Šejtanisanje

De­ša­va se. Umje­sto zo­re sa pri­ja­te­lji­ma, do­če­kaš sa­bah sa šej­ta­nom…
Isti­na je da je pa­met­ni za­ću­tao. Na­rav­no da je i bu­da­la pro­go­vo­ri­la. Istin­ska je isti­na i da se fu­ka­ra obo­ga­ti­la.
Na­rav­no da je onaj ko­ji je za­ću­tao za­klju­čao svo­ju pa­met, po­vu­kao se u svo­ju oda­ju i re­kao sa­mom se­bi: La­ku noć. Na­rav­no da onaj ko­ji je za­ću­tao do­bro zna da će sve ovo po­tra­ja­ti, da će se odu­ži­ti, da će, vje­ro­vat­no, bi­ti vječ­no. Da­kle, pa­met­ni još po­du­go ne­će pro­go­vo­ri­ti. Mo­žda ne­će pro­go­vo­ri­ti ni­ka­da. Ću­ta­nje će, iz­vje­sno je, po­tra­ja­ti vječ­no. Ću­ta­nje je, ta­ko sto­je stva­ri, je­di­ni raz­go­vor ko­ji će pa­met­ni vo­di­ti sa sa­mim so­bom, sa svo­jom za­klju­ča­nom pa­me­ću, u svo­joj za­mra­če­noj oda­ji. Da ima ma­kar još je­dan pa­me­tar, ću­ta­li bi­smo za­jed­no, vje­ro­vat­no po­mi­šlja onaj ko­ji ću­ti, i ta po­mi­sao mu na tre­nu­tak olak­ša­va ću­ta­la­štvo. Lak­še je bi­ti bu­da­la, du­ma onaj ko­ji ću­ti, i uži­va­ti u kra­snim đin­đu­vi­ca­ma pra­znog raz­go­vo­ra. A naj­lak­še je bi­ti fu­ka­ra, po­en­ti­ra onaj ko­ji ću­ti, i ku­pi­ti i ću­ta­nje i raz­go­vor i sva­ka­kva ša­re­na ču­de­sa na ovom lu­dom va­ša­ri­štu i lu­đem pa­za­ri­štu. Iza­brao sam naj­te­že, za­klju­ču­je pa­me­tar, ali, opet, lak­še je ću­ta­ti u sa­mo­ći, ne­go, re­ci­mo, ću­ta­ti udvo­je. Hva­la glav­nom ću­to­lo­gu što sam je­di­no ću­ta­lo u svo­me je­din­stve­nom ću­ta­li­štu…I ta­ko, pa­me­tar još jed­nom škljoc­ne bra­vi­com, pri­tvo­ri svo­ju pa­met i po­že­li se­bi la­ku, odi­sta la­ku i za­i­sta la­ku i na­da­sve du­gu pre­du­gu noć…
A bu­da­la, ko bu­da­la, na­sta­vlja svo­je bu­da­li­sa­nje na ši­ro­kom pro­stra­nom i luk­su­znom bu­da­li­štu. Obič­na bu­da­la je obič­na bri­ga, go­to­vo ra­zo­no­da i raz­bi­briž­je, ali je po­seb­na bu­da­la, po­se­ban slu­čaj i spe­ci­jal­na gla­vo­bo­lja. Spe­ci­jal­na bu­da­la, iako je spe­ci­jal­na, ni­je je­din­stve­na. Ro­di­le su spe­ci­jal­ne bu­da­le baš ona­ko spe­ci­ja­li­stič­ki, a oso­bi­to ona­ko spe­ci­jal­no u po­sled­nje vri­je­me, na na­šem spe­ci­jal­nom dr­ve­tu po­zna­nja. I, ako je onaj pa­me­tar se­bi po­že­lio la­ku noć, spe­ci­jal­ne bu­da­le su ci­je­lom svi­je­tu grak­nu­le – Do­bro ju­tro! Isti­na, nji­ho­vo grak­ta­nje se na pu­ško­met ču­je. Na­rav­no da je grak­ta­nje i ko­ko­da­ka­nje na spe­ci­jal­nom je­zi­ku po­sta­lo spe­ci­jal­na in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­na ri­ječ. Ri­ječ ko­ja se glu­vo slu­ša i ge­sti­ku­la­ci­jom pre­no­si da­lje. U svo­joj ne­za­vi­snoj pa­me­ti po­me­nu­ta bu­da­la po­sta­la je za­vi­sna sa­mo od svo­jih bu­da­la­šti­na i vi­so­kih in­sti­tu­ci­ja bu­da­li­sa­nja.
Nje­goš je, grak­ne in­si­tu­ci­o­nal­na pa­met, ge­no­cid­na pje­sni­či­na ko­ja bi bez ge­no­cid­nog na­mje­re­ni­ja bi­la ni­šta dru­go do od­ge­no­ci­di­ra­ni pje­sni­čić bez ika­kve ge­no­cid­ne bu­duć­no­sti. Da­kle, pot­pi­ru­je in­sti­tu­ci­o­nal­na pa­met, Nje­goš je ve­li­ki ge­no­cid­ni pje­snik i mi­ni­ja­tur­ni pje­snik bez ge­no­ci­da. Ta­ko ne­ka­ko ko­ko­da­če onaj ko­ji je pro­go­vo­rio, a po mi­šlje­nju onog ko­ji je za­ću­tao, ni­ka­da ne­će za­ću­ta­ti.
Elem, po­en­ti­ra ko­ko­da­ka­lo, ko vo­li ge­no­cid­nog pje­sni­ka, po si­li lo­gi­ke i po lo­gi­ci na­si­lja, sa­svim si­gur­no vo­li i ge­no­cid. Da­kle, ot­klju­ča­va du­go za­klju­ča­nu taj­nu naš in­sti­tu­ci­o­nal­ni mu­drac: svi oni ko­ji vo­le ge­no­cid­nog pje­sni­ka su ge­no­cid­ni pje­sni­či­ći, a me­đu nji­ma ima čak i pro­znih pi­sa­ca ko­ji ma­šta­ju, vo­le i pi­ska­ra­ju na ge­no­cid­nom je­zi­ku.
Mo­der­nim i vol­šeb­nim dri­blin­gom in­sti­tu­ci­o­nal­na pa­met u svom in­sti­tu­ci­o­nal­nom bu­da­la­stom za­no­su je pje­sni­ka ge­no­ci­da pre­tvo­ri­la u pje­sni­či­ća bez ge­no­ci­da, pro­za­i­ste pre­tvo­ri­la u ge­no­cid­ne pje­sni­ke, a ko­ko­da­ka­ju­će grak­ta­li­šte u či­stu i uz­vi­še­nu, na­rav­no in­sti­tu­ci­o­nal­nu po­e­zi­ju pr­vog i po­to­njeg re­da…
Ako je Nje­goš po­stao Mi­ster Ge­no­cid, bi­lo bi kraj­nje ne­po­šte­no da An­drić ne po­sta­ne Hi­tler, a Me­ša Hi­tle­rov še­grt ili­ti, po bo­šnjač­ki, hi­tler­čić. Dan­te, Pe­trar­ka, Šek­spir, Ge­te (se­lam Fa­u­stu i Me­fi­stu!) i osta­la po­li­tič­ki ko­rekt­na NA­TO-bra­ti­ja, osta­do­še van do­me­ta uboj­nih in­sti­tu­ci­o­nal­nih ha­u­bi­ca jer pi­šu na sa­svim po­želj­nom euro­a­tlan­skom di­ja­lek­tu na­pred­nog čo­vje­čan­stva…
Na­rav­ski da je isti­na: fu­ka­ra je po pro­vje­re­nim me­to­da­ma fu­kar­lu­ka, ućut­ka­la pa­met­nog i raz­ja­ri­la bu­da­la­stog. Jed­nom pla­ti­la da ću­ti, a dru­gom pla­ti­la da bu­da­li. I in­sti­tu­ci­o­nal­no i dis­kret­no po­se­la­mi­la ću­ta­nje pr­vog i re­ža­nje dru­gog…
Ne idi po pa­met ono­me ko­ji ću­ti, ni­ti ono­me ko­ji ur­la. Pa­met je uvi­jek ta­mo gdje je ma­ša­la-ka­pi­tal, jer fu­ka­ra zna ono što dru­gi sa­mo na­ga­đa­ju: bi­će ona­ko ka­ko fu­ka­ra ka­že i tra­ja­će ono­li­ko ko­li­ko fu­ka­ri tre­ba…