Verovatno da je 1946. godine Miloš Crnjanski napisao roman o Londonu i to na engleskom jeziku s nazivom The Shoemaker’s London, ali ga nije mogao objaviti. Posle je Crnjanski različito govorio o tome zbog čega taj roman nije mogao štampati. U jednoj izjavi, na primer, on kaže: ”(. . .) I pored povoljnog suda pisca Rebeke Vest i jednog londonskog izdavača, rešio sam da roman o Londonu ne ponudim na engleskom“.1 U drugoj izjavi napomenuo je da je posle mišljenja jednog Engleza, sekretara londonskog Penkluba Ulda, rukopis spalio i da je otada odlučio da na engleskom piše samo pisma i eseje, a poeziju i roman na maternjem, srpskom jeziku.2 Pored toga što roman na engleskom jeziku nije uspeo, moguće je i to da nije i sam pisac bio zadovoljan svojim ostvarenjem zbog izvesnog, više nego kasnije datog, ispovednog sadržaja romana. U svakom slučaju, Crnjanski je taj roman na srpskom jeziku počeo da piše 1947. godine, ali ne znamo kad ga je završio.
Roman je dugo ležao kod pisca. Jednom publicisti Crnjanski je kazao 1959. godine da je ’’gotov i roman o Londonu“ i da se zove ’’Meksikanska lobanja“.3 Verovatno da je jedan od najozbiljnijih razloga zbog čega je roman tako dugo, sve do 1971. godine, bio neštampan i vlastita piščeva frustracija, izvestan jak kompleks emigracije, tragike i tragikomike emigranata, raseljenih lica, kakav je bio i on, ”na pozadini jednog ogromnog naselja“, kakav je London,4 a zatim izvesna, makar prikrivena, autobiografska sadržina romana. Vida Crnjanski, Miloševa supruga, pričala je posle smrti svog muža, da im u Londonu život nije bio lak: ’’Jedno vreme prihvatila nas je ledi Pedžet, imućna Engleskinja, koja je iz ne znam kojih razloga pružala pomoć našoj emigraciji (. . .). Nama je ledi Pedžet dala jednu zgradu za poslugu u sklopu njenog dvorca. Tu smo živeli i na neki način bili smo prebrinuli problem stana. Međutim, nastale su nevolje — ledi Pedžet je zahtevala da pravimo čapraz-divan njenim gostima, a onda je zahtevala od mene da služim čaj na tim njenim primanjima. Jedno vreme sam joj mesila i razne slatkiše, sitne kolače koje sam služila uz čaj (. . .). Ali, Miloš je, takav kakav je, jednom prilikom ledi Pedžet drsko nešto rekao (. . .). Kad su joj preveli šta to znači, ledi Pedžet se zgranula i mi smo izleteli iz te kućice za poslugu (. . .). Stanovali smo onda u jednoj sobici i jedva sastavljali kraj s krajem … Ja sam šila odela . . . Pravila sam lutke i zajedno sa preostalim prijateljima nekako prodavala — nudeći ih od vrata do vrata . . . Miloš je jedno vreme radio — izučio je nekoliko zanata. Jedno vreme radio je u obućarskoj radnji, jednoj od najotmenijih u Londonu (. . .). Onda je izučio kelnerski zanat, pa je znao da obavlja posao pisara . . . Eto tako smo živeli“.5 Nije teško prepoznati neke, makar i manje, sličnosti između života glavnih likova u romanu i života Crnjanskog i njegove supruge. Te su sličnosti nešto veće ako uporedimo malu Crnjanskovu ispovest, iskazanu u jednom razgovoru, sa nekim događajima i doživljajima u romanu.6 Začelo je, međutim, da glavne ličnosti — knez Rjepnin i njegova žena Nada nisu u potpunosti, nisu ni većim delom Crnjanski Miloš i Vida. Sam Crnjanski je upozorio jednom da ’’svaki pisac unosi u knjige nešto, što jeste“, ali da to ne znači ”da unosi onako, kako je bilo“ i da je knez Rjepnin zaista postojao, da je on jedan poljski grof i da ’’vrlo mnogo stvari, tu, u knjizi, zbilja su iz njegovog života, a ne iz moga“.7 Moguće da je tako. Ali je moguće da su jednim delom, verovatno manjim delom, u romanu zastupljena porodična i lična iskustva; drugim, većim delom, to su, kako kažemo, piščeva razna iskustva, njihove razne veze i preobražaji.
Malo je čudan naslov romana — Roman o Londonu. Samo donekle to je roman o ovoj metropoli u kojoj se bezimeno gube mnogi ljudi. S mnogo više prava, čini nam se, trebalo bi da se Džojsov Uliks naziva ’’Roman o Dablinu“. Ipak, Džojs ga je nazvao po jednom drevnom junaku čiji je jedan potomak smešno i banalno prisutan u Dablinu. S mnogo više opravdanja ovaj roman Miloša Crnjanskog trebalo bi da se zove ’’Knez Rjepnin“, ili ”Emigranti“ ili čak ’’Novac“. Jer, kako kaže pisac na jednom mestu: ”U svom romanu o Londonu nameravam da pokažem grozno robovanje novcu (. . .). Da pokažem kako je užasno da sve ono što je čovek nekad dobijao mladošću, hrabrošću, veselošću, danas, može samo kupiti. Za novac“.8 Crnjanski nije voleo da daje ’’tačne“ naslove, nego nazive koji su izvesni nagoveštaji i simboli (Lirika Itake, Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe itd.). U samom romanu postoje nazivi glava različitog tipa, ali većina su neki nagoveštaji toga što te glave daju. Tako i naslov Roman o Londonu jeste nagoveštaj — o metropoli u kojoj je, kako pisac kaže na jednom mestu romana, ’’četrnaest miliona duša uhvaćeno (…) u mrežu“9; možda je taj naziv i simbol samotništva ne samo pojedinca, stranca i emigranta, nego i jedne zajednice u kojoj se gube pojedinci, naročito raseljena lica i promašeni ljudi. U tom gradu obreo se ruski emigrant knez Rjepnin sa svojom ženom Nadom. Doputovali su u London u vreme rata kad je on često goreo. To se samo spominje u retrospekciji. U stvari, roman počinje krajem 1946. godine i obuhvata verovatno ćelu 1947. godinu, upravo tu godinu kada je pisac počeo da piše i pisao ovaj roman. Roman o Londonu ima dva dela: prvi deo sadrži dvadeset osam, a drugi deo dvadeset četiri glave. Zbog čega je ovako podelio roman, nije baš sasvim jasno. Verovatno da je hteo da razgraniči vreme kad su Rjepninovi iz Mil Hila, kraj Londona, preselili u sam London.
Sada se sve više spuštaju u samu metropolu, u taj civilizacijski mravinjak i kovitlac, u neki kovitlac samoće i očajanja. Poslednja glava prvog dela romana (“Premešteni Rus“) karakteristična je i po tome što se Rjepnin posle jednog letovanja, koje mu je privremeno donelo olakšanje ali usadilo i nove tegobe, vraća u London, i to u sam grad, gde su dobili novi stan.
O čemu govori roman? O jednom relativno kratkom i poslednjem odseku života kneza Rjepnina. I kada pisac suzdržano objektivno pripoveda o tom životu, i kada se javlja iz neposredne blizine glavnog junaka, kada se uvlači u njega i iz njega govori, kada sam Rjepnin u nekom monologu govori i priča — reč je o Rjepninu i o onome šta on vidi, kako vidi sebe, stvari i ljude oko sebe, događaje i ono drugo što ulazi u povest. Rjepninova prošlost, povest drugih, pojavljuje se u sadržajima i u nekim oblicima Rjepninove svesti. Pisac, zatim, prati i osvetljava Rjepninovo oholo podrugivanje drugim i smejanje sebi, njegovo polusvesno i svesno pripremanje poslednjeg čina, njegovo iščekivanje da sazri odluka da preseče svoj život i približavanje tom činu. Koliko je iščekivanje tog kraja tragično, toliko je tragikomično potraživanje života do tog kraja. Rjepnin se smejao podrugljivo drugima i sebi, pre svega drugima. Ali se Rjepninu pisac smejao, smejao se njegovoj oholosti i glumačkoj patetici, prolaznosti ljudskih težnji, čovekovom prahu, smejao se melanholično i gorko. Pisac to pripoveda na posredni prepričavalački način, nekim pripovednim kazivanjem prožetim katkad snažnim emocionalnim akcentima i sugestivnim slikama.
Od prve glave romana (ona ima upravo takvo ime: ’’Prva glava romana“!) pisac nas, na izvestan način, upozorava da on sa izvesne razdaljine posmatra junaka i ostale ličnosti, da tako govori o njima. I to ne samo zato što je svet ’’neka vrsta velike, čudnovate pozornice“10, nego i zato što je on onaj stvaralac koji širi svakodnevno, prosečno vreme trajanja, koji mada često gleda iz oka svog junaka i tako vidi mnoge stvari, raznovrsno doživljava događaje i svestan je neumoljive i večne prolaznosti. Crnjanski se ne drži strogo, pri tome, uloge pisca. Na primer, on će starinski, bez neke poze, da uvede svog junaka među čitaoce; ponekad će izmisliti da razgovara s njim; biće u ulozi govornika, katkad u ulozi mislioca; posmatraće iz blizine samog junaka lica i događaje; govoriće kao da je objektivni pripovedač; uvuče se u duh i misao glavnog lika, itd. Ipak, sve ove vidove pričanja objedinjava njegov način posrednog pri-povednog kazivanja, koje je izvesna kombinacija pripovednog i povesnog kazivanja prožetog ironičnom i setnom notom. Taj smo način upoznali, u nekoj meri, i u romanu Druga knjiga Seoba, ali je on tamo bio više ispunjen tugom nego što je to u ovom romanu o Londonu. Dok je roman o Pavlu Isakoviču i njegovoj porodici prvenstveno prožet setnim i tužnim emocijama i mislima o srpskim seobama, dotle je ovaj roman o grofu Rjepninu protkan pre svega nekom složenom ironijom, pa onda setom i tugom, o ovom raseljenom licu, tragičnom i ponosnom, ali i oholom i smešnom, koji pritisnut nevoljama, nekom bespodlošnošću, čežnjom za starim vremenima i za Rusijom, priprema svoj kraj. Uostalom, Roman o Londonu je roman o izvesnoj savremenosti, a onda o nekoj prošlosti. Druga knjiga Seoba je, obrnuto, roman o nekoj prošlosti, a onda o savremenosti, ako bismo ove termine vezali za nas, za naš odnos prema vremenu. Postoje i neke bitne veze između ova dva romana. Najvažnija je u sličnosti glavnih junaka. Pavle Isakovič i Nikolaj Rodinovič Rjepnin su slični ovim osobinama i težnjama: obojica su vojnici, oficiri-, ponosni što su to; obojica su lepi i oholi; obojica su verni, uglavnom, svojim ženama. Pavle umrloj ženi, njenoj idealiziranoj slici, Rjepnin svojoj ženi, Nađi — iako na obojicu navaljuju mnoge radoznale i upaljene, lepe žene; obojica su melanholici; čeznu za nekom Rusijom, Pavle kao da je ona izvesna obećana zemlja, Rjepnin kao da je ona utočište za njegove jade. Razlike proizilaze iz njihovog odnosa prema životu, iz povesnih situacija koje određuju njihove sudbine. Pavle se gotovo stalno nada, čak i kada doživi poraze, nekom vaskrsenju, ili bar živi kao da se tome nada. On živi tako kao da preskače savremenost da bi se dokopao budućnosti. Rjepnin, međutim, živi u jednoj savremenosti koja njega sve brže ruši i budućnost mu rapidno skraćuje. Isprva u romanu budućnost je sadržana u malim skokovima života i u malim nadama da će održati nekakav mir i produžiti život; a onda kako se i takav mali život ruši, tako se i poslednji traci neke mladosti u njemu gube, nestaju podsticaji radi produženja života. Pavle će nastaviti da živi, melanholično i tužno, razočaran u ideale i nade. Rjepnin će tiho i tužno, bez ikakvog zasebnog znaka, nestati u moru.
Poput nekih pisaca kojima je stalo do stvarnih prostora i zbiljskog vremena, tako i Crnjanski u ovom romanu govori o autentičnim ambijentima i povesnim trenucima. I u ovom romanu, takođe kvartovi i ulice gradova, spomenici na trgovima, neki ljudi, njihov način oblačenja i ponašanja, izvesni idiomi i poslovice, itd. — na izvestan način su autentični i povesno realni.
U toj autorovoj želji za izvesnom autentičnošću i dokumentarnošću i glavni junak je — bar prema piscu — postojao, bio neki Poljak (u romanu je Rjepnin za neke the silly Polly, pošto su mislili da je Poljak). Što je ipak glavni junak romana Rus, i to ruski aristokrat i oficir, razloge treba tražiti u piščevoj želji da jače suprotstavi junaka i veliki grad i da, bar nekim krajičkom svesti, nastavi da pripoveda o tragici takvih ljudi kao što su Pavle Isakovič i slični — u novim civilizacijskim uslovimar. Emigrantske seobe dogone grofa Rjepnina kao skitnicu u London. Prethodno je započeo da seli, da beži, iz Rusije, preko Evrope u London. U tom smislu moguće je zaista složiti se s mišljenjem jednog kritičara koji kaže: ’Tstorijom o stranstvovanju ruskog kneza Rjepnina dovršena je, do kraja izučenom parabolom iskustva, povest o stranstvovanju Srbina Pavla Isakoviča. Roman o Londonu razrešava temu seoba otrežnjujućim saznanjem“.11
U ovom romanu Miloša Crnjanskog nema Srba, tu su većinom Rusi, pokoji Poljak, pokoji stranac pored Engleza koji promiču kao bleda, gotovo u prolazu upoznata lica. Očito je da je Crnjanski dobro poznavao Ruse emigrante (to pomalo otkriva i njegovo delo Kod Hiperborejaca). Ruskom istorijom i Rusima odavno se bavio, proučavao ih je naročito u vezi sa Srbima i srpskim seobama, naročito dok je pripremao roman Druga knjiga Seoba. Crnjanskom je bio potreban jedan aristokrat iz velikog naroda i to iz jedne kulture različite u odnosu na englesku kulturu. Bio mu je potreban jedan častoljubiv oficir, koji odlazi iz Kerča na dugo emigrantsko putešestvije dok ga ono ne dovede u London, gde započinje njegova agonija. Da pisac misli upravo na ovaj kontrast i da želi istaći takvog aristokratu, častoljubivog i ponosnog čoveka, vidi se i po tome što je ponavljao reči da je grof Rjepnin sin poznatog anglofila, člana Dume, koji se posle povlačenja iz Kerča razočarao u Engleze, da je potomak feldmaršala Anikite Rjepnina (kneza, koji je živeo od 1668. do 1726, ili pisac misli na kneza Nikolu Vasiljeviča Rjepnina, feldmaršala, koji je živeo od 1734. do 1801?). Takav grof Rjepnin, potomak velikih oficira i sam oficir, samo to, relativno mirno, čak oholo povlači se u samoću, a potom kako ga opseda strah da će mu žena prositi, sprema se za poslednji čin: samoubistvo. Kad pošalje ženu daleko, u Ameriku, sa izvesnom sigurnošću i mirom provodi poslednje svoje dane života.
Kao u ranijim romanima tako i u ovom, relativno obimnom romanu, Crnjanski ne daje neku zaokruženu fabulu. Tu on ne daje ćelo vreme života svojih junaka, ne daje ni neku, zanimljivu priču punu intriga. Roman o Londonu, slično romanima Dnevnik o Čaronojeviću, Seobe, Druga knjiga Seoba i Kap španske krvi, jeste roman o nekom malom delu života, koje obuhvata kratko vreme — svega godinu ili dve, o nekim malim ali sudbonsonim putovanjima (seobama) glavnog junaka. U romanu o Londonu Rjepnin nastavlja da se seli, po Londonu i oko njega, sa svešću koja se svojim kracima spušta čežnjivo u prošlost i seća ranijih putovanja punih nada i neke bezbrižnosti.
Doduše još pokatkad blesne žudnja, nada, za nekom obalom spasa, za Naberežnjajom i Petrogradom, za Rusijom što se pomalja iz tih sećanja kao utopija. U prvi mah čini se da je gotovo ćeli roman sadržan u tome što Rjepnin traži posla i materijalnu sigurnost, a u stvari on traži spasa za dušu, ne samo za telo. Kao u poznatih, starijih ruskih pisaca. Kad Rjepnin uvidi definitivno da nema spasa za dušu, da ga je preplavilo saznanje da je promašen a ne samo “premešten čovek“, da ne može nikako do svoje Naberežnjaje kao što ne može više ni do Nađe, koja je svakako daleko od njega, onda on odlazi u okean, u Stiks, ubija se neznano za druge, mirno. Poput Turgenjeva i Tolstoja, koje je cenio, kao Flober koga je voleo, kao mnogi koji nisu zanemarili velika iskustva romantizma, Crnjanski je u kretanjima tela, ljudi u pejzažu, čoveka u putovanjima nagovestio sudbinske kretnje duše, čovekove sudbinske egzistencije.
Samo odmah jedno razgraničenje. Roman o Londonu je vidno uspeliji na mestima gde je pisac prikazao Rjepnina kako traži svojoj duši spasa u konkretnim putovanjima, nego na onim mestima gde opisuje kako on to čini u fantazijskim putešestvijima, gde je dao junaka kako doziva Rusiju i njene obale spasa; i da je roman sugestivniji gde vidimo sudare Rjepnina sa određenim ljudima, likovima i licima, kako brani svoj integritet i pokušava od njih da sačuva svoju dušu, nego kako se uvlači u neku svoju ljušturu, u svoja sećanja i misli. Postoje izuzeci, razume se, i tada je reč o poetskim mestima, o nekim malim poetskim vizijama.
Iako je već početna, prva glava usmerila roman i junaka ka svemu što će se konačno desiti, kako je pokazao Petar Džadžić,12 ipak se mora reći, prema onome što sam roman pruža, što on umetnički jeste, postoji izvesna, diskretno izvedena, metamorfoza glavnog junaka od strpljivog, mirnog i ponosnog u oholog, gnevnog i očajnog čoveka, da bi, najzad, postao ponovo miran, ali oholo miran i siguran u odluci čovek. Tako, na početku dela vidimo da Rjepnin teši ožalošćenu, ponekad očajnu Nađu, koja govori gorke reči o njima nesrećnim i o njihovom položaju. Rjepnin je tada bar prividno miran i strpljiv, dosta realan, gord je prema drugima, ali je nežan, gotovo slab prema ženi* prema njima i njihovim zajedničkim uspomenama. U to vreme on očekuje neki posao, još nije počeo pustolovinu ponižavajućeg moljakanja da bi dobio makar neki posao. Te prve glave romana (od prve do šeste, možda i do osme glave) duhovito su napisane, samo katkad duhovno-umetnički zanimljive i uzbudljive. To su, na izvestan način, uvodne glave, u kojima ponegde odjekne sugestivna slika o nekim egzistencijalnim pojavama. Tako, na primer, u četvrtoj glavi (“Bili su živi sahranjeni“) prvi put lepo je nagoveštena tragika njihove napuštenosti i samoće, kad tišina obuzima i njih i stvari, a Rjepnin pokušava da se probije kroz nju svojim snovima o Africi. U tom času, on u nekom polusnu vidi svoju ženu ’’kako leži kraj njega, zaspala, kao što ljubavnice spavaju. Sa rukama, koje su spale sa kreveta, dok joj još jedino glava počiva, na jastuku, zavijena u njenu bujnu kosu, koju nosi, kao krunu“.13 Ovo je poentilistički lirski izraženo, a zasnovano je na izvesnim realističkim zapažanjima. Inače, većinom u ovim glavama preteže nehajno-melanholično pričanje, povremeno ironično, povremeno sa tragičnim akcentima, izvesno opisno ili prepričavalačko pričanje, kao da je u fazi brze obrade građe, kao da je skica, s nagoveštajima manje ili više zanimljivim. Kada to pričanje duše traje pretvara se u manir i to nekakvog izveštavanja i kazivanja. Ono je funkcionalno kad prikazuje i osvetljava egzistencijalne situacije, život u proricanju, zanimljive odnose likova.
Kao Andrić na svoj način, tako i Crnjanski nekim svojim načinom osvetljava duhovnu klimu, duševne pokrete uspelije ako ih prikazuje u socijalnim i fizičkim pokretima negoli ako ponire u samu psihu i pokušava da analizira kretanja misli i osećanja. Zbog toga su, često, piščeva posredna pričanja o erotskim odnosima Rjepnina i Nađe posmatrani iz Rjepninove duše, o Rjepninovim duhovnim vezama sa Nadom, ostali u fazi skice, izvesna građa, ili u nekom artificijelnom obliku sa upadljivom prisutnošću izlomljenih rečenica, umetnutih reči, mnoštva zareza. Možda je to razlog zbog čega je Nada više mali simbol nego što je živ romaneskni lik. U stvari, kada god se ona pojavljuje izvan piščevih prepričavalačkih nagoveštaja duhovnih i sublimnih veza sa mužem, kad je prikazuje kao ženu koja obično dela i živi, ona postaje pravo lice romana. Ali tih momenata malo ima u romanu. Nada je uglavnom mio objekat Rjepninovih sećanja i osećanja, simbol njegove mladosti i neke časti. Što je ona izvan Rjepninove svesti, zbog čega je ona šarmantna, prodorna ne samo lepotom nego i dobrotom, to pisac ne pokazuje. Veoma retko daje prizore iz kojih izrasta neki nagoveštaj o tome. U Rjepninovoj svesti Nada je poslednji i najdraži lik iz njegove prošlosti, divan lik ljudske lepote i zaloga njegove časti. U odnosu na Varvaru (Druga knjiga Seoba) Nada je više simbol, više sjaj neke milosti i lepote negoli biće zemaljskih odlika. U tom smislu približava se Katinki, Pavlovoj ženi, ali nije tako eterizirano lice. Kao da oseća kako ova sublimacija Nađe odvodi ga u apstraktne sfere pisac, pokušava da oživotvori lik Nađe naznakama da je katkad opora, bestidna i ženski lucidna. Ali ne samo što ne znamo prave motive ovakvih preokreta, nego ne vidimo nikakve posledice ovih obrta ni u pogledu njenog odnosa prema Rjepninu, ni njegovog prema njoj. Kada Nada nije zatvorena u Rjepninovoj svesti, kada je autor u romanu osamostali, kao u devetoj glavi (“Meliboun“), i to samo u jednom manjem delu te glave, ona započinje da živi kao biće, kao lik. Ali to je jedna epizoda koja se otrgla piščevoj koncepciji i kompoziciji, to je epizoda u kojoj inače drugo sve postoji koliko i kako postoji u Rjepninu i u vezi sa njim. I u lepoj glavi romana “Rastanak“ (dvanaesta glava drugog dela) Nada je takođe jedno bledo romaneskno lice, kome se gotovo estetski divi Rjepnin, s ponekim udarom erotskog osećanja — ostatkom mladosti i prošlosti. U piščevom sažetom posrednom prepričavanju njene reči, briga, osećanje i neka nova snaga što joj daje začeto dete ostali su samo nehajni izražaji i znaci jedne moguće uzbudljive i divne egzistencije.
Da je pisac ovako izgradio lik Nađe, on bi verovatno potisnuo u stranu lik samog Rjepnina, ili bi autor morao Rjepnina da stavi u druge relacije i prema Nađi i prema drugim ličnostima. Aristokrat, knez, grof Rjepnin neće da radi kao što ona radi i stalno želi da radi. Rjepnin započne neki posao, ali ne može da izdrži u njemu, i neće, i ubrzo on ili poslodavac pronađu da on nije za taj rad, a on da to ugrožava njegov integritet. Rjepninova ličnost je uveliko protivrečna: teži samoći radi očuvanja svog integriteta, a guši se u njoj; želi da radi makar banalan i bedan posao, a ne može j neće da tako radi, čak ni da bi obezbedio osnovne uslove za život. Mašta o povratku u Rusiju, a to ne može da učini zbog časti i prošlosti. Žudi da pomogne Nađi i da je obezbedi od napasti većih nevolja, ali to radi tako što je šalje da radi u Americi, da joj tamo pomogne neka tetka. Kada mu Nada piše da ni tamo nije dobro, da i tamo nastaju muke kako da dobije i sačuva posao, Rjepnin ne vidi drugog načina da joj pomogne nego tako što će on prestati da živi, ne samo zbog toga što ga užasava beda nego i zato da bi se obračunao sa sobom.
Rjepnin je i tragična i tragikomična ličnost, čovek koji iz naslednog bogatstva, iz nekakvog srećnog, gospodskog života, pada sve niže u bedu i samoću “premeštenog“, raseljenog i promašenog čoveka i tu do kraja oseća i vidi svoju egzistenciju, materijalno i duhovno ogoljenu, bez novaca i bez dostojanstva, s malo časti što mu je preostalo. Zašao je u vodurinu i nestao bez traga. Pisac će završiti roman tradicionalno realistički s prizvukom romantičarske simbolike: A kad se, ujutru, razvedrilo, niko nije pitao: kako se jedan od čunova, kraj jednog kupališta, odrešio, i, zašto su ga našli na nekoliko stotina jardi, od obale, zapljuskivanog od talasa kojih je, to jutro, već bilo. Niti su novine, čak ni u Foukstonu, čule, o nekom pucnju, posle ponoći, u mraku, ma da vetar, i voda, prenose zvukove, i nadaleko. Niti je to more izbacilo neki leš, idućih dana, tu, pod visokom, belom stenom krečnjaka, i ako je, posle, ćele zime, tu, zemlju, talasima, kao grmljavinom tuklo. Samo je sa svetionika, na visini te velike stene, kojom se park završavao, treperila jedina svetlost, cele noći, trepetom, kao da, tu, zemlja pokazuje neku zvezdu.14
Rjepnin je utoliko pasivna ličnost ukoliko želi da sačuva svoj mir i integritet, a utoliko je aktivna ličnost ukoliko nastoji da se odupre napadima radoznalih lica i ukoliko sam napada da bi se još više usamio i zavukao u ćutanje. Njegova radoznalost završava na poziciji posmatrača, katkad je estetske prirode kao da iz njega viri sam pisac. Rjepninova razmišljanja pisac saopštava u obliku posrednog pri-povedanja, i to kao iz njega, ili pored njega ili zajedno s njim, raznovrsno u odnosu na glavnu ličnost, znači autor je zaokupljen raznim vidovima Rjepninove ličnosti i tog načina pričanja.
U Romanu o Londonu postoje, čini nam se, dva osnovna načina uobličavanja građe između kojih se odvija neka vrsta takmičenja: jedan je putopisno-esejistički i ćaskalačko-pričalački s povremenim malim poetskim akcentima; drugi je pripovedni, romaneskno prikazivački s povremenim dramskim akcentima. Primer tog takmičenja daje zanimljiva glava romana ”Emu australijska ptica“ (dvanaesta glava prvog dela), od koje, uglavnom, dolazi više do izražaja drugi, pripovedni i pripovedno-dramski način. U tom poglavlju, isprva, pisac iz samog Rjepnina, iz njegovih monologa, duhovito i uzbudljivo duhovno esejističko-retorički i poetski govori o Rjepninovim doživljajima Londona, njegovih ljudi, čak slepih ljudi; a onda kada Rjepnina dovede u berzu rada, kada ovaj započne svoj žalosni i smešni razgovor s pisarom, kada ponizno moli za neki posao, otpočinje pisac složenije da pripoveda o Rjepninovim vezama sa ljudima i sa gradom. I tako je u romanu: čim Rjepnin komunicira sa ljudima i živi među njima, tada oživi i polivalentno se ostvaruje piščevo kazivanje. Tada, u stvari, pripovedni i dramski način podređuje sebi putopisno-esejistički i ćaskalački način govora. Lep primer toga daje trinaesta glava prvog dela romana — ’’Ženska noga od kristala“.
To je glava u kojoj pisac govori o tome kako je Rjepnin započeo da radi u nekoj poznatoj obućarskoj radnji. Tu sustiže jedan zanimljiv opis drugi uzbudljiv opis ljudi koji rade u podrumu te radnje. Ali interesantnije od tih opisa deluju prikazani odnosi između tih ljudi i Rjepnina, posebno u Rjepninovim zapažanjima i spoznajama tih ljudi, u diskretnom saučestvovanju u njihovim poslovima i razgovorima. Iz tih prikaza izrasla je i Rjepninova ličnost — samotnički ponosna, svojevrsno pasivna i neutilitarna, specifično častoljubiva i ljubazna. Istovremeno je pisac dao lepe portrete nekih lica, Pernoa i Zukija, upravo najbolje u dijalogu. Sa izvesnom ironijom, ali i sa nekim zanosom umetnika, osvetlio je figure dveju mladih i lepih prodavačica. (U tim momentima upadi retrospekcije nisu zamorni). Slika tog podruma sugestivno je data i seže do granice odakle nastupa bizarno podneblje alegorije i izvesne simbolike. Duhovito-ironično prikazivanje merenja noge nekog bogatog kupca govori uzbudljivo o takvom ritualu, ali i humornomelanholično o Zukiju. On je čovek koji je komičan svojim ponosom majstora u merenju noge i u izradi cipele, ali je i melanholično i tužno osvetljen, jer ga ipak zanosi u njegovom poslu neka lepota. To je starac koji je uspeo da se održi u toj radnji i evo ga u njoj kao da je ’’simbol prolaznosti u lepom svetu“’15
Valja zapaziti i piščev pokušaj na raznim mestima, a posebno u glavi ’’Seks je koren svega“, da gotovo groteskno i satirički intenzivira osećanje odvratnosti prema nekoj buržoaskoj potrebi preuveličavanja i nekakvog nehotičnog karikiranja funkcije i značaja seksa. Taj je pokušaj ostao bez svog pravog izraza, ostao je s mnogo repeticija. i varijacija, s takvim zapažanjima koja nisu ni posebno duhovita. Rjepninovu sublimaciju mnogo čega u njegovom životu trebalo je suprotstaviti jarko, satirički, jednoj bestidnoj i neukusnoj stvarnosti. Zamisao je zanimljiva, ponekim zapažanjima nagoveštavala je svoj pravac, ali je ubrzo izgubila snagu i prodornost, svela se na mnoga ponavljanja motiva, zapažanja i misli.
Nekoliko poslednjih glava, u kojima je prikazano Rjepninovo letovanje (od XXI do XXVIII glave), najuspeliji je deo prve knjige Romana o Londonu. U tom odseku romana došle su do punog izražaja piščeve sposobnosti polivalentnog pripovedanja. Pisac se oslobodio nekog grča i patetike. Oslobodio je, istovremeno, Rjepnina pritiska njegove samoće, brige za posao, za ženu — makar privremeno. S većom radoznalošću nego ranije, čak s izvesnim uživanjem estete a ne samo čoveka na odmoru, Rjepnin posmatra ljude i okolinu, uspostavlja diskretne veze s njima, vodi dijaloge s nekim poznanicima bez nekadašnje, bar veće tegobe i more. Doduše, i sada promakne pored njega misao o samoubistvu, naročito kad se nađe pred velikim okeanskim prostranstvom; i ovog puta on neće moći da izbegne neprijatne, čak mučne situacije, ali je sve to u izvesnoj pozadini pred životom ispunjenim zanimljivim i uzbudljivim otkrićima. Umesto piščevog ranijeg gotovo brižnog odnosa prema glavnom junaxu, kao prema nekom bolesniku, sada pisac opisuje i prikazuje neusiljeno i bez primetne brige njegovo biće, njegove odnose sa drugim licima, izvesne njihove igre, posebno erotske igre sa njim. Sve je prisutnije složeno realističko pripovedanje kompleksnog humora, izvesnog humorizma, kako bi kazao Pirandelo. Rjepnin nije samo, tako da kažemo, dramska nego i humorna ličnost. Njegova potreba da sačuva svoje dostojanstvo i čast sudara se sa Erosom, na sve strane, od erosa vragolana do erosa smrti! A negde iz pozadine, iza neke zavese, prikrivaju se političke, špijunske, trgovačke i ko zna kakve još ambicije.
Na tom letovanju, u hotelu simboličnog imena “Krim“ susreo je Rjepnin nekoliko parova, većinom ruskih emigranata ili koji su u vezi sa ruskom emigracijom. Oni su pokušali, u ambijentu morske obale i plaže, u atmosferi odmora i radosti, da ga tako reći telesno, čulno, vežu za sebe, da ga ponovno privuku u svoje jato. Ukoliko on nastoji da to spreči, ukoliko on želi da izmigolji iz njihovog zagrljaja, utoliko oni umnožavaju svoje težnje i nehotično smenjuju se u takvim naporima. Posmatrano spolja, to je neka zanimljiva i smešna igra, u pozadini to je tragikomična i čak opasna igra. Tu je igru pisac osvetlio pripovedno-dramatično sa izvesnim humorizmom. Kao da se odvija jedan novi mali roman. Rjepnin pokušava da se prilagodi takvom relativno bezbrižnom, ladanjskom životu, ali tako da ostane relativno nezavisan, sam. Pisac je veoma duhovito, na mahove lucidno ironično posmatrao i beležio junakovo upoznavanje gostiju u hotelu i to upravo onih koji će ubrzo nastojati da se umešaju u njegov život. Vrlo diskretno i rafinirano pisac nagoveštava neke znake tragične prošlosti koja preti i tu, na letovanju. Na primer, to je mali ali živopisan opis g-đe Peters, njenog lica “bele maske od kreča, u kojoj su samo velike, modre, oči, bile nepovređene, a bez obrva“,16 zatim, to je opis kneza Pokrovskog koji je, pored svoje metrese i tašte lepe i elegantne generalice Barsutov, bio oronuo, vidno napaćen, sa “glavom Hrista na ruskim, starim, ikonama“;17 Ova opet, u neosimbolističkom rasvetljenju, imala je lice “lepo i mirno, kao lice utopljenice“, dok su joj “nozdrve, crte usana i vrhovi ušiju, koji su virili ispod njene riđe kose, sve je to bilo boje i sjaja, kao što ga imaju morske školjke. Blede. Ružičaste. Sedef aste“.18
Čim je upao u igru koju je nametnula vlasnica hotela, započele su neke žene da ruše odbranbene prepreke oko njega u nastojanju da prodru u njegovu samoću, da ga čulno privuku i duhovno podvedu pod konvencije svog društva. Zapravo ove žene ga uvode u svoja erotska kola. Njegova su nastojanja, međutim, kao i Pavla Isakoviča, usmerena ka tome da ih zadrži na izvesnoj pristojnoj blizini, da ostane samo ljubazan, da estetski uživa u njihovoj lepoti s ponekim proplamsajem erotskog uzbuđenja. Jer, ovaj odmor kraj okeana samo je predah u životu čoveka kojeg je obuzelo očajanje i koji počinje da teži ka potpunom smirenju. Verovatno da je to ono najvažnije zbog čega je on toliko zaokupljen sobom i što ga ne obuzimaju erotska uzbuđenja, njega koji je izdašno u njima uživao, kako to promiče u retrospektivnim blescima. Čini nam se da pisac provlači misao da se Rjepnin bori protiv života i u ovim časovima radosti i zabave, bori bar takvim nastojanjima da mu se ne preda, da ne počne da uživa u onome što je izvor životnog uživanja, u erotskim slastima. U glavi “Triste Tristan“ Rjepnin je u borbi i sa stihijom mora i sa stihijom erosa, pre svega sa lepotom i mladošću, pune žudnje za njim, Olge Nikolajevne, ledi Parks, supruge jednog ogromnog i starog Škota, vrlo uticajnog čoveka. Kao neka izuzetno lepa i zanosna nimfa ona ga privlači, ali on se bori protiv toga koliko god može. Želi da bude ljubazan, ali ne može a da ne voli diskretno erotski i estetski snažno njenu divnu mladost. Jedno od najlepših mesta romana jeste i kraj ove glave, gde vidimo kako se Rjepnin blago prepušta čarima ove nimfe i snazi mora: Hodite za mnom, — uzviknula je veselo. — Zajedno ćemo se vratiti. Na vama je red. “Vaš hod knjaz.“
U tom trenutku, ne samo da ga je sećala, one Nađe, koja je, sa njim, u svet pošla, nego mu se učini i smešna, detinjasta, mila. Ona je, međutim, već bila učinila korak, ali u vis, jednom nogom, skočivši u vazduh, kao da je zakoračila, u prazninu nad morem, da se, zatim, ispravi, i sruši, iz vazduha, glavačke, u talas. Nestala je, za trenut, ali je izronila brzo i zatresla penu mora ispod stene. “Starik ždot“, — starac je čeka, — uzviknula je, glasno, kroz smeh. A zatim, još glasnije, i veselije, da, ona, čeka, njega: “Ja, knjaz, vas.“
Rjepnin se, docnije, sećao, kako je skočio, strmoglav, za njom, ne sa požudom njenog tela, nego željom, da stigne taj talas. Njena mladost bila je pobedila. Tek kad je, u vodi, osetio, koliko je more, sad, hladno, pribra se, pa pomisli, da sad valja biti priseban, ako ne želi da se osramoti, i da ga posle pričaju, da je počeo da se davi, kraj te lepe, mlade, žene, koja, možda, nije još ni žena? Poče da pliva za njom lagano, mirno, trudeći se da desnom rukom probija talase, a levom obuhvata more kao u zagrljaj. Moleći ga da bude milostivo. I ako je opet osetio, brzo, da je zamoren, plivao je, drsko, kroz vodu. Ona se, međutim, opet, gnjurala, oko njega, kao neki delfin koji se šali, sa davljenikom, a zatim ga je opet uzela, — kao ispod ruke, — kao neko dete, oko pasa. Podržavala ga je, i ako se on branio. Obala već nije bila daleko. Ona se, pri kraju, sasvim pribi uz njega, sa obrazom na njegovom ramenu i leđima, tako da je osećao, katkad, i njene grudi. Plivali su do plićaka, posle, lagano, na leđima. Dok se ona smejala i klicala, Rjepnin je ćutao. Usta mu se opet napuniše vode, a talasi su, baš kad su došli do plićaka, počeli, da ga vuku, natrag, u dubinu. Bila je izišla iz plićaka i stajala i čekala, polugola. Bila je oličena mladost.19
U Rjepninu nisu samo klice starosti nego i virusi nasilne smrti, koju sam sebi sprema. Ubrzo, potom, počinju da se dešavaju događaji koji opominju na tragične sudbine skrivene iza zastora radosnog erosa: davljenje i spašavanje kneza Pokrovskog; ili groteskna igra gospođe Peters s Rjepninom nekako u prolazu i kroz membrane zida, dok iznenada i nehotice on ne prisustvuje, pored tog zida, ljubavnoj igri između ove gospođe Peters i Sorokina. Pisac isprva otkriva tu igru veselo i smešno-ironično, a onda melanholično i tmurno, pošto Sorokin ljubi ovu nagrđenu gospođu da bi uz njenu pomoć odložio otplatu nekog duga! Sve više pisac prikazuje ironično-tragično, katkad i sarkastično ljude oko Rjepnina. U Rjepninu javlja se, ponovo, gađenje na ove “korisne“ ljude, kao što ga ponovo zaokuoliuiu kontemplacije o ljudskoj bedi i nesreći. Najzad, u času kad se čini da će Rjepnin ostati ipak posmatrač lepog i ružnog, sjajnog i bednog, u promenama svetla na morskoj obali, desila mu se nesreća: pao je i teže povredio nogu. (U jednom razgovoru pisac kaže da mu je na okeanu pukla Ahilova peta na levoj nozi i da je posle toga ostao bez posla20 — isto kao junaku ovog romana.) U poslednjoj glavi prvog dela romana (“Premešteni Rus“) autor će Rjepninovu nesreću osvetliti u originalnom prepletu vremena sadašnjeg i prošlog, vremena dešavanja i sećanja, sa ponovnim, još jače izraženim osećanjem prolaznosti i bliske smrti, s nekoliko lajt-motiva zbijenim u jednostavne rečenice koje govore o nečemu što je zemaljski najosetnije egzistencijalno: ostaće bez posla, sve se više sudara sa krajnjom ljudskom bedom — sa čovekovim prahom! Onda, Rjepnin se “budi iz nekog podvodnog sveta“, iz sveta čudne mešavine jave i polusna. Ulazi u London, koji mu se čini kao da je apsolutna realnost: tmurna i opora, pa ga to upućuje u njegovu “apsolutnu“ realnost — u pripreme kako bi bilo najbolje da se on potpuno obračuna sa životom.
U drugom delu romana prva polovina, posebno nekoliko glava, uzbudljiva je otkrićima Rjepninova samotništva i njegove borbe nanovo sa ženama da sačuva svoj gotovo asketski život i da im ne dopusti da ga otrgnu od putanje koja ga vodi ka smrti. Lepe i požudne žene pokušavaju da usele strast svog tela, svoj radosni smeh u tužnu i zagonetnu ličnost grofa Rjepnina.
U glavi “Čudnovati obućar“ takva je gospođica Mun, koju je pisac dao diskretno ali sugestivno ironično. To je, potom, gospođa Krilov, koja pokušava mnoštvom reči, nekim određenim pozivima da ga usmeri na svoje draži. Ali, žene sve manje mogu da dopru do njega. I Nada sve teže dopire i ona uviđa da njen muž tone u neku apatiju koju probiju neki ekscesi, izvesni znaci revolta protiv onih koji hoće da ga “spasu“. Većina drugih traže od njega da je useful, koristan, da je u vazalnom odnosu prema nekom od mogućih zaštitnika, da je politički određen i to protivnik Sovjetskog Saveza, da saučestvuje s njima u nekim trgovačkim i političkim poslovima. Takav on bi, zasigurno, obezbedio relativno ugodan život i Nađi i sebi. Uporedo sa Rjepninovim povlačenjem u samoću i u kontemplacije pojavljuje se u njemu, sve više, neka snažna nostalgija za Rusijom, za izgubljenom zemljom, ali i za zemljom iz idealizovane prošlosti koju donekle projicira u budućnost kao da je utopija. Vizije Rusije ne dolaze spontano Rjepninu, u nekim velikim zanosima. Rjepnin je na silaznoj, strmoj putanji života, tone u apatiju. Potrebni su mu snažni podsticaji. Pisac ih nalazi na konvencionalan način, u starim knjigama i ilustracijama. Junak mora da nalazi podsticaja u slikama starih knjiga da bi raskrilio neka svoja sećanja, da bi snevao utopiju prošlog i budućeg samo kao projekciju prošlog. Ali, ne samo što su podsticaji konvencionalni nego je i pripovedanje konvencionalno o tim sanjarijama. Više i bolje od toga Crnjanski je prikazao Rjepninove neposredne susrete, dijaloge i sukobe sa nekim Rusima, naročito kada ga oni primoravaju da mora jasno kazati šta misli o savremenoj Rusiji, o ruskim emigrantskim komitetima, o njima i o sebi. A to vidimo u tri glave prve polovine ovog dela romana: “Debata u Moskvi“, “Smeh svetog Georgija“ i
“Admiral i krava“. Piščev “prepričavalački“, posredno-nehajni način pričanja sada je nešto brižniji, sa ponekim dramatičnim akcentima, s težnjom da se ljudska egzistencija osvetli prikazom socijalinih vidova života.
Pisac nas ne zasipa rečima niti ubeđuje; on, pre svega, daje situacije, potom doživljaje junaka sučeljenog jednom već organizovanom naporu njegovih sunarodnika da ga “spasu“. Rjepnin je pritisnut i on se brani; i ne samo da se brani, nego i napada, pošto ovog puta hoće da kaže do kraja svoje mišljenje i da tako razgraniči sebe od njih. Jer on je, misli, bitno drukčiji nego oni, on tako promašeni čovek sa ljubavlju prema prošlosti i prema Rusiji, ali bez silne mržnje, sada bez mržnje prema novoj Rusiji. Na tim mestima, naročito u glavi “Debata o Moskvi“, nisu toliko zanimljivi argumenti rasprave i znaci svađe, nego uhvaćeni pokreti tela i duha, slike izvesnog nepoverenja i mržnje među njima. Inače, veći i važniji deo nego što je ova debata pripada prikazanim susretima, osluškivanjima, viđenjima, nekim scenama gde dolaze potpunije do izražaja karakteri pojedinih ljudi i Rjepninov odnos prema njima. U sukobu Rjepnina sa Sorokinom, na primer, pored mnogih reči bačenih u lice jedan drugom, izrasta i karakter ovog Sorokina; ciničan i opasan karakter jednog inferiornog čoveka koji žudi za važnošću i za uspehom. U susretima Rjepnina sa doktorom Krilovim, u nekoliko glava romana, postepeno i suptilno uobličava se pred nama karakter Krilova, čoveka dobroćudnog i punog izvesnog razumevanja, ćutljivog i u biti nesrećnog čoveka, koji vidi da ga žena vara, da ga tera u propast, ali koji će jednim činom uzbuditi sve emigrante: uzeće decu i pobeći daleko od svih njih u Rusiju. Ovakvim slikama pisac će pripremiti i potpuno Rjepninovo otkidanje veza sa emigrantskim krugovima, njegovo zatvaranje u samoću i upadanje u materijalnu bedu.
Kao i u drugim delima Crnjanskog, tako i u Romanu o Londonu među najlepša spadaju “ljubavna“ poglavlja. Tako je i u prvom delu, tako je u drugom delu ovog romana. Posle poglavlja o Rjepninovom letovanju kraj okeana, u kojima ga je iskušavao Eros u likovima nekih uglavnom lepih nimfi (a u pozadini se naslućivao htonski, tragični Eros), čini nam se da su u drugom delu romana veoma zanimljive glave u kojima Eros nastavlja uzaludno da iskušava i “spasava“ Rjepnina i to u licima lepih i primamljivih žena g-đe Krilov, g-đe Borsutov i posebno g-đe Parks. Ali, sada su to brzi naleti erotskog vetra koji ne ostavlja dublje tragove. Rjepnin erotsko sublimira u estetsko, a ovo zatim u etičko, subjektivno etičko. Umesto ljubavi- -strasti, čak i ljubavi-prijateljstva, javlja se, takođe ne osobito dugo, ljubavčežnja za nekim visinama vlastitog bića. Sve više prevladava melanholično, duboko setno osećanje prolaznosti lepote i ljubavi — i sve intenzivnije osećanje bespuća i smrti. Ovo osobito lepo, sugestivno, daju dve glave: “Praznik dece u Londonu“ (VIII) i “Rastanak“ (XII).
Bez ačenja i bez neke kapriciozne retorike, Crnjanski sa tihom gorčinom opisuje London u glavi “Praznik dece u Londonu“. Rjepnin je otpušten s posla: pisac mirno realistički, uočavanjem karakterističnih pojedinosti, prati Rjepninovo čitanje otkaznog pisma, njegove kretnje i pomisli, njegov izlazak na ulicu. Mirnom jednostavnošću autor osmatra solilokvije svog junaka, daje ih sažeto, intenzivira setno i tužno osećanje Rjepninovog polusvesnog kretanja londonskim ulicama, u vreme pred božične praznike, kao da je u mravinjaku, kontrastira spoljni sjaj i njegovu tugu, mašineriju civilizacije i njegovu samoću. Crnjanski to ne radi simetrično skladno. Gotovo spontano, putopisno brzo smenjivanjem utisaka, izvesnim njihovim kontrapunktom, pisac je uzbudljivo dao sudbinu male, gotovo beznačajne egzistencije u velikom i moćnom gradu, tragiku nužne samoće u njemu. I ovde, katkad, pisac ubaci po koju bedekersku i čičeronsku reč, ali ona ne smeta kao što smeta na drugim mestima, jer je uronjena u samo živo i uzbudljivo putopisno-poetsko kazivanje. Na kraju ove glave Rjepnin se susreće sa svojom Nadom, s njom u sebi, sa ljubavlju prema njoj kao sa nekom milošću, srećom drage prošlosti. I to nam tada daje “ključ“ za ono ranije: ovaj Narcis, ovaj Rjepnin voli sebe jednom ljubavlju koju je oplemenila patnja samoće, potom muka ljudske egzistencije kad ova postane ogoljena, na ničijoj zemlji, bez želje da se više spasava. Rjepnin želi da sačuva Nađu, prema tome svoje prošlo biće, svoju čast. U glavi “Rastanak“ Nada ima “neku, veliku, podmlađenu lepotu tela, grudi, nogu, ali ne više čulnu“ i ona je takođe, napominje pisac, vrlo ćutljiva, nije samo začuđena nego i samotnički nepoznata koja Rjepnina posmatra “kao nekog nepoznatog čoveka*22 Već pre tog rastanka završio se proces otuđenja Rjepnina od Nađe, i Nađe od njega, i ona je postala samo jedna slika i jedan simbol prošle milosti i lepote, sublimisane lepote. Istovremeno s time čili erotska, čak i estetska lepota bića, uživanje u toj lepoti. To je pisac diskretno simbolički dao u slici rastanka, kako sa Nađinim licem što se gubi — gubi se erotska, čak i životna veza Rjepnina sa Nadom i ljubavlju, i ona nestaje u nekom prostoru gde nikog više nema:
Kad se okrenuo, video je svoju ženu, na palubi, naslonjenu uz ogradu. Odmah zatim čulo se brodsko zvono. Bila je izišla iz svoje kabine, a kad ga je našla, očima, dole, sa visine od nekoliko spratova, ostala je uz ogradu, nepomična. Bila je počela da sipi proletna kišica. Stajali su, tako, zagledani jedno u drugo, nepomični, nekoliko minuta. Stepenice za ulaz u brod odvučene su, zatim, a to se čulo, kao da je neka grmljavina. Dati su poslednji znaci da brod odlazi. Bilo je zanimljivo kako su strpali, jednog zadocnelogjmtnika, u brod, kroz uska neka varta, iznad keja. Umalo da im padne u vodu. Rjepnin je stajao, pred tim prozorom, kroz koji se čuo, neprekidno, razgovor na radiju, u nekoliko glasova, a video je iznad sebe, tu ženu, koja se plavila u kaputu za kišu, na palubi, ispred jednog čamca za spašavanje. Lice joj je bilo još, sasvim jasno, vidno. Bila je zaklonila oči, kao što se zaklanja od sunca, ili svetlosti, rukom, desnom, koju je bila oslonila na ogradu. Malo zatim, brod je, polako, skoro nepomično, počeo da se odvaja od kamenitog pristana. Tek posle jedno dva-tri minuta, odvojio se, od keja, toliko, da se, između kamena pristaništa i broda, ukazala prljava.voda. Odvojivši se, metar dva, na brodu, putnici su mahali rukom. Rjepnin je, još jednom, hteo, da i on mahne rukom. Njeno lice se, još nekoliko minuta, videlo, jasno, kao i ona, cela, u kaputu za kišu, sa nekim šeširčetom od kože, na glavi. Pored nje su prošla dva mornara i stala, malo dalje, oko neke dizalice na palubi. Ona se onda još malo dalje odmakla. Na palubi je bilo dosta putnika koji su stalno mahali svojima, ali je ona stajala sama. Blizu nje nije bilo nikoga.
Zagledana u njega, on onda vide, da je počela da plače, a kad je ugledala, ispod sebe, vodu, i odmaklost broda od obale, ona iznenada,, kao vrisnu, i pokri lice, obema rukama. Rjepnin je bio potresen, do dna duše, od tog, poluglasnog, krika. Vide da ona okrete glavu i otrča.
Na njenom mestu sad nije bilo više nikoga. Bila je nestala.
On je stajao, nepomičan, sve dok se brod ne odmače od obale, dalje i dalje, a zatim zadrhta i poče, polako, da se ispravlja, i zauzima mesto, za izvlačenje iz pristaništa. Na palubi, tamo gde je ona stajala, nije više bilo nikoga;23 Taj rastanak Rjepnina sa poslednjim i jedinim bićem koga je osobito voleo — značio je i rastanak i sa sobom i sa ljubavlju u sebi. Pisac to govori bez grča, samo prividno nehajno, u stvari uzbudljivo odnosima impresija, kadrovima jedne svesti koja polubudno, narcisoidno ustremljeno ka sebi* gleda ovo gubljenje poslednje nade. Otada neki ’’luđački osmeh*24 pratiće ga (kao i Pavla Isakoviča), neka smrznuta patnja, koju će samo za neki tren da malo raskravi izvesno sećanje na prošlost ili koju će da raskine samo za časak blesak nekog ogorčenja i gneva.
Spolja, čini se, teče sličan život kao ranije, pre tog rastanka. Ali, Rjepnin je sada prepušten matici silaznog toka, ka okeanu, ka samoubistvu. Tu drugu polovinu druge knjige, od glave “Posle parade na Crvenom trgu“, autor je izveo na dva načina: prvi je način duhovito kozerski, anegdotsko kozerski, pomoću kojeg on ocrtava susrete i razgovore Rjepnina s drugima uglavnom već upoznatim licima; drugi je način ambiciozniji u pokušaju da Rjepninove kontemplacije i snove osvetli kao pejzaže jedne izgubljene sreće, neke utopijske pejzaže. Taj drugi, prošli i himerični svet iskrsava na filmskom platnu i u nekim razglednicama, i produžava i razvija neki život u Rjepninovoj svesti i mašti. Kao neki lajtmotiv javlja se onaj luđački osmeh ili neki sličan grč i s njima pisac upozorava na zbilju i na skoru smrt. Umesto uzbudljivih vizija, ili suspregnutih, stišanih ali gorčinom impresivnih otkrića tih pejzaža mi smo, često, dobili monotone varijacije utisaka o nečemu prošlom što je bilo milo i lepo u junakovom životu. Pri tome, dosta mutno pisac govori o Rusiji kao matuški valjda da bi to bilo adekvatno Rjepninovoj mutnoj ideji. Nasuprot tom simbolu Rusije suprotstavljen je Napoleon, personifikacija volje, trećeg staleža, potrošačkog seksa i svega što mrzi Rjepnin. Naročito su solilokviji o Napoleonu, Rjepninove debate sa Ordinskim, stvarne i imaginarne debate, dosadno i mutno povezane za junakovu sudbinu, date nekada sa neprimerenom patetikom i retorikom. Zbog čega toliko pojava Napoleona i sve što je Napoleon iritira Rjepnina mi to naslućujemo, to na svoj nehajni način tumači pisac. Ali, zbog čega je Napoleon toliko važan u samom Rjepninovom životu da ga opseda svakog časa i časka posebno u poslednjim danima njegovog života, zbog čega je onzloduh, đavo koji je više nego personifikacija nekog zbiljskog zla, mi to ne osećamo u ovom delu. Kozerskim načinom pričanja, tom patetikom, gotovo banalnim mimetičkim opisivanjem, varijacijama izvesnih motiva i izražaja, pisac nije mogao da ostvari Rjepninov dijalog sa tim zloduhom prošlosti, sa tim velikim inkvizitorom povesti. S druge strane nije hteo da parodira ili da burleskno razigra komiku prošlosti u kojoj vlada Napoleon i koja vlada u savremenom životu, u vidu trećeg staleža i svega ostalog, i pritiska Rjepnina. Ponovo smo se uverili koliko je Crnjanskov posredni, prepričavalački način kazivanja, kao da neko, odnekle nehajno priča, mač sa dve oštrice. Čim mu ne daje snagu poetska invencija, čim ga ne razviju pripovedne metamofroze u lepa otkrića, on postaje monoton i štur način, koji čak nehotice parodira sam sebe, svoj predmet interesovanja. Crnjanski je, zbog toga, ne retko na oprezu, na velikoj muci; Pokušava brzim promenama, malim pasusima, čudnim lomljenjima rečenice, iskočenjima reči, izvesnim naglim idiomom da osveži i osnaži tekst. Ali, pred velikim zahtevima, naročito pred ovim ambicijama pisca da osvetli utopijske pejzaže, ovakav način pisanja malo može da nam pokloni darove.
Na kraju samo o dvema ličnostima misli Rjepnin pre nego što uđe u Stiks, u voduriiiu. To je Napoleon i u vezi sa njim mnoštvo malih, brzih asocijacija o srednjoj klasi, o raznim vojskovođama i o Rusiji (još izvestan odjek moguće debate sa Ordinskim!). A onda, sasvim na kraju, to je Nada, to jest jedno sećanje na jednog činovnika u američkom konzulatu kome je rekao da “od zemlje prezidenta Linkolna, ne bi bilo lepo, da jednu ženu, proteraju, samo zato što ima intriga, raznih emigranata, i emigrantskih komiteta, koji niču, sad, kao pečurke, i sa jedne, i sa druge, strane okeana“.25 To je bila poslednja uspomena na Nađu i na London, sve opet u vezi sa njegovim shvatanjem časti, njegovim prezirom srednje klase i emigracije, i svega takvog i sličnog života. Niko nije zapazio, kaže ironično pisac, smrt ovog čoveka. “Niti je to more izbacilo neki leš, idućih dana, tu, pod visokom, belom stenom krečnjaka, i ako je, posle, ćele zime, tu, zemlju, talasima, kao grmljavinom, tuklo“26
Po svemu ovome, Roman o Londonu nije toliko roman ambijenta koliko je roman lika i, unekoliko, roman zbivanja. U strukturalnom pogledu prostor je veoma podređen sudbini lika, njegovoj egzistenciji i završnom putovanju ka smrti. Povremeno moguće je, doista, pomisliti, s obzirom na prezir i gnev što ih oseća i kazuje Rjepnin, da je Roman o Londonu “neprikriven pamflet o Englezima, i velika, tamna, apokaliptična, ,uneobičavajuća’ slika Londona samog“27. Tada nam se čini da je London neka ogromna mreža ili veliki kazan u koji zapadaju “premešteni“ ljudi, naročito oni koji su na rubu neimaštine i gladi. U stvari ono što Rjepnin nije ranije primećivao u drugim velikim gradovima, kako beleže kratke retrospekcije, postaje sada, i to u Londonu, opasno i ponižavajuće: briga za posao, svakodnevni banalni rad, strah od bede. Zbog toga se Rjepninu čini London, sve više, kao neki Moloh. U tom smislu moguće je prihvatiti mišljenje da je Rjepninu London “stran ambijent“ i zato “u Rjepninovom Londonu nema ni Engleza, izuzev kao lica viđenih u prolazu, na ulici, u nekoj prijemnoj kancelariji, u vozu“.28
Glavni likovi i većina važnijih lica romana su Rusi, emigranti. Pojavi se još poneki emigrant (npr. Poljak Ordinski) ili poneki Britanac, koji je u vezi sa ovim emigrantima (kao što je Škot Parks). Sporedna lica su različiti emigranti ili Englezi (npr. Perno i Zuki, ili gospođica Mun i drugi). “Magnetska ličnost“, koja drži ceo roman, jeste Rjepnin. On je sublimna ličnost zbog prezira utilitarnog, posebno svega onog što ugrožava njegov dignitet i čast. On je tragična ličnost pošto odbija da živi zato što bi morao “korisno“ da živi, bez časti. On je i tragikomičan lik zbog straha od bede, zbog toga što odbija razna nastojanja drugih da ga spasu. Rjepnin je osvetljen kao ponosna, čak ohola ličnost, podređena tradiciji i svojoj klasi, svom zavičaju, čak i povesti svojih seoba. On prezire srednju klasu, buržoaziju. On je čudna “pasivna“ ličnost, jer se aktivno bori protiv onih koji žele da ga pretvore u aktivnog čoveka, u društveno aktivno biće unutar srednje klase i grupe ruskih emigranata. Ni njegova Nada ne može da ga skrene sa putanje što ga vodi ka potpunoj pasivnosti, smrti.
Upravo su ove romaneskne relacije ispitivanja energije i napetosti, potom prikazi borbi između Rjepnina i drugih oko njega, naročito između Rjepnina i raznih žena što ga kao anđeli ili đavoli iskušavaju i pokušavaju da spasu, najlepša mesta romana, koja su i najviše doprinela da dobijemo sugestivno ostvaren lik ponosnog i častoljubivog Rjepnina melanholično okrenutog samoći i smrti. Zatim, to su i ona mesta romana gde pisac sugestivno daje stvari i ljude kao neke male, čudne realne primerke života i društva, i to iz okulara junaka i pisca koji se na razne načine nalazi oko junaka i u njemu. Rjepnin je lik koji doživljava život i kao vrlo senzibilan posmatrač i kao zanimljiv medij, pun neke tuge i nostalgije, sa naletima nehajne i gorke ironije, vrlo retko i radosti.
Crnjanski je cenio baskijskog (i španskog) pisca Pija Baroha kao jednog od najvećih novijih romanopisaca.29. U drugoj knjizi trilogije La raža, u romanu La ciudad de la nieblo (Magleni grad) Baroha pripoveda o jednoj ponosnoj i pametnoj Španjolki koja živi kao politička izbeglica u Londonu. Realistički odmereno Baroha prikazuje njenu borbu protiv nepravde, samoće i tuge. Pisac ne daje opore kontraste između junakinje i drugih oko nje, između nje i grada. Baroha je u odnosu na Crnjanskog tradicionalno realističniji, mada je ovaj Crnjanskov roman — roman koji sadrži mnoštvo realističnih elemenata i verovatno je njegovo “najrealističnije“ delo. Ali, Crnjanski ne može a da ne sublimira realnost i kad oporo i grubo daje zbilju. I kada nehajno ironiše, kao da priča neki cinički salonski kozer, probija i raste izvesna “brižna“, setna ekstaza, usmerena da nam složenije osvetli jednog u biti tragičnog i tragikomičnog čoveka, i ljude slične njemu, i jednu sudbinu koja u sebi sadrži, bar donekle, sudbinu ljudske egzistencije. Jer, to je i sudbina putnika koji je tražio sreću u seobama, a potom sve više išao neumitno bezimenom svetu tišine i ništavila.
Slavko Leovac
Život – Časopis za književnost i kulturu 3:323-339.
1 Kosta Dimitrijević, Dva susreta s Milošem Crnjanskim, Politika, god. LIX, br. 17518, 15. jul 1962, str. 19.
2 Momčilo Popović, Savremeni čitalac nije — naša tetka, Nedeljne novosti, 8.X 1967, str. 6.
3 Živojin Todorović, Miloš Crnjanski — “Sačuvao sam ljubav”, u knjizi Reč imaju pisci sveta, Kragujevac, 1962, str. 309—310.
4 Nikola Drenovac, Pisci govore, Beograd, 1964, str. 62.
5 Radovan Popović, Od diplomate do obućara, Politika, 26. XI 1976, str. 13.
6 Košta Dimitrijević, nav. članak.
7 Jovan Pejčić, Život prolazi kao što prolazi prole će, kao što prolaze ptice. Sasvim lepo. — Razgovor sa Milošem Crnjanskim, Izraz, god. XXII, 1978, knj. XLIV, br. 4, str. 416—417.
8 Ž. Todorović, nav. delo, str, 315.
9 Roman o Londonu, prva knjiga, Beograd, 1971, str. 16.
10 Isto, str. 9.
11 Dušan Puvačić, Izgnanik ili problem samoće u ’’Romanu o Londonu“, u zborniku radova Književno delo Miloša Crnjanskog, Posebna izdanja Instituta za književnost i umetnost, knj. IV, Beograd, 1972, str. 280.
12 Petar Džadžić, Prostori sreće u delu Miloša Crryanskog, Beograd, 1976, str. 145. i d.
13 Roman o Londonu, prva knjiga, nav. izdanje, str. 53.
14 Roman o Londonu, druga knjiga, nav. izdanje, str. 382—383.
15 Roman o Londonu, prva knjiga, nav. izdanje, str. 188.
16 Isto, str. 293.
17 Isto, str. 299.
18 Isto, str. 299—300.
19 Isto, str. 337—338.
20 K. Dimitrijević, nav. članak, str. 19.
21 Roman o Londonu, druga knjiga, nav. izdanje, str. 190.
22 Isto, str. 192.
23 Isto, str. 198—199.
24 Isto, str. 202.
25 Isto, str. 381.
26 Isto, str. 382—383.
27 Petar Džadžić, nav. delo, str.187.
28 Svetozar Koljević, Ruski London Miloša Crnjanskog, u knjizi Putevi reči, Sarajevo, 1978, str. 264—265.
29 Anđelko Vuletić, U Londonu, sa Milošem Crnjanskim, Delo, XI, 1965. 1. str. 126.
