1.
U početku beše nevolja s francuskim izdavačem, Rodanom, rekao je dve karte a onda rekao jednu kartu i ja rekoh: u redu je, i uzeh kartu za Lindu Li, i onda je bila subota, dan leta, pa sam zvao aerodrom i oni rekoše: da, imam rezervaciju ali nema karte za mene. Seo sam u kola i krenuo da nadem putničku agenciju. Sve su bile zatvorene. U Los Anđelesu su, iz nekog razloga, te agencije zatvorene subotom. Posle dva-tri sata našao sam na pijaci jednu koja radi. Onda sam čekao sat vremena. Muvao sam se naokolo s turistima, uzeo ćureći sendvič i kafu pa se vratio i podigao kartu.
2.
Ništa naročito u toku leta: Lindu Li i mene optužili su da puširno travu. Trebalo je dobrih deset ili dvadeset minuta da ubedimo kapetana ili ko je to već bio kako ne pušimo travu. Popili smo sve belo vino u avionu, zatim sve crno. Linda je zaspala a ja popio sve pivo u avionu.
3.
Smestili su nas u pariski hotel preko puta zgrade francuskog izdavača. Bila su dva francuska izdavača: Rodan i Žardan. Poručio sam pet flaša vina u sobu pa Linda Li i ja legosmo u krevet i počesmo da pijemo. Ta dva izdavača objavljivala su četiri moje knjige. Posle flaše-dve uzeo sam telefon i pozvao ih. Javio se jedan. “Slušaj, mamlaze“ – rekoh – “jesi li ti Rodan ili si Žardan?” Koji god da je bio, pošteno sam mu jebao sve po spisku jedno pet-deset minuta. Spustio sam slušalicu pa smo Linda Li i ja pili još. Onda sam ponovo zvao: “Slušaj, mamlaze, jesi li ti Žardan ili si Rodan? Moram da znam s kim govorim! Jesi li ti Žardan- ili si Rodan? Jesi li Rodan ili si Žardan? Moram da znam!” Posle nekog vremena svi smo zaspali
4.
Da bi nas probudio Rodan koji reče da me čeka intervju u 11 pre podne u bašti hotela. ‘Vrlo značajne novine…” „U redu”, rekoh, ne znajući da me čeka 12 intervjua u toku četiri dana. Jutarnji intervjui bili su uvek najteži, onako mamurnom, dok pokušavam da ulijem pivo u sebe. Ne, pojma nemam zašto sam pisac. Ne, moje pisanje nema neku posebnu poruku, koliko ja znam. Selin? Naravno. Što da ne. Volim li žene? Pa, mnoge bih radije jebao nego živeo s njima. Šta je po meni važno? Dobro vino, dobre vodovodne instalacije i da možeš da spavaš do podne. Da li me gnjavite? Itekako. Zar očekujete da počnem da lažem u pedeset osmoj? Donesite mi piće. Ne, ne pušim travu. Ovo je šer bidi iz Džabalpura u Indiji…
Jedan od poslednjih koji me intervjuisao bio je glavni panker grada Pariza. Došao je u kožnoj jakni izukrštanoj patent-zatvaračima. Reče mi da je u teškom daunu, kako bi morao da dune nešto za početak. Rekoh mu da nemam pri ruci. Nosio je magnetofon. Pili smo pivo sa ledom. Intervjuisao sam ga dok je vukao one patente gore-dole. Dojadilo mi je da mene intervjuišu. Pitao sam ga da li mu je majka živa,razne druge stvari. Jedna od najlepših njegovih izjava bila je da voli svršavanje u snu…
5.
U petak uveče trebalo je da se pojavim na poznatom šou programu francuske televizije. Bio je to razgovor uživo u trajanju od 90 minuta, striktno književni. Tražio sam da mi obezbede dve flaše dobrog belog vina dok sedim tamo. Program je posmatralo 50-60 miliona Francuza.
Počeo sam da pijem kasno popodne. Pamtim kako Rodan, Linda Li i ja prolazimo kroz obezbeđenje. Onda su me postavili pred šminkera. Naneo je razne pudere koji su trenutno nestali u masnoići i rupama mog lica. Uzdahnuo je i digao ruke od mene. Sedeli smo u grupi i čekali da šou počne. Otčepio sam flašu i otpio. Nije bilo loše. Sa mnom su sedela 3-4 pisca i voditelj. Bio je tu i psihijatar koji je davao šokove Artou. Voditelja kao da je znala čitava Francuska, ali nije ostavio utisak na mene. Sedeo sam pored njega a on je cupkao nogom. “Šta je bilo?” upitah. “Nervoza?”Nije odgovorio. Natočio sam čašu vina i poturio mu pod nos. “Evo, popij malo ovoga… srediće ti “ganglije…” Odmahnuo je s nekim prezirom.
Onda smo nastupili. U uhu sam imao priključak u kojem je francuski prevođen na engleski. A mene je trebalo da prevode na francuski. Bio sam počasni gost pa je voditelj počeo od mene. Prvo što sam izjavio bilo je: “Znam mnoge američke pisce koji bi voleli da se pojave na ovom programu. Meni to ne znači mnogo…” Na to se voditelj hitro prebacio ka drugom piscu, starinskom liberalu kojeg su već bezbroj puta izneverili, a on im i dalje ostao veran. Veze nemam s politikom, ali rekoh starom momku kako ima dobar šmek. Govorio je i govorio. Uvek to rade.
Onda je žena-pisac počela da govori. Već sam se pošteno nalio vinom i nisam bio sigurau o čema je pisala, ali mislim o životinjama, dama je pisala basne. Rekoh joj da mi još malo pokaže noge pa ću moći da joj kažem da je dobra spisateljka. Nije mi pokazala. Psihijatar koji je davao šokove Artou nije skidao oči s mene. Onda je neko drugi počeo da kenja. Neki francuski pisac s brkovima kao volan na biciklu. Ništa nije rekao, ali je i dalje palamudio. Svetla su postajala sve bleštavija, žitko žuta. Postalo mi je vruće pod svetlima. Sledeće što pamtim su ulice Pariza i neprekidna šokantna huka i svetlost svuda oko mene. Deset hiljada motociklista na ulici. Tražim da vidim kan-kan, ali me vode natrag u hotel obećavajući mi još vina.
6.
Ujutru me probudila zvonjava telefona. Kritičar iz Monda.
“Svaka čast, bitango”, reče, “oni drugi mogli su samo da gu puše…” “Šta sam radio?” upitah. “Ne sećaš se?” “Ne.” “E pa reći ću ti – nijedne novine nisu pisale protiv tebe. Najzad se videlo nešto pošteno na francuskoj televiziji.”
Kad je kritičar završio okrenuo sam se Lindi Li. “Šta se desilo, bejbi? Šta sam radio?”
Pa… ćapio si damu za nogu. Onda si počeo da piješ iz flaše. Rekao si neke stvari. Prilično dobre, naročito u početku. Onda te tip koji je vodio program sprečio da govoriš. Stavio ti je šaku preko usta i rekao: ‘Umuknite! Umuknite!”‘
“To je uradio?”
“Rodan je sedeo pored mene. Stalno mi je govorio: ‘Ucutkajte ga! Ucutkajte ga!’ On te čovek ne poznaje. Eto, na kraju si iščupao slušalice za prevođenje iz uveta, iskapio poslednji gutljaj vina i napustio program.”
“Pijano govedo.”
“Kad si stigao do obezbeđenja dočepao si jednog čuvara za kragnu. Onda si izvadio nož i svima im pretio. Nisu bill sigurni da li se zezaš ili ne. Ali su te na kraju dočepali i izbacili te napolje.”
Ušao Sam u kupatilo i šorao. Sirota Linda Li. U Nemačkoj i Francuskoj, u svim novinama i opisima pominjali su je kao Linda King, bivšu moju devojku s kojom već tri godine nisam bio. To je zaista vređalo. Ja ne bih mario da me predstavljaju kao nekog drugog, naročito kao bivšeg dečka. A kad bih govorio prilikom intervjua: “Uzgred, ovo je Linda Li, ne Linda King…” nikad je ne bi pomenuli. Svaka žena sposobna za patnju života sa mnom morala bi da bude pomenuta svojim pravim imenom.
Kad sam izašao iz kupatila telefon je još zvonio. Javio se i Barbo Šreder, moj prijatelj i režiser mnogih čudnih i otkačenih filmova. “Strašan si bio, Henk”, reče “francuska televizija nije još nikad videla tako nešto.” “Hvala, Barbo, ali slabo se sećam prošle večeri.” “Misliš, sve si to radio a ne znaš šta si radio?” “Da, dešava mi se kad pijem…” ..
Linda Li i ja imali smo Eureil karte za put po Evropi. Vreme je bilo da odemo iz Pariza Nekoliko nedelja ranije pozvani smo da posetimo njenog ujaka u Nici. I Lindina majka je bila tamo. Što da ne?
Čarls Bukovski
Nastaviće se
