Ako se ova knjiga smatra neobičnom, treba je oceniti kao promašenu, jer njen cilj je očiglednost. Što se mene tiče, ja nisam razumeo čuđenje kritike – nije važno da li, pohvalno ili pogrdno. Ova knjiga se čita kao roman, što i jeste, ona priča jednu priču koja sama po sebi nije zagonetna, i njen stil je savršeno prilagođen svojoj svrsi. Ali možda je baš tu pravi razlog čuđenju. Evo zaista jednog romana apsurda, da upotrebim ovu reč koja je postala ugodna, koji se pretstavlja kao običan roman. Beket ne poštuje pravila roda. Njegov apsurd izgleda smiren, radostan čak, ili bolje reći obešenjački, a Moloa, ta skitnica, mnogo je odmerenijeg duha nego mnogi naši prijatelji. Ako postoje uznemiravajuće i očaravajuće strane, one se mogu videti, samo pre svega priznavajući njegov jasan pogled na stvari: apsurd nema ničeg zagonetnog, on je, kao što je Sartr pisao povodom Stranca, ništa manje nego čovekov odnos prema svetu. Već je Kami predstavio svog Stranca kao čoveka među ostalima, koji živi životom poput sveg sveta, dok su iluzije i zlovolja na strani njegovih sudija i uopšte na strani takozvanih normalnih ljudi, koji su to isključivo utoliko što žele da se samoobmanjuju, da vide samo apsurd, to je sušta realnost. Ali pod vidom objektivnosti Stranca krije se podvala. Kami nam je prikazao svog junaka na takav način da smo istovremeno mogli da ga volimo a i da sačuvamo svoje uobičajene poglede. Odatle klasična forma pričanja romana koja je utoliko više morala da istakne neobičnost ličnosti: stvari i ponašanja ljudi bili su nam prikazani kao što to i jesu uvek, i bili su opisani s umerenim realizmom, samo je nedostajao njihov smisao i iz ovog propusta rodilo se osećanje apsurda. Muka je samo što već jednom otkriveni prosede prilično slabi viziju koja nam je pružena o svetu. Ako je apsurd takav samo u odnosu na normu koju treba poricati da bi se on javio, može se zaista reći da sâmo njegovo prisustvo uništava normu, ali da on i samog sebe poništava: to je samo jedna reč, koja možda sakriva nepriznatu čežnju, i zbog toga pomalo smešnu, čežnju za osporenim redom, koji određuje prvobitnu situaciju čoveka kome nijedna vrednost nije data zato što je on taj koji treba tu normu i taj red da postavi.
Apsurd može čak da postane znak mračnog verovanja u red: naći se potpuno lišen smisla, ako čovek veruje da smisao mora biti dat, ako se ne podrazumeva da je besmisao prvi uslov smisla, ako se još želi, a da se to ne prizna, savršeno pun smisao, koji isključuje svaki besmisao.
Drugim rečima, ne treba odvajati apsurd od normalnog, suprotstavljati ih kao realnost iluziji, jer u ovoj logičnoj igri pojmovi se uzajamno zamenjuju i ne zna se ko se time koristi. Naprotiv, treba prihvatiti kao suštinsku komponentu otsustvo značenja u samom značenju. Na to nas Moloa poziva. Još jednom ponavljam da ne vidim da je ova priča lišena smisla: nećemo valjda prebacivati nekome koji je hteo da bude skitnica, što se šeta bez određenog cilja. Uostalom, bez označenog cilja – to je odviše rečeno. Lutanja Moloa odgovaraju izvesnim težnjama, mada se on ne trudi toliko da ih uskladi. Ali činimo li mi drukčije? Beznačajnost ovih njegovih planova pojavljuje se brže nego beznačajnost naših planova, to je sve, ali to ne menja ništa u krajnjoj beznačajnosti naših namera, ni u činjenici da on takođe nešto traži. Isto tako, u drugom delu, moglo bi se začuditi što čovek koji najzad ubija Moloa, postavlja sebi toliko malo pitanja koja bismo mi na njegovom mestu postavili sebi, u vezi s njegovom misijom; ali on ih postavlja sebi, jedino što to nisu ista pitanja. I još, naše čuđenje dolazi pre svega zbog toga što on brzo prihvata da ne zna, ali razlika u odnosu na nas samo je u stepenu: mi smo možda samo malo veštiji da sebi sakrijemo svoje neznanje, da rastegnemo malo više naše znanje.
Uostalom, ne radi se tu baš o veštini. Istina je da Moloa unosi nedovoljno tvrdoglavosti u ono što radi, nedovoljno one dirljive i smešne tvrdoglavosti koja nas prisiljava da izdržimo u našim namerama tako dugo i toliko potpuno dok se u njima ne iscrpemo. On pokušava da pronađe svoju majku, ali, najzad, ako je ne pronađe nije ni važno. On ne napušta svoj plan ali ovaj ostaje u vazduhu, neodređen, u očekivanju dobre volje svog tvorca. Većinom, mi se glavačke bacamo u naše poduhvate, oni time postaju jasniji, tačniji, sređuju se i obrazuju naš svet, oni su ti koji postoje a ne mi. Istina je da mi ne bismo postojali bez ovog poleta. Ali da li je potrebno da se toliko udaljujemo? Moloa, on se drži međuprostora. On načne neke stavove, ali ih brzo napušta. Reklo bi se da traži pravu sredinu između sebe i njih. Da se čovek pokori sebi, čiste savesti, ili onome što radi: u oba slučaja, to je naša smrt, ako smo zaista, i jedno i drugo. Ima li čega istinitijeg? Moloa sadrži istovremeno i značenje i otsustvo značenja. On skicira prvo tačno toliko da ono to bude, ne toliko da ono sakrije svoju suprotnost, svog dvojnika, ne-značenje.
Ukratko, ova knjiga nije roman, ona predlaže jedan moral, i to najklasičniji, moral apsolutne savesti, naučne skoro bi se moglo reći: Najzad zaista biti u nemogućnosti da se mičemo, to mora da je velika stvar! Duh mi se topi kad na to mislim. A uz to i potpuna onemelost! A možda i potpuna gluvoća! I, ko zna, i paraliza mrežnjače! I vrlo verovatno gubitak pamćenja! I da mozak ostane taman toliko sačuvan da bi čovek mogao tome da se raduje. I da bi se bojao smrti kao preporoda. U Homo ludens rečeno je da se kultura igra. S. Beket potvrđuje ovu tezu, ali negativno: njegov junak je čovek koji odbija da igra, on je razbijač igre o kome govori Hojzinga, onaj koji se smeje ozbiljnosti igrača. Za Moloa, ne treba činiti više doli gledati, a da se pritom ne uobražava uostalom da se nešto vidi. Sigurno, ovo nije ideal, to je samo nužno zlo: bilo bi još apsurdnije da se čovek zamara dajući neki smisao onome što za tim nema potrebe. Nepotrebno je: biti ili ne biti? Pitanje nije rešeno. Imamo izbor samo između zatupljenosti i gluposti. Čovek shvata da je ova knjiga dovela u zabludu ljude koji su imali sreću da se ne osećaju ni glupi ni tupi.
Jean Pouillon
(Les Temps Modernes, juli 1951)