“Mitologije ilustruju svu onu predivnu plodnost Bartovog neprekidnog interesovanja za smisao (ili, kako bi on to rekao, “značenje”) praktično svega što ga je okruživalo… Za Barta, ono što je zajedničko rečima i predmetima jeste strukturisana sposobnost da nešto saopštavaju: istovremeno, reči i predmeti, budući da su znakovi, uvek su varljivi time što izgledaju prirodno onome ko ih troši, kao da je ono što saopštavaju večno, istinito, nužno, a ne arbitrarno, napravljeno, kontingentno… Svaki od kratkih eseja u ovoj knjizi izvlači definiciju iz običnog ali konstruisanog predmeta, navodeći taj predmet da progovori o skrivenom, ali oduvek prisutnom skladištu proizvedenog smisla”. EDVARD SAID
“Jedan od velikih javnih učitelja našeg doba, neko ko je promišljao znakovne sisteme jezika i tekstove, i omogućio prodorno razmišljanje o njima, kao i ono što oni imaju da nam kažu o konceptu ljudske prirode”. PITER BRUKS
“Predavač, književnik, etičar, filozof kulture, poznavalac snažnih ideja, svestran autobiograf… od svih intelektualnih figura koje je Francuska podarila svetu nakon Drugog svetskog rata, Rolan Bart je, u ovo sam ubeđena, jedan od onih čija će dela najduže trajati.” SUZAN ZONTAG
Rolan Bart i mitovi koje nikada ne prerastemo
Možda ćemo najbolje razumeti šta je motivisalo Rolana Barta, tada tridesetdevetogodišnjeg profesora književnosti, da napiše niz kratkih eseja koje će kasnije objaviti pod imenom “Mitologije, ako pogledamo na trenutak mit o navodnom, dekadentnom uticaju francuske teorije na američki intelektualni život. “Upoznao je Rolana Barta na jednoj večeri, i prekršten je, preko tanjira punog kasulea, u novu veru”, tako glasi rečenica o profesoru semiotike Braunu iz romana Džefrija Eugenidesa “Bračna zavera”. Ta rečenica istovremeno opisuje i oživljava misteriozni proces kojim esejist i književni kritičar, spreman da istraži kako se to jelo od pačijeg sala, pasulja i kobasica uopšte našlo na večeri koju je organizovao, postaje samo još jedan aspekat tipičnog francustva koje je zapravo hteo da raskrinka kao represivnu prevaru.
Svako ko pročita Bartove mitove o bifteku, ili o receptima objavljivanim u magazinu Elle pedesetih – “Paorsko jelo koje je dopušteno samo povremeno, kao rustični hir blaziranog građanstva” – odmah će shvatiti da je gorepomenuti američki profesor samo još jedan namagarčeni konzumerista, a taj mentalitet nas tera da bespomoćno miksujemo naše gastronomsko, religijsko i intelektualno iskustvo drugih kultura. Zanimanje za stvaralaštvo gej profesora retorike koji je rođen u protestantskoj porodici i odrastao na francuskoj atlantskoj obali ne bi trebalo mešati sa sklonošću ka provansalskoj kuhinji; niti bi privlačnost francuske teorije trebalo poistovetiti sa poštovanjem turista za misterije Notr Dama ili Šartra. Što će reći – dobro je što imamo Barta da nam pomogne sa shvatimo šta se može dogoditi piscu kao što je Bart.
U jednom podužem eseju, on objašnjava kako izveštavanje o kraljevskim venčanjima, senzacionalnim zločinima, pilotima aviona lovaca, poznatim piscima fotografisanim na odmoru ide uz reklame za sredstva za čišćenje i hranu, čime se konstituiše kodifikovan jezik, sličan onom iz francuskih drama koje je proučavao. Teorijska praksa kojom se Bart bavio mogla bi da odaje utisak kako je hteo da stvori rigoroznu društvenu nauku od semioloških analiza proizvoljno uzetih tekstova iz časopisa Paris Match i L’Express.
Zapravo, “Mitologije” su najpre bile tekstovi iz kulturološkog žurnalizma, kojima savremena analogija mogu biti pojedini blogovi (kao što je recimo blog Pola Krugermana). Početkom 1954, Bart je počeo da piše jednom ili dva puta mesečno kolumne za pariski književni časopis Lettres Nouvelles, što je posvećeno radio dve godine. Pokušaji da se ovi delići sintetizuju u veću metodološku celinu su došli kasnije, kada je ponovo iščitavao svoje opservacije. Mit o francuskim intelektualcima koji su zaslepljeni svojom sopstvenom teorijom, implicitno kontrastiran više empirijskom i praktičnom anglo-američkom umu, pao je u vodu, kako se Bart i nadao.
“Mitologije” se takođe mogu čitati i kao hronika. Bart je svoj rad na njima koristio i kao način za praćenja svojih frustracija društvenim i političkim prilikama u Francuskoj od ’54 do ’56: to je vreme rasta prosperiteta srednje klase koje se poklapa sa naporima Francuske da zadrži svoje kolonije u Severnoj Africi i Jugoistočnoj Aziji, kao i pokušajima de Gola da povrati neku vrstu nacionalnog ponosa po završetku II sv. rata. Ono što najviše brine Barta je što se u tim godinama takođe mogao videti uspon izraženo anti-intelektualne, rasističke i populističke političke partije – prethodnice današnjem Le Penovom Nacionalnom frontu – osnovane od strane pilota, ragbiste i profesora fizičkog vaspitanj Pjera Pužada.
Bart je detektovao elemente “pužadizma” u sklonosti štampe ka tautologiji (“biznis je biznis”, “Rasin je Rasin”), kultu pilota (“pilot lovac je manje određen svojom hrabrošću, nego težinom, dijetom, navikama (umerenost, štedljivost, uzdržavanje)”) i modom hipnotičkih američkih evanđelija (“Ako Bog zaista progovara kroz usta dr Grejema, treba primetiti da je Bog veoma glup”, pisao je o nastupu Bilija Grejema na velodromu d’Iver, gde su trinaest godina ranije saterani pariški jevreji, pre nego što će biti deportovani za Aušvic). Bart može biti oštar, ponekad samo maliciozan – veliko zadovoljstvo čitanja “Mitologija” potiče i od njihove drskosti – ali se uvek čini da je njegova namera manje da osudi, a više da razume razmišljanje koje navodi njegove zemljake da širom otvorenih usta gutaju takve mamce.
Poriv da se neko potčini takvom mitskom šarmu modernih proizvoda, uključujući političare i javne ličnosti, kao i pričama koje se dovode u vezu sa njima – to zanima Barta. Potreban je jedan entuzijazam bez blama da se napiše esej o dizajnu automobila koji počinje ovako: “Verujem da su automobili danas gotovo ekvivalent velikim gotskim katedralama”, iako će pesimistički zaključiti da je autoindustrija postala plen “sitnih buržujskih aneksija”. Njegov tekst o “profesionalnom” rvanju – “nije ništa neplemenitije gledati rvačke performanse od jada Arnulfa ili Andromahe “ – izvršio je veliki uticaj na “Beleške o kempu” Suzan Zontag, kao i na skoro svako potonje ozbiljno razmatranje niske ili popularne umetnosti i kulture. Kada Bart piše o “ravnodušnim, nepoznatim” herojima ili kopilanima ringa, koji odlaze sa svojim torbama za trening i ženom u rukama, kao sveštenik koji pakuje šta mu je potrebno za držanje mise, on iskazuje jedan specifičan ton iskrene fascinacije koji nas tera da na spektakl i njegove učesnike gledamo na potpuno nov način – skroz stil – a takođe nas podseća i na to da reč “teorija” zapravo znači nov način sagledavanja stvari.
Savremeni čitaoci će primetiti nagoveštaj – poput eseja o Sitroenu ili marketinškoj kampanji za margarin “Ne mogu da verujem da nije puter” – prakse “semiotičke analize brendova”, kada kompanije zapošljavaju inteligentne ljude, obično studente sa fakulteta kojima se Eugenides podsmeva, kako bi im objasnile kako da njihove sopstvene brendove učine poželjnijim. Bart možda nije blagonaklono gledao na ono što on naziva “pripitomljavanje” automobila, ali kada primeti da “komandna tabla više liči na radnu površnu u kuhinji nego na sobu sa prekidačima u fabrici”, on govori o promeni koja je dovela do toga da automobili postanu privlačniji ženama i porodicama, čega su dizajneri Sitroena bili možda samo blago svesni.
Zaveštanje koje su za sobom ostavile “Mitologije” nije uspelo da dekodira znakove, kao što je Bart priželjkivao u svom uvodu iz 1970 – on, niti bilo ko drugi, nije uspeo da reši problem u vezi sa tim zašto se određene, bazične ljudske težnje za slobodom, herojima, čistotom povezuju tako lako sa turističkim brošurama, biciklističkim trkama, plastikom ili praškom za rublje. Takođe, verovatno nije mogao da pretpostavi kako će njegove analize biti adaptirane u instrumente za povećanje prodaje istih tih stvari, naročito po bivšim evropskim kolonijama. Pa ipak, ti eseji i dalje poseduju snagu primera koja ne dozvoljava da se čitaju samo kao članci zastarele kulturološke kritike. Lakoća sa kojom, kao u jezičkim igrama, možete zameniti “The Tea Party” sa “pužadizam” u pojedinim rečenicama, bez da im se time promeni značenje, služi kao dokaz da neke mitove nikada ne prerastemo, čak i kada se označitelji promene. Budućim generacijama koje se upletu u idiotizme i kontradikcije svog vremena ovi eseji će otkriti kako jedan inteligentan i senzitivan um može da piše uprkos svemu tome, a da pritom sačuva svoju pribranost.
Marko Rot
Prevod: Danilo Lučić
Izvor: newyorker.com
Rolan Bart (Ronald Barthes, Cherbourg 1915 – Paris 1980), francuski semiotičar, književni teoretičar, kritičar mediokritetstva književnog kriticizma i ideologije, pisac i slikar. Godine 1947. počinje sa objavljivanjem analize belog pisma (écriture blanche) Alberta Kamija u časopisu Combat. Kao nastavnik francuskog u Aleksandriji (Egipat), upoznao je lingvistu Greimasa i počeo da se interesuje za Sosira (Saussure), Hjemsleva i Jakobsona, nastavljajući sa izučavanjem književnosti i pozorišta, usredsređujući se naročito na Brehta i istoričara Mišlea (Michelet).
Bart se nastanjuje u Parizu 1950. god. i ubrzo objavljuje Nultu tačka pisma (Le degré zéro de l écriture) 1953. godine, iza koje sledi Mišle po sebi samom (Michelet par lui-meme) 1954. god. Njegova interesovanja za semiologiju, književnost i nouveau roman (Rob-Grile, Butor itd.) spaja sa kritikom ideologije masovne kulture. Mitologije (Mythologies) iz 1957. god. potvrđuju ovo interesovanje: Bart se fokusira na , od automobila do plastičnih proizvoda, deterdženata i pomfrita, razmatrajući ih kroz kategorije koje pozajmljuje od autora kao što su Sosir, Hjemslev i Marks. Delo Sistem Mode (Systeme de la Mode) objavljeno 1967. god. (pisano između 1957-1963. god.) pripada istom kontekstu. Izučava odnose između verbalnih i neverbalnih semiotičkih sistema kod ženske odeće onako kako je ona ilustrovana u modnim magazinima, što je takođe privuklo njegovu pažnju na modu o kojoj se govori (la mode parlée), bez čega slike ne predstavljaju ništa.
U Elementima semiologije (Eléments de sémiologie) (1964) odnos između verbalnih i neverbalnh znakova je ključan. Bart tvrdi da se lingvistika lingvista mora napustiti da bi se upotrebio mnogo širi koncept jezika kao prakse koja modeluje i organizuje polja diskursa. Ostavljajući po strani ograničeni pogled na lingvistiku kako je poimaju lingvisti (analognu kritiku je izvodio Moris 1946. godine), postaje očigledno da je ‘ljudski jezik više nego obrazac označavanja: on je sam njegov temelj’ i da je ‘nužno izokrenuti Sosirovu formulaciju i sada tvrditi da je semiologija deo lingvistike’. Drugi pomak (shift) koji je ovaj esej izazvao jeste prelaz od semiologije komunikacije (sémiologie de communication) (Sosir, Bujsen, Prieto, Munen) do semiotike označavanja, prema kojoj znakovi nisu samo ono što je intencionalno produkovano za komunikaciju (nego su, primera radi, simptomi u medicinskoj semiotici, ili „snovi“ prema Frojdu). Ovim studijama o opštoj semiotici, koje imaju konkretne aplikacije, može se dodati i spis (1966).
Transgresivni karakter semiotike je takođe prisutan u Bartovim doprinosima književnoj analizi kao što su: O Racinu (Sur Racine) (1963), Kritički eseji (Essais critique) (1964), Kritika i istina (Critique et vérité ) (1966), S/Z (1970), Sad, Furije, Lojola (Sade, Fourier, Loyola ) (1971), Zadovoljstvo u tekstu (Le plaisir du texte) (1973), Carstvo znakova (L’Empire des signes) (1970) i Fragmenti ljubavnog govora (Fragments d’un discours amoureux) (1977). Ovde njegovi interesi za književost idu ruku pod ruku sa njegovim interesima za signifikaciju i za ono što, u eseju iz 1975. god. () naziva treći smisao, semiotika značenja, čiji objekt nije poruka (semiotika komunikacije), niti simbol u frojdovskom smislu (semiotika označavanja), nego tekst ili pismo, što će reći, maksimum otvaranja smisla što naročito karakteriše književne spise. Ali i filmsko, slikovno, muzičko (Image-Music-Text, 1977), fotografično (up. Svetla komora (La chambre claire) (1980)) takođe stiču značenje. Usled međuzavisnosti između čitljivog (lisible) teksta i pisljivog (scriptible) teksta pisca (scripteur, écrivant), koja je manje prisutna u tekstu ne-književnog autora (écrivant), čitalac preuzima ulogu sa-autorstva i otuda dijaloški učestvuje u stvaranju smisla.
Od 1962. do 1967. godine, Barthes predaje Sociologiju znakova, simbola i reprezentacija na École Pratique des Hautes Etudes en Sciences Sociales. College de France mu je 1977. ponudio mesto predavača. Njegovo pristupno predavanje na Kolež de Fransu (Lekcija (Leçon), pripisuje književnom spisu subverzivni karakter zahvaljujući pomeranju izvedenim označavanjem: on omogućava piscu (écrivant) da govori a da se ne identifikuje sa subjektom-autorom, te on tako izmiče poretku diskursa koji se reprodukuje kada se pokorava Jeziku (langue).
Prema: The Routledge Companion to Semiotics and Linguistics, izd. P. Cobley, London/ New York 2001.
<écriture blanche>
Knjige Rolana Barta u prevodima:
1. Rolan Bart: Književnost. Mitologija. Semiologija. Preveo Ivan Colović. “Nolit”, Beograd 1971.
2. Rolan Bart: Zadovoljstvo u tekstu. Preveo Jovica Aćin. “Gradinac”, Niš 1975.
3. Rolan Bart: Sad, Furije, Lojola. Preveo Ivan Čolović. “Zodijak”, Beograd 1979.
4. Roland Barthes: Carstvo znakova. Prijevod Ksenija Jančin. “August Cesarec”, Zagreb 1989.
5. Rolan Bart, Rolan Bart po Rolanu Bartu. Preveo Miodrag Radović. “Svetovi” Novi Sad 1992.
6. Rolan Bart, Svetla komora. Nota o fotografiji. Preveo Mirko Radojičić. “Rad”, Beograd 2004.
7. Rolan Bart, Lekcija. Pristupno predavanje Kolež de Fransu, prev. Anja Miletić, Loznica: Karpos 2010.
