Piše: Božo Koprivica
Eduard Streljcov
(1937 – 1990), SSSR
Klub: Torpedo (Moskva)
U zaostavštini Eduarda Streljcova ostala su logorska pisma majci:
Mama, pišeš da ti uzimaju jednu sobu. Daj im tu sobu i ne sekiraj se. Biću živ i zdrav i zaradiću sve što smo izgubili, a ako i ne zaradim, živećemo u 15 kvadratnih metara. Za mene je najvažnije da ti budeš živa i zdrava…
Dobro veče, mama. Čestitajm ti 50. rođendan…Izvini što ne mogu da ti kupim poklon, ali mislim da se nećeš ljutiti ako poklon dobiješ kasnije, kada izađem…
…Već smo počeli da igramo fudbal. Igrali smo sa sedmim logorskim naseljem i pobedili sa 7:1. Od 1. juna počinje klupsko po logorima…Vreme će veselije i brže prolaziti…
Neki naši pišu svojim bliskim ili svojim devojkama kolektivno. Onda dobijaju od njih pisma i počinju rasprave. Nekada se smeju, verovatno devojkama, a nekada možda sebi samima. To mi se ništa ne sviđa, zato ja nikome ne dam da čita moja pisma i ničija ne uzimam.
Ton ovih pisama je lirski, ponegde melodramski (a šta fali melodrami?), ali očigledno da su pisma cenzurisana. Streljcov je dobro znao šta sme napisati, i šta ne bi prošlo makaze zatvorskih cenzora. Kroz njihove ruke prolazila su sva pisma. U tako (auto)cenzurisanim pismima, uz neki idilični pasus, promakne i neka rečenica koja potvrđuje da je život u logoru bio daleko od svake idile. Tako u jednom pismu E.Streljcov, logorski broj 101010 moli majku da lepo dočeka njegovog druga 111111:
Dočekaj da kao da sam ja doputovao…Znaš sama šta znači Moskva za čoveka koji je izašao iz zatvora, treba da prođe kroz nju i da vidi sve ono najlepše. A onda se prokrijumčari ta opasna rečenica – da vidi sve ono najlepše. A SVE ŠTO JE NA SVETU LOŠE, TO VIDIMO OVDE. Esencija zla, suština najgoreg života, svih devet krugova pakla steklo se u ruskim logorima. I dalje, u istom pismu, Streljcov piše o svom prijatelju Geni:
U logoru imam samo tri druga. Vitek, Gena, njega znaš, Svajek…Kada je Vitek došao sa mnom u peto naselje, bilo nas je četvorica. Zajedno smo se hranili i sve smo delili.
Iz pisama se vidi da je Streljcov (ili je to za njega učinila majka) uputio molbu za pomilovanje, i da je odbijen:
Mama, ovih pet meseci dobro se odmori i nikuda nemoj da ideš. Nemoj da misliš na odbijanje molbe, a ja ću sve učiniti što zavisi od mene.
Ova pisma je prevela Neda Bobić.
Posle sedam godina Streljcov se vratio u Moskvu. I vratio se fudbalu. To je jedinstven primer da se neko posle zatočeništva vratio fudbalu. (Koliko je samo muka imao Kasijus Klej, koji je zbog Vijetnama bio sprečen da boksuje cele tri godine). I ne samo da se Streljcov vratio, nego je te 1965. Torpedo postao prvak SSSR-a. Nisu imali snage i nisu imali hrabrosti da Streljcova uvedu u tim Sovjetskog Saveza koji je otišao na Svetsko prvenstvo u Engleskoj. Zato i Streljcov u onom komentaru o kvalitetu trave na Vembliju tako delikatno kaže kako zavidi učesnicima Svetskog prvenstva. Njega su sprečili da igra na tri svetska prvenstva. Kakvo je to osećanje melanholije, kakva nostalgija naboljeg sovjetskog igrača svih vremena. Generacija kojoj je pripadao Streljcov, tu negde pet-šest godina okolo, generacija Jašina, Voronjina, Ivanova, Čislenka, Metrevelija, najbolja je generacija u istoriji Sovjetskog Saveza i ona je sa Streljcovom mogla da igra dva finala svetskih prvenstava, 1962. i 1966.
Koliko je fudbal izgubio što je Streljcov bio sedam godina u logoru, ne može se nikako izračunati. Koliko energije, koliko strasti, koliko radosti, koliko građanske hrabrosti, koliko nacionalne i državne samosvesti. Dostojanstva i gospodstva. To se može izračunati samo u jedinicima bola, muke, u jedinicama melanholije, u jedinicama mašte. Jer Streljcov je bio uveo leto u Moskvu, u Rusiju, u ceo Sovjetski Savez. Leto je sa Streljcovom došlo i u Sibir.
Streljcov je umro od raka. Od raka duše i od raka tela. Umro je 21. jula 1990, a rođen je 20. jula 1937.
P.S.
U zaostavštini Eduarda Streljcova pronađene su neke kratke priče, neke beleške Sergeja Konsoma. Te priče je sakupio i objavio njegov brat Lav Konsom. Sergeja Konsoma Streljcov je upoznao u logoru:
…Kad su nas terali da kopamo krompir, ljuštili smo ga komadićima stakla i jeli ga sirovog. Koru smo zakopavali u zemlju, a oni su nas jako tukli.
…Za vreme transporta prenoćili smo u etapnom zatvoru. Jedan je imao zlatne zube. U klozetu mu ih izbiše lopatom i odneše nekud.
…Ako ti stražar smakne s glave kapu i baci je na stranu, neka ti ne padne na pamet da kreneš za njom. Bićeš ubijen pri pokušaju bekstva.
…Čudan je bio Vaska Krisin. Lice okruglo, dobroćudno. I on je zaista bio dobar. Ali mi ga nikako nismo trpeli. Zbog gladi, svakako. Svako je podnosio glad kako je znao i umeo, a Vaska je smislio nešto po svome. Trudio se da ubedi sebe kako je hrana koju nam daju sasvim dovoljna. Mi smo se strašno ljutili na njegu. Katkad bismo pomahnitali i promukli od besa. Vikali smo na njega: „A kad bi ti dali, uzmimo, još 50 grama hleba, ti to ne bi mogao pojesti, a?“ „Kažem, ne bih. Meni ni mrvica više od ovoga ne treba. Taj višak grama prosto ne bi mogao da mi siđe kroz grlo. Ja sam sit. Sit.“ U glasu su mu se osećale suze. Sada mi ga je žao, a tada sam se žestio na njega. Bio sam glup i gladan.
U martu su mnogi poumirali. I Vaska je umro u martu.
Ribica je volela da žvaće smolu. Nikola Zvizd je živio sa Ribicom. Živeo s njom, ali je, eto, prevario.
Kada su ih izveli na rad, Nikola zaspa na trenutak, Ribica mu sekirom odseče glavu. Uze je za uvo, kose nije bilo, i donese je stražarima. Kaže: „Uzmite i zamislite da je pobgao“.
Ona je sledećeg dana žvakala smolu.
Ona je stalno žvakala smolu.
I još je ovo ostalo u beleškama Streljcova:
Fudbalski jezik je pas.
Dribling je stid i nesanica. Da nasmeši se rana…
Dribling je pamet tela.
Koliko mora stane u oko, toliko lepote stane u dribling.
