Iako se činilo da u Rimu, u početku tog leta, godine 1940, nikakvih promena nema, naš krug, kao neki barometar, počinje, sve češće, da predskazuje ružno vreme i dolazak bura.
Sve češće sedimo, zajedno, kod ,,Rosatija“ na terasi, sa sve manje smeha, i sve dužim intervalima ćutanja, za vreme našeg brbljanja.
Ćerka predsednika vlade je, među nama, najnemirnija, pa se dešava, i to, da, sred gungule saobraćaja, pred nama, uz monotonu lupu čistača ulica pred nama — ima suze u očima. Ovako će i nas očistiti, kaže, kad u Rimu počnu da zvone, pred veče, zvona.
Kao neke otpatke, rat će nas iščistiti iz Rima.
Oba oficira u našem društvu, koji se udvaraju tim mladim ženama, imala su, tih poslednjih dana svog boravka, u Rimu, običaj, da nas potrpaju u kola malog poručnika Chiaramontija, ili da dozovu dva taksija, pa da nas odvezu, iz ,,Rosatija“ na Trgu naroda, do ,,Rosatija“ na Via Veneto.
Tu onda zbijamo neslane šale, na račun prolaznika, i pogađamo; koji liči na pavijana, koja liči na kengura, ko hoda kao što petlovi hodaju, a kojoj se gospođi, koja prolazi, može desiti, da snese jaja.
Kao u nekoj groznici trudimo se da šala bude što gluplja.
Vrlo se retko dešava sad, da se vraćamo u prošlost Rima, o kojoj smo govorili, pri našem obilasku večnog grada, bicikletima.
Kao da bušimo sebe, tražeći izvore smeha. Ma kakvim glupim šalama.
Tek nas veče posle malo stišava.
Večernja zvona Rima — opisivana stolećima — počinju da zvone pre zalaska Sunca. Ave Maria.
Moj prijatelj, pisac knjige o papama, upozorava onda, na to, i ponavlja, kako je to zvonjenje, pred veče, za Mariju, najlepši čas Rima.
Počinju sitna, pa zazvone sve krupnija, a na kraju se čuju samo ona najteža, koja bruje dugo i kad su prestala. Moj prijatelj kaže da je to najlepši doživljaj i da, tu uspomenu, treba da odnesemo, iz Rima, ako nas rat uskoro rastera iz Italije, na sve strane sveta. Ma kuda.
Kad zvona zamuknu, kaže, nastaje tišina. On je uveren da je ta tišina u Rimu, lepša, nego ona sa Spitsbergena, koju stalno pričam kao da je neka izvanredna pojava našeg globa.
Albanka, koja je marksist, kaže, da je ta lupnjava rimskih zvona prilično glupava i liči na lupetanje dece po loncima, ali je nešto drugo lepo, u vezi sa tim večernjim zvonom zvona. To je cik i cvrkut lasta u Rimu, kad zvona prestanu i nastane tišina.
Čitavi oblaci lasta proleću kroz zrake večernjeg Sunca, nad Rimom, a taj cvrkut i veseli cik tih lasta, za nju je najlepši završetak dana. Lupetanje zvona, bez reda i smisla — čak i bez muzičkog smisla — probija joj mozak svakog dana, dok sedi kod svog prozora i prepisuje na mašini rukopise svoga muža.
Ta zvona je sećaju samo, svaki dan, da živi u najvećoj grobnici Evrope — čiji je grobar Papa. Kad laste počnu da proleću, i stane lupa zvona, to je ono što je razveseli, pa joj se Rim učini, kao varoš večnog života, i zaželi da iziđu, i da igra. Postaje željna života.
Ćerka predsednika vlade kaže: zato što ima muža.
Strašno je kad је žena razvedena.
Pošto i mene pitaju kako mi se u Rimu dopada taj cik lasta, ja im kažem — tek da i ja nešto kažem — da sve to, što govore, najbolje pokazuje strašni uticaj, koji na čoveka ima, podneblje i klima.
Ljudi se, kažem, dele, u Evropi, tobože, na Špance, Portugalce, Francuze, Talijane, Škote, a sve to na osnovu jezika koji govore, ili na osnovu krvi, koja im teče u žilama.
Ja sam, pišući o Hyperboreji, došao do uverenja, da je takva podela netačna. Ona je tačna samo utoliko, koliko uzima u obzir podneblja. Ukoliko se uračuna klima pojedinih zemalja.
Mi smo, po klimi, Španci, po klimi postajemo Danci, a po podneblju mogli bismo postati, na Severu, Hyperborejci. Ne zato što pripadamo pojedinim pomenutim nacijama, nego zato, što smo, u pomenutim krajevima odrasli, rođeni. Ta podela važi.
Poručnik Chiaramonti protestuje protiv toga.
I u polarnim krajevima — kaže — on bi bio Talijan, i isti, kao u Rimu.
Stariji oficir mi kaže, da mi se, s početka, kad sam pričao o Slovenima, i Skitima, koji se kriju pod zemlju, u snegu, i večnoj zimi, smejao. Ima, međutim, nečeg tačnog u tome — priznaje da mi, u tim dalekim zemljama, to jest ti Norvežani, na primer, moramo biti malo šašavi. Te velike promene proleća i zime moraju potresti.
Staračina, na Spitsbergenu, kažem, ni posle 30 godina, nisu potresle. Nisam to hteo reći. Hteo sam da kažem, da Hyperborejca nema da se rodi, nego se postaje, kad se rodi, posle. A pripada se onom narodu u zajednici, onoj zemlji, za koju se rodi. Ja sam, na primer, daleko od toga, da bih mogao biti Hyperborejac. Ja sam Flamanac.
Sin ravnice. Sin rođen na pesku koji vetar nosi. U skandinavske sam zemlje otišao slučajno, pa sam tek posle zaželeo da tamo završim, ali nikad ne bih želeo da tamo živim. Volim svoju ravan, punu fatamorgana. Tamo se lepo živi.
Kapetan kaže: njemu su dobri Alpi.
Ćerka predsednika vlade se onda čudi, otkud sam se ja to rodio u Belgiji, to jest Flandriji? Nije to znala.
Ona ne veruje u te gluposti. Poznala bi, kaže, Albanca, sa sto koraka. Poznala bi i Bečlijku.
Chiaramonti onda protestuje što se vode takvi, glupavi razgovori. On poziva na večeru, negde, da se dan veselo završi. Nećemo još mnogo dana imati. Poslali su ga, kaže, na neki kurs tenkista. Ne zna zašto, ali mu se to ne sviđa.
Dosta o Rimu — bolje da odemo nekuda, gde se igra i dobro jede.
Isprva, kaže, Rim, sve privlači i zanosi. Sve su Amerikanke, koje je upoznao, s početka cikale, kao laste, kad ih je vodio po muzejima i po ruinama kupatila Karakale. Morao je da im pokazuje sve, apsolutno sve, skulpture Michelangela. Posle su, međutim, rekle, da su umorne i nisu htele da nastave razgledanje Rima.
Nisu ga primale ni u posetu, kad bi se najavio.
Predlagale su da ih otpravi u Veneziju i poseti u Veneziji.
Prva faza velikog oduševljenja, za Rim, kod stranaca, brzo prolazi.
Pri razgledanju Rima, sve njegove poznanice, iz inostranstva, završile su, u nekoj dosadi. Dosadne su im, kažu, ruine, i rimski imperatori, pa i Venere.
Albanka mu dovikuje: i Vergilije, i Horacije, i Ovidije.
Albanka zatim tvrdi, da se svi njeni poznanici, stranci, koji žive u Rimu, slažu u tom, da je Rim najlepši, prvih dana.
Mladi konjanik, smejući se, kaže joj, da to važi, ne samo za Rim, nego i za žene, u ljubavi. Dosta smo, kaže, brbljali, o Rimu. On predlaže da se govori — uz večeru — o ljubavi.
Ja sam ga, kaže, upozorio, na opis Nausike, kad Odisej, iz mora, stigne među devojke koje se kupaju. O tom da se govori. O toj literaturi. Omir je, kaže, veliki.
Muž Albanke se ljuti što je poručnik tako brbljiv.
Poručnik se ljuti što, sa ženama, idu muževi. Kad Chiaramonti zaželi da žene vodi na večeru, on obično dobije iste ideje, koje je imao Tiberije, Neron pa i Cesare Borgia, pri večeri.
Večera je kod njega uvod u ljubav.
Tako je to bilo, kad je dolazio prvi put u Rim, da jaši prepone, pa će tako biti večno, dok god bude žena i ljudi. Onaj, ko vidi Rim samo dva tri dana, taj ga najviše zavoli i ne zaboravlja ga. Stranci, koji žive u Rimu, godinama, postaju dosadni. Kao što su, u dugom braku, muževi. A neka izvini suprug, u dugom braku, ako ga ima, pri večeri.
Oduševljen, poručnik, zatim ređa restorane, u koje želi da društvo vodi, i časti. Predlaže jedan, čak gore na brdu, Monte Mario, otkuda se ceo Rim vidi. Ako nam se to ne dopada, da odemo u jedan pod zemljom, kod Trajanovog foruma, u crvenoj ciglji, kao u grobnici, kao u katakombi. Pevač je tamo izvrstan, a izvrsne su i ćureće grudi. Ako dame žele, on pristaje da iziđemo i na obalu mora. Castel Fusano, voli. Kad tamo, kraj mora, sedi, pri večeri, žene mu daju iluziju, da su sirene. Nausike.
Alpinac, koji obično prekida svog mlađeg druga, kad mnogo govori, predlaže da se ode na večeru, negde u blizini, ma gde. Svi smo umorni. A dockan je.
Moj prijatelj, novinar, želi da se ide u jedan restoran, koji je, tako reći, na Via Appia. Tamo je pršut, sa smokvama, dobar, a albanska brda su vidna u daljini.
Ćerka predsednika vlade viče, da neće da večera u grobnici, a neće ni među grobovima, na Via Appii.
Albanka, onda, predlaže jedan mali, ali čuven, restoran, ispod fasade jezuitske crkve, na Trgu svetog
Ignacija. Tamo su joj dali najlepše jagode u Rimu. A ima i muzike.
Većinom glasova rešava se, onda, da se ide u taj restoran.
Moj prijatelj, novinar kaže, da, uz onaj restoran na Via Appia, ide i noć, koja je lepa, i čempresi, i čist vazduh. Slušaćemo pesmu zrikavaca. A da bi, kod mene, našao potporu, za svoj predlog, kaže, da ću svakako i ja to izabrati. Ja, međutim, odgovaram, da ne volim više da slušam popce, otkad sam čitao Michelangela, koji kaže, da je ostario, i ima, često, bolove u glavi, a jedno mu uvo, pišti. Čini mu se da mu, u jednom uvetu, celu noć, jedan popac zriči.
Kaže: Nel altro cantra un grillo tutta la notte.
Večerali smo, dakle na kraju krajeva, pred fasadom crkve jezuita, a uz večeru pevala su nam tri svirača.
Vanredno, kao da su tenori, baritoni, i basovi neapolitanski, iz San Carla. Chiaramonti je tvrdio, da niko ne peva kao Talijani. A posle se ispostavilo da su sva trojica, izbeglice, u Rimu — Rusi.
Miloš Crnjanski
