Milan R. Simić
Ostala je samo lula… i ništa od stvari.
Ali ostalo je i njihovo napisano kao da je kameno!
Kameni potok je Kottova zbirka eseja kojom autor kao da kruniše sopstvene reči. Uvek sam se trudio da ne pišem o sebi, već sobom! – rekao je Kott, čiji eseji, dobijamo i takav utisak, svojom tematskom raznovrsnošću još potvrđuju potpunu izjednačenost između života i umetnosti! Čitaoci, oni vazda gladni saznanja o pozorištu, ali i “pozorišta u pozorištu”, što jeste viši stepen dramskog sveta; gladni saznanja o preživljavanju književnosti u zatvorenim društvima i lepršavosti književnosti u prividno otvorenim društvima; o Francuskoj revoluciji (na sami pomen Francuske revolucije setim se /možda i vi?/ knjige Marka S. Markovića Istina o Francuskoj revoluciji u kojoj piše i ovo:
“… U vandejskom selu Sen-Žermenu su sedamnaestogodišnju devojku Mariju Papen isekli na parčad zato što nije htela da oda mesto gde se u šumi kriju monarhistički odmetnici. Dešavalo se često da isečene udove ispeku na ražnju. Ta sudbina je snašla Gijena Dimonšela koga su iskasapili i parčad mesa na licu mesta ispekli… )” No o svedočenju Borovskog o nemačkim koncentracionim logorima; o… pamćenju tela – e, to jeste esej na koji ćemo baciti poseban snop svetlosti!; dakle takvi čitaoci zaista mogu samo da uživaju u čitanju ove zlatne zbirke eseja. Zlatne, jer, naviknimo se već jednom i narangiranje knjiga! U zbirci su i Kottove stranice istrgnute iz njegovog dnevnika, uspomene iz Italije, koje pisac deli s nama, koje kao da ih je ispisao sa željom da budu i naše koliko i njegove. U zbirci su i putopisi, kao i esej “Tri pogreba” kojim se zbirka odloženo zatvara. Odloženo jer, Kott nam ne dozvoljava samo jedno iščitavanje svojih eseja, što jeste osobenost vrhunskih esejista, kojima sigurno pripada. A koliko imamo takvih vrhunskih esejista u sveukupnoj prošlosti književnosti?
Ne mnogo, već da svi stani u čekaonicu neprestoničke železničke stanice! Onako, da se osećaju komotno, da ne stoje “na jednoj nozi!” No dobro, to jeste za neku drugu priču, a mi da vidimo po čemu, i po kojim esejima je Jan Kott zaslužio svoje visoko rangirano mesto među esejistima. Iz zbirke Kameni potok, za našu dušu, izdvajamo pet eseja.
Prvi među njima – da li zbog toga jer esej zapravo “grade” podaci iz biografija i životi Gombrowicza i Schulza? – jest esej “Vlastelin iz Malošica i nastavnik iz Drohobiča”.
Saznajemo, onako usput, Gombrowicz se panično bojao slepih miševa!
Pre toga, Kott nas upoznaje s članovima najuže Gombrowiczeve porodice, s mestom gde se rodio, ali i s građevinama u kojima je živeo.
Tačnije, Kott se oslanja, odnosno poziva na knjigu Joane Sjedleske Vlastelina. Pritom, Kott i sam ispisuje jednu vrstu izveštaja “koji nisu samo za čitanje, mogu se gledati kao filmski kadrovi”. I tu, sve čitajući u dahu, dolazimo do sjajne Kottove misli: “Ali taj poljski film snimila je istorija. Ne, takvi filmovi ne mogu biti prijatni “za gledanje”, jer: “U Malošicama, gde se Gombrowicz rodio, ostale su samo zelene kaljeve pločice od paradnih peći. Valjaju se u šupi: `Mogao bi da ih neko kupi za šporet za svinje`. Malošice su rasparcelisane početkom rata…” I inače, tekst je obavijen, da i tako kažemo, pričom o građevinama, tačnije: o onome što je ostalo od njih.
Ovaj esej, što je posebno zanimljivo, sve vreme, ni sam ne znajući zašto, asocirao me je na Andrićev esej “Likovi”, a koji jeste istinska slika od reči, posvećen našoj, ali i prolaznosti građevina i likova u njoj. To je ona mala Andrićeva priča o tek jednoj zapuštenoj crkvi. Ali, vraćamo se Kottovom rukopisu i saznajemo: “U Vsjolu, gde se posle ženidbe preselio Ježi, stariji Witoldov brat, posle rata najpre se nalazila policijska stanica, zatim farma svilenih buba, a kada su pocrkale, dom za retardiranu decu. U gostinskoj sobi, `u kojoj je nekad pisao Witold, žive najgori bogalji…vezani za krevete kaiševima, jer izlaze i mogu sebi naneti zlo. I prozori su zamandaljeni, ali ne više zbog slepih miševa, već da bi se sprečila nesreća…
Milicijska stanica, farma svilenih buba, dom za retardiranu decu!!!
Da se gorko našalimo: ovo jeste “svetovno trojstvo” jedne građevine, kažemo, ne baš sigurni, da se i razumemo? Još jedan film koji je snimila istorija, bar nam se čini! I tako, “upoznajemo” se s članovima Witoldove porodice (Reina, njegova starija sestra, koja se nikad nije udavala, vodila je brigu o slepoj deci u Laskama, poznatom katoličkom centru blizu Varšave), njegovim objavljenim delima, povratkom iz Argentine, da bi Kott drugi deo eseja počeo rečenicom zbog koje je i nastao ovaj osvrt! Ta rečenica glasi:
“Posle Gombrowicza ostala je samo lula koju je palio u vreme napada astme.”
Još čitalački neoporavljeni od ovih gromovitih reči i njihovog praska koji pogađa maštu svih istinskih ljubitelja pisane reči, a zatiče nas nov “grom” reči:
“Iza Schulza nije ostalo ništa. Ništa od stvari.”
Kott se, dalje, osvrće za nezaboravljenim Brunovim knjigama, pominje Bogohulnu knjigu njegovih grafika, i pisma… Napomena: Kott se kroz dobar deo teksta oslanja i na pisma velikana svetske književnosti, a Gombrowicz i Schulz to definitivno jesu. Naravno, i u odlomku o Schulzu, govori se o građevinama.
Lula, zamišljamo Gombrowiczevu lulu. Ostalo je samo… da pročitate esej “Vlastelin iz Malošica i nastavnik iz Drohobiča”…
Drugi esej koji u potpunosti iskazuje Kotta kao prvorangiranog je “Svedočanstvo Borovskog”. Ko je Tadeusz Borowski? Ako kažemo da je pisao pesme, reportaže, novele i priče, samo po sebi – to nije dovoljno.
I ako ponovimo da je Tadeusz Borowski 1. jula 1951. otvorioslavinu od gasa – ni to nije dovoljno! Ali ako, bez namere da prepričavamo Kottov tekst, poput njega samog citiramo Borovskog oslonivši se na priču “Matura u Trgovačkoj ulici”, koja je nastala, valjda, u proleće 1940., kada su u Varšavi započela prva veća hapšenja, a Borowski polagao poslednje ispite, već će nam štošta biti jasnije:
“Na završetku aleje poređala se duga kolona automobila i vrebala tramvaje kao tigar antilope na pojilu. U trku smo izletali iz tramvaja, padali kao kruške, a zatim nastavljali poljem zasađenim svežim povrćem. Zemlja je mirisala na proleće… A u gradu položenom iznad reke, kao u dubokoj džungli, odvijao se lov na ljude. Taj završni ispit u vreme hapšenja predstavljao je “evropsko” svedočanstvo o zrelosti…”
Sada nam je Tadeusz Borowski mnogo bliži, i, kako znamo da je ostavio svedočanstvo o boravku u logoru, čitajući dalje, ježimo se na samu pomisao šta može nas čitaoce još da “sačeka”. I, dolazimo do redova u tekstu koji nas naglo uznemiruju (Kott ponovo citira Borovskog):
“Ceo logor išao je go… Skinuli su i isterali iz blokova dvadeset osam hiljada žena – eno ih, upravo se valjaju po putevima i trgovima… Nage kao insekti. Tek kasnije, kada se pejzaž približi laganim kretanjem kamere, među tom gamadi koja puzi mogu se razlikovati različiti primeri iste vrste: malobrojni u ispeglanim uniformama, s korbačima i gvozdenim predmetima, u visokim čizmama i s medaljama nalik na blistave ljušture, i…”
Dosta više, jer, teško je pisati o “evropskom” svedočanstvu zrelosti onog doba. Doba lova na ljude! Teško je pisati o Belom vremenu logora za ljude i Crnom vremenu civilizacije… Da, Borowski je uspeo da vidi svoju verenicu u logoru kada su ga iz Leichenkommanda poslali u ženski logor po dečje leševe. Gospode, ako te i ima, predugo si spavao! – evo, otelo mi se. Izolda, Tadeuszeva verenica, imala je obrijanu glavu i telo unakaženo šugom. Evo, tako je to kada istorija snima film! I da li je, pitamo se i mi, Tadeusz Izoldi uistinu rekao: Ne brini, naša deca neće biti ćelava! Bilo kako je moralo, po volji (Ne)Boga: slavina od gasa učinila je svoje. Učinio je svoje i Tadeusz Borowski. Jer, ako nismo bili sigurni pre, posle njegovog svedočanstva jesmo sigurni i tačno znamo “da se s čovekom može uraditisve”. Kako Kott privodi kraju ovu priču o potresnom svedočanstvu Tadeusza Borovskog? Kao vrhunski šahista. Dakle, ubojito, precizno, matnim potezom! Jer, Istorija života Borovskog i ono što je napisao o Aušvicu svedoči da su mrtvi u pravu u odnosu na žive. Upamtimo dobro: da su mrtvi u pravu u odnosu na žive!
Kako da povežemo naredna dva eseja “Grotowski ili granica” i “Pamćenje tela”? Možda baš ovako! Dakle, Grotowski, koji je uporno pozorište pretvarao u ritual sve dok se nije uverio da je za vernike to svetogrđe, sakrilegij, a za nevernike laž… znao je i ovako nešto da priredi: “…Ambar je bio mračan, samo je naspram nas na niskom stolu treperilo dvanaest sveća. Izvođači su trčali duž zidova. Menjali se. Ali uvek dvojica: onaj koji nekoga juri i onaj koga neko juri, muškarac i žena ili dvojica muškaraca. Nagi, ogrnuti belim platnima, a na njihovim telima debelom kredom bile su iscrtane linije rebara, karlice i kičme. Od svetlosti sveća, čiji se plamen krivio od kretanja tela kao od vetra, zidovima ambara su se kretale velike senke. Trka je predstavljala sekvencu koja se ponavljala. Završavala se gestom nasilja, ubistvom ili oproštaja. U dva maha, kada je gonič sustizao svoju žrtvu, prekrivao ju je platnom i u dva maha ulovljeni ili silovana polako su dizali glavu i dalje pokrivenu platnom, nepokretni, u polusedećem položaju, nalik na figure Lazara koji je ustao iz groba ili, u tom sinkretizmu mitova i kulture, nalik na egipatsku mumiju, kao da ustaju iz sarkofaga obavijeni belim zavojima…”
To je pozorište u pozorištu, pun pogodak. Voleo bih da se i danas nalazimo u ambarima, da prisustvujemo ovakvim izvođenjima, da u “trčanju”, u senkama, u povijenom plamenu sveća pronalazimo ispisane i “pokretne” odgovore na naša stalna pitanja. Da saznamo ko smo? Kuda putujemo? Dokle smo stigli. I čudno, mnogo čudno! Pišući ove redove, imao sam osećaj da ono što ispisujem uporno briše ono već ispisano, da nova rečenica briše prethodnu, da pišem u mestu…
Ali, vratimo se Kottovom tekstu:
“Kada smo se pozdravljali u rano jutro, pitao sam Grotovskog da li ima dokumentaciju o tom jednogodišnjem radu: fotografije, crteže,zapise. “Čemu to” – rekao je iznenađen – “istinski trag ostaje samo u sećanju”. A onda se nasmešio.”Janko, ti to najbolje znaš. Pisao si o pamćenju tela.””
“Pamćenje tela”, esej na koji bacamo poseban snop svetlosti! Naravno, kao i svi mi, i Jan Kott piše o smrti, razmišlja o smrti, pokušava da kaže o njoj Svegroznoj nešto novo, ali… Jer, šta je smrt? Na nivou diskursa svi znamo da ćemo umreti. Čovek sam, prema tome moram da umrem. Svaka smrt, čak najbolnija, kao iskustvo je tuđa a ne vlastita smrt… Ne, ipak, nije potreban poseban snop svetlosti? Dovoljan je onaj povijen plamen sveća, i one senke (sada naše) koje se kreću po zidovima ambara. Smrt je ta koja nekoga (od nas) juri, neko od nas je taj koga smrt (dakle) juri! I, mi, umorni (kada dođe čas!), sačekaćemo je, može: i u polusedećem položaju, sve ličeći na one figure iz ambara. I čudno, ponovo čudno… U pravu je Grotowski: istinski trag ostaje samo u sećanju. Ostavimo trag, budimo sećanje. Težak zadatak, ali pokušajmo … A ti, Svegrozna, zastani. Ne juri! Da li, prokletinjo, ikada poželiš da se odmoriš? Da li ikada…? Ne juri! U svakom slučaju, stići ćeš nas. Uostalom, po Cioranu, kao i sve što postoji, a što će jednom večnost poništiti, tako ćeš i ti sebe samu da samouništiš. Čuješ li me, Svegrozna? Da, ti si ona Večnost? Ali, ostavimo se filozofije!?
Ono što još predlažemo za obavezno čitanje jeste Iz italijanskog dnevnika. Kako je Kott doživeo Felinijev film Osam i po? Najpre, on izdvaja dve sjajne sekvence. Odlučujemo se za drugu: … Kardinal je star i umoran. Sedeći na klupi u vrtu zaspi. Režisera muče osnovna pitanja: šta je umetnost, šta je život? Želi da ih postavi kardinalu. Mora da zna šta je hrišćanski film. Međutim, kardinal ga uopšte ne sluša. Prenuo se iz dremke. Priča o tome kako pevaju ptice. O tome da je mužjak izgubio ženku i da se u njegovoj pesmi oseća očajanje. U tome je sav Felini, zaključuje Kott.
Dovoljno za “pozivnicu”. Pročitajte zbirku eseja Jana Kotta Kameni potok. Ostaće vam sećanje, ali kakvo… I, verujte mi, pišući ovaj tekst, do samog kraja, imao sam utisak da pišem u mestu…
Milan R. Simić
Zeničke sveske
