(1997)

Dž. M. Kuci (J. M. Coetzee, 1940) predaje književnost na Univerzitetu u Kejptaunu, gde je nekada i sam studirao. Doktorat iz lingvistike stekao je u SAD. Mada poreklo vodi od holandskih doseljenika, piše na engleskom. Sedam objavljenih romana donelo mu je reputaciju pisca neponovljive individualnosti i snažnog intelekta, kao i mnoga značajna angloamerička i svetska književna priznanja, među kojima James Tait Black Memorial, Prilj Etranger Femina, Bukerovu i nagradu “Jerusalim”. Prošle godine bio je u najužem izboru za Nobelovu nagradu.

Ali Džon Kuci nije pisac koga je lako voleti. Objašnjenje nudi jedan irski kritičar, koji za njegov poslednji roman kaže da ce čitaoca, “koji se otima i rukama i nogama”, odvući u svet duševnog košmara. Pritom će mu prikovati pažnju, taknuti ga u dušu i “odvesti ga do mesta van domašaja većine knjiga i van mogućnosti većine pisaca”.

Iza oporih knjiga stoji čovek nesklon velikim gestovima i političkoj retorici. Iako duboko angažovan, osamdesetih godina je, zbog univerzalno humanističkog pristupa zlu u rođenoj zemlji, sa levice bio oštro napadan i optuživan za “dekadentni, elitistički esteticizam”. Nadin Gordimer je jednom rekla da “Kucijevo viđenje prodire u sam nerv bića. Ono što on tamo nalazi više je no što ce većina ljudi ikada saznati o sebi”. No i ona mu je, u prikazu njegovog romana Life and Times of Michael K, zamerila što obespravljeni obojeni junak umesto akcije bira apolitično ćutanje.

Uzmičući pred “isključivim i žalosno manihejskim zahtevima” političkog izbora, i solidarišući se u neku ruku sa svojim likovima – protagonistima marginalizovanog Trećeg sveta, nemuštim ili tvrdoglavo rešenim da ostanu nemi – Kuci je pre desetak godina odlučio da pred medijima zaćuti.

Pisac koji mi je, dok sam prevodila njegov roman “Majstor iz Petrograda”, precizno i s duhom odgovarao na prevodilačka pitanja, nije pretendovao na američku tajanstvenost Pinčona ili Selindžera. Pisac kome je pretio intervju želeo je prvo da vidi pitanja. I odgovorio – lakonski. Istim eliptičnim iskazima koji su zaštitni znak njegovog književnog rukopisa.

Da li je apsurdno traziti intervju od pripovedača koji veruje da je istina u ćutanju? Samo donekle, jer beline na stranici često su, i ne samo u književnosti, zavodljivije od mora reči.

Nevidljivi čovek

Nerado govorite o sebi. Tvrdite da Vaši romani, jednom pušteni u svet, postaju misterija i za Vas samog. Pa ipak, kloneći se publiciteta, podstakli ste novi žanr u južnoafričkom novinarstvu, o kome rečito govori naslov jednog članka (o nedobijenom intervjuu): “Intervju sa nevidljivim čovekom”. Otkud znatiželja za mišljenja jednog pisca?

Ne shvatam zbog čega ljudi žele da znaju moje stavove o opštim pitanjima. O stvarnom životu ja nemam ništa zanimljivo da kažem.

Južnoafrikanac

Teko je zaobići činjenicu da ste Južnoafrikanac, kao i prateću crno-belu reakciju. Sada, kada je, navodno, sve u najboljem redu sa postaparthejdskom Južnom Afrikom, u literarnom svetu čuje se zabrinutost za sudbinu njene književnosti. U jednom komentaru izdvojeni ste kao jedini južnoafrički pisac koji ce preživeti ono što bi se grubo moglo nazvati “nedostatkom aparthejda”. Smeta li Vam ovakav kompliment?

Siguran sam da će pomenuti komentator tokom sledećih nekoliko godina biti iznenađen ingenioznošću i kreativnošću pisaca koje sada otpisuje kao ljude ograničene na jednu jedinu temu.

Fabule

U svojim romanima eksperimentisali ste narativnim diskursima i formama, ali Vaše osnovne teme nisu se menjale: moć kulturnih mitova, piščeva odgovornost prema sebi i drugima, mesto pojedinca u sveopštem poretku i tenzije između pojedinca i države, roditelja i dece. Ovim univerzalnim temama retko je data opipljiva pozadina. Nazivaju Vas fabulistom borhesovske tradicije. Da li se slažete?

Da li je Borhes sebe opisivao kao fabulistu? Da li je ijedan pisac aktivno zainteresovan da sebi prišiva etikete?

Umeće

Gajite poštovanje prema zanatskom umeću. Koliki je njegov značaj u fikciji? I da li je zanatski perfekcionizam možda prirodan za pisca koji je, kao Vi, studirao matematiku, magistrirao na Fordu Medoksu Fordu, radeći istovremeno kao kompjuterski programer, da bi doktorat stekao stilističkom analizom Beketovih tekstova na engleskom?

Nisam siguran da postoji jedno jedino “piščevo umeće”. Postoji, međutim, nesto što se zove “nedoučenost”, i nema nikakvog razloga da čitalac to toleriše kod pisca. Većina simptoma nedoučenosti može se iskoreniti pomnom, samokritičnom revizijom.

Suvoća

Reci koje se najčešće čuju o Vašoj prozi su “suva”, “škrta”, “svedena”. Previđa se da u Vašim romanima postoje pasaži duboko emotivni, čak senzualni, koji deluju poetski, ne samo sadržinom, nego i jezikom. Istina, često ih dobijamo sa već ugrađenim pobijanjem, ali ostaje utisak da još neka sila deluje ispod suvoće. Da li je ovo daleko od istine?

Svakako da sopstveno pismo nipošto ne smatram suvim (mada ga smatram suprotnim od bujnog). Ono što se greškom uzima za suvoću je, nadam se, jasnoća. Takozvana suvoća, ili lakonizam, nije nepomirljiva sa strašću.

Uticaji

Kafka je jednom rekao da bi “trebalo da čitamo samo knjige koje nas ujedaju i bodu”. Poslušamo li njegov savet, trebalo bi da čitamo Vaše knjige. Kritičari vas uporno upoređuju s Kafkom, a i sami ste pisali o njemu. Smatrate li preteranom borhesovsku mogućnost da ste zapravo, u ovom slučaju, sami sebi stvorili preteču, redefinisali tradicionalno čitanje Kafke?

Pisao sam o Kafki, ali niti u jednom smislu nisam “redefinisao tradicionalno čitanje Kafke”. U svakom slučaju, jedinstveno tradicionalno čitanje Kafke ne postoji.

Na Vašoj “listi uticaja” bilo bi mesta i za mislioce, romansijere i pesnike kao što su Platon, Erazmo, Dostojevski, Ford Medoks Ford, Muzil, Sartr, Beket, Nabokov, Rene Žirar, Lakan, Zbignjev Herbert, da pomenem samo nekolicinu. Lista je zapanjujuće duga. Mogu li ovoliki raznorodni uticaji u jednom trenutku postati slabost?

Mogu li se tragovi pisaca koje navodite smatrati slabostima? To morate prosuditi sami. Izvesno je da ja tragove jednog teksta u drugom ne smatram, u apstraknom smislu, znakom slabosti.

Vaše ključne reči su primordijalne, sa neobičnim etimološkim istorijama. Rečenice Vam zastaju da same sebe preispitaju, što upućuje na gramatičku taktiku, ali i na principe strukturalne lingvistike i Lakana. Tragovi njutnovske upotrebe pasiva u potrazi za nemetaforičnim jezikom (o čemu ste takođe pisali), ukrštaju se sa Faradejevim linijama sila. Nije li ovo, pre nego puki postmodernistički stil, potpis modernog renesansnog čoveka, izraslog iz “raznočineca” (kako ste sami sebe ironično nazvali, govoreći o svojoj mladalačkoj profesionalnoj neopredeljenosti)?

“Raznočinec” i renesansni čovek su dve vrlo različite stvari. Ali fenomen koji opisujete nije, bar se nadam, u mom slucaju, puki “stil”.

Postmodernistički ćorsokak

Postmodernistički postupak, koji nazivate “antiiluzionizmom”, ocenili ste kao ćorsokak. Ako sami tvrdite da biste, danas, radije podvrgli Deridu merilima Dostojevskog nego Dostojevskog Deridinim merilima, nije li to korak ka izlasku iz ćorsokaka?

“Antiiluzionizam” koji opisujem je ćorsokak u ovom smislu: kad jednom realistička tradicija kojom se takvi romani poigravaju izgubi moć, neće im preostati ništa čime bi se poigravali (ili sa čime bi se nadigravali).

Nalazite li ikakvu osnovu u najnovijim kritičkim pokušajima da se uspostave veze između postmodernizma, postkolonijalizma i postkomunizma?

Ne znam dovoljno o kritičkoj diskusiji o raznim “post”-kovanicama da bih mogao da komentarišem.

Sloboda

Termin “liberal”, primenjen na intelektualce, u novije vreme prošao je brojne modifikacije i retko je ko danas, kao sto ste i sami rekli, “puki liberal”. Prihvatate li termin “postliberal” koji se često pominje uz Vase ime?

Na termin “postliberal” prvi put sam naišao pre godinu dana. Ne znam šta on znači, a i da znam, ne bih bio zainteresovan da ga primenjujem na samog sebe (videti moj prethodni komentar o etiketama).

U nedavno objavljenim “Esejima o cenzuri” citirate reči Danila Kiša o autocenzuri. Poznajete li i njegovu prozu?

Ako se izuzme nekolicina eseja iz različitih izvora, ne poznajem njegovo delo.

U istoj knjizi skeptično analizirate kategorije tolerancije i moralne osude, priznajući njihovu ambivalenciju. Ova ambivalencija naglašava se i u jugoslovenskoj reakciji na stavove zapadnih liberalnih intelektualaca prema krizi u Jugoslaviji. Može li liberal izbeci poziciju davanja lekcija sa visine, izražavanja uvređenosti, izricanja moralne osude – upravo ono što, u principu, ne želi da radi?

Poziciju koju opisujete nemoguće je izbeci, ali čovek može barem da pokuša da je izbegne, ako ništa drugo, ono preispitivanjem sebe i svojih motiva sa što je moguće manje ostrašćenosti.

Handke

Jedan jugoslovenski komentator Vaseg romana “Iščekujuci varvare” pronašao je izvesnu srodnost sa Peterom Handkeom. Jeste li dovoljno upoznati sa Handkeovim delom da biste ovo komentarisali? I da li su Vam poznati Handkeovi pokusaji da zauzme javni etički stav prema događajima u Jugoslaviji?

Poznajem neke Handkeove ranije radove, i divim im se. Novije radove ne poznajem. Konkretno, nije mi poznat njegov stav prema Jugoslaviji.

Majstor

Rec “master”, u oba svoja engleska značenja, ima važno mesto u Vašem imaginarnom “rečniku”. Stavljena u naslov Vaseg romana “Majstor iz Petrograda” (gde je majstor Dostojevski), navela je mnoge prikazivaće da i Vas samog nazovu majstorom. Osećate li se nelagodno s ovom titulom, i da li je ovaj roman zbilja “lični testament”, ili “samoodbrana”, kako su ga protumačili neki kritičari?

Trudim se da ne istupam kao tumač, a ni kao komentator, sopstvenih romana.

Fakat i fikcija

Pojedini prikazivači ovog romana zameraju Vam zbog iskrivljavanja činjenica iz biografije Fjodora Dostojevskog. Jedan – americki – pominje “perverziju dostojnu Stavrogina”. Iako sam roman nudi ključeve za Vaš mogući odgovor, ostaje pitanje koji bi “format enciklopedije” Vaš idealni čitalac morao posedovati? Bi li trebalo da ponovo pročita barem “Kod Tihona”, prvobitno cenzurisano poglavlje romana “Zli dusi”?

Na to pitanje je teško odgovoriti. Poznavanje nekih momenata – kao što su stvarne činjenice Pavelovog zivota – jednostavno bi ometalo čitanje romana. Ali rekao bih da bi poznavanje poglavlja “Kod Tihona” čitaocu pre pomoglo nego zasmetalo.

Milost

U eseju “Ispovest i dvoumljenja: Tolstoj, Ruso, Dostojevski” sugerišete da su, u svojim književnim istraživanjima svetovne i verske ispovesti kao puteva do istine o biću, Tolstoj i Dostojevski ontološki superiorni u odnosu na svetovnog mislioca Frojda. Idete i korak dalje, prihvatajući tezu Dostojevskog iz “Zlih duha” da prava ispovest proizlazi iz vere i milosti, te da jedini put do istine o sebi vodi kroz svetu tajnu ispovesti. U pravoslavlju se, međutim, i koncept ispovesti i koncept greha razlikuju od postavki zapadnog hrišćanstva. Premda se esej može čitati i kao teorijski, postoji li nešto što Vas, na nekom drugom nivou, privlači u filozofiji pravoslavlja?

Ne znam dovoljno o pravoslavnoj teologiji da bih inteligentno odgovorio na Vaše pitanje. Ali činjenica je da sam za religijsku misao kod Tolstoja i Dostojevskog duboko zainteresovan.

Politika i psihologija

Često Vas, površno, nazivaju i političkim i psihološkim piscem. Sami ste jednom rekli da ste politizirani samo u meri u kojoj uzimate “za datost da se sa ljudima mora postupati kao sa potpuno odgovornim bićima: psihologija nije izgovor.” Možete li nešto više reći o ovoj sprezi političkog i psihološkog?

Divim se ljudima – čak i kriminalcima – koji preuzimaju punu odgovornost za sopstvene postupke, koji se ne pozivaju na olakšavajuće okolnosti.

Prevod

Pisali ste, kao prevodilac sa holandskog, o tom licnom iskustvu. Tada ste rekli da je književni prevodilac u biti kriticar. Kad se prevode Vaše knjige, vidite li prevodioca i dalje kao manje-više neutralnog kritičara, ili možda kao kritičara sklonog dekonstrukciji?

U prevodilaštvu jos uvek funkcioniše, bar se nadam, ideja vernosti, koja je odbačena u takvim granama antagonističke kritike kao sto je dekonstrukcija.

Predviđate li da bi, u svom prelasku iz kruga engleskog u krug jednog slovenskog jezika, da parafraziram Vašu metaforu za književno prevođenje, roman kao sto je “Majstor iz Petrograda” mogao dobiti nova i drugačija značenja od onih koje se u njega učitavaju bilo u Južnoj Africi, bilo u Zapadnoj Evropi ili Americi?

Potpuno sam spreman da prihvatim da bi u Srbiji – da ne govorimo o Rusiji – “Majstor iz Petrograda” mogao postati neka sasvim različita knjiga od one koju zamisljam da sam napisao.

Arijana Božovic

Jul, 1997.