Lejn Din Junior sedeo je za revizorskim stolom sa zelenom gumom na malom prstu, dobio je tačno određeno mesto u nizu stolova koji su činili jedan sektor, onaj za poreznike koji su novi u poslu. Pregledao je dve prijave, pa još jednu, da bi potom stegao mišiće zadnjice, brojao do deset i zamišljao prijatnu toplotu plaže sa talasima koji se lagano penušaju, kao što su ih uputili na uvodnom kursu prošlog meseca. Onda je uradio još dve prijave, bacio brz pogled na sat, pa još dve, zatim se napregnuo i uradio tri zaredom, stegao mišiće i prizvao u misli sliku, koncentrisao se i uradio četiri a da nijednom nije pogledao naviše, sem toliko da spusti popunjene prijave i dopise na dve izlazne pregrade koje su ležale jedna do druge u najvišem redu pregrada, odakle će ih momci sa kolicima pokupiti kad budu prolazili. Posle samo jednog sata plaža je postala zimska plaža, hladna i siva, sa mrtvim algama nalik na kosu utopljenika, i ostala je takva uprkos svim pokušajima. Potom još tri, uključujući i 1040A, gde je bruto dohodak izračunat pogrešno, a Martinsburgov ispis to nije registrovao, pa je moralo da se ispravlja na formularu 020-Cs iz donje leve pregrade i isti podaci da se unose i u formular 20, što je bio u obavezi da uradi čak i ako se knjiži interno i predmet ide Džulijeti, a ne u opštinu, svaka šifra je morala da se proveri u uputstvu sa mehanizmom na izvlačenje, te je bio prisiljen da stalno vuče stolicu za sobom kako bi mogao da ga pročita. Još jedna prijava, a onda urušavanje iznutra kad je zidni sat pokazao da ono za šta je mislio da je čitav sat nije bilo ni približno toliko. 17. maj 1985. Gospode, smiluj se na mene grešnog. Unakrsno proverava W-2 formulare upoređujući ih sa 8. redom na Martinsburgovom ispisu na kojem je perforacija – ako biste razdvojili jedan list od sledećeg – išla tačno kroz red podataka, te ste morali da ga držite uspravno prema svetlosti, ponekad skoro pa nasumice pogađajući. Šef je rekao da je u pitanju greška u sistemu, ali je poreznik i dalje odgovoran. Ovonedeljni vic glasi: u čemu je sličnost između poreznika i pečurke? I jedne i druge drže u mraku i hrane govnima. Nije znao čak ni kako su pečurke jestive ako se zasipaju govnima. Šerina kuhinja nije dosegla nivo pečurki. Još jedna prijava. Pravilo je da, što se češće gleda na sat, vreme prolazi sporije. Niko od novih poreznika nije nosio sat, mada je primetio da ga neki drže u džepu zbog pauze. Na poreskim stolovima su satovi bili zabranjeni, kao i kafa i gazirana pića. Koliko god se trudio, prošle nedelje nije mogao da zamisli privatni život starijih ljudi koji su sedeli s njegove obe strane, i radili ovo iz dana u dan. Dižu se ponedeljkom, žvaću tost, oblače kapute i stavljaju šešire, znajući šta ih očekuje narednih osam sati pošto izađu iz stana. Ta dosada se nije mogla meriti ni sa kakvom dosadom koju je ranije znao. Razvrstavanje paketa za UPS2 u poređenju sa ovim poslom činilo se kao dan u zabavnom parku. Bio je 17. maj rano izjutra, ili bi se to već moglo nazvati ranom sredinom jutra. Čuo je piskavu škripu kolica negde u daljini, ali momke koji su ih gurali nije mogao da vidi od plastičnih ploča između poreskih stolova njegovog sektora i onog susednog, u kom je sedeo plavokosi čovek orijentalnih crta lica. Na jednim kolicima točak je bio raskliman pa je u pokretu čangrljao; Lejn Din je uvek mogao da prepozna kad su ta kolica stizala niz hodnik. Uradio je još jednu prijavu, obračun je i ovde bio usklađen, na formularu 32 nije bilo odbitaka, a delovalo je i da brojevi ispisa na obrascima W-2 i 1099 i formularima 2440 i 2441 odgovaraju, te je upisao svoju šifru na formularu 402 iz srednje pregrade i potpisao se imenom i identifikacionim brojem koji je deo njega još uvek odbijao da zapamti, zbog čega je morao svaki put da skida bedž i proverava, pa je spojio četiristodvojku za prijavu i stavio predmet u najvišu pregradu s krajnje desne strane, za izlazne formulare, i dalje ne dozvoljavajući sebi da prebroji broj predmeta u pregradama. Onda ga je iznenada pogodila misao da je u reči dosadno sadržana i slika rupe stvorene svrdlanjem.3 Mišići zadnjice već su ga boleli od stezanja, a sama pomisao na zamišljanje puste plaže ga je obeshrabrivala. Sklopio je oči, ali umesto da se moli za unutrašnju snagu, samo je posmatrao čudnu crvenkastu pomračinu i treperave iskrice koje su hipnotisale kad bi se čovek u njih zagledao. Kad ih je opet otvorio, gomila predmeta u ulaznoj pregradi izgledala je isto kao u 7:14, kad se upisao u šefovu beležnicu, a u izlaznim pregradama za formulare 20 i 402 nije bilo dovoljno predmeta da bi ih video preko linije pregrade; obuzdao je poriv da ustane i prebroji ih, jer je znao da bi tako bilo još gore. Osećao je ogromnu rupu ili prazninu kako se survava niz njega, i nastavlja beskrajan put ka dnu. Nikada do tad nije pomislio na samoubistvo, nijednom. Popunjavao je prijavu rvući se sa svojim mislima, sa grehom i poniženjem koje je donela ta pomisao, makar i prolazna. U sobi je bilo tiho, izuzev zvuka mašina za sabiranje i onih kolica sa pokvarenim točkom koja je dečko gurao kroz neki od redova donoseći još predmeta, ali u glavi je čuo i uporan zvuk cepanje papira nadvoje. Njegov sektor činilo je šest ljudi koji su sedeli u jednoj četvrtini reda, razdvojeni sivim plastičnim pločama. Ceo tim je sastavljen od četiri sektora, plus šef i momak sa kolicima; neki od njih sa P.C.B., Peoria College of Business.4 Ploče su bile pokretne, a njihovim pomeranjem mogao se menjati izgled sobe. Slične jedinice postojale su i u susednim prostorijama. Skroz levo, tri sektora dalje, bila je kancelarija menadžmenta, a do nje i A.G.M.5 sobica omeđena pločama. Gumice za male prste služile su da spreče oštećenja na dokumentima. Povrh svega, trebalo je i njih čuvati. Sijalice na plafonu nisu bacale senke, čak ni kad bi ispružio ruke kao da želiš da posegneš za pregradom. Daren i Dajen Lotvis iz Elk Korta 402, Edina, Minesota, priložili su temeljno popunjenu listu poreskih olakšica i rešili da doniraju 1 dolar za predsedničku izbornu kampanju, polje broj 5 na formularu 402, što je odnelo nekoliko minuta za upoređivanje svih podataka na obrascu A; uprkos tome što je g. Lotvis imao izlomljeni rukopis ludaka, ništa nije otvaralo prostor za reviziju. Lejn Din je popunio mnogo manje formulara 20 nego što je pravilnik nalagao. U petak je imao najmanje dvadesetica od svih u njegovom sektoru. Niko nije ništa rekao. Sve korpe za otpatke su bile pune izuvijanih papirnih tračica iz mašina za sabiranje. Na fluorescentnom svetlu, lica ljudi imala su boju vlažnog olova. Od ploča se može napraviti poluprivatna prostorija, nalik na šefovu. Onda je podigao pogled, iako se čvrsto zakleo da neće. Za četiri minuta će biti pun sat, pola sata nakon toga je pauza od deset minuta. Lejn Din je zamislio kako trči okolo za vreme pauze, maše rukama i viče gluposti, pušeći deset cigareta u isto vreme, kao panovu frulu. Godina za godinom, i lice poprimi boju stola. Isuse Hriste. Kafa je bila zabranjena zbog prolivanja po dokumentima, ali zamišljao je kako će na pauzi držati u svakoj ruci po veliku šolju kafe, dok bude trčao oko zgrade i urlao. U stvari, znao je da će, kad dođe pauza, samo sedeti u predvorju okrenut ka zidnom satu i, uprkos nadanju i svem trudu, brojati kako otkucavaju sekunde dok ne bude morao da se vrati i opet radi isto. Iznova i iznova. Zbog zvuka koji je čuo u glavi, prisećao se različitih prizora cepanja papira. Pomislio je na cirkuskog snagatora koji cepa telefonski imenik: ćelav, starinskih, uvijenih brkova, obučen u dugački kupaći kostim na pruge kakav su ljudi nekad davno nosili. Lejn Din je skupio snagu, dao sve od sebe i uradio tri prijave zaredom, da bi zatim počeo zamišljati različita uzvišenja sa kojih može da se skoči. Osećao je kako sad zna da pakao nema nikakve veze sa vatrom ili mrazom. Zatvorite čoveka u sobu bez prozora da obavlja mehaničke zadatke, taman toliko zahtevne da mora da uključi mozak, ali ipak mehaničke, zadatke koji uključuju sabiranje cifara koje sam nikad neće videti, niti mu išta znače, hrpu zadataka koja se nikad ne smanjuje, prikucajte i zidni sat tako da ga uvek vidi, i samo ga prepustite žrvnju sopstvenih misli. Recite mu da steže dupe i zamišlja plažu kad ga uhvate pundravci – upravo tu reč koriste, pundravci, kao njegova majka. Pustite ga da vremenom otkrije kakva je šala ta reč, kako ne opisuje ni približno. Već je obrisao sto manžetnama, premeštao po njemu sliku svog malog sina u zveckavom ramu u kom je, kad bi se zatresao, spadalo prednje staklo. Probao je i da stavi gumicu na drugi prst i radi na mašini za sabiranje levom rukom, pretvarajući se kako je imao moždani udar pa sad hrabro nastavlja da se bori. Vrh malog prsta ispod gumice je postao bled i vlažan. Plaža je sad bila od čvrstog cementa umesto peska, a voda siva i gotovo nepokretna, samo je blago podrhtavala poput želea koji se hladi. Sustigle su ga i neželjene misli o tome kako se sve može ubiti želeom. Lejn Din pokušavao je da kontroliše otkucaje srca. Pitao se da li bi, uz dovoljno vežbe i koncentracije, mogao svesno da ih zaustavi, kao što se zadrži vazduh – evo, ovako. Otkucaji su se opasno usporili, pa se uplašio i probao da drži glavu nagnutom tako što je gurao očne kapke naviše; uporedio je puls sa otkucajima sekundare, ali je ona delovala nemoguće sporo. Zvuk cepanja papira iznova i iznova. Neki momci sa kolicima donosili su predmete sa kompletnom dokumentacijom, neki ne. Zvonce koje ih je dozivalo bilo je ispod same ivice čeličnog stola, pričvršćeno žicom uz jednu njegovu stranicu i malu zavarenu nožicu, ali nije radilo. Etkins je rekao kako je poreznik koji je tu sedeo pre njega, a sad je negde premešten, tako snažno pritisnuo zvonce da je spalio strujno kolo. Nizovi čudnih malih udubljenja na prednjoj ivici fascikle sa dnevnim izveštajem bili su, shvatio je Lejn Din, otisci zuba koje je neko pažljivo pritisnuo na papir i trajno ocrtao. Osetio je da može da razume. Teško se odupirao porivu da miriše prst, kod kuće bi to radio dok sedi za stolom, izgubljeno bludeći pogledom. Lice njegovog malog sina imalo je bolji efekat od plaže; zamišljao ga je kako radi razne stvari o kojima bi on i žena posle pričali, kao kad obuhvati pesnicom njihov prst, ili se nasmeje kad ga Šeri pogleda onim zabezeknutim pogledom. Voleo je da posmatra nju sa bebom, jednu polovinu dokumenta je uspeo da završi držeći ih u mislima, jer oni su bili razlog zbog čega je sve imalo smisla, i to mora da zapamti, ali su mu polako izmicali niz rupu koja se otvarala u njemu. Izgledalo je da se dvojica koji su sedeli s njegove leve i desne strane nikad ne vrpolje ili pomeraju sa mesta, osim da bi posegli za papirima iz pregrada na stolu, poput mašina, a nikad nisu ni izlazili za vreme pauza. Etkins je tvrdio da je posle godinu dana mogao da u isto vreme pregleda i unakrsno proverava dva predmeta, ali nikad ga nije video da to radi, iako je umeo da zviždi jednu melodiju a pevuši drugu. Lejn Din je ispod oka posmatrao čoveka s glavom papagaja koji je sedeo uz centralni prolaz između odseka, s njegovim ručno rađenim jastučićem i sivim šeširom na kuki ukucanoj u pregradu za formulare 402; izvukao je predmet iz pregrade, izdvojio prijavu, otcepio ispis, i oba dokumenta složio u fasciklu sa dnevnim izveštajem. Lejn Din je zurio u njega nesvestan započetog predmeta, zamišljajući da je on tip sa bednim jastučetom i bankarskom lampom serijske proizvodnje, i pitao se postoji li išta što bi u slobodno vreme mogao da radi ili poseduje, a da može da nadoknadi tih osam ubistvenih sati svakog dana od kojih još ni četvrtina nije prošla, sve dok to više nije mogao da podnese pa je uradio tri prijave zaredom u nekoj vrsti pomame u kojoj je možda i prevideo koji detalj, zbog čega je naredni predmet radio vrlo sporo i brižljivo i pronašao neslaganje između formulara 1040 E i R.R.A.6 izvoda ionako bedne godišnje rente koju siroti stari Klajv A. Teri dobija od železnice u Altoni, ali neslaganje je bilo toliko malo da je teško utvrditi da li je u pitanju greška na Martinsburgovom ispisu ili je cifra samo zaokružena da bi se dobilo na vremenu, imajući u vidu iznos o kom je reč, te nije bilo druge nego da popuni oba memoranduma, 020-C i 402-C(1), i vrati prijavu šefovima da odluče kako će klasifikovati grešku. Dokumenta su morala da se popune sa obe strane, dakle dva puta je trebalo da unosi iste podatke, i na kraju ih potpiše. Čitav posao je bio neverovatno besmislen i sitničav. Pomislio je na reč „smisao“ i pokušao da prizove bebino lice bez gledanja u fotografiju, ali video je samo punu pelenu kako se tegli pod teretom, i plastični visuljak nad kolevkom koji se okreće na povetarcu od ventilatora postavljenog u dovratak. Zamislio je kako sekundara na satu poseduje svest, zna da otkucava sekunde i da je njen zadatak da se večno okreće u tom krugu od brojeva, neprekinutim, jednoličnim ritmom mašine, posmatrajući stalno isti prizor, i to je bilo tako strašno da mu je dah zastao u grlu, pa je brzo pogledao okolo da li ga je neko u blizini čuo ili video. Kad je bebino lice na slici počelo da se topi i izdužuje dok mu se donja vilica nije sasvim deformisala, zatim da ubrzano stari za samo nekoliko sekundi, i konačno se raspada od starosti i odvaja od iskežene žute lobanje, shvatio je da je u polusnu i sanja, ali nije znao da je naslonio glavu na šake sve dok nije začuo ljudski glas i otvorio oči, i dalje ne uspevajući da ga spoji sa poznatim licem, a onda je namirisao gumu na malom prstu tačno pod nosom. Možda je i balavio po otvorenom predmetu.
Čini mi se da polako shvataš.
Čovek je bio stariji i krupne građe, sa brazgotinom na obrazu i špicastim zubima. Lejn Din ga nije pre toga primetio ni u jednom odseku. Na glavi je imao lampicu pričvršćenu svetlosmeđom platnenom trakom, kakvu nose zubari, a u džepu na grudima debeli crni marker. Od njega se širio miris ulja za kosu i neke hrane. Zadnjicom se naslonio na Lejnov sto i tiho pričao, čisteći prljavštinu ispod nokta na palcu ispravljenom spajalicom. Providela mu se potkošulja ispod košulje, kravatu nije nosio. Trupom je pravio blage kružne pokrete, koji kao da su ostavljali nekakav vidljiv trag. Niko od zaposlenih u susednim redovima nije obraćao pažnju. Din pogleda maleno lice na fotografiji da bi se uverio da više ne sanja.
Oni to nikad ne kažu. Jesi li primetio? Izbegavaju. Jer je isuviše očigledno. Kao da pričaš o vazduhu koji udišeš, zar ne? Bilo bi kao da kažeš: vidim to i to očima. Šta bi to značilo?
Nešto nije bilo u redu sa njegovim okom; zenica je bila proširena pa je zato izgledalo nepokretno. Lampica na glavi nije radila. Sporim pokretima trupom se čas približavao, pa opet udaljavao, stalno kružeći.
Ali sad kad polako shvataš, razmisli o tome, o reči. Znaš kojoj. Dina je obuzimao nelagodni osećaj da čovek ne priča direktno njemu, što bi moglo značiti da bunca. Onim fiksiranim okom je gledao negde mimo njega. Mada, zar nije upravo razmišljao o reči? Da li je reč bila proširen? Je li to izgovorio naglas? Obazrivo se osvrnuo. Peskirana vrata direktorske kancelarije su bila zatvorena.
Reč se pojavila iznenada 1766. Etimologija nepoznata. Grof od Marča je koristi u pismu da opiše francuskog velikodostojnika. Njegova figura nije bacala senku, ali to nije moralo ništa da znači. Lejn Din bez razloga steže mišiće zadnjice. Zapravo, prve tri pojave reči dosađivati u engleskom jeziku povezane su sa pridevom francuski – taj francuski dosadnjaković, ti dosadni Francuzi, je l’ tako? Francuzi su, naravno, imali svoj malaise, ennui.7 Vidi četvrti odeljak Paskalovih Pensées, što je Lejn Din čuo kao pantsy.8 Tražio je zalutale kapljice pljuvačke na predmetu ispred sebe. Zadnjica u tamnoplavim radnim pantalonama bila je na nekoliko centimetara od njegovog lakta. Čovek se blago klatio napred-nazad, kao drvena lutka.
Izgledalo je da temeljno proučava Lejn Dinov torzo i lice, delić po delić. Obrve su mu rasle u svim pravcima. Traka za kosu mokra od znoja ili umazana. Pogledaj Larošfukoa,9 ili poznata pisma markiza Defana Horasu Volpolu,10 pogotovo, mislim, pismo 96. Ali ništa na engleskom pre grofa od Marča. Što znači dobrih petsto godina bez odgovarajuće reči, je li tako? Blago se zarotirao unazad. Ovo nikako ne može biti vizija. Lejn Din je čuo za fantoma, ali ga nije nikad video. Halucinantni fantom kojeg rađa preduga koncentracija na nekom monotonom poslu, kao kad se ista reč ponavlja dok se ne rastvori i postane nepoznata. Samo četiri stola dalje mogao je videti uspravnu, čvrstu sedu kosu gospodina Bondurana. Nije bilo odgovarajuće reči za latinsku accidia,11 koju su toliko uzdizali kaluđeri za vreme Benedikta. Za grčku reč άκηδία. Ili takozvani daemon meridianus12 kod egipatskih pustinjaka u trećem veku, koji je upropašćivao molitve monotonijom, besmislom i čežnjom za nasilnom smrću. Lejn Din se sad otvoreno osvrtao, kao da pita: ko je ovaj tip? Okom je fiksirao tačku iza reda plastičnih ploča. Zvuk cepanja je utihnuo, kao i piskava škripa kolica.
Čovek se nakašljao. Don13 je, naravno, koristio izraz lethargie, a jedno vreme činilo se da je značenje isto kao melanholija, saturninia, otiositas, tristitia; mešali su ga sa lenjošću, tromošću, klonulošću, eremia, kao i uznemirenošću, zlovoljnošću i splinom – videti, na primer, „crnu žuč“ ledi Vinčilsi,14 ili, naravno, Bartona.15 Čovek je i dalje fiksirao istu tačku. Kveker Grin je, ako se ne varam, 1750. to nazvao „izmaglicom splina“. Zbog ulja za kosu Lejn Din je pomislio na berbernicu, i stub sa spiralnim prugama koje su izgledale kao da se beskrajno uvijaju nagore, ali je u pitanju varka, što se vidi kad se radnja zatvori. Ulje za kosu je bilo poznate marke, nije ga koristio niko mlađi od šezdeset godina. Gospodin Bonduran upotrebljavao je sprej za kosu. Delovalo je da tip uopšte nije svestan da gornjim delom tela pravi rotacije u obliku slova X, kao da je pod vodom. Dvojica poreznika sa dugim bradama i crnim polucilindrima, u redu do vrata, klimala su nad svojim stolovima dok su pregledali prijave, ali njihovo kretanje je bilo naglo i samo u pravcu napred-nazad, što nije bilo ni slično ovome. Službenici sa obe strane nisu podizali pogled, niti obraćali pažnju, njihovi prsti udarali su po mašinama za sabiranje jednakom brzinom. Lejn Din nije znao da li je to znak njihove profesionalnosti, ili nešto drugo. Pojedini su nosili gumu na levom malom prstu, većina na desnom. Atkins je bio ambidekster – mogao je da istovremeno popunjava dve prijave. Tip sa desne strane nije ni trepnuo od jutros, ili Din nije primetio. A onda se iznenada pojavljuje. Dosada. Kao iz Atinine glave. Imenica i glagol, particip u značenju prideva, sve po redu. Poreklo, zapravo, nepoznato. Ne zna se. Ništa o tome kod Džonsona.16 Partridž17 pominje samo oblik „bored“ kao imenski deo predikata, pošto bi „bored of“, u suprotnosti sa „bored with“, bilo obeležje klase, a to je jedino što zanima Partridža. Klasa, klasa, klasa. Jedini Partridž za kog je Lejn Din čuo je onaj Partridž sa TV-a, za kog svi znaju. Nije imao pojma o čemu čovek priča, ali ga je istovremeno brinulo što je i sam razmišljao upravo o reči „dosadno“, još pre nekoliko prijava. Filolozi kažu da je to neologizam, baš u vreme industrijalizacije, zar ne? Čovek gomile, automatska turbina, burgije i bušenje, je l’ tako? Izbušeno? Zaboravi Fridkina, jesi li gledao Metropolis? Din je već bio prestravljen. Ništa nije uspevao da odgovori ovom tipu, niti da ga pita šta u stvari hoće, i zato se osećao kao zaglibljen u nekom užasnom snu. U noći posle prvog radnog dana usnio je štap koji se iznova i iznova lomio, ali se nije smanjivao. Kao Francuz koji večno gura taj kamen uzbrdo. Pogledaj, na primer, L. P. Smitov18 Engleski jezik, iz ‘56, verujem, je l’ tako? Njegovo bolesno, nepokretno oko, ispitivalo je prostor ka kom se naginjao. On uvodi određene neologizme koji proizilaze iz autentične kulturne potrebe – njegove reči, ako se ne varam. Da, tako kaže. Kad neko novo, važno iskustvo postane svakodnevica, reč se sama pojavljuje. Nastaje termin. Sad je čistio ispod drugog nokta. Traka sa lampicom bila je natopljena vitalisom,19 zbog čega je sve više ličila na zavoj. Na vratima direktorove kancelarije ispisano je njegovo ime, na peskiranom staklu kakvo se može naći u starim srednjim školama. I vrata kadrovske službe su ista. Revizorske sobe imale su metalna protivpožarna vrata bez stakala, odozgo pričvršćena podupiračima – noviji model. Uzmi u obzir da narod Oglok u oblasti Labrador ima preko stotinu različitih izraza za sneg. Smit kaže da sve što je dovoljno važno dobije i naziv. On se pojavljuje pod pritiskom kulture. Zaista interesantno kad bolje razmisliš. Sad se, po prvi put, službenik za stolom desno ovlaš okrenuo da baci pogled na čoveka, ali se namah vratio kad je ovaj postavio šake kao kandže i uperio ih ka njemu poput demona, ili nekog posednutog. Čitava stvar se dogodila toliko brzo da Lejn Din nije bio siguran da je dobro video. Službenik je otvorio predmet pred sobom. Neko drugi je to nazvao i ubijanjem duše. Što ćeš sad i ti učiniti, zar ne? Potom je, u devetnaestom veku, reč najednom svuda; vidi, na primer, Kjerkegora: Neobično da dosada, sama po sebi tako neizrazita i pasivna, može pokrenuti takve snažne sile. Kad je skliznuo svojom velikom zadnjicom sa stola, pokret je pojačao zadah: vitalis i kineska hrana, ona koja se pakuje u bele kutijice sa ručkom od žice, ime je počinjalo na „mu-gu“. Svetlost koja je dopirala od peskiranog stakla se promenila jer su vrata bila blago odškrinuta, mada Lejn Din nije video kad su ih otvorili. Pomislio je kako bi mogao da se moli.
Čovek sad stajao, i dalje praveći iste mehaničke kružne pokrete. Jedno oko mu je bilo na odškrinutim vratima direktorske kancelarije. Zapazi i da se reč zanimljivo prvi put javlja samo dve godine nakon reči dosadno. 1768. Razmisli, dve godine kasnije. Je li to moguće? Stigao je već do polovine reda; čovek sa jastukom je sad pogledao naviše i brzo spustio pogled. Same se pojave, je li tako? I to nije sve. Onda reče nešto što je Lejn Din čuo kao bone after tea.20 Došao je do kraja reda i nestao. Formulari A/B, predmet i ispis bili su tačno gde ih je ostavio, ali slika Lejnovog sina je bila položena licem ka stolu. Podigao je pogled, i video kako se kazaljka još uvek nije pomerila.
Dejvid Foster Volas
(S engleskog prevela Tijana Spasić)
1 Odlomak iz nedovršenog romana The Pale King, posthumno objavljenog 2011.
2 Američka kurirska služba za dostavu paketa (Prim. prev.)
3 To bore – eng. dosađivati, ali i bušiti, svrdlati. (Prim. prev.)
4 Pripada Univerzitetu u Springfildu, država Ilinois. (Prim. prev.)
5 Assistant General Manager – eng. pomoćnik direktora. (Prim. prev.)
6 Railroad Retirement Act – federalni zakon u SAD koji omogućava poseban sistem penzije za zaposlene u železnici. (Prim. Prev.)
7 Fr. neraspoloženje, dosada. (Prim. prev.)
8 Pants – eng. donji veš, gaće. (Prim. prev.)
9 Fransoa Larošfuko (1613-1680), francuski plemić najpoznatiji po delu Maksime. (Prim. prev.)
10 Horas Volpol (1717-1797), engleski istoričar umetnosti. (Prim. prev.)
11 Flegmatičnost, apatija. (Prim. prev.)
12 Đavo koji iskušava pustinjake izmučene jednoličnošću i monotonijom. (Prim. prev.)
13 Džon Don (1572-1631), engleski pesnik. (Prim. prev.)
14 En Finč, grofica Vinčilsi (1661–1720), dvorska dama Marije od Modene, poznata po stihovanim opisima splina i depresije. (Prim. prev.)
15 Robert Barton (1577–1640), engleski sveštenik i učenjak, autor knjige Anatomija melanholije. (Prim. prev.)
16 Rečnik engleskog jezika Semjuela Džonsona iz 1755, jedan od najpoznatijih rečnika u istoriji. (Prim. prev.)
17 Erik Partridž (1894–1979), novozelandsko-britanski leksikograf, posebno se bavio slengom. (Prim. prev.)
18 Logan Parsal Smit (1865–1946), američki esejista i kritičar. (Prim. prev.)
19 Poznata marka tonika za kosu u Americi 40-ih godina. (Prim. prev.)
20 Bon appetit – fr. prijatno. (Prim. prev.)
www.polja.rs
