Miloš Crnjanski i Die Pan-Gesellschaften. Pansofija L. Klagesa, teosofija Julijusa i antroposofija R. Štajnera – VI i VII dio
6.
Hiperborejci su bili nemačka moda. Nema te ideje koja je mogla da se meri sa „kosmičkim Natčovekom”. Smatrali su ga najvećom idejom epohe, zapravo svih epoha. Tako su čak i likovi Pana našli svoj pandan u Hiperborejcu Rudolfa Panvica – u kosmičkom Natčoveku koji se „smeje i peva”, povezujući svoju „pagansku prirodnost” i slobodu duha sa harmonijom sfera. U onom istom polubogu što kod Crnjanskog, u Toskani, „skače kroz apside” i nestaje „u vazduhu”, kao što je već Ničeov Natčovek „pobegao kroz nebesa”. Hiperborejac, „najviša ličnost života”, pripada nevidljivom narodu koji ima simboličko-alegorijsku, odnosno mitopoetsku funkciju u preko trideset hiljada stihova Panvicovih Svetih pesama Hiperborejaca.77 Svestan krize evropskog duha, borac protiv modernog „privrednog naturalizma” i svih apostola racionalnosti što siluju prirodu, on je sinteza starog Pana i – novog Adama.
U epohalnoj Krizi evropskog duha, davne 1917, Panvic je prvi predstavio „postmodernog čoveka”.78 To je neka vrsta višeg čoveka, novi soj koji odbacuje korset industrijskog društva i stupa na prvi stepenik što vodi još neostvarenom Natčoveku, sasvim u duhu samozvanog „filosofa sa čekićem”, onog što u carstvu Zaratustre – na koga je već „pao zrak azurnog vazduha” – „raspinje na krst ceo svemir”. Najavljujući Veliku promenu, njen simbol se pomalja upravo u liku Hiperionovih sinova – Hiperborejaca, naroda koji odbija da umre pre nego što ga blagoslovi lepota vasione.
Rudolf Panvic je sliku „kosmičkog Natčoveka” preuzeo iz jedne Pindarove metafore, koju pominje Niče u prvom pasusu Antihrista. Tamo se Hiperborejac javlja kao viši tip čoveka u odnosu na celo čovečanstvo. Njegovo duhovno carstvo Panvic izjednačava sa „Zaratustrinim carstvom”. U Himni Zaratustri iz Trilogije života,79 monumentalnom tekstu u lirskoj prozi, pesnik-filosof pokazuje na njega odlučnim, patetičnim gestom proroka: „Denn sehet, hier ist ein Hyperboräer.” Hiperborejaca je, vidimo, bilo pre i posle Pindara. Problem je, po Panvicu, što ih nema danas. Bar ne u dovoljnoj meri. Jedan od poslednjih, a prvi u ispravnosti paganske vere „u istini svojoj”, bio je Niče.
Ničeov citat, međutim, glasi: „Pogledajmo se u lice. Mi smo Hiperborejci – dosta dobro znamo koliko prostrani živimo: ’Ni po zemlji, ni po vodi nećeš naći put koji vodi Hiperborejcima’: već je Pindar to znao o nama. S one strane Severa, leda, smrti – naš život, naša sreća.”
Taj put, simbol neodoljive sudbine koji svako mora da nađe sam, idući za svojom zvezdom, lutajući u mraku („Kuda tako žurno ti ratniče hodiš? Ka sudbini!”), naslutio je, znamo, najpoznatiji srpski poklonik polarne zvezde i ponoćnog sunca. Jer, ako se takav put, po Ničeu, ne nalazi „ni na zemlji, ni na vodi”, onda ga, tvrdi Miloš Crnjanski, treba tražiti – „balonom. To jest kroz vazduh”.80
Uzneti se, rasplinuti, nestati u plavetnilu, u ledenoj krasoti azura – to nije samo refren autora koji i sam postaje vazdušasto biće. To je i cantus firmus hiperborejske misli što se uspnje u filosofske visine iz fatamorgane vazduha i zemlje, ploveći u nekim nebeskim galijama iz snova po kojima se, „od silne samoće”, hvata led. Vizije, magični snovi, tajanstvena zvezda što rasipa svetlost na celi svet, postaju neka vrsta elementarne, prirodne pojave, mada su to apstrakcije, ništa manje numinozne i neshvatljive nego što je i sam pojam božanstva. U svojoj težnji za istinom, „argonaut ideala”, Hiperborejac Niče ne snebiva se da napadne racionalna učenja, ali diskurs propovedi koja mu pada u deo često prelazi u stanje strasnog uzbuđenja.
Uznemirene duševne dubine što izmiču jasnom iskazu, tumače se, otuda, najlakše i najbrže preko simbola.
Jasna je fluktuacija slika koja vodi do Crnjanskog. Jer su i razlozi za nezadovoljstvo postojećim bili isti. U Irisu Berlina, moderni čovek je u areni za suočavanje sa patnjom egzistencije; on je mašina koja misli; aktuelni racionalizam je mehanički proces; svet je ogromna fabrika, pa je i karakter čoveka puki proizvod mašine kojoj služimo kao sirovina za preradu.
Izlaz je u nekoj vrsti ekstatičkog stanja pri kojem odnos prema svetu prestaje da bude sebičan, praktičan, razumski i postaje nalik na ljubav bez želje za posedovanjem. Pod uticajem dvojice uglednih članova berlinske Akademije nauka na Pariskom trgu br. 4 – predsednika Teodora Dojblera i Rudolfa Panvica, docnijeg pesnika-pustinjaka izbeglog na dalmatinsko ostrvo Kalamotu (Koločep) kraj Dubrovnika, gde ga je, navodno, posetio – Crnjanski je prema previranjima u kulturnom životu Zapada zauzimao stav o kome se nije raspravljalo mnogo, mada su ga, sa različitih strana, uzimali i za karakternu manu. Stav otvoren i stegnut u isti mah. Kao što je pisao sa dve ruke, dvama rukopisima koji bi na kraju ipak bili jedan, tako je i ritam njegovog životnog osećanja bio smenjivanje ekstrema, nihilizma i utopije. Već tada je za Crnjanskog bio važan njihov kontrapunkt. Cornadentio oppositorum. Našavši se u svetu „podjednako lako sposobnom za kanibalizam kao i za kritiku čistog uma”, pokazivao je puno razumevanje za čulno iskustvo ekspresionističke vizije u predelu mita i sna, da bi, vremenom, usled društvenih pomeranja „iskliznulih iz koloseka”, koja su ga podsećala na preuveličani Sturm und Drang, istakao tezu da „krajnji oblik prikazivanja mišljenja jeste njegovo prevođenje u slike”.
A to prevođenje u slike će svojom izražajnošću, svojom snagom, raspršiti moralno-filosofsku maglu i nad ruševinama pozitivnih nauka naslikati teoriju Hiperboreje, koja će savremenog pojedinca, izgubljenog koliko može biti, uneti u sebe kao vrtlog i nekom neodoljivom magijom uticati na njegovu svest.
Što u stvari znači da je utemeljena na prazninama stvarnosti. Njen imago će, neosetno, preneti od retine do korteksa jednu slobodu svesti u znaku nove moralnosti koja – ili smesta zamenjuje onu rođenu u okovima hrišćanskog monoteizma, ili je tek pokreće, budi, udarajući na vrata i prozore zarobljenog uma. Ostalo je još samo nešto: da se probude i „snage asocijacije” koje počivaju zapretane u dnu ljudskih duša; da se te snage jednom pokrenu i dovedu do novog punoletstva. Tada će čovek naći saglasnost sa praosnovom postojanja, a ne prazni san o „sreći iza groba”.81 I tek tada će naći veliku Ravnotežu koju su prvi shvatili pitagorejci: harmoniju koja je u stanju da preokrene, preobrazi sve neprirodnosti i prirodnosti organskog i socijalnog sveta. Ali pravo ime za to je Pansofija.
Po patosu jezičkog gesta školovan na hiperborejskim vizijama, koje su vršile merodavan uticaj na cele generacije, Crnjanski je sklapao ličnu viziju duhovnog integrala. U prirodi, zemlji, u kosmosu nalazio je istinsko biće, uzdao se u energiju preobražaja putem asocijacija, brzih i smelih, ali gotovo uvek tamnih i višeslojnih. Nismo li time odbačeni na otvoreno more? Ili je namera ipak poznata? Zar, nalazeći istomišlje-
nike u istoriji, prevodeći stare pobunjenike Hiperborejce na svoje stanovište, Crnjanski ne pokušava da od čitaoca stvori novog Hiperborejca? Nije li pred njegovim očima lebdelo vaspitanje „idealnog čitaoca” kakvo će biti razvijano u estetici recepcije? Ili čak slikovito Hamanovo određenje govora kao prevođenja sa (hiperborejskog) jezika anđela, pri čemu do izražaja mora doći i samostalno „izboreni smisao”? Ili je, najzad, „novi soj” čitalaca trebalo da se nakon hiperborejskog doživljaja oseća onako kako ga je davno video Šiler – „kao najzreliji sin vremena, slobodan svojim razumom, snažan i jak svojim zakonima, veliki i bogat svojim blagom; upravo kao gospodar prirode”?
Najjednostavniji odgovor dao je sam Crnjanski: „To je svakako napor, duhovni, podsvest, da stvorim sebi u poslednjem trenutku, neki svet, irealan, ali koji, i vidim, i čujem, i volim, u kom mogu da živim.” Ovim je dospeo u srce sveta. Teško je zamisliti utešniju i čovečniju filosofiju. Sve je stvar verovanja što se javlja kao spas – kao „moje Guliverovo putovanje, iz stvarnosti mog vremena, i života”, „neka daleka Hyperboreja, u vezi sa svima nama”.82 Ona daje osnovu i pravac njegovom utopizmu. Pa neka mu onda moćna priroda, kako je davno pevao grof Platen, „bude sredstvo da vlastitom snagom izgradi svoj svet”. Pri čemu je on, umetnik, u stanju da predoči stvari koje nikada nije video, pa i ono što nijedan čovek nije video.
To je nevidljivi savez duhova, kosmos mandarina, vertikalna zajednica istomišljenika iz raznih epoha što žive „vanvremenski istodobno,” nastupajući pod imenom Hiperborejaca, Iluminata, Genija, Umetnika i Majstora igre staklenih perli. – Svi oni pate od jedne posebne bolesti srca koja se može lečiti samo lepotom duha. I svi se ponovo rađaju i međusobno dozivaju kroz eone, kao višeglasni akord mnogih generacija, poput neke „republike genija” o kojoj govori Šopenhauer. Pisac Hiperborejaca im je obezbedio „tajnu vezu”, kakvu je mogao naći i u predstavi o „vertikalnoj generaciji” Jaspersovoj, inspirisanoj Ničeovim gorostasima duha.
A Niče je uvek rušio da bi gradio: u rušilačkoj knjizi Nesavremena razmatranja, tvrdio je da oni grade neku vrstu mosta preko puste reke zbivanja: „Kroz prazne prostore vremena jedan div zove drugoga, i razgovor visokih duhova teče dalje a da ga ne ometa obesna buka patuljaka.” 83 On dalje navodi da su Pitagorejci govorili kako se „pri istoj konstelaciji nebeskih tela mora i na Zemlji isto to do tančina ponoviti, pa će se tako stalno, kad god se zvezde nađu u izvesnom uzajamnom položaju, stoik povezivati sa epikurejcem i ubijati Cezara i stalno pri nekom drugom stanju Kolumbo otkrivati Ameriku”.
Šta su Hiperborejci, to Crnjanskom, posredno ili neposredno, kazuje Niče. No taj se neopitagorejski soj, što tako lako prelazi iz sukcesije u simultanost kao fatamorgana ljudskog idealiteta, ipak ne javlja prvo kod njega. Put u obećano carstvo duha otvorio je nešto „stariji paganin” Gete, kod koga je ljubav, kao kod Crnjanskog, uvek u vezi sa zvezdama. U romanu Vilhelm Majster, u tajanstvenom Društvu iz kule, ukonačenom, simbolično, u jednom visokom tornju, „pod zvezdama”, opisana je tajanstvena grupa Čuvara kulture. Ona se po svojim projektima i ciljevima duboko razlikuje od pomodnih potreba i opšteg nereda društva. „Gurnuta u stranu”, u Ničeovim terminima, ali spremna na otpor svakoj stihiji, za čuvanje najkrupnijih vrednosti, ova zajednica će kod Crnjanskog poprimiti ista obeležja i zagovarati iste ciljeve koje ima kod Ničea. Ona se ne odlikuje samo međusobnim prijateljstvom i znanjem koje su Pitagorejci ljubomorno krili. Izvan vremena i prostora, ona je i pansofijski isključiva. Bićemo Hiperborejci, ili nas neće biti.
Uostalom, i ne tajeći ovo srodstvo, već pokušavajući da upravo na taj način odrede prirodu „izabranih”, i Crnjanski i njegovi Hiperborejci, u čiju dušu nije mogao da uđe svako, stalno prizivaju vekovnu tradiciju kada traže dokaze o mističnom iskustvu i njegovoj neprolaznoj ljudskoj važnosti. Iz beživotne mase kulturnog nasleđa „divlja misao” otima i gradi smele sinteze. Tu caruje i pansofijska ideja koja dvadesetih godina minulog stoleća, u sklopu teosofskih strujanja, doživljava nenadanu renesansu, puneći knjige i časopise: efikasan kontinuitet kulture može biti obezbeđen samo ako se, u neprekidnoj sekvenci individua, ne reprodukuju samo genijalnost, talenat i pogled na svet, već ako im je, kroz utopijski program „jedne još nedokazane budućnosti”, zajedničko i to što su proizvod svesti koja se ne miri s postojećim.
Hiperboreja i Nihilizam su dva pola, dve strane jedne duše. Prema staroj pesničkoj slici – jedna je talas, druga sidro. Odnose se jedna prema drugoj kao afirmacija i negacija, emfaza i skepsa. I naposletku, obe zajedno upućuju na treće. Jer slika ne bi bila potpuna ako bismo prevideli da je u nju ugrađena i treća strana. Ta duša ima i vrhovnu, pansofijsku, „svetsku dušu” koja, mireći suprotnosti, tajanstveno lebdi nad vremenom.
O njoj se vodi skriveni dijalog između dva govornika jedinstvenog pripovedačevog ega. Kao što se u Hiperborejcima pokreće beskrajni disput u eteru, telefonska rasprava o umetnosti sa suprotstavljenim ulogama Torstena i autora, tako se u celini opusa paralelno odvija podzemno suprotstavljanje hiperborejske utopije i setnog nihilizma, u kome argumentuju autorov ego i alter ego.
Estetski pristup takvom psihičkom iskustvu čini od Crnjanskog melanholičnog Janusa: levo i desno okrenutog, dvostranog i dvostrukog naratora, čas opuštenog rezonera, čas budnog posmatrača, čiji važni uvidi iskrsavaju munjevito kao prosta i jasna istina. U igri dve ravni nastaje mešavina, dinamična celina velike umetničke snage koja otvara semantičko bogatstvo. Spreg u kome vanredni impulsi, ne uvek jasni, na videlu, kreću od tamnih, pesimističkih shvatanja neminovnosti do utopijskih pokušaja da se ona nadvise, od skeptične sumnje u vrednosti do zanosa, duboko mističnog i metafizičkog, koji uznosi čoveka u najviše sfere idealnog. Mocartovske vedrine kosmosa i turobna poigravanja na žicama praznine prekrivena su zato prividnim paradoksom – emotivnim oksimoronom: svilenom koprenom gorko-slatke euforije i srebrnim velom ledene ekstaze („Led. Vatra.”).
Ili preciznije: kombinacijom hladne dosetljivosti i nežne lepote koja ne zazire od lirske emfaze čak ni u opisu smrti.
Kombinacijom koju pisac Seoba smatra dostojnom opisa predsmrtne vizije gospože Dafine dok, ležeći „sa bisernim nizom kapljica samrtnog znoja na čelu”, gleda svoju jedinu i pravu ljubav „u nadzemaljskom sjaju” – u „vejavici pahulja snega i kovitlanju plamenova”, u mešavini „nebeskih sazvežđa”, leda i vatre – da bi sve to, svojom poetskom magijom, dobilo ulogu sličnu mistici u katolicizmu i pijetizmu u luteranstvu.
Ovaj polihistorijski nastrojeni, oštroumni i violentni pisac nije se u potpunosti otkrio nikome. Otkriti sebe drugima je uvod u izdaju, a izdaju bi predstavljalo i odavanje izvora nad čijom se tajnom nadvio poput zmaja koji čuva svoje blago. Veliki putnik, poliglota i poznavalac istorije religija, hteo je da ljudi u pesništvu vide biblijski grm koji se pali nepoznatom božanskom silom. To se odnosi i na iskušenja filosofske misli; za njega je ona bila ancilla poesiae, sluškinja pesništva.
I dok je Hegel – ekspert za dijalektiku gospodara i sluge – govorio: gde je bila religija, tu treba da bude filosofija, Crnjanski je mislio da filosofiju, kao „proizvodnju svile”, treba poznavati da bi se prevazišla. Ona nema evidenciju i bogatstvo sadržaja kojim se odlikuje žestina čulnog predočavanja. Književnost je ta koja nudi direktnu vezu sa životom. Otuda u njegovom diskursu ima tako malo logičkog sistema vrednosti, a tako mnogo Crnjanskog: pesništvu se pripisuje moć da formuliše problem, da zaustavi vreme i oživi prošlost. Pa tako i u paradoksalnoj formulaciji: „Ceo svet sadašnjosti samo je fikcija o prošlosti.” 84
7.
Tri profesora iz Bazela – Bahofen, Burkhart i Niče – presudno su uticala na kulturnoistorijsku sliku starog sveta. Bahofen „otkriva” matrijarhat, Burkhart piše pesimizmom natopljenu kulturnu istoriju Helena, a Niče, koji je obojicu poznavao, razvija u svom Rađanju tragedije iz duha muzike, koncept apolinijskog i dionisijskog, logocentričnog i biocentričnog.
Crnjanski će ga preimenovati u naučno i umetničko. Sa drugim delom ove binarne opozicije, umetničkom spoznajom, skepsa često egzistira istovremeno, poput dva suprotna zvuka na bezglasnim instrumentima. Konfliktu sistema vrednosti, dijalektici između nihilizma i hipeboreje, duha i duše, njihovom međusobnom uslovljavanju što predstavlja trajni podstrek za refleksiju, odgovara „simpoetsko” stanje u duši čitaoca, čoveka posrnulog u „srušenom svetu bola i poraza”. No, ako spasa nema na zemlji, ima ga u kosmosu umetnosti. A tamo, kao kod Klagesa, pesništvo ima kratkotrajan, ali soteriološki vid. Javlja se kao – epifanija. Tako se kod agnostika Crnjanskog Božija pravda ipak namiruje. Gubi se ponešto na zemnom tasu, ali se zato, neuporedivo više dobija na onom drugom: umetničkom, utopijskom, nebeskom.
Niko ne može sa sigurnošću reći šta je sve Crnjanski preuzeo od Kosmičkog kruga. Ali je lako dokazati šta nije uzeo: njihovu „praktikovanu” religiju koja liči na neku vrstu stalne liturgije, izgovor za neobične kultove, ekscentričnu teatralnost i čuvene Lingualorgien, govornička nadmetanja. Cinici frankfurtske sociološke škole (Adorno, Horkhajmer, Bloh) nalazili su u njihovim pozama i fizionomijama vi{e zanimljivog nego u njihovim delima. Posebno kada je reč o Šulerovom apsurdnom pokušaju da autora Zaratustre izleči pevanjem – kao što je to sa bolesnicima činio Pitagora. Verovao je da će „vratiti pamet” bolesnom Ničeu izvođenjem „dionisijskih plesova”.
Stoji neosporno da je Crnjanski u svoju umetničku retortu uneo elemente različitih verovanja. Preuzevši njihove forme mentis, i ne prezajući od toga što one dolaze u prvom redu od mističara već upravo fasciniran njihovim zajedničkim jezgrom koje nadživljuje milenijume i briše granice među kulturama, on sâm zaključuje da tu nema ničeg novog. Da je reč o nekoj vrsti svesnog utopizma, složenog simboličkog koda, hiperborejskih doživljaja, oličenoj ideji njih samih – nalik stalnom otkrivanju duhovnog dvojnika, punog recipročnog razumevanja, koji strah pred samoćom pretvara u melanholiju samotničke združenosti. Nova
je, moglo bi se reći, samo kombinacija ovih pozicija koje redom potiču iz filosofije života na smeni stoleća.
Ko može da se podsmehne tome, već se oteo njegovom rigoroznom estetskom zahtevu kome je važnija bila literarna orkestracija ovih ideja. Stvorio je neponovljive slike atmosfere iz oblasti svesti koja se rečima i razumskim kategorijama teško ispoljava, uveren da tek simboli čulne stvarnosti mogu otkriti konstante ljudske prirode. Videli smo da je ovo verbalizovanje, ova tekstualizacija sveta motivisana posebnom vrstom erotske čežnje za dodirom i spajanjem – željom da ceo svet pripoji jezičkom delu.
Da nije reč o umetnosti, svaki takav pokušaj da vlastitim pogledom svede beskrajni spektar univerzuma na sliku jedinstvenog, samoidentičnog subjekta delovao bi groteskno. Lako bi mu pripisali neku vrstu divinatorskog ludila i „herojskog zanosa” oka. Preuzevši rizik da time stvara diskurs za odabrane, kamernu liriku za posvećene, svesno je ugradio u njih svojevrsne toteme naših misli i osećanja, rasejanih kroz poetičnu naraciju, gotovo nemaran prema njihovoj dragocenosti. Ali „mudrost prikladnu za druge” u njima ne treba tražiti. Revolt estete usmeren protiv svih tribina i oltara, našao je u pansofiji ličnu kulu
ispovedanja. Celokupno delo njegovo služi, u stvari, podizanju crkve čija je stena on sâm, Crnjanski.
Svako je, doduše, zatočenik sopstvenog života, još više ako mu vera u njegovu zadatost predstavlja rešetke mentalnog zatvora. Filosofija pesništva se zato ukazuje kao forma magijskog emaniranja ličnosti koja u umetničkoj formi pokazuje sposobnost da se poveže sa emaniranjem Klagesove svetske duše u razmerama beskrajnim, vaseljenskim. Jer ona se, tvrdio je pisac Itake, „kao kosmički zakon”, „kroz tolika stoleća, prenosi u nas”. Književnost nas „vraća kosmičkim tajanstvenim visinama”. Njena pansofijska osnova je u neviđenoj slobodi sa kojom meša elemente koji pripadaju razni epohama i civilizacijama, kao da hoće da nađe zajednički imenitelj svih stvari i svih pojava.
Ako su, kako je davno rečeno, filosofi nasilnici koji nemaju na raspolaganju vojsku, ali ceo svet potčinjavaju na taj način što ga zatvaraju u neki (nemački) sistem; ako su crkveni oci moćnici koji ga, doduše, ne potčinjavaju, ali ga sputavaju u koordinate nekog božanskog domostroja Spasenja, onda su, po Crnjanskom, pesnici ti koji jedinstvenom kombinacijom ispovesti i pansofijskih vizija, uranjajući u prošlost i budućnost, omogućuju da ih svako doživi kao okriće sveta, pesničkog sveta.
Slobodan Grubačić
Kraj
76 VI, 271, 272.
77 Svi objavljeni i neobjavljeni Panvicovi (Rudolf Panwitz, 1881–1969) radovi arhivirani su u Marbahu (Deutsches Literaturarchiv, Marbach a. N. Vidi: L. V. Szabó, Der kosmische Mensch, in: Nietzscheforschung, 18, Nr 1, p. 257). Tamo je i testament kojim je ovom Arhivu zaveštano veliko imanje sa vilom na ostrvu Koločepu kraj Dubrovnika, čije sprovođenje danas osporava dubrovačka opština.
78 Rudolf Pannwitz, Die Krisis der europäischen Kultur, in: Werke, Bd. 2, Nürnberg 1917. („Der postmoderne Mrensch”, 64).
79 Zarathustras andere Versuchung, in: Trilogie des Lebens, München 1929.
80 VIII, 50.
81 VIII, 294.
82 VIII, 326, 353, 259.
83 F. Nietzsche, Unzeitgemässe Betrachtungen, II: Vom Nutzen und Nachteil der Historie für das Leben, Kröner, Leipzig 1909, Nietzsches Werke I, 1, 364.
