Tada je uz Split gotovo redovno dodavan atribut crveni, a među najvažnijim odrednicama bilo je u tada službeno negovano i neupitno (?) bratstvo i jedinstvu sa Kragujevcem. I uopšte i uopće. Često su se Dalmatinci i Šumadinci posećivali, negovali prijateljstva, pa i poslove. I shvatali su to ozbiljno. Uostalom, jedna od ikona eks Yu bio je automobil yugo, koji je trebao biti izvozni proizvod u SAD. U Splitu je za potrebe kragujevačkih poslovnih partnera iz „Zastave“ nikao čitava jedan novi, veliki pogon „Jugoplastike“ za proizvodnju plastičnih delova u pomenutom šumadijskom automobilu.
Tako je yugo zapravo postao jedna šumadijsko-dalmatinska koprodukcija, neka vrsta balkanskog privrednog čuda (bez cinizma, molim!) koje je trebalo biti živi dokaz da sledimo italijansku automobilsku tradiciju te da nije nemoguće da se jednom „crvenom“ državom SAD razvijaju prisne ekonomske odnose.
Uostalom, tada je svašta bilo moguće, pa su Boris Dvornik i Bata Živojinović tako snimali uspešne dalmatinsko-šumadijske ratne filmove, čije reprize i danas čitav region gleda…
Ono što je kasnije došlo je neprihvatljivo. A opet svi imaju pravo na sećanje, pa i na optimizam pamćenja i selekciju dobrih doživljaja, za razliku od onih drugih.
Bilo je to one godine kada se na Marjanu još sindikati i gradska vlada nisu utrkivali ko će narodu na vrhu Marjanu, najpoznatijem splitskom brdu, skuvati besplatan fažol (pasulj ili grah) garniuran sa neprobavljivim desničarenjem. Tada su zaposleni imali pune plate, a raditi u Jugoplastici ili škveru, kako se u Dalmaciji nazivaju brodogradilišta, bila je dobra stvar, sa mnogo perspektiva.
Kada bi takvi radnici došli na vrh Marjana iz zvučnika bi se čula neka partizanska, patriotska budnica sa pominjanjem bratstva i jedinstva Južnih Slovena i nikome to nije bilo čudno. Naprotiv.
Gore na vrh brda, kod samog zoološkog vrta firma iz Kosjerića bila je, kao poklon, napravila pravi mali ogledni sportsko-rekreativni park i poligon za igru mališana koji su imali svoju zabavu.
Radnici su se najrađe okupljali oko terena za balote (mediteransko kuglanje), obično tri igrača protiv tri. Igralo se u pečenu jagnjetinu koja u ovo doba godine najviše prija. Nije to imalo ništa sa „manjamuktašima“ (lezilebovići), kako su grebatore iz „jagnjećih brigada“ zvali i zovu u Splitu.
Bilo je tu puno viteškoga, sportskog i prijateljskog. Ko izgubi plati prijateljima kilo-dva pečenoga i piće. To je to.
Legendarni su bili dolasci na zjog (balotaški teren) velikog Vinka. Bez obzira da li je dobio ili izgubio ovako bi govorio:
- Ajmo ća probat ovogodišnjeg janjca! A okle je? Je li vrlički, sinjski ili drniški?
- Asti onega, ća su se radnici pogospodili. Ništa nego probranu janjetinu. A fažol ća vonja ni van po guštu, a? – čuo bi se neki od dežurnih kritičara.
-
Ne brigaj se ti, ostavija san mista i za jednu porciju dobroga fažola, tako da mi niko ne može zamiriti da san diga nos? – spremno bi doskočio kritičaru Vinko.
I niko nije sumnjao u njegove mogućnosti. Sve bi završilo na grlenom, srdačnom kikotanju dama i njihovih klinaca, koji su se vrtili tu oko zjoga.
Bilo je godina kada su u Split za 1. maj stizali i pobratimi iz Kragujevca. Tada je bilo posebno veselo. Orilo se od zabave, prijateljstva i pozitivne energije.
Ne znam kako će ove godine biti u Splitu pa ni u Kragujevcu. Sa toliko nezaposlenih u oba bi grada mogli organizovati jedan bratski revival u vidu radničkih demonstracija, a u režiji intendanta splitskog teatra (HNK) Duška Mucala čija se grupa „Prava kotka“ među prvima ogledala u jednoj vrsti proleterskog repa tipa „Plavi se Jadran talasa, radnička odmara se klasa…“.
Autor: Boro Soleša
Izvor: Danas, rubrika Dopisnica
http://www.danas.rs/danasrs/periskop/sumadijsko_dalmatinska_veza_i_vinko.48.html?news_id=214449
