Ronald Harvud: Istorija pozorišta – šesti dio
Sada dolazi moja komedija 2
Skaredna živost Aristofanova i gorkosladak duh Menandrov, razdvojeni sa više od stotinu godina, jesu krajnje granice drevne grčke komedije, a ovaj drugi predstavlja i konačni eho velike eksplozije atinske drame.
U trećem veku pre nove ere jednostavnost i čistoća zlatnoga doba bili su nestali. Pozorišta se više nisu gradila od drveta, već od kamena. Položaj dramskog pisca uzurpirao je glumac, koji nije podredivao svoju ličnost ulozi i više nije dopuštao da u dionizijskim scenama bude posednut, već je stajao na uzdignutoj platformi kako bi bolje izložio svoju sopstvenu ličnost. Vremenom će skinuti masku, kako bi lakše mogli da ga prepoznaju kao slavnu ličnost, kakva je i bio; preradivaće stare tragedije kako bi popravio ulogu koju je odabrao za sebe, mada je jedan ukaz iz četvrtog veka predviđao oštre kazne za takve izmene. Posle toga vremena, pojedinac, kako u društvu tako i u pozorištu, postaje sve važniji i sve više okrenut sebi. Tako je bila izgubljena svaka veza s božanskim, a vrsta komedije koja je opstala bavila se čovekom kao običnim ljudskim bićem, pogrešivim i ovozemaljskim.
Ono što je pozorište dobilo, bilo je ljudsko biće na pozornici, koje je govorilo prepoznatljivim ljudskim glasom, s golim licem izloženim publici. Pozorište je napustilo dimenziju misterije, ali bogovi i maske nisu bili ključni za tu dimenziju, čak i ako su bili njeno najočitije ishodište. To odvajanje nije bilo konačno. Veličanstvena dostignuća drevnih Grka počela su da se sagledavaju kao vrhunac u istoriji civilizacije. Dramska umetnost, kao i drugi izrazi njihove kulture, postavila je standarde za kasnije vekove, a najneposrednije za Rimljane, koji su od Grka učili i priznali dug prema njima. Iako su bili primorani da sagledaju jedno zaista zlatno doba drame, oni su ipak bili inspirisani i njenim primerom i ohrabreni da je prilagode sopstvenim potrebama. Bili su praktični ljudi, a jedna od njihovih iznenadujućih vrlina bila je sposobnost da uče od onih koje su pokorili. Ono što su uzeli od Grka postalo je model njihove umetnosti i književnosti, ili, kako je to Horacije rekao, porobljena Grčka porobila je svoje porobljivače.
Pozorišna tradicija staroga Rima nije bez individualnosti. Po rečima istoričara Livija, glumci neki od njih robovi prvi put su se u tom gradu pojavili 364. p. n. e, u ritualima čija je namena bila da umilostive bogove u vreme kuge. Ponovo, dakle, nalazimo elemente religije i magije kako katalizuju početke drame. Najraniji znaci grčkog uticaja mogu se prepoznati u grčkim naseobinama u južnoj Italiji, gde je pozorište imalo važnu ulogu.
Pozorište u Sirakuzi, osvećeno oko 460. p. n. e, bilo je poznato kao najstarije i najlepše na Siciliji, i jug je bio taj koji je oblikovanju komedije doneo sopstvenu dramsku formu. Tamo su jednu vrstu farse izvodili glumci poznati pod nazivom flijaks, što znači „ogovarače”. Utisak o njihovom stilu živo je sačuvan na mnogim vazama iz tog perioda. Glumci su nosili neprikladne trikoe, umetke, groteskne maske i, obavezno, ogroman falus od kože. Parodirali su bogove, tragičnu dramu i svakodnevni život. Koristili su se večiti tipovi, ali što je još važnije, oni su improvizovali svoj grubi humor, jer u početku je improvizacija bila uobičajena za sve drame, da bi s usponom dramskog pisca pala u nemilost. U komediji ona je, međutim, ne samo opstala već se i održala. To je sredstvo otkrića iznenadnog uvida, propuštanja onoga što je novo i neočekivano, i uvođenja uzbudljivog dramskog sastojka opasnosti, stvaranja brzog tempa ili spiralnih uspona mašte koji mogu da propadnu ako se ne razviju izmedu dva delića sekunde, i da time dovedu predstavu do propasti.
U gradu Rimu i u njegovoj okolini takode je postojala jaka komična tradicija, poseban italijanski tip farse iz Atele, grada izmedu Napulja i Kapue. Po svom obliku bila je rustična, i moguće skaredna, a teme su joj bile prevare, lukavstva i opšte ludorije. Ali kao kod flijaksa, njeno najinteresantnije obeležje, s naše tačke gledišta, bila je upotreba večitih trpova: Buko (Bucco), proždrljivac ili razmetljivac; Papus (Papus), nepromišljeni starac; Dosen (Dossenus), lukavi prevarant; Makus (Maccus), luda, maloumni klovn. Priča kaže da je jedan od glumaca, koji je bio poznat po ulozi Makusa, postao središte i izraz svih tokova komedije, a zvao se Tit Makcije (Titus Maccius, ili Makus /Maccus/, možda zbog svojih veštih izmotacija) Plaut (Plautus). Za njega se veruje da je rođen negde oko 250. p. n. e., a umro 184. p. n. e.
Legenda kaže da je Plaut stekao bogatstvo kao glumac, uložio novac u trgovinu, izgubio sve do poslednje pare, i dok je radio kao fizički radnik u nekom mlinu, počeo da piše komedije. Iako učeni ljudi sumnjaju u ovu priču, ona za mene ima prizvuk pozorišne istine jer izgleda sasvim verovatno da je najveći rimski komediograf doprineo onoj sjajnoj tradiciji glumca koji je postao dramski pisac. Sve svoje drame zasnivao je na grckim modelima i na komičnim invencijama i improvizacijama svoje rodne zemlje, koristeći veoma efikasno prolog, najčešće kao sredstvo da se publika navede na smeh što je pre moguće. On je autor i najkraćeg zabeleženog prologa: Ako hoćete da ustanete i protegnete noge, najbolje da to odmah učinite.
Sada dolazi drama koju je napisao Plaut a ona je duga! Plaut je, kao i Menandar, prolog koristio da pripremi publiku za veoma mučno komplikovane zaplete, čije su uvijenosti predstavljale deo zabave. Dobar primer predstavlja Prolog za Zlatni ćup:
Za slučaj da se pitate ko sam ja, reći ću vam ukratko: Ja sam vam bog ovog domaćinstva. Već godinama sam zadužen za ovo mesto da, pazio sam ga za oca i dedu čoveka koji ga danas poseduje. (U poverenju.) E, sad, još davno, u velikoj tajnosti, deda sadašnjeg vlasnika poverio mi je na čuvanje hrpu zlata. Zakopao ga je ispod ognjišta u središtu kuće i molio me da mu ga čuvam. Pa, bio je tvrdica; uopšte nije imao nameru da svom sinu kaže za to blago; više je voleo da ga ostavi bez prebijene pare! Kada je umro, počeo sam da se pitam da li će mi sin ukazati više poštovanja nego što je ukazao njegov otac. Pih! Još manje je mario od svog oca, ukazivao mi je sve manje i manje poštovanja, pa sam i ja isto tako postupio prema njemu, i on je umro kao siromah, ostavljajući za sobom sina koji je danas vlasnik ove kuće. Sad i on je škrtac, isti kao i njegov otac i deda pre njega ali on ima ovu ćerku, i ona mi se stalno moli, svakoga dana mi donosi ponude koje se sastoje od tamjana i vina ili tako nečeg, daje mi cvetne girlande. Iz poštovanja prema njoj, tako, postarao sam se da Euklio, njen otac, pronađe zlato… (van lika; obraća se publici) blago, ono koje mi je poverio njen praprapradeda. Jeste li to sve shvatili? Baš mi je drago… Sta? Oh, blagi bože, eno neki čovek tamo pozadi kaže kako ne može da Čuje… pa, onda malo priđite! Hoćete li da izgubim posao? Ako mislite da ću ja sada da prospem svoju utrobu da bih vama ugodio, razmislitc ponovo! I tako, gde sam ono stao? (Ponovo ozbiljan.) Ah, da. Postarao sam se da stari Euklio to je devojčin otac otkrije ono blago (sećate se? dobro!) tako da će moći da joj pronađe pristojnog muža. (U poverenju.) Cujte sad, nije ovo neka otrcana verzija neke ranije drame. Ova drama je drugačija. Tu nema nikakvih bezobrazluka koje ne možete ponoviti, i nema nikakvih neiskrenih podvodača, ili raskalašnih žena, a nema ni brbljivih vojničkih tipova … Ali, vidite, jedan mladić iz odlične porodice odradio je svoje s Eukliovom ćerkom. On zna ko je ona, u redu, ali ona ne zna ko je on (bio je mrak!), a njen otac ne zna ama baš ništa. A evo šta ću ja da uradim: Nagovoriću starca koji stanuje odmah pored da zatraži njenu ruku radi braka. To će olakšati mladiću da se oženi njom…
Ono što slušaocu odmah pada u oči jeste neposrednost pristupa: ona odstranjuje dve hiljade godina, koliko je od onda prošlo, i čoveku postaje jasno koliko se malo komični duh izmenio. Sredstva koja su korišćena u Plautovo vreme još uvek prolaze i danas, naročito šegačenje glumca s publikom i opušten odnos s njom, kao između starih prijatelja.
Plaut je bio iskusan glumac, s finim pozorišnim instinktima. Koristio je ono što je nasledio od Grka i na to nakalemio bogatstvo domaće farse i vitalnost sopstvenog genija. Nije bio zainteresovan samo za zaplet, već i za likove: kada je uključio atelanske večite tipove, on ih je stvorio kao da su od krvi i mesa, i od njih napravio ljudska stvorenja. Omiljena tema mu je bila ljubav ekstravagantnog ili nevinog mladića prema kurtizani ili ćerki kakvog uglednog građanina, i način na koji mu, odredenim lukavstvom ili prevarom, pomaže neki rob. Ovaj drski, spletkaroški lik bio je nadahnuta kreacija i neverovatno popularan, što ilustruje ogroman broj njegovih maski i figurina iskopanih u Italiji. Kad govorimo o Plautu, onda smo daleko, u svakom pogledu, od finih kamenih pozorišta Grčke i dostojanstva grčke drame.
Tradicija farse i komedije, u kojoj su Rimljani radili, diktirala je da on i njegovi glumci predstave daju u privremenim scenskim gradevinama, putujući po zemlji, iz grada u grad, kako se pretpostavlja da je radio Tespis, kao i mnoge davno zaboravljene trupe posle njega. Igrali su na javnim igrama i svetkovinama, pet ili šest muškaraca i svirač na flauti, postavljajući svoju privremenu scenu i pružajući publici ono što je želela: komedije, a naročito Plautove komedije. S Plautom, glumci su mogli da računaju na grohotan smeh i popularnost, a publika je s nestrpljenjem očekivala ne samo njegov skaredan humor već isto tako i njegovu duhovitost, pesme i čar.
Mnoga od sredstava kojima je on gradio zaplet predstavljaju deo oruda dramskog pisca sve do današnjih dana zamena identiteta, prisluškivanje razgovora, prepoznavanje, frustrirani ljubavnici ponovo sjedinjeni, svet vraćen u poredak i spojen u celinu. Iako su njegove drame retko obnavljane na engleskom, njihov uticaj bio je ogroman. Dramski pisci oduvek su od njega pozajmljivali, posebno zaplete. Interesantan slučaj predstavlja delo Menebmi, sa najkomplikovanijim zapletom koji je ikada napisao. Mahinacije se vrte oko blizanaca i nesporazuma koji otuda proističu. Šekspir je koristio isto sredstvo, ali je udvostručio broj blizanaca i učetvorostručio nesporazume u Komediji zabuna.
Rodžers i Hart (Rodgers, Hart) su 1938. Komediju zabuna iskoristili kao osnovu za svoj mjuzikl Momci iz Sirakuze (The Boys from Syracuse), a u skorije vreme, 1962, Neobična stvar se dogodila na putu za forum (A Funny Thing Happened on the Way to the Forum), predstavlja uspešno scensko izvodenje a kasnije i popularan film. U Engleskoj, televizijska serija pod nazivom Zivela Pompeja (Up Pompeii) privukla je ogromnu publiku početkom sedamdesetih godina, sa scenarijom koji se u najvećoj meri zasnivao na Plautovim dijalozima i zapletima. U komediji, kontinuitet tradicije i sadržaj možda su uočljiviji nego u bilo kojoj drugoj pozorišnoj formi jer se mogu pratiti ne samo s obzirom na zaplet i književni uticaj, već isto tako i s obzirom na pozorišnu praksu.
Ronald Harvud
Nastaviće se
