Piše: Eugen Herigel
Tu, jednoga dana, posle hica majstor se duboko poklonio i prekinuo nastavu. “Upravo to je ,Ono’ odapelo?” uzviknuo je kad sam ga razrogačenih očiju zbunjeno pogledao. I kada sam konačno shvatio na šta je mislio, nisam mogao potisnuti radost koja je zbog toga iznenada izbila.
“To što sam rekao”, kudio je majstor, “nije bila nikakva pohvala, nego samo konstatacija, koja se Vas ne sme dojmiti. Ja se takođe nisam pred Vama poklonio, jer Vi ste potpuno nevini za ovaj hitac. Vi ste ovoga puta potpuno zaboravivši na sebe i nenamerno ostali u naivišoj napetosti; tada je sa Vas spao hitac kao zreli plod. Sada vežbaite dalje, kao da se ništa nije dogodilo!” Tek posle izvesnog vremena polazili su tu i tamo ponovo za rukom pravilni hici, koje je majstor bez reči duboko se klanjajući isticao. Kako se to događalo da su se oni bez moga sudelovanja kao sami od sebe odapinjali, kako je dolazilo do toga da je moja skoro zatvorena desna šaka iznenada otvorena odskakala, nisam mogao ni tada a ne mogu to ni danas objasniti. Činjenica je da se to tako zbivalo, i samo to je važno. Ali bar postepeno dolazio sam do toga da mogu samostalno razlikovati pravilne hice od neuspelih.
Kvalitativna razlika među njima je tako velika da se više ne može prevideti ako se to jednom iskusi. Sa spoljašnje strane, za gledaoca, pravilan hitac vidi se po tome što se dočekuje (obgefangen) povratno odskakanje desne šake i tako ne izaziva nikakav potres tela. Sa druge strane posle neuspelih hitaca zajaženi dah rasterećuje se eksplozivno i vazduh se ne može dovoljno brzo ponovo udahnuti. Posle pravilnih hitaca dah se naprotiv pušta da lako klizi, posle čega udisanje bez žurbe crpe vazduh. Srce ravnomerno kuca dalje i nesmetana usredsređenost bez odlaganja omogućuje prelaz na sledeći hitac. Ali iznutra, za samog strelca, pravilni hici imaju takav učinak da se on oseća tako prijatno kao da je dan tek sada započeo. On se posle njih oseća raspoložen za svaki pravi rad i, što je možda još važnije, za svaki pravi ne-rad. To stanje je izvanredno dragoceno. Ali onaj ko ga ima, opominje majstor blagim smeškom, dobro radi (tut gut daran) da ga ima tako kao i da ga nema. Samo presudnija ravnodušnost izdržava ga tako (besteht ihn so) da ono ne okleva da ponovo dođe.
“Sada smo ipak pregurali ono najgore”, rekao sam majstoru kada je on jednog dana nagovestio prelaz na nove vežbe. “Kod nas savetuju”, odgovorio je, “da onaj ko ima da trči sto milja, treba devedeset da smatra polovinom. Ali novina o kojoj je sada reč jeste gađanje u metu”.
Do sada je cilj i mesto u koje se strela zabijala služio jedan valjak slame na drvenome stalku, pred kojim se čovek nalazi u udaljenosti otprilike od dve dužine strele. Meta naprotiv, postavljena na udaljenosti od tačno šezdeset metara, stoji na jednom visokom i široko položenom peščanom nanosu, naslonjenom na tri zida i, kao hala, u kojoj stoji strelac, zaštićena je jednim lepo povijenim krovom od opeka. Obe hale povezane su visokim daščanim pregradama (Bretterwande) i prema spoljašnosti zatvaraju prostor u kojem se zbiva nešto tako neobično.
Majstor je izvodio gađanje u metu. Obe njegove strele pogodile su crn prostor . Tada nas je pozvao da ceremoniju izvodimo isto kao i pre, i ni najmanje ne dopustimo da nas zbuni meta, da u najvišoj napetosti čekamo dok hitac ne padne. Naše vitke bambusove strele letele su doduše u navedenom pravcu, ali delimično nisu pogađale čak ni peščani nanos, a još manje metu, nego bi se pred njom zabijale u zemlju.
“Vaše strele se ne iznose”, primetio je majstor, “zato što vi duhovno ne dopirete voljno daleko. Morate se tako ponašati kao da je cilj beskrajno daleko. Za nas majstore gađanja iz luka poznata je i svakodnevnim iskustvima potvrđena činjenica da dobar strelac srednje snažnim lukom odapinje dalje od neduhovnoga strelca sa jakim lukom. Stvar ne stoji dakle do luka, nego do “prisebnosti”, do živosti i budnosti, kojima odapinjete. Da bi se sada najviša napetost ove duhovne budnosti oslobodila okova, morate ceremoniju obavljati drugačije nego do sada: recimo tako kao što pravi igrač pleše. Ako to učinite, potiču pokreti vaših udova iz one sredine u kojoj se zbiva pravilno disanje. Tada je tako, kao da ste Vi ceremoniju, umesto da je obavljate kao nešto napamet naučeno, stvorili iz trenutnog nadahnuća, tako da su ples i plesač jedno isto. Dakle time što ceremoniju predstavljate kao neki ritualan ples, Vaša duhovna budnost dobija najveću snagu”. Ja ne znam koliko mi je već tada polazilo za rukom da “plešem” ceremoniju i da je tako polazeći od sredine oživljavam. Doduše nisam više odapinjao prekratko, ali bilo mi je uskraćeno da pogađam metu. To me je pobudilo da upitam majstora zašto nam on do sada uopšte još nije objasnio kako se cilja. Tu ipak mora, pretpostavljao sam, postojati neki odnos između mete i vrha strele recimo, i tako isprobano nišanjenje, koje omogućuje pogađanje.
“Naravno da to postoji”, odgovorio je majstor, “i Vi sami možete lako naći traženi stav. Ali ako tada skoro svakim odapinjanjem pogodite metu samo ste vešt strelac koji voli da se pokazuje. Za častoljubivog profesionalca koji broji svoje pogotke, meta je samo bedno parče papira, koje on cepa. Veliko učenje gađanja iz luka “ako zamišljate da Vam neko samo približno razumevanje ovih nejasnih povezanosti može pomagati u napredovanju. Reč je ovde o zbivanjima van domašaja razuma. Ne zaboravite da već u prirodi postoje slaganja, koja su neshvatljiva, a ipak tako stvarna da smo se na njih navikli kao da ne mogu biti drugačija. Navešću vam jedan primer koji me je već često zaokupljao: pauk plešući plete svoju mrežu ne znajući da ima muva koje će se u nju uhvatiti. Muva, bezbrižno plešući u sunčevom zraku, hvata se u mrežu neznajući šta joj predstoji. Ali kroz jedno i drugo pleše ,Ono’, i to unutrašnje i spoljašnje su jedno u tome plesu. Tako strelac pogađa metu, a da nije ciljao – više Vam ne mogu reći”.
Ma koliko da me je i to upoređenje pokrenulo na razmišljanje, a da ga naravno nisam do kraja mogao domisliti ( zu Ende denken) – nešto se u meni protivilo tome da se osećam okrilaćen i da bezbrižno mogu dalje vežbati. Jedna ograda, koja je tokom sedmica dobijala sve određenije obrise, javila se za reč. Upitao sam zato: “Da li se barem ne može zamisliti da Vi, posle vežbanja od nekoliko decenija, nehotično i upravo mesečarskom sigurnošću prilikom zatezanja tako nišanite, da bez svesnog nišanjenja, pogađate metu, pa je čak jednostavno morate pogoditi”?
Majstor, odavno navikao na moja dosadna zapitkivanja, odmahnuo je glavom. “Ne želim uopšte osporavati”, rekao je posle jednog trenutka kontemplativnog ćutanja, “da bi se u tome što Vi kažete nešto moglo nalaziti. Ja se ipak postavljam nasuprot cilju, tako da ga moram opaziti, čak ako se nenamerno prema njemu okrenem. Ali sa druge strane znam da to opažanje nije dovoljno, nije presudno, ne objašnjava, jer ja vidim cilj kao da ga ne vidim”.
“Tada biste morali i zavezanih očiju pogađati”, izletelo je iz mene.
Majstor me je osmotrio pogledom, koji je učinio da se uplašim da ga nisam povredio i rekao je tada: “Dođite večeras !” Zauzeo sam nasuprot njemu mesto na jednom jastuku. On mi je pružio čaj, ali ni reč nije progovorio. Tako smo tu dosta dugo sedeli. Ništa se nije čulo osim brujećeg ključanja vode nad užarenim ugljevljem. Majstor se je konačno podigao i dao mi je znak da ga sledim. Hala za vežbanje bila je jarko osvetljena. Majstor mi je naložio da jednu sveću protiv komaraca (Moskitokerze), dugačku i tanku kao igla za pletenje, zabodem u pesak pred metom, ali da svetlost u visini mete ipak ne zapalim. Bilo je tako mračno da čak nisam mogao zapaziti njegove obrise, i da nije odavala majušna iskrica sveće protiv komaraca, možda bih naslutio ali ne bih mogao tačno utvrditi mesto na kome se nalazila meta. Majstor je plesao” ceremoniju. Njegova prva strela bila je odapeta iz blistave svetlosti u mrklu noć. Po udaru sam shvatio da je pogodio metu. I druga strela je pogodila. Kada sam na podnožju mete palio svetlost, otkrio sam na svoje zaprepašćenje da se prva strela nalazila usred crnog polja, dok je druga raznela zarez prve strele, i držalje jednim delom raseka, pre nego što se pored nje duboko zabola u crno polje. Nisam se usudio da strele pojedinačno vadim, nego sam ih vratio zajedno sa metom. Majstor ih je posmatrao ispitujućim pogledom. “Prvi hitac” rekao je tada, “nije bio nikakva majstorija, pomislićete, pa ja sam se ipak sa svojom metom kroz decenije toliko srodio da čak u najvećoj pomrčini moram znati gde se nalazi meta. To može biti i ja ne želim pokušati da se izgovaram. Ali druga strela, koja je pogodila prvu – šta mislite o tome? Ja u svakom sIučaju znam da to nisam bio ,ja’ kome se taj hitac sme pripisati. ,Ono’ je odapelo i pogodilo. Poklonimo se pred ciljem kao pred Budom!«
Sa svoje obe strele majstor je očigledno i mene pogodio. Kao da sam se preko noći preobrazio, nisam više dolazio u iskušenje da se brinem za svoje strele i za to šta se sa njima zbivalo. Majstor me je učvrstio u tom držanju pored toga još tako što nikada nije gledao u metu, nego je držao u vidu samo strelca, kao da od njega najpouzdanije može saznati kako je hitac ispao. Na raspitkivanje on je to otvoreno priznao, i ja sam stalno iznova mogao konstatovati da pouzdanost njegovog suda o hicima ništa nije zaostajala za sigurnošću pogađanja njegovih strela. Tako je, sam najdublje koncentrisan, on preneo duh svoje umetnosti na svoje učenike, i ja se ne plašim da potvrdim iz najvlastitijeg iskustva, u koje sam dosta dugo sumnjao, kako reči o neposrednom saopštavanju nisu prazna fraza, nego zbivanje opipljive stvarnosti. Majstor je u to vreme pružio još jednu drugu vrstu pomoći, koju je isto tako označio kao neposredno prenošenje duha. Ako bih produžio da loše gađam, majstor bi nekoliko puta odapeo iz mog luka. Poboljšanje je bilo upadljivo; izgledalo je kao da se luk drugačije nego ranije može zatezati, podatnije, razumnije. Nisam tako prolazio samo ja. Čak njegovi najstariji i najiskusniji učenici, ljudi najrazličitijih poziva, smatrali su to gotovom stvari (ausgemacht) i čudili se što sam pitao kao neko koji bi sasvim sigurno želeo da ode. Tako se i majstori mačevanja nikakvim prigovorom ne mogu pokolebati u svom ubeđenju da svaki beskrajno brižljivo i u napornom radu zgotovIjeni mač uzima duh kovača mača, koji se zato i u ritualnom ruhu baca na posao. Njihova iskustva suviše su jasna, i oni sami previše su iskusni a da ne mogu ne čuti kako im se neki mač obraća. Jednoga dana u trenutku kada je moj hitac bio odapet uzviknuo je majstor: “Ono je tu! Poklonite se!” Kada sam docnije pogledao na metu – nisam to nažalost mogao propustiti – primetio sam da ju je strela samo po ivici okrznula. “To je bio pravi hitac”, odlučio je majstor, “i tako to mora započeti. Ali za danas dosta toga, jer ćete se inače prilikom sledećeg hica posebno potruditi i pokvariti dobar početak”. Tokom vremena polazili su mi katkad za rukom jedan za drugim više hitaca, koji su pogađali metu, pored naravno još mnogih neuspelih. Ali kada bih i u najmanjoj meri napravio takav izraz lica da tu nešto uobražavam, majstor bi me neobično oštro dočekao. “Ta šta Vam pada na pamet!” povikao bi tada. “Zbog loših hitaca ne treba da se ljutite, to već odavno znate. Dodajte da ne treba da se radujete uspelim hicima. Morate se osloboditi od onoga prelaska sa zadovoljstva na nezadovoljstvo i obratno. Morate se naučiti da u opuštenoj ravnodušnosti stojite iznad toga, da se dakle tako radujete kao da je neko drugi a ne Vi dobro gađao. I u ovome se morate neumorno vežbati – Vi uopšte ne možete odmeriti koliko je to važno”. Ovih nedelja i meseci prošao sam najtežu školu moga života, i čak ako mi i nije uvek lako padalo da se uklapam, počeo sam ipak postepeno uviđati koliko mnogo imam njoj da zahvalim. Ona je uništila poslednje pokrete težnje da se bavim samim sobom i koebanjima moga raspoloženja. “Shvatate li sada’!, majstor me je upitao jednog dana posle posebno dobrog hica, “šta to znači: Ono gađa, Ono pogađa?”
“Bojim se”, odgovario sam, “da uopšte ništa više ne razumem, čak i ono najjednastavnije postaje zbrkano. Da li sam to ja koji zateže luk ili je to luk koji me dovodi u stanje najviše napetosti? Da li sam to ja koji pagađam cilj, ili cilj pogađa mene? Da li Je to ,Ono’ duhvno u očima tela i telesno u očima duha – da li je to i jedno i drugo ili ni jedno ni drugo od ovoga? Sve to: luk, strela cilj i ja spleću se jedno u drugo da ih više ne magu odvajati. I čak je nestalo potrebe za odvajanjem. Jer čim uzmem luk u ruke i gađam sve postaje tako jasno i jednoznačno i tako smešno jednostavno … ”
“Uprava sada”, prekinuo me je tu majstor, “tetiva luka prošla je kroz Vas”. Preko pet godina proteklo je od tada kada nam je majstor predložio da polažemo jedan ispit.
“Pri tom” tako je objasnio, “nije reč samo o tome da predočavate vašu umešnost, nego se još više ocenjuje duhovno stanje strelca do njegovog najneprimetnijeg ponašanja. Ja u svakam slučaju očekujem od Vas pre svega da se ne date omesti prisustvom gledalaca, nego da potpuno bezbrižno izvedete ceremoniju, kao da smo, kao da sada, sasvim sami”. Ni sledećih nedelja nije se ništa radilo s obzirom na ispit, on ni jednom rečju nije bio spomenut, i često već posle nekoliko hitaca nastava bi se prekidala. Umesto toga dobili smo zadatak da kod kuće izvodimo ceremoniju sa njenim grupama koraka i položaja, ali pre svega sa pravilnim disanjem i da se veoma udubljujemo (versenken).
Nastaviće se
