Bila je ponoć. Uzbuđen i razbarušene kose, Mića Kuldarov ulete u stan svojih roditelja i poče juriti kroz sve sobe. Roditelji se već spremahu da legnu. Sestra je ležala u krevetu i dovršavala čitanje poslednje stranice nekog romana. Braća, gimnazisti, su spavali.
— Otkud ti sad? — začudiše se roditelji. — Šta ti je?
— Oh, ne pitajte! To uopšte nisam očekivao! Ne, nisam se nadao! Pa to je … to je prosto neverovatno!
Mića poče da se smeje i sede u naslonjaču, jer od sreće nije mogao da se drži na nogama.
— To je neverovatno! Ne možete ni zamisliti! Pogledajte!
Sestra skoči iz kreveta, i ogrnuta pokrivačem priđe bratu. Gimnazisti se probudiše.
— Šta je tebi? Strašno si prebledeo!
— To je od radosti, mama! Jer za mene zna cela Rusija! Evo! Pre ste samo vi znali da postoji neki Mića Kuldarov, a sad to zna cela Rusija! Mama! Oh, bože!
Mića skoči, projuri kroz sve sobe, i opet sede.
— Ama, šta se desilo? Govori!
— Vi živite kao neki divljaci, novine ne čitate, ne obraćate pažnju na štampu, a u novinama ima toliko zanimljivih stvari! Ako se nešto desi, odmah se javlja, ništa se ne može sakriti! Kako sam srećan! O, bože! Jer u novinama se piše samo o znamenitom ljudima, a eto i o meni pišu!…
— Šta kažeš! Gde!
Otac preblede. Mama pogleda na ikonu, pa se prekrsti. Gimnazisti skočiše, i onako u kratkim noćnim košuljama priđoše najstarijem bratu.
— Da, da! Objavili članak o meni! Sad cela Rusija zna za mene! Vi, mama, sačuvajte ovaj broj za uspomenu! Čitaćemo ponekad! Evo, pogledajte!
Mića izvadi iz džepa novine, pruži ih ocu i pokaza prstom mesto okruženo plavom olovkom.
— Čitajte!
Otac namesti naočare.
— Čitajte samo!
Mama pogleda na ikonu i prekrati se. Tata se nakašlje i poče da čita:
„29-og decembra, u jedanaest časova uveče, činovnik Dimitrije Kuldarov …”
— Vidite li, vidite? Čitajte dalje!
„ …činovnik Dimitrije Kuldarov, izlazeći iz pivnice koja se nalazila na Maloj Bronoj ulici, u kući Kozahina, i budući u pijanom stanju …”
— To sam sa Semjonom Petrovičem … Opisano je sve do detalja! Nastavite! Dalje! Slušajte!
„ … i budući u pijanom stanju, spotakao se i pao pod konja kočijaša Ivana Drotova, seljaka iz sela Durikina, sreza juhnovskoga, koji je tu stajao. Pošto je preskočio preko Kuldarova i pregazio ga saonicama u kojima se nalazio moskovski trgovac druge gilde, Stepan Lukov, preplašeni konj je pojurio ulicom dok ga nisu uhvatili neki vratari. Nalazeći se u početku u nesvesti, Kuldarov je prenet u obližnji kvart i podvrgnut lekarskom pregledu. Udar koji je dobio po potiljku . . .”
— To sam se ja o rukunicu udarno, tata. Dalje! Čitajte dalje!
„ … koji je dobio po potiljku, lekar smatra lakim. O događaju je sastavljen zapisnik. Kuldarovu je ukazana lekarska pomoć …”
— Rekli su mi da mećem hladne obloge na potiljak. Jeste li pročitali? A! Eto vidite? Sad je to obišlo celu Rusiju! Dajte mi te novine!
Mića uze novine, presavi ih i stavi u džep.
— Otrčaću do Makarovih, da im pokažem … Treba i Ivanjickima da pokažem, Nataliji Ivanovnoj i Anisimu Iljiču … Idem! Zbogom!
Mića stavi na glavu kačket s kokardom, pa sav srećan i radostan istrča na ulicu.
Anton Pavlovič Čehov
