Među Indijancima sa dalekog američkog Severa postojaše nekad verovanje da u telu grabljivog proždrljivca, karkadžua, živi duša nekog umrlog lovca, osuđena da luta šumama i rekama za kaznu zbog prekomernog ubijanja stvorova prirode. Karkadžu, stoga, veoma dobro poznaje sve zamke i stupice, te retko pada u njih; i Indijanci se i sami klone da ga ubiju, plašeći se da će se zao duh useliti u njih.
To je, međutim, samo dramatična osnova na kojoj Raderford Montgomeri — pišući u sjajnoj tradiciji Džeka Londona, Džejmsa Olivera Kervuda, Ernesta Tompsona-Sitona i Čarlsa Robertsa — razvija svoju uzbudljivu priču o tegobnom životu na dalekom Severu; o životu u ledenim pustinjama, o lovcima na krzna što se u divljini bore za opstanak; o drugarstvu i poštovanju nesebičnih, i o podlosti i gramzivosti pohlepnih.
Ali iznad svega toga stoji veličanstvena slika devičanske prirode, sa svim blagodetima i grozama koje nedri u svom okrilju. Tu je, kao centralni lik, čudovišni, neumitni, neumorni karkadžu, simbol strašnog i demonskog u prostranstvima kanadskog Severa, mračnog gospodara snežne prašume. Ali tu je, za uzvrat, i nekoliko plemenitih ljudskih karaktera, indijanskih lovaca što dobro shvataju da samo u punom skladu s prirodom, sa punim poštovanjem njenih zakona, mogu ostvariti svoju istinsku sreću.
DUH UMRLOG
1.
Karkadžu, zver-ubica, bio je od ranog jutra napolju. Karkadžu, koji je bio gospodar nad kraljevstvom što se pružalo od Gold Bejsina preko šezdeset golih, kanjonima ispresecanih milja prema severu do Horsflaj Miza, malo je zastao i počeo da osmatra. Njegove lukave male oči upijale su se u snežne smetove i pažljivo posmatrale čestar. Karkadžu se nije šunjao od žbuna do žbuna, kao neki beli zec ili glupi jelen. Kretao se tromim hodom. Njegove kratke noge neravnomerno su ga, da tako kažemo, gurale napred, dok je trupkao preko smrznute snežne površine.
On nije imao ničega da se boji jer je bio kralj, i sve divlje zveri, od pume do sivoga medveda, znale su ga i bojale ga se. Karkadžuova vlast nije poticala od njegove veličine. Merio je, kada je bio sit i sanjiv, preko petnaest kilograma. Rodom iz porodice kojoj pripadaju kuna, lasica i njima srodne zveri, u nasledstvo je primio veliku neustrašivost i hrabrost. Njegov rod uvek je umirao u borbi i nikada se nije klonio boja. Glas koji se proneo o njemu učinio ga je kraljem. Bio je omrznut i svi su ga se bojali, a pljačkao je uvek i klao sam. Proždrljivac, skanks ili karkadžu, sva su mu ta imena pristajala.
Te noći razbojnik je krenuo u sasvim određenu istragu. On je odmah osetio da je neka nepoznata životinja upala u njegovo područje. Onjušio je najpre tragove mokasina (indijanskih opanaka) duboko dole u kanjonu Anavip. Zbog toga je bio ljutit i nezadovoljan: Anavip je bio obeležen kao njegovo privatno lovište. Poznao je da taj miris pripada indijanskom lovcu, a karkadžu je već odavno sve druge lovce oterao iz Anavipa. Baš zbog takvih neprijatnih podviga nazvan je indijanskim đavolom, karkadžuom. Ni najlukavije nameštena klopka, ni najprivlačniji otrovni mamac nisu mogli da spasu od karkadžua zamke koje bi indijanski lovac namestio kunama. Svakome od njih najzad je to dojadilo. Morali su najzad da napuste dobro lovište, jer niko nije mogao da nadmudri kralja. Karkadžu im je upropašćavao svaku zamku i plen.
Ali karkadžu odmah vide da taj uljez nije bio sam. Pored tragova mokasina razabirali su se i neki duboko ugaženi tragovi, tragovi velikog medveda. Kada je ponovo naišao na put kojim je lovac išao, karkadžu duboko zari nos u medvedov trag. On besno zareža. Bilo je jasno da je to medveđe pleme ništavno i nikakvo i da mu nedostaje prave snage kad može da se sprijatelji sa životinjom koja se zove čovek. Karkadžu sede i zakloni oči šapom, kao da se nada da će negde u daljini ugledati svog neprijatelja. Smešno je izgledao kad je onako debeo, sa sivo ispruganim trupom i glomaznom crnom njuškom izviđački posmatrao okolinu. U stvari, jedna slaba tačka na kralju bile su njegove oči, i on je imao, slično ljudima, običaj da često stavlja šapu iznad njih.
Pošto ništa nije ugledao, spustio se i prednjim nogama na smrznuti sneg i počeo da ide za tragom. Tragovi su vodili uz Anavip. Karkadžu je bio uveren da je lovac postavio klopke koje će on moći da razori. Kanjon se sužavao. Ljutiti potok tutnjao je i udarao o svoje ledene okove, kotrljajući se pod dva metra debelim snegom i ledom. Karkadžu izabra korito reke kao svoj put i uporno pođe napred. Prvu zamku za kune našao je pod jednom avetinjskom grupom jasika. Bila je vešto nameštena i mamac je bio svež. Karkadžu je najpre pažljivo dvaput obiđe, zatim dopuza potrbuške i odjednom naglo i odlučno udari šapom u polog. Onda vešto obori paočnicu i preskoči klopku.
Na sam mamac je obratio više pažnje. Pažljivo ga je pregledao da nije otrovan. Komad ribe nije bio iskidan, niti je mirisao na dim. Stvar je bila u tome što lovac koji je postavio ovu zamku nikada nije upotrebljavao otrov. Bio je to onaj mršavi Indijanac koji se dobro razumevao u krzna i znao da se od strihnina krzna kvare i da dobijaju zelene mrlje. Karkadžu nije bio gladan, pa je zato uzeo onaj komad ribe i odneo ga daleko uz strmu padinu kanjona. U jednom velikom nanosu snega iskopao je rupu i u nju zakopao svoj plen. Pre nego što će ga zasuti snegom, utrljao ga je dobro mašću iz svoje žlezde, tako da se njen odvratan miris upio u ribu. Sada je taj komad bio obeležen kao hrana koja pripada kralju, i nijedna ga životinja ne bi dirnula, izuzev možda neke izgladnele lisice. Karkadžu nije imao nameru da se vrati na to mesto, ali iz urođene potrebe da sklanja hranu, on je svoj plen odvukao i pažljivo zatrpao.
Druga zamka na koju je razbojnik naišao bila je drugačija od svih koje dotle beše video. To je bio jedan tor solidno sagrađen od mladih jasikovih grana koje su bile čvrsto povezane između sebe. Pred ulazom u taj tunel od kolja bio je namešten jedan veliki panj, a ispod panja bila je urezana motka s jednim poprečnim štapom, koji se pružao unazad u tor. Na kraju tog poprečnog štapa visio je ubijeni beli zec. Zec je bio primamljivo okačen. Bio je dopola odran, da bi risovima i divljim mačkama pokazao do kakvog lepog ručka mogu doći, uz samo nekoliko koračaji i jednim trzajem.
Karkadžu nije imao poverenja u klopku, pa je zato samo obišao oko nje i onda se popeo na nju. Jasikove stabljike bile su tako često postavljene jedna uz drugu da nije mogao da provuče šapu i dospe do plena. Karkadžu poče da se muči oko stabljika, pokušavajući da koju od njih olabavi. Pošto u tome nije uspeo, otišao je pred otvorena vrata i tu seo. Bilo mu je jasno da se vrata nikako ne smeju upotrebiti kao ulaz. Već sama činjenica što su bila širom otvorena, bila je dovoljna da ga učini nepoverljivim baš prema njima.
Pokušao je da skine plen, ali samo guranje i drmusanje nije srušilo klopku. Karkadžu je bio mnogo jači nego što bi se to reklo prema njegovoj veličini, zato što je bio kao i velika lasica, razbojnik iste vrste snage, samo sto puta veće. Ovo je bila vrlo čudna klopka. Karkadžu proturi glavu kroz vrata i brzo je trže nazad. Ništa se ne dogodi. Tada dvaput obiđe klopku i skoči gore na nju, pa se opet vrati pred ulaz. Ovog puta ugura i ramena pre nego što odskoči natrag. Opet se ništa ne dogodi. Karkadžu je sad bio potpuno zbunjen. Gunđao je i režao dok se udaljavao od klopke. Sneg je bio sav išaran od njegovih stopa i izgledalo je kao da je bar stotinu proždrljivaca igralo neku čudnovatu igru oko te sprave smrti.
Karkadžu se opet približi vratima i proviri unutra. Korak, pa zastade. Još jedan korak, pa opet zastade. Tada pruži šapu da uhvati plen. Plen se teško odvajao, kao da je privezan. Onda se karkadžu smesta okrete u tesnom tunelu i režući skoči prema vratima. Tada se začu podmukla škripa drveta i mlaz snega mu pršte u lice. Nešto ga snažno udari po glavi i odbaci unazad. Veliki panj nad vratima bio je pao. Karkadžu se razbesne kad vide da je uhvaćen. Iscepka mrtvog zeca na komadiće i svojim oštrim kandžama poče kidati panj u vratima, tako da je komađe jelove kore sve letelo oko njega. Besneo je tako čitav sat, ali još uvek je bio zarobljen. Tada sede da stvarno i smireno razmisli, a kada je trebalo, karkadžu je umeo hitro da misli.
Jasikove pritke bile su tvrde od mraza, ali su ipak bile mlade. Zasecao ih je svojim oštrim zubima i lomio debelo komađe kore. Samo drvo bilo je međutim jače, i posle dva sata glodanja uspeh je bio mali. Ipak je besno nastavio da glođe, zastajući s vremena na vreme da ljutito zareži. Dok je razbojnik kidao debela drva svoje klopke, niz kanjon se šunjao veliki ris. On je zapravo trebalo da bude plen ove klopke, i pošao je pravo na nju, pohlepno, kao što se i nadao onaj koji je klopku namestio. Zaustavivši se, njuškao je i neumorno režao. Vetar je išao na karkadžuovu stranu, i ovaj ga je prvi nanjušio. Sa besnim režanjem on se ponovo baci o zidove svog zatvora. Ris polegnu od straha tako da mu je trbuh dodirivao sneg i stušti se natrag putem kojim je i došao.
Mnogo je puta bio naišao na karkadžua kada se ovaj naslađivao nekim plenom, i uvek je bivao primoran da beži. A isto tako mnogo puta se desilo da je karkadžu naišao na njega dok je još imao sveži plen. U tim slučajevima velika mačka uvek je brzo predavala svoj obrok kralju. Ovog puta, međutim, nije bilo divljeg napada koji bi ubrzao povlačenje divlje mačke. Karkadžu je bio čvrsto zatvoren između zidova od mladih stabljika.
2.
Noć je prošla u zvezdama obasjanom mrazu. Karkadžu beše prestao da glođe ogradu i ležao je očekujući da se sudbina umeša u ishod njegove stvari. Dve jasikove grane bio je do pola iscepkao, ali ipak nije bio u stanju da ih do kraja prelomi. Svanuo je dan, i tada je sunce pomolilo svoj bledi kotur nad snegom krunisanim zidinama Anavipa. Karkadžu se stresao pred zaslepljujućom belinom snega. Mrzeo je jasnu sunčevu svetlost jer su ga od nje bolele oči. Najzad se opet bacio na ogradu.
Osetio je da je neko dolazio putem. Mogao je da čuje i kako se kora smrznutog snega lomi pod nečijim teškim koracima. Zaklonivši oči šapom da bolje vidi, on opazi jednog velikog medveda koji se gegao prema njemu.
Za medvedom išao je mršavi Indijanac. Oni se zaustaviše na jedno sto koračaji pred klopkom, kada čuše besno izazivanje karkadžua.
— Indijanski đavo! Karkadžu! — uzviknu uzbuđeno lovac. — Natrag, Mister Džime!
Veliki medved sede i rasceri se na svog neprijatelja. Mister Džim bio je dobio obilno kaše za doručak i povrh toga šest šljiva, i bio je srećan. Indijanac, Dva-Siva-Brda, — tako se zvao ovaj lovac — zaigrao je oko klopke kao da je odjednom pomahnitao. Otkako se bavio lovom nijednom nije uhvatio proždrljivca. Na njegovom licu pojavi se strah. Ne strah da bi se ova besna zver mogla osloboditi iz klopke, nego strah od same životinje.
— Natrag, Mister Džime. Karkadžu je nečastivi. On je đavo, zao duh s one strane sunca. I Dva-Siva-Brda zastade i zagleda se u svog zarobljenika. Mister Džim nije osećao želju da se približi klopci. Video je đavola u čvrstoj ogradi i nanjušio ga.
Izuzev mesec dana, čitav svoj život Mister Džim je proveo u ropstvu, ali kada su u pitanju bili instinkt i zakon prirode, onda je bio kao svaki divlji medved.
Odmah mu je bilo jasno da se u klopci nalazi opasna životinja, razbojnik koji ne zna za strah. Mister Džim je rado stvar prepuštao svom drugu, indijanskom lovcu Dva-Siva-Brda. Sasvim je ozbiljno izdigao svoje prljavo lice, ali njegove male oči su veselo žmirkale. Mister Džim bio je spreman za povlačenje.
— Loš lek pucati — promrmlja Dva-Siva-Brda. — Loš lek isto pustiti ga. Klopke su u nesigurnosti. Trebalo bi da se selimo.
Indijanac sede u sneg.
Mister Džim se pomače malo napred i takođe sede. Najradije bi se premetao preko glave, samo da bi video šta bi na to uradio besni karkadžu. Jer medvedi su velike šaljivčine i u svako doba vole da se našale, a Mister Džim je bio skroz-na-skroz medved.
Dva-Siva-Brda se namršti na dobro raspoloženje svog druga. Stvar je bila vrlo ozbiljna. Da ubije proždrljivca, time bi možda uvredio velike sile pod čijim je nadzorom sudbina divljih zveri. Po predanju, otkad pamte najstariji junaci, karkadžu je začarano biće, sa telom od krzna i smrdljivog loja u kome stanuje duša umrlog čoveka. I zato je lovac bio zabrinut. Ako pusti karkadžua, Anavip će propasti kao lovački teren. Proždrljivac bi pronašao sve zamke i rasturio bi klopke. Indijanac Dva-Siva-Brda razumede da mu se pružila idealna prilika da se reši velike štete i tako opasnog neprijatelja. Bio je uveren da bi dobro učinio da ubije indijanskog đavola, ali samo ako to učini na dobar način. Najzad se diže i ustade.
— Pre nego što ga ubijemo, idemo da pitamo Crvenu Čaplju.
On dade znak Mister Džimu da ustane, i pođe ne osvrnuvši se više nijednom.
Radeford Montgomeri
