – on je produžio razgovor tačno na onom mestu gde je prekinut, ne trošeći nijednu reč na ono što se dogodilo. Sa svoje strane, pak, ja sam bio sasvim nemoćan da ga pratim, i verovatno sam davao glupe odgovore. Sa užasom koji mi je još uvek ledio usne, bilo mi je preče da se upitam: šta me je to zadržalo da ne pobegnem? Zašto nisam sledio nagonski poriv? I nisam našao zadovoljavajući odgovor.
Nekoliko dana kasnije saznao sam da je taj japanski kolega bio sledbenik zen budizma, i zaključio sam da je on morao dovesti sebe u stanje krajnje usredsređenosti i otuda postao “nesavladiv”.
Premda sam ranije već čitao i ponešto načuo o zenu, imao sam samo nejasnu ideju o ovom učenju. Priželjkivanje da prodrem u zen – koje je učinilo mnogo lakšom moju odluku da pođem u Japan – promenilo se, kao ishod ovog dramatičnog iskustva, u nameru da krenem bez daljeg odlaganja. U meni je poraslo zanimanje za misticizam zena, za put koji vodi s one strane “nesavladivosti”. Zapravo, već samo po sebi upečatljivo nepokolebljivo ponašanje mog kolege, nije bilo ono što je preda me dolebdelo kao cilj, budući da postoje i druge tehnike dosezanja zena koje ne zahtevaju odlazak u Japan.
U međuvremenu sam bio obavešten da nije baš tako lako prodreti dublje u zen, zato što on nema nikakve teorije ili dogme. Bilo mi je preporučeno da se posvetim jednoj od umetnosti koje su pod najsnažnijim uticajem zena, i da tako sa ovim učenjem uspostavim dodir jednim sporim i zaobilaznim putem. Sledio sam ovaj savet i u svojoj knjizi Zen u umetnosti gađanja iz luka pisao o ovom nastavnom kursu.
Nastaviće se
