To nije samo mali zmaj koji živi u vatri, već je takođe (ukoliko ne greši rečnik Španske kraljevske akademije) „insektožderni gmizavac glatke kože, jarke crne boje sa simetričnim žutim mrljama”. Od ta dva vida, poznatiji je bajoslovni, tako da nikoga neće iznenaditi njegovo uvršćivanje u ovu knjigu.
U desetom poglavlju svoje Istorije, Plinije izjavljuje da je salatnander tako hladan, da gasi vatru već i ovlašnim dodirom; u dvadeset i prvom donekle preinačuje ovu tvrdnju, primećujući s nevericom da kad bi imao taj dar što su mu ga čarobnjaci podarili, on bi ga upotrebio za gašenje požara. U jedanaestom poglavlju govori o jednoj krilatoj i četvoronožnoj životinji po imenu pyrausta koja živi u dnu vatre u topionicama Kipra; ako iziđe na vazduh i makar malo poleti, odmah pada mrtva. Naknadni mit o salamanderu preuzima i mit o ovoj već zaboravljenoj životinji.
Teolozi su se feniksom služili kao dokazom o vaskrsenju tela; salamander je služio kao primer telesnog opstanka i u vatri. U dvadeset i prvoj knjizi Božjeg grada svetog Avgustina, jedno poglavlje nosi naziv „Kad bi tela mogla preživeti u vatri”, a ono ide ovako:
U koje svrhe bi trebalo da dokazujem, nego da uverim neverne, da je moguće da ljudska tela, živa i puna života, ne samo da se neće raspasti i rastočiti smrću, nego i da potrajati mogu u mukama večite vatre? Jer nije im po volji da pripišemo ovo čudo svemoći Svevišnjeg, te preklinju da im to pokažemo nekim primerom. Njima odgovaramo da zaista ima nekih životinja podložnih propasti jer su smrtne, ali koje, međutim, žive usred vatre.
Na salamandera i na feniksa takođe se pozivaju i pesnici radi retoričkog ukrasa. Tako, u sonetima četvrte knjige Španskog Parnasa, Kevedo, koji inače „peva o podvizima ljubavi i lepote”, kaže:
Hago verdad la Fenix en la ardiente
Llama, en que renaciendo me renuevo,
Y la virilidad del fuego pruebo
Y que es padre, y que tiene descendiente.
La Salamandra fria, que desmiente
Noticia docta, a defender me atrevo,
Cuando en incendios, que sediento bebo
Mi corazon habita, y no los siente…
(Istina je Feniks u užagrenoj vatri u kojoj se uskrsnućem obnavlja, a snagu plamena dokazuje, kao i to da je otac, i da potomstvo ima. Hladni Salamander opovrgava učene podatke i njega se usuđujem da branim, kada u požarima, koje žedan ispijam, moje srce se smešta a njih ne oseća…)
Sredinom XII veka kružila je među evropskim narodima jedna lažna poslanica koju je španski sveštenik Huan, kralj kraljeva, uputio vizantijskom caru. Ovo pismo, koje je zapravo katalog čudesa, govori o čudovišnim zmijama koje iskopavaju zlato, i o Kamenoj reci, i o Moru peska sa živim ribama, i o izuzetno visokom ogledalu koje otkriva sve što se zbiva u kraljevstvu, i o brdu isklesanom na smaragdu, i o škriljcima koji podaruju nevidljivost ili osvetljavaju noć. Jedan pasus glasi:
Naši posedi daju crva nazvanog salamander. Salamanderi žive u vatri i prave pupoljke koje dvorkinje raspliću da bi istkale tkanine i isplele odeću. Da bi oprale ove tkanine, one ih bacaju u vatru.
Ove vatrostalne tkanine koje se čiste vatrom pominju se i kod Plinija (XIX, 4), kao i kod Marka Pola (XXXIX). Ovaj poslednji razjašnjava: „Salamander je tvar, nije zver”. Isprva mu niko nije poverovao; tkanine proizvedene od azbesta prodavale su se kao da su od kože salamandera i predstavljale su neoboriv dokaz njegovog postojanja.
Na nekoj stranici svog Života Benvenuto Čelini pripoveda kako je sa pet godina video nekakvu životinjku nalik na guštera kako se igra u vatri. To ispriča svom ocu. Ovaj mu objasni da je to salamander i izdeveta ga kako bi mu se ovaj jedinstveni prizor, koji je tako retko dostupan ljudima, urezao u pamćenje.
U alhemičarskoj simbologiji salamanderi su temeljni duhovi vatre. Na osnovu toga, kao i na osnovu jedne Aristotelove postavke koju je Ciceron sačuvao u prvoj knjizi De natura deorum, postaje jasno odakle ljudima spremnost da poveruju u salamandera. Sicilijanski lekar Empedokle postavio je teoriju o četiri „korena stvari”, čije slaganje i neslaganje, pokretani Razdorom i Ljubavlju, čine svetsku istoriju. Nema smrti, već samo delića „korena” koje će Rimljani nazvati elementima, a koji se slažu i razlažu. To su vatra, zemlja, vazduh i voda. Nestvoreni su, i nijedan ne preteže. Sada znamo (sada verujemo da znamo) da je ovo učenje netačno, ali su ga ljudi procenili kao dragoceno i tako široko je prihvaćeno da je bilo delotvorno. „Četiri elementa koji sačinjavaju i održavaju svet, i koji još uvek opstaju u poeziji i u narodnoj uobrazilji, imaju dugu i slavnu istoriju”, napisao je Teodor Gomperc. Pritom, učenje je zahtevalo paritet četiri elementa. Znači, ako su postojale kopnene i vodene životinje, bilo je neophodno da postoje i životinje vatre. Bilo je neophodno, zarad dostojanstva nauke, da bude salamandera.
Na drugom mestu videćemo kako je Aristotel došao do životinja vazduha.
Leonardo da Vinči shvata da se salamander hrani vatrom i da mu ona pomaže da promeni svlak.
Iz Priručnika fantastične zoologije (Horhe Luis Borhes i Margarita Gerero)
