Trećeg aprila 1930, poslednjeg meseca svoga života, Vladimir Majakovski, pesnik i revolucionar, usni onaj isti san koji sanja svake noći, već godinu dana.
Sanjao je da se nalazi u moskovskoj podzemnoj železnici, u vozu koji je jurio sumanutom brzinom. On je bio fasciniran brzinom, zato što je voleo budućnost i mašine, ali sada je osećao neodoljivu želju da siđe i uporno se igrao nekim predmetom u svom džepu. Da bi ublažio nemir, pomisli da sedne i izabra mesto pored starice u crnom koja je nosila zembilj. Kada Majakovski sede kraj nje, starica poskoči, uplašena.
Zar sam toliko ružan?, pomisli Majakovski, i osmehnu se starici. A onda reče: ne plašite se, ja sam samo oblak i ne želim ništa drugo nego da siđem s ovog voza.
Napokon, voz se zaustavi na nekoj nepoznatoj stanici i Majakovski siđe, ne mareći. Uđe u prvi toalet na koji je naišao i izvadi predmet iz džepa. Beše to komad žutog sapuna, poput onog što koriste pralje. Otvori slavinu i stade pažljivo da trlja ruke, ali nikako da spere prljavštinu koju je osećao na dlanovima. Tad ponovo stavi sapun u džep i izađe u hol. Stanica je bila prazna. U dnu, ispod jednog velikog plakata, stajala su tri čoveka koji mu pođoše u susret čim ga ugledaše.
Nosili su crne mantile i filcane šešire.
Politička policija, rekoše tri čoveka u jedan glas, bezbednosni pretres.
Majakovski podiže ruke i dopusti da ga pretresu.
A šta je ovo?, prezrivo upita jedan od njih, mašući komadom sapuna.
Ne znam, reče Majakovski prkosno, ja ne znam ništa o tim stvarima, ja sam samo oblak.
Ovo je sapun, podmuklo prošapta čovek koji ga je ispitivao, a ti sigurno često pereš ruke, sapun je još vlažan.
Majakovski ne odgovori ništa i obrisa čelo orošeno znojem.
Pođi sa nama, reče čovek, i uhvati ga ispod ruke dok su druga dvojica išla iza njih.
Popeše se nekim stepeništem i izbiše na jednu veliku stanicu na otvorenom. Ispod stanice nalazio se sud, sa sudijama u vojničkoj uniformi i publikom sačinjenom od dece obučene kao siročići.
Tri čoveka ga sprovedoše do optuženičke klupe i predaše sapun jednom od sudija. Sudija dohvati megafon i reče: naša služba bezbednosti iznenadila je jednog prestupnika na delu, u džepu je još imao dokaz svoje prljave aktivnosti.
Siročići u horu zagrajaše s negodovanjem. Krivac je osuđen na lokomotivu, reče sudija lupajući o sto svojim drvenim čekićem.
Dva čuvara priđoše, skinuše Majakovskog i obukoše ga u široku žutu bluzu. Onda ga sprovedoše do brekćuće lokomotive kojom je upravljao polunagi ložač divljeg izgleda. Na lokomotivi je stajao dželat sa dželatskom kapuljačom i bičem u ruci.
A sada da vidimo šta umeš da radiš, reče dželat, i lokomotiva krenu.
Majakovski pogleda napolje, i shvati da jure kroz veliku Rusiju. Nepregledna polja i ravnice gde su na zemlji ležali mršavi muškarci i žene sa kladama na rukama.
Ovi ljudi čekaju tvoje stihove, reče dželat, počni, pesniče. I ošinu ga bičem.
I, Majakovski stade da recituje svoje najgore stihove. Behu to gromoglasni stihovi puni hvale i retorike. I dok ih je recitovao, narod je pretio pesnicama i psovao ga i psovao njegovu majku.
Utom se Vladimir Majakovski prenu iz sna i ode u kupatilo da opere ruke.
Antonio Tabuki
