Izdavač: Besna kobila
Datum izdavanja: 01. jul 2017.
Scenario: Šabute
Crtež: Šabute
Najnovije izdanje izdavačke kuće Besna kobila je ugledalo svetlost dana na nedavnom kragujevačkom festivalu stripa. Kristof Šabute, strip umetnik iz planinskog Alzasa, pokazao se kao miljenik izdavača, ali i publike, kako uverava Goran Lakićević iz Besne kobile. Malo drveta i gvožđa je treća knjiga Kristofa Šabutea koju ovaj izdavač priređuje.
Od prvog Šabuteovog stripa objavljenog kod nas, Veštice i Pun mesec, prošlo je sedam godina, a fantastična adaptacija Melvilovog Mobi Dika se pojavila tokom Salona stripa u SKC-u 2015, samo godinu dana nakon što je izašao u matičnoj francuskoj. I čini se da svaka knjiga podiže lestvicu maestralnosti, jer je Malo drveta i gvožđa pre svega vrhunska studija o potencijalu medija i baratanju stripskim jezikom. Veštice i Pun mesec, zapravo kompilacija dva grafička romana Kristofa Šabutea, potiče još iz devedesetih, perioda koje je devastirano izdavaštvo u Srbiji u velikoj meri preskočilo. Šabute ih je nacrtao na početku svoje karijere, i od tog trenutka se vinuo u sam vrh strip-umetnosti, pre svega zahvaljujući stilu koji se poigrava uticajima najvećih majstora medija, prvenstveno Didijea Komesa i Huga Prata, stilski srodnih umetnika koje je spajalo i prijateljstvo. Šabute usvaja njihovu liniju, ali i emotivno-kontemplativnu režiju stripa.
Ta maestralnost dolazi do izražaja kako odmiče vreme, i najbolje se može videti na ova sledeća dva grafička romana. Mobi Dik je nastao 2013. i 2014. godine, dok je Malo drveta i gvožđa godinu dana stariji, iako su kod nas izašli obrnutim redosledom. Ali oba odlikuje fantastična atmosferičnost i autentični ambijent. Mobi Dik (“Vreme” 1316, Kit beo kao smrt) je pokazao u kolikoj meri Šabute vlada nemim kadrovima, gde se prizori prelivaju jedan u drugi, tek uz suptilne naznake protoka vremena poput ptice u letu ili vetra. Još snažniji utisak ostavlja umeće koje je pokazao dočaravajući borbu sa kitom i tragediju koja sledi, na potpuno nemim stranicama bez stripovskih onomatopeja, koje Šabute i inače ne koristi, i gde se postigao efekat silovitosti koja se pretapa u potpuni spokoj.
Stvari postaju jasnije kada se utone u Malo drveta i gvožđa, strip koji je prethodio Mobi Diku, i koji je suštastvena kulminacija Šabuteovog baratanja nemim kadrovima. Reč je o potpuno nemom stripu, bez dijaloga i onomatopeja, pa samim tim i bez prepoznatljivih oblačića sa tekstom. Na osnovu Malo drveta i gvožđa, francuski režiser Antonin L’Ge je 2014. snimio istoimeni kratkometražni igrani film podjednake atmosferičnosti. Trejler se može pogledati na https://www.youtube.com/watch?v=18eDGIBj9Do.
Nemi strip je posebna kategorija devete umetnosti, koja, mora se priznati, fascinira sve poznavaoce stripa od najranijih dana ovog medija. Za razliku od filma, gde je za nemost bila odgovorna tehnologija, strip nije patio od ovakvih ograničenja. Ipak, umetnici su se neretko odlučivali da verbo-vizuelni medij kakav je strip pretoče u čistu vizuelnost koja dočarava verbalni deo svim preostalim i raspoloživim tehnikama – gestom, mimikom, ekspresijom… A umeće je da to deluje prirodno i neizveštačeno. Čitalac ne sme steći utisak da je reč o isceniranoj nemosti, koja bi se ogledala u preteranoj ekspresiji, već se mora dočarati utisak da je posmatrač suviše daleko da bi čuo tekst, a da opet ima sve raspoložive podatke da izvede zaključak o radnji. Film je prevazišao tehnološka ograničenja i doneo zvuk, i vraća se nemoj naraciji samo u pojedinim retkim slučajevima kada režiser traži artistički pristup. U stripu je nema naracija prisutna daleko češće. Ali samo najveći umetnici mogu ostvariti kvalitet kakav ovaj pristup zahteva, što je uslovljeno delom i dugogodišnjim iskustvom. Meri Pikford, čuvena zvezda nemog filma, je 1927. godine u intervjuu za magazin “Fotoplej” izjavila: “Bilo bi logičnije da je nemi film iznikao iz zvučnog. Značaj tišine u umetnosti je stimulacija mašte, a podsticanje imaginativnosti je najveći domet umetnosti.” Zanačaj tišine u stipu ima dvojaku ulogu, ako zanemarimo i očiglednu atmosferičnost. Prvo, uslovljava umetnika da se dovija u iznalaženju grafičkih rešenja i pronalazi načine da pred čitaoca ne ostavlja nikakve sumnje u pogledu radnje. Ali ta tišina mu ostavlja i prostor da pažnju posveti potpunoj grafičnosti, bez brige o pozicioniranju teksta i slike. S druge strane, od čitaoca se zahteva izvesna doza već pomenute imaginacije, i stimuliše ga da postane živi učesnik u narativu.
Rani 20. vek, kada je strip još bio u povoju, već ima primere ovakvog diskursa. Sanmao kineskog umetnika Zanga Lepinga se služio nemom naracijom da dočara teskobe unesrećene dece nakon drugog Kinesko-Japanskog rata. Jedan od novijih primera je izuzetan sugestivni rad Pitera Kupera, The System, gde je autor odabrao haotični ambijent velegrada u koji je utkao sve pokazatelje naracije koje nije mogao prikazati usled odsustva teksta.
Malo drveta i gvožđa još više pomera granice nemog stripa, jer je Kristof Šabute pred sebe stavio još jedan izazov. Osim što je eliminisao tekst iz stripa, kao glavnog protagonistu u romanu je postavio jednu klupu u parku. Ceo strip se odvija u istom ambijentu, sa klupom pored drveta u fokusu radnje. Na 328 stranica stripa Šabute prikazuje klupu kao stecište prolaznih ljudskih života u, kako se ispostavlja, višegodišnjem vremenskom toku. Od dečaka koji perorezom urezuje na naslon izjavu ljubavi devojčici, za šta biva nagrađen ozbiljnom posekotinom, Šabute zatvara krug svojih aktera tek na kraju stripa. Na tih 328 tabli vidimo pregršt ljudskih sudbina koje se mimoilaze, prepliću i nadovezuju, posvećujući po nekoliko tabli svakom od njih. Većina aktera se u protoku vremena vraća klupi, i na njoj Šabute ilustruje njihova sitna zadovoljstva, ljubavi i slomove, male pobede i velike trenutke, oslikavajući životnost jednog marginalnog mesta i ljudi koji su za njega vezali svoju sudbinu. Čitalac ne zna ništa o njihovim životima izvan okvira prizor polja sa klupom i drvetom u pozadini, ali sitnim naznakama Šabute maestralno dočarava kontekst. Poslovni čovek koji pokraj klupe prolazi svaki dan na putu do posla, vagabund i pijanica koji vodi bitku sa lokalnim policajcem da na klupi prespava, pas koji svaki dan urinira na istom mestu, stariji bračni par koji dolazi da podeli kolač u toplom emotivnom odnosu, mladić sa cvećem koji očekuje partnerku i stalno biva ostavljen na cedilu, starija gospođa koja čita Barbaru Kartland, devojka koja čita pisma, ulični muzičar, delinkventi… – samo su neki od likova koje je Šabute ispleo oko klupe u parku. Njihovi životi su katkad komični, nekada i tragični, ali uglavnom oslikavaju prolaznost trenutka u kome su jedina konstanta malo drveta i gvožđa. Nekada je i odsustvo lika dovoljno da se zapitamo o sudbini, posebno kada je pre toga naznačena lična drama.
Sneg, vetar, lišće, noć i dan su Šabuteove naznake vremenskog okvira, ali i promene na fizionomiji aktera – starenje, debljanje, rast. Prisutna su sva umeća velikog majstora stripa da izbegne tekst i grafički dočara željeni ishod. Ne propušta se ni prilika da se u tipičnom šabuteovskom maniru oslikaju malograđanština i dvoličnost, kakve je obilno kritikovao kroz Veštice i Pun mesec. Svaka tabla dobija na značaju i gradi metanarativ. Zašto starija dama uvek čita istu knjigu? Zašto poslovni čovek pravi oštar zaokret u svojoj hladnoj pojavi? Šabute na neka pitanja daje odgovore, neka ostavlja otvorena, upravo kao i u životu koji ne udostojava objašnjenjima o ljudima koji žive sa nama u mimohodu. Umesto toga Šabute se povremeno okreće potpunoj burleski, kao da je postojanje katkad neslana šala bez epiloga.
Na kraju, nakon preko 300 tabli, čitalac ostavlja aktere lako i neprimetno kako ih je i upoznao. Svi nestaju kako se menja i sudbina klupe koja je fokus romana. Neki se spoznaju u optimističnoj perspektivi, a druge posmatramo u fragmentima ličnih većih ili manjih tragedija. Ali njihove sudbine su prolaznost, jedna iskra u širem protoku vremena. Kao i klupa u parku. Kao i čitaoci.
Nikola Dragomirović
http://happynovisad.com/strip/malo-drveta-i-gvozdja.strip.1540.htm
