Pre nekog vremena naišao sam na tekst Martina Hajdegera objavljen u osmom broju časopisa Tellus. Naslov eseja glasio je: Zašto ostajemo u provinciji? Filozof se s ovim problemom suočava pokušavajući da objasni zbog čega je izabrao život u svom šumskom skloništu, umesto da postane rektor na Berlinskom univerzitetu. Hajdeger daje nekoliko odgovora kako bi opravdao sva „zašto-zato“ povratka u provinciju. Neka od njih sadrže objašnjenja današnjih trendova koji nalažu napuštanje gradova-centara zarad provođenja jednog dela života, ili bar nekoliko dana, u provinciji, iz razloga onog neprijateljstva koje osećamo nakon što smo od gradova uzeli sve što smo želeli – oni, dakle, za nas ostaju pre mesta zaposlenja ili trke za karijerom, nego što su izvor svih onih zadovoljstava koja je nekada pružao urbani život. Ukoliko ova kontradikcija prema centrima nastaje iz potrebe posedovanja neokaljane intime, koju provincija obećava ali i ne pruža uvek, dok nagon za životom u gradovima ne odražava naše potrebe, zbog čega se onda nepotrebno utrkujemo, poput spermatozoida rasa i naroda, k multikulturalnim metropolama?
Povratak u provinciju više nas podseća na vraćanje iskonu koje je započeo humanizam, nego li na odliku savremenog, postindustrijskog načina života. Dogme evropskog romantizma koje su zahtevale povratak izvorima, raskid s gradom od strane romantizma i sentimentalizma, pa i stihovi Naima Frašerija: „Misli krilata! Zgrabi polja, planine, daleko, što dalje od grada…“, jesu tragovi koje smo pratili.
Ovaj povratak provincije, možda ne kao centra, ali u epicentar pažnje, bio je neka vrsta tihe osvete gradu. Iako neiskazana, ova osveta se po svojim krajnjim efektima ne razlikuje od odmazde koju industrijska revolucija sprovodi nad „provincijalizmom“ kao načinom života. Vredi, dakle, pitati, da li smo svesni kojim kvalitetima okrećemo leđa napuštajući grad zarad povratka u provinciju i kojih zadovoljstava se odričemo ostavljajući provinciju. Plašim se da je odgovor u oba slučaja neizvestan; naš život, u krajnjoj instanci i svakom pogledu, kao i čitavoj raznolikosti sudbina koje su nam pripale, u kritičnim momentima ne postavlja pitanje „gde“ si živeo, već „kako“ si živeo.
* * *
Čovek jeste ono što jeste, zbog toga retko ko od nas razmišlja o gubitku u trenutku kretanja. Provincijalac polazeći razmišlja o cilju putešestvija, o tome kako se udomiti na izabranoj destinaciji, kako joj se prilagoditi, neprekidno preispituje šta mu je preostalo da učini kako se ne bi razlikovao od starosedelaca. Trudi se da spoljašnji i unutrašnji znaci, kojim ga je opremila provincija, ne izađu na videlo.
Neretko ga možemo videti usred lingvističkog dvoboja, kako se bespomoćno bori sa suglasnicima i samoglasnicima. Mučeći se, on pokušava da ih istrebi kako ne bi odali njegovo poreklo. Ipak, njegov govor, a to je naročito vidljivo, kao da poručuje: „Ti možeš da se promeniš, ali mene ostavi tamo odakle sam došao. U provinciji.“
Provincija najveći deo energije troši na održavanje svoga DNK u nepromenljivom obliku. Mutacije i eksperimenti u provinciji nisu dobrodošli. Provincija može biti sve, ali ne i laboratorija. S druge strane, isti ti toponimi kod kojih primećujemo brigu za jednorodnost istorijskih događaja, s istom se strašću trude da očuvaju pojedince, individualce, unikatna dešavanja, prevratničke i nastrane ideje koje su neretko budile svetski um, uspavan u dobru i zlu. Oni koji na istoriju gledaju kao na ilustrovanu avanturu, očekujući da od školske dece čuju o kraljevima, o Mediteranu i njegovim gradovima i provincijama, mestima na kojima su se rodile mitologije i ratnici, bogovi i vladari, o teritorijama na kojima su izmišljane azbuke i univerzalna verovanja koja su vaskrsavala Evropu izbezumljenim noćnim morama, kreacijama samih Evropljana, pokazuju humanizam koji zaboravlja na to da su Starim kontinentom vladale drevne i savremene diktature, rođene upravo u tim gradovima i tim provincijama tako spretno idealizovanim. No, dok profesori govore a učenici slušaju, provincija proširuje svoje značenje o mestu iz kog i sam potičem, a koje je želelo da postane nekakav trade mark ili limited edition u odnosu na ostatak sveta.
Želeći da u ovom tekstu nabrojim osobine zajedničke svakoj provinciji, imam osećaj da ne radim ništa drugo do pokušaja uspavljivanja osvete koju moja provincija želi da izvrši nada mnom zbog izdaje koju sam učinio pre nekih dvadesetak godina. Ipak, i danas, iako sam otišao, ja i dalje živim u provinciji. Ali to ne činim sve vreme. Ja sam part time provincijalac. Bekstvo iz metropole, koje bi u mom slučaju trebalo da se zove povratkom ili preokretom, kao što se to desilo u slučaju Hajdegera, jeste stavljanje pod svetlosti reflektora svih onih gradića, varoši, palanki, mesta i mestašaca na koje do sada nismo obraćali pažnju zbog toga što su nestajali pod bleskom svetala i čari velikih gradova. Ovi gradići, varoši i palanke, tokom svog trajanja nisu promenili svoju primarnu i osnovnu funkciju, i zauvek su ostali voljena provincija, mesta odmora i relaksacije koja pružaju zavidan osećaj mira. Na taj način razmišljamo o njima nakon što ih prvi put napustimo. Tek kada razumemo ne samo svoje mogućnosti, već i ograničenja, kada sve probamo i sve izneverimo, kada osetimo besmisao i činjenicu koliko smo osetljivi kao ljudska bića, tek tada se sećamo provincije.
Zbog čega želimo da se vratimo u provinciju? Jedino zbog toga da bismo tamo proveli preostali deo života? Da bismo polaskali nostalgiji i godinama koje se nikada neće vratiti? Da bismo tamo zasnovali posao ili se odande bavili kulturom, iz alternativnog pravca? Zašto provincija, koja ne može da izdrži susret s velikim gradom, mora da ima nekakav značaj? Zašto pratimo put koji nam ona pokazuje? Zašto da se odreknemo auto-puteva, šoping centara? Da li zbog toga što smo se u provinciji rodili i stvorili kolekciju uspomena o njoj? Zbog toga što nam obećava nekakav bio-život ili idilični, antiindustrijski raj? A možda bi ipak u tom povratku, nalik putešestviju lososa, trebalo da nastavimo potragu za drugim odgovorima i obrazloženjima iako bi se oni mogli učiniti iracionalnim?
I bez jasnog razloga i objašnjenja, proces povratka u provinciju traje već neko vreme. Svako dobro zna sopstveni razlog, mada ponekad ne može da ga objasni, te među svim pravilima funkcionisanja provincije prepoznajemo samo jedan aksiom: provincija menja druge, dok sama nikada ne nalazi razlog za promenu.
* * *
Budući da sam rođen u provinciji moram, svakog puta kada o njoj govorim, da se ubedljivo izjasnim o razlici između zamišljene slike i one vrste žudnje koja prezire svakog ko se odluči za put kroz vreme. Moram da se branim od nostalgije koja u meni nalazi utočište čim pomislim na mesto sopstvenog rođenja, provinciju kojoj se vraćam, koja s godinama postaje sve lepša, slađa, premda me je, ne tako davno, samo ograničavala i nije mi pružala nikakve mogućnosti. Kad se već oslobodim svih tih osećaja, mogu da kažem kako provincija za mene nije tek mesto rođenja, odrastanja i stanovanja. Ona nije ni mesto u kom želim da živim nakon što se umorim od života koji vodim. Provincija je za mene jedan geopoetski prostor. Tvrdnju „rodio sam se u provinciji“ trebalo bi izolovati od osećaja poniženja tipičnog za mala mesta. Provincija je ljubomorna, osvetoljubiva. Provincija se suprotstavlja centru, jer sama nije centar; izaziva ga onako kako njeni stanovnici izazivaju stanovnike gradova svaki put kad se susretnu, podsećajući ih na urbano izgubljeni raj: miran način života, čist vazduh, odmor posle ručka, nepostojanje gužve, tihe večeri… Mada sam uspeo da ostvarim vezu sa svojim rodnim mestom, nisam uspeo da sačuvam idealizam. Roditi se u provinciji, odrasti u njoj, nije neka privilegija, etička vrlina, niti moralni ili vanvremenski kvalitet. Roditi se u provinciji jeste stvar sreće. Sreće koju čovek lako može percipirati i kao katastrofu.
* * *
Možda osećaj koji imam svaki put kada ugostim nekog iz mog rodnog kraja i jeste jedna vrsta skrivene samosvesti. Ne umem to da objasnim ali, ne razumevajući to do kraja, iskušavam kako izgleda gospodariti ovim prostorima po kojima ne samo da spremam putovanje, već i preuzimam odgovornost za sve što se u njima dešava. Da li je moguće reći da je u meni još uvek živ osećaj izvesne drevne samosvesti, koja se seća onoga što je ovo provincijsko mesto godinama bilo? Verovatno jeste. Zbog čega bih inače tokom svih tih gostovanja prihvatao nezahvalnu ulogu domaćina, vladara ovog kraljevstva, odnosno nekadašnje principe, koji danas više i ne postoje? Često sam preplavljen tih osećajem, rezultatom sudara svakodnevice s istorijom. Napadnut od strane lažnih osećanja, koja se ukazuju kad god je prolaznost ljudskog života stavljena naspram sudbine polja na kojima su se odigrale legendarne bitke, morskih zaliva u kojima su se borili kapetani, planina, gradova, imena koja ni prvi ni drugi talas invazije nisu bacili u zaborav. Ne shvatam koji je razlog nastanka tog atavističkog osećanja koji isključivo moja provincija uspeva da izazove kako bi obrazložila i posvedočila da je VIC (Very Important Center).
Možda tek sada razumem da osećaj vladarske moći kod mene nisu izazvali nazivi ulica i trgova, niti imena poznatih ličnosti koje su živele, ili nekada samo prošle kroz ovo mesto. Ovaj su osećaj kreirale prisvojne zamenice, a među njima posebnu odgovornost snosi zamenica „moj“: „moj grad“, „moja zemlja“. Ovde ne mislim na provinciju uopšte, već na Drač – moju provinciju.
Svaki put dešava se ista stvar, vraćam se u prošlost, omotavam se stranicama davnih vremena, uranjam u epohe, u vreme vladavine careva Trajana, Hadrijana i Dioklecijana. Malo ko zna da je Drač tada bio Augustinova kolonija te, slično ondašnjim provincijama, posedovao amfiteatar, akvadukt, biblioteku nazvanu u čast mecenata. Drač je tada uživao u statusu glavnog grada provincije Novi Epir, bio je pun zanatlijskih radnji u kojima su majstori stavljali poseban pečat na predmete koje je stanovništvo volelo. Ne mogu da kažem kako imam nekakav poseban sentiment prema tim vremenima. Kao da je u pitanju neki poznat ukus ili iskustvo koje ne želi da ostavi pamćenje na miru. Već se u to vreme moj grad Drač opredelio za život po strani, odlučio je da uživa u nevidljivom postojanju, kao da je poslušao mudraca koji mu je šapnuo: „Nemoj se menjati u metropolu, bolje ostani provincija.“
Taj grad – jež, moja provincija, opkolila se zidom dužine četiri hiljade metara, koji je bio toliko visok i toliko širok da su se, kako govore hronike, četvorica stražara bez problema mogla mimoići na njemu. Ovo te tera da poveruješ kako je iza ovako iskazane volje građana, iza ovog zida, zaštitu našlo nešto što ju je zaista zasluživalo.
Danas prolazimo kroz iste te zidine, tražeći pogledom pomenuta blaga koja izostaju iz inventara grada, ali ne i iz njegovog živog pamćenja. Upravo iz ovog zida, između crvenih cigli, u proleće izrastaju divlje smokve i cveće filigranskog oblika koje napreduje ne zahvaljujući milosrđu ili nezi ljudskih ruku, već suncu i kiši. U međuvremenu, savremeni meštani ovoga grada uživaju u šetnji, igraju šah, smireno ili s uzbuđenjem pazare na malim trgovima u naseljima preko puta luke, prepričavaju istoriju pomorstva i lova koju uveličavaju daljine i strast, onako kako ronilačka maska uveličava predmete pod vodom. Odatle možemo da posmatramo tokove života. I čak ako život ne teče, onda barem curi, povlači noge, jednu za drugom, tek da bi postojao, tek kako bi video da li se tamo na površini još uvek igra na isti način, ne tako daleko od mesta na kom su se nekada gladijatori borili između sebe, ili sa životinjama iz dalekih afričkih provincija Rimskog carstva, upravo se na ovom mestu uvek nađu neki dečaci koji se igraju rata drvenim mačevima. Zašto baš ovde? To niko ne zna. Ovo neznanje možemo shvatiti kao licencia poetica1 usled koje pretpostavljamo da ovi dečaci, rođeni u Draču, koji se bore drvenim mačevima preko puta kapije Kabaline koja se nalazi tik uz amfiteatar – jedan od najvećih u to vreme podignutih na Balkanu – ne rade ništa drugo već kroz igru obnavljaju nešto što se nekada zvalo „ratom“ i „borbom“. Ovi dečaci nesvesno postaju branioci pamćenja tih rituala, koje posmatra spomenik podignut u čast cara Hadrijana. Na ovom mestu. Kod ovih zidina. Čini se da se sve ovo već nekada desilo, i zbog toga život u Draču upravo tako izgleda. Sve što se nekada dešavalo, dešava se i sada. Promenila se samo forma. Kao telo u hleb, kao krv u vino, tako se stvarni grad menja u grad-maketu, ili stvarni ljudi u drevnim naseljima postaju tek raznobojne, udaljene fleke na karti.
Stanovnici ovog grada nemaju nikakvu sumnju u to da li bilje kojim je obrasla crvena vizantijska cigla raste na tom mestu radi sopstvenog zadovoljstva, ili je to možda odraz sećanja na čoveka koji je poželeo da izgradi ove zidove, sina koji je napustio ovaj grad, cara Anastazija Prvog, koji je poput mene i ostalih što su napustili svoje mesto rođenja, poželeo da učini nešto za svoju provinciju, nemoćan da izbriše greh napuštanja, s nadom da ga makar smanji. Na kraju, niko nije uspeo da otkrije razlog obilja biljnih semenki koje klijaju i rastu bez zemlje. Niko nije u stanju da utvrdi, da li je ovo znak poštovanja, ili nadoknada za rastanak s gradom. Vredi se, kad je tako, ponovo vratiti u provinciju poput Drača. Delimično zbog Anastazija, delimično zbog današnjih stanovnika, delimično zbog zida koji nastavlja da ćuti, suočen s morskim vetrovima.
* * *
Uprkos tome što se moja provincija nalazi na moru, najbolju saradnju oduvek je imala s kopnom. Davno, dok sam još bio dete, gledao bih male brodove na kojima su mornari gajili slezovaču. Pitku vodu bi delili na porcije – tri za sebe, zbog režima tri obroka dnevno, i četvrtu za slezovaču. Sada više nisam siguran da li su i danas živi ovi stari mornari koji su nosili crne, nakrivo stavljene beretke, uvek s lulama, koji nikada ne bi ostacima izgorelog duvana gađali kormorane, već su ih bacali na sopstvene čizme. Nakon zatvaranja kafane Mornar, mesta na kom sam, viseći na spoljnom dovratku posmatrao kako su se kapetani u penziji družili s mladima iz pomorske škole, dok bi bosmani2, porteri3 i fizički radnici iz luke sedeli sa strane, kao da žele time da kažu kako hijerarhija stvorena na moru ne može da se pogazi stavljanjem nogu na čvrsto tlo. Po zatvaranju kafane Mornar, nije mi preostalo ništa drugo nego da istražim morske znakove i tajne na starom, gradskom groblju. Ni ovde nisam naišao na vidljive znakove simbioze s morem. Nisam naišao ni na kakva slova ugravirana na nadgrobnim pločama, ni na jedno bronzano sidro kao ukras pokraj nečije slike. Niti na kormilo nekog broda. Ni na jednu fotografiju čoveka u mornarskoj uniformi, nijedno „rodio se“, „potonuo je“, umesto „umro je“. Nijednu sirenu nisam video, niti ostatke zamršenih konopaca, poput ovih koje sam pronašao na groblju Cimetere marin u gradu Setu, u južnoj Francuskoj. Ništa morsko nisam pronašao na groblju u gradu Draču, mom gradu, mojoj provinciji, opkoljenoj morem skoro sa svih strana. Ovo nije nikakav prekor. Onaj ko umire, napušta svoju profesiju. Možda je u pitanju nepisano pravilo mornarske profesije, vratiti moru ono što je morsko, a zemlji zemaljsko. U slučaju Drača, ne samo na groblju, već ni u gradu nisam pronašao nikakve oznake koje bi ukazivale na morsku okolinu grada, na neku vezu mora i ljudi koji ovde žive, ni traga ljubavi prema slanim vodama. Isto tako nikada nisam čuo da iko obećava izgradnju muzeja mora, koji poseduje valjda svaki primorski grad. Ali ni ovo nije prekor, već primedba na račun pamćenja.
* * *
Oni koji bi poželeli neki suvenir, bar neku figuricu izrađenu od gline iz okolnih brda, vratiće se kući teška srca. U mojoj provinciji mogu da kupe orlove, ali ne i galebove oblikovane u drvetu. Mogu da kupe Đerđa Kastriota na konju, mačeve i noževe ukrašene filigranima. Možemo da se divimo bunkerima od alabastera, fesovima, verenicama sa svih strana Albanije, torbicama i stolnjacima, Majci Terezi, ali ne i poklonima ili suvenirima s morskim simbolima, znakovima ili nasleđenim tragovima zbog kojih je Drač grad, ali ne i mesto stanovanja. Dovoljno bi bilo da ono što danas postoji kao reč, postane deo stvarnog života, počevši od starih, morskih dračkih recepata, koje nećete videti na meniju restorana, niti na crnim tablama krčmi, završivši s reprodukcijom svega što se smatra istorijskim za ovaj grad.
Međutim, oni koji ovde provode svaki dan ne mogu da se opterećuju onima koji su tu samo delimično, oni koji žive ovde telom i umom neće slušati savete onih koji su ovde jedino srcem.
Sve što je zamišljeno da traje večno, može imati sudbinu jednog smrtnika. I nije to neki epitaf. Ovo je podsticaj za one koji tek planiraju da dođu, a nikada ranije nisu ovde bili. Požurite, ali nemojte da postavljate previše pitanja. Nemojte pitati gde se nalazi rezidencija princa Vida. Nju više nikada nećete pronaći, iako je to bila jedna od retkih zgrada u Albaniji u stilu evropske renesanse. Ne pitajući, poštedećete sebe osećanja nemira. Morate takođe shvatiti kako nigde nije zacrtano da ćete u provinciji stvari pronaći onakve kakve ste ostavili. Umesto da trošite dragoceno vreme tražeći Vidovu rezidenciju, bolje se zadovoljite razglednicom s nekim od prizora iz Vidovog vremena. Provincije su u lošim odnosima s nasleđem i inostranstvom, dok su sve novosti bliske srcu provincije, posebno one prestoničke.
* * *
Ako prihvatimo da je geografija boginja odbrane moje provincije, onda je istorija njena dadilja. Zar se ne rađa sve kako bi se promenilo u sećanju koje je poput fotografije? Takva je sudbina u Draču pripala mnogim zgradama, bogomoljama, mozaicima, dverima i hramovima. Nisu sve u ovom gradu uništili Turci, nomadska ili varvarska plemena. Nešto je preostalo i za nas. Zato, kad već stignete do Drača, nemojte pitati gde su stari dokovi, gde se nalazi most po kom se šetao, kako pričaju starci, Ismail Ćemali nakon što je stigao u Drač ne bi li prvi put stavio arbanašku zastavu (možda je uveliko znao da se reč „arbër“ prvi put i pojavila u Draču, u hronici u kojoj Ana Komnina opisuje napad Roberta Gviskara na nomadska plemena). 164
Nemojte pitati za stare uličice, za riblji trg, kućice s baštama gde su se snimali prvi albanski filmovi. Nemojte pitati šta znači „Kodra e Mojsive“, „Stani“, „Sefer Efeniu“, „Currilat“, „Çesma e ferrës“, „Porta Romana“. Nemojte se sećati bazena na kojima su trenirali plivači iz Drača koji su se večito borili protiv onih iz Valone, kao ni aneksa, terena na kojima su vežbale nade dračanskog fudbala, najčešće izgubljene.
Provincije funkcionišu kao palimpsesti. One se talože jedna na drugu, a svako ko dolazi, stiže da bi promenio sve što ga je tamo snašlo.
I dok govorimo o rečima, za mene grbavog, čiju grbu čitav život ispraviti neće, nije bez značaja činjenica da prve reči na albanskom jeziku vezane za zemlju, more i čoveka, potiču iz provincije iz koje i sam potičem, iz Drača. Daleke 1497. godine, četiri godine pre no što su grad osvojili Turci, nakon čega su nestali kompletan izgled, pamćenje i način života ovog mesta, čovek koji je napisao prve reči na albanskom, čovek sličan meni, rodio se u provinciji. Zvao se Arnold Van Harf. Krenuo je iz nemačkog mesta Kelna u Koloniji, da bi stigao čak dovde. U povratku iz krstaških ratova za svoju upotrebu opskrbio se s nekoliko dragocenih reči, danas svakako daleko dragocenijih nama nego njemu. Među tim rečima našle su se dve kojima se iskazuje ravnoteža u svetu: myr (dobro), kyecke (loše). U njegovom zborniku su i sledeće reči: boicke (hleb), vene (vino), oie (voda), pyske (riba), taverna (taverna), geneyrea (muškarac), groua (žena), denarye (novac), myreprama (dobro veče), Criste (Hrist)…
Ove reči više ne postoje u pomenutoj formi. Samim tim, ni ljudi koji su ih koristili više nisu prisutni. Ipak, u mom gradu Draču ne postoji ni najmanji trag ponosa koji bi nas podsećao na njih, na prve albanske reči sakupljene od tadašnjih stanovnika naše drage provincije. I možda grad Keln nema previše razloga da bilo šta posveti Arnoldu von Harfu, ali Drač, moja provincija, nije nazvao nijednu ulicu njegovim imenom, nijedna škola ga nije izabrala za zaštitnika, nijedan se trg ne zove po njemu, čak ni trgovački prolaz gde bi se reči koje je prikupio mogle prosto ispisati kao uspomena, nema ni najmanjeg spomenika koji bi mogao da privlači sunce i poglede.
* * *
S vremenom gradovi počnu da liče na likove poput onih iz bajki, koji su šetali njihovim ulicama. I tako, ne možemo da vidimo, ali možemo da zadržimo u sećanju, ime morskog vladara Redonina, Svetog Astije, dračkog episkopa, mučenika kog su, premazanog medom, pojele pčele. Možemo zapamtiti Sveti Kamen, pored kog su noćile žene noseći mu poklone i novac, kako bi imale sreće u braku i porodici, dobru decu i srećan porođaj. Pamtimo i Tompsonovu Sahat kulu koju je opevao Fan Noli, te Jalisinu kapiju, Kalasovu pijacu, Varoške velike dveri, Trg slobode, fabriku duvana, zgradu krijumčara, kuće skrivenog uživanja blizu luke, dve velike krčme – kod Ktupija i Bešira, bioskop Gloriju, radnju s osvežavajućim sokovima, sklonište u kom je prespavao albanolog Georg Hajn, Lavlju kapiju, stare pesme, spomen Martinu Barletu, pretpostavljenu ružu vetrova koja, kad zimi duva bura sa severa i severoistoka, izaziva osećaj da antičke sirene još postoje. Nema više morskih algi, vila na peščanim plažama, drvenih mostića na kojima su volele da sede žene koje su došle zarad morske kupke, nema ni sonih župa, laguna, roda, rukotvorenih remek-dela, psihijatrijske bolnice na brdu i fabrike sladoleda. U gradu nema više tog šmeka nekad probanog i zaboravljenog, kao što je zaboravljena činjenica da je Drač bio bar dva puta glavni grad ove države. Nikog nije još napustila čežnja za ovim životom.
Barem u planinama i danas rastu lavanda, origano i žutilica koje možete skupljati u blizini belih rebara planine Drač, kao što sam to i ja radio dok sam bio dete. Ovde svoj početak ima Via Egnatia, ovde se vide i lagano uvezani graničnici, mali morski fenjeri, koji štrče iznad vode i informišu nas o njenoj dubini, turska kupatila i fenjer što lebdi iznad kraljevske vile – napuštene nesrećnice koja je pratila pogledom sve što ulazi i izlazi sa strane mora. I sada ovde rastu venecijanske palme, tornjevi na vizantijskim zidovima, turski topovi, venecijanska kula u čijoj prostoriji sam se oženio 1995. godine. Sve to zajedno razlog je da se vraćamo u provinciju, u tu posebnu provinciju. Ali, nije ovo mesto poput stolnjaka prostrtog po stolu radi velike gozbe. Nije ni poput banje, u koju čovek dolazi radi ispunjenja fizioloških potreba. Veza je u ovom slučaju uravnotežena reč, ona koju možemo upotrebiti ukoliko zaključimo da reč ljubav zvuči previše patetično. Posebno ako nam se ne sviđa navođenje dva poznata stiha čiji je autor Tursun Beg, hroničar na dvoru sultana Mehmeda Drugog:
Ej, čoveče šta li si učinio?!
Sve što je bilo zlato u srebro si promenio!
U eri globalizacije provincija asocira na mesto poput bunkera za vreme rata, mesto bezbedno, koje štiti od svega što je proizvela pseudoideološka civilizacija poslednjih dekada. Nakon pada Berlinskog zida upravo je provincija postala zid koji ne dozvoljava metropolama da se sudare. Mada provincija postaje naš spasitelj, Hajdegerovo pitanje još uvek ostaje nerešeno. Zašto se ljudi odlučuju da žive u provinciji? Kakva je moralnost centara ukoliko provincije, ove poslednje tačke odbrane od postindustrijskog napada, vazdušni jastuci koji ne dopuštaju metropolama da se sudare, opet ne nude dovoljno razloga kako bi zadržale svoje vernike. Tek, možda smo već stigli da zaboravimo trenutak kad smo krenuli iz provincije poput spermatozoida u trci, željnih da oplode jaja metropole, žedne mesa. Dok pišem ove reči čini mi se, jače nego ikada, da su provincije slične ribarskim mrežama. Velike ribe ih kidaju i prolaze kroz njih, dok se druge zaustavljaju i na kraju žele da ostanu u njima zauvek. Možda je ovo zajednička osobina svih provincija. Niko ne može da objasni potpuno i do kraja zašto oni koji su se rodili i odrasli u provinciji proklinju svoju sudbinu i žele da odu, dok oni koji samo gostuju tamo odlaze i nikad se ne vraćaju, ali ponešto napišu zauzvrat, kao što to radim i ja sada.
Provincije imaju svoje svece, koje nikada neće veličati ili proglasiti svetim. Ovde se o ljudima ne priča dobro čak ni posle smrti. Sve je malo i ostaje takvo i nikad neće porasti. Ono što raste je atipično, izdajničko, nije iz provincije. Upravo iz tog razloga retko ko smatra svetim one koji spasavaju od zaborava pesme poput „Vika deti tallaz tallaz“, pesmu-ariju „Kapetane, o mlado momče, uzmi dvogled i gle“, pesmu „Kad sam imao lep cvet“, „U Draču na pazaru“. Zapravo, te „ribice“ koje ostaju, nigde se ne kreću, održavaju provincije živim; iako ništa ne govore o tome, čini mi se da dobro znaju razlog zbog kog se naše duše neće smiriti dokle god se ne vrate do polazne tačke. Slično lososima, u provincijama ne gube vreme tražeći odgovore na pitanja poput Hajdegerovog: „Zašto ostajemo u provinciji?“ Jedan od odgovora može da bude činjenica da ja ne živim u mestu ili toponimu. Ja sam stanovnik Drača. Ovo ime sam zavoleo od početka, bezuslovno. Možda zbog toga što je provincija zvana Drač bila prvi poklon kojim me je darivala majka kada sam došao na ovaj svet. Ovo ime sam čuo pre nego što sam saznao za svoje ime. Ovaj dar uvek nosim sa sobom, poput omiljene igračke, ali i najopasnijeg oružja, onog koje povređuje mene samog.
S vremenom, na sreću ili ne, uspeo sam da je izbegnem. Napustio sam je nikad je se ne oslobađajući. Gde god krenuo, bio sam kontrolisan od strane te forme, tog imena, provincije, koja me izbacuje poput praćke pa me vraća, da bi me na kraju ponovo proterala.
Uprkos tome što je svugde nosim sa sobom, uspevam da je sakrijem, kao da je to neka moja mana. Ponekad se javi kao najdraža, najskupocenija. I nisam siguran nosim li njen blagoslov ili kletvu. Pogotovo sada, kada više ne živim ovde, u gradu čije ime je Drač. I niko od nas, ne samo ja, ne živi u nekoj provinciji ili gradu. Svi mi živimo u imenima, kao što ja živim u imenu Drač, koje je moja najsigurnija adresa.
Arijan Leka
(S albanskog prevela Natalia Žaba)
1 Lat. pesnička sloboda. (Prim. prev.)
2 Kolokvijalni pomorski naziv za šefa palube. (Prim. prev.)
3 Nosači. (Prim. prev.)
polja.rs
