Ne može se zamisliti veći kontrast od onog između Bajrona i Šelija (1792-1822). Šelijeva potpuna vera u imaginaciju i njenu večnu istinu ne bi, međutim, trebalo da zamagli činjenicu da on deli istorijsku tačku gledišta sa svojim prijateljima i drugim savremenicima. Njegova najoriginalnija shvatanja u Odbrani poezije (1821) su istorična. U centru Šelijeve rasprave je platonovska vizija. To se ističe bez sumnje, rečito, čak oštro. Šeli preuzima od Platona, direktno ili indirektno, viđenje poezije kao stvaralačkog principa u čoveku. Pesnici „nisu samo tvorci jezika i muzike, igre, građevinarstva, vajarstva i slikarstva; oni su i tvorci zakona, osnivači civilizovanog društva, pronalazači životnih umetnosti”,1 oni su učitelji religije. „Poezija je zapis najboljih i najsrećnijih trenutaka najsrećnijih i najboljih umova“,2 pesnici su „ljudi najčistije vrline, najpotpunije razboritosti, […] najsrećniji između ljudi“.3 Pesnici su i „filozofi veće snage“,4 poezija je „i središte i opseg znanja; ona je ono što obuhvata svu nauku“.5 Istorijska uloga poezije uzdignuta je do osnovnog civilizatorskog faktora kako u mračnoj prošlosti, tako i u sadašnjem dobu, ali i budućnosti. U zaključnim rečima Odbrane poezije, „pesnici su nepriznati zakonodavci sveta“.6
Jasno je danas da ovakva odbrana poezije pobija njenu svrhu. Poezija potpuno gubi svoj identitet u labavoj sintezi filozofije, morala i umetnosti. Ono što se može pripisati ovim trima zajedno ili jednoj od druge dve, ne može se ozbiljno upisati u zaslugu samo poeziji. Šelijevoj retorici utvrđen je datum još u njegovo doba; njegovi argumenti pre pripadaju renesansi; on neretko zvuči kao Sidni (na koga se Šeli često ugleda i čiju je Odbranu čitao neposredno pre nego što će napisati svoju) i kao Taso, koga navodi kada kaže da je pesnik, osim Boga, jedini stvaralac. Šelijevo delo možda bi se moglo uklopiti u kulturološku situaciju u kojoj se o jedinstvu učenjaka, učitelja i proroka još uvek govori u religioznim terminima. Opis poetskog čina kao čiste inspiracije, ma kako opravdan Šelijevim ličnim iskustvom, napisan je ushićenim tonom rapsoda Ijona, Tasa i Đordana Bruna. Pesnikov um, prema Šeliju, potpuno je pasivan: „[D]uh, kada stvara, liči na ugljevlje koje se gasi a koje neki nevidljivi uticaj, kao nestalan vetar, raspiruje do prolaznog sjaja.“7 Ovako, „čim stvaranje počne, nadahnuće je već u opadanju, i najveličanstvenija poezija koja je ikada saopštena svetu možda je samo nejaka senka pesnikovih prvobitnih zamisli“.8 Poezija nije veština već vizija, nesaopštiva vizija, stanje uma koje je nemoguće izraziti. Pesnik ne može voljno da stvara: najviše što može je da pažljivo posmatra svoje trenutke nadahnuća. Ne može imati publiku i izgleda da mu i ne treba. Poezija je njegovom misterioznom daru, otuđujućoj kletvi i blagoslovu, čisto samo-izražavanje i samo-uteha. „Pesnik“, kaže Šeli, očigledno ne uviđajući kontradikciju sa sopstvenom tvrdnjom o ogromnom socijalnom i moralnom značaju poezije, „je slavuj koji u tami peva da bi umilnim glasom razveselio svoju ličnu samoću“.9 Moralni efekat poezije zamišljen je kod Šelija u klasičnim terminima: pesnik slika „lepi idealizam moralne izvrsnosti“, kako definiše njegov cilj u predgovoru za Oslobođenog Prometeja, a u više didaktičnoj terminologiji, u ranijem predgovoru Pobune Islama: „pesnik pobuđuje nagon darežljivosti, vatrenu žeđ za izvrsnošću“ i slavi ljubav kao zakon koji treba da upravlja svetom morala. Zadatak poezije je da predstavi idealnog junaka na koga se mi moramo ugledati. Šeli smatra da je „Prometej poetičniji lik od Satane”, i podstaknut, naravno, svojom averzijom prema teologiji, on brani Satanu iz Izgubljenog Raja: kao „moralno biće, daleko je uzvišeniji od njegovog (Miltonovog, prim. prev.) Boga“.10
Ova očekivanja od poezije, prekomerena u svojoj grandioznosti, bila su delimično izazvana esejem Tomasa Lava Pikoka Četiri doba poezije – racionalističkim, ciničnim i humorističnim opisom propadanja i konačnog nestanka poezije u dobu korisnosti. Upravo je Šelijevo preterivanje jednim delom polemičko. Čak i njegovo veličanje inspiracije treba uzeti sa određenom rezervom. Sam Šeli je, naravno, kontinuirano prerađivao svoja dela i nije se u potpunosti oslanjao na inspiraciju. Ipak, mnoge Šelijeve izjave, shvaćene doslovno, doprinele su diskreditovanju onoga što danas smatramo romantičarskom teorijom pesništva: neumerenost u proročkim tvrdnjama, potpuno poverenje u inspiraciju, sentimentalno ili utopijsko idealizovanje čiste komunikacije dobrote i ljubavi.
Srećom, ovaj esej ima i značajnijih delova od onih najčešće citiranih. Iako ostaje nejasna razlika između poezije i gotovo bilo koje druge kreativne aktivnosti čoveka, Šeli pohvalno govori o poeziji kada se jednom usredsredi na nju.
Ono što moderna teorija naziva „realizacijom“ dobro je formulisao govoreći o poeziji koja „skida s našeg unutrašnjeg vida opnu običnoga“.11 „Ona nas prisiljava da osetimo ono što opažamo i da zamislimo ono što znamo.“12 On razume kakvu superiornost poetski medijum može imati nad ostalima u umetnosti. „Stvaralačka mašta proizvodi jezik po svojoj volji“,13 jezik sam je „poezija” (u svom širem značenju), dok boja ili mermer predstavljaju inertnu materiju, prepreku, „oblak koji slabi svetlost“.14 Iako bi se moglo tvrditi da su i materijali za skulpturu ili sliku takođe inspiracija i podsticaj za umetnika, Šeli ispravno vidi da jezik nije inertan i spoljašnji, kao što su to kamen ili boja, već ga je prethodno stvorio sam čovek, te je trajno u poetskom stvaranju. Šeli je takođe strastven kada je u pitanju uloga ritma u poeziji: on kao Kolridž pokušava da minimalizuje distinkciju između metrički organizovanog stiha i ritmičke imaginativne proze. Platon i Bekon za njega su pesnici, ne samo u širem značenju pesnika-filozofa, već i zbog njihovog ritmičnog jezika i slikovitosti. Njegov osećaj za specifičnost jezika toliko je jak da on odbija mogućnost prevođenja, iako je sam bio veoma uspešan prevodilac, naročito delova Fausta. „Bilo bi isto tako mudro da ljubičicu bacite u sud za topljenje metala, da biste otkrili formalni princip njezine boje i mirisa, kao kad biste pokušali da tvorevine jednog pesnika pretočite iz jednog jezika u drugi.“15
Ipak, najupečatljiviji deo eseja je, čini mi se, prikaz opšte društvene istorije književnosti. Ne upućuje na platonovsku retoriku i ima drugačiju intelektualnu podlogu. Direktno je inspirisana Pikokovom jeu d’esprit. Pikok je razvio staru ideju o zlatnom i srebrnom dobu poezije u ciklus od četiri doba, i to ovim neobičnim redom: klasično doba gvožđa, zlata, srebra i bronze, a sva ova četiri doba ponovljena su u i modernom periodu. Doba gvožđa bilo je magloviti začetak poezije, zlatno doba – doba Homera, Eshila i Pindara, srebrno – Vergilija i Avgustina, i doba bronze – kasnog rimskog opadanja, za koje je, po Pikoku, Non reprezentativan. U engleskoj poeziji gvozdeno doba bilo je srednji vek, zlatno doba – Šekspirovo, srebrno – doba Drajdena i Poupa, a bronzano Pikokovo tadašnje doba. Čitav pregled dozvoljavao je da se izvrgnu ruglu kako primitivno i srednjovekovno, tako i savremeno. Pikok se smeje „istaknutom bratstvu stihopisaca, poznatom pod imenom the Lake Poets” i aludira na Šelija kada govori o „gunđavim, samoljubivim rapsodijama koje ispoljavaju pesnikovo snažno nezadovoljstvo svetom i svim živim u njemu“. Shema takođe dopušta i tvrdnju, poznatu ranije kod Vika i kasnije kod Hegela, da je „pesnik u našem dobu polu-varvarin u civilizovanom društvu“, da je poezija stvar prošlosti, „mentalna čegrtaljka koja je budila pažnju intelekta u detinjstvu građanskog društva“. Pikok tvrdi da je krajnje vreme da se usmerimo na prave poslove u životu. „Matematičari, astronomi, hemičari, metafizičari, moralisti, istoričari, političari i politički ekonomisti, koji su se uzdigli do višeg nivoa piramide inteligencije… vide moderni Parnas daleko ispod njih.“
Na ove poluozbiljne argumente Šeli odgovara sličnom osamnaestovekovnom shemom. Teško je odrediti tačan izvor Šelijeve koncepcije, ali takva vrsta shematske istorije susreće se kod škotskih primitivista, kod Rusoa ili Herdera.
Šelijev izvor očigledno je bio francuski, pošto govori o „keltskim“ osvajačima Rimskog carstva i prevlasti „keltskih“ naroda nakon pada Rima. Ovakva zamena keltskog i tevtonskog mogla se čuti kod Pol-Henrija Malea, švajcarskog propagandiste Nordijske stvari, kao i među keltomanima kasnog osamnaestog veka. Teško da ju je mogao naći u Nemačkoj, a u Engleskoj ju je rano opovrgao Tomas Persi, engleski priređivač Malea. Šeli opisuje poreklo poezije u potpuno naturalističkom maniru Rusoa, Herdera, Monbodoa ili Džona Brauna. Poezija je u čvrstoj vezi sa postankom čoveka: divljaci su prvo izražavali emocije prema stvarima koje su ih okruživale, a zatim prema ljudima u društvu. Sve je išlo urednim tokom. U detinjstvu sveta svaki je čovek bio pesnik, on je plesao, pevao i govorio jezikom koji je „životno metaforičan“.16 Pesnici su bili i zakonodavci i proroci. Poezija je blisko povezana sa moralnim progresom; ona otelovljuje etičke ideale svog doba. Šeli tvrdi da su ono što u Homerovoj epici smatramo manama – okrutnost Ahileja, prepredenost Odiseja – zapravo obrasci postavljeni kako bi bili podražavani. Naročito je drama verno ogledalo istorije običaja: njeno propadanje uvek ide pod ruku sa propadanjem društva. Prema Šeliju, komedija restauracije je primer toga, kao što je bila i mnogim drugim romantičarskim kritičarima, mada on tvrdi da je slikanje senzualnosti ipak bolje nego nepostojanje umetnosti uopšte. Tokom perioda kasnog Rimskog carstva, nakon što je nestao heroizam čoveka, erotički i bukolički pesnici obraćali su se najnižim emocijama. Kasnije je, po svoj prilici, obamrlost čak i običnih niskih strasti i osećanja paralizovala čitavu poeziju i lepo pisanje.
Šelijeva koncepcija evolucije je ciklična i, za tako snažnog individualistu kakav je bio, iznenađujuće kolektivistička. Prvobitni jezik po njemu je „haos cikličke pesme“;17 erotičke pesme kasne antike su „epizode one velike poeme koju su svi pesnici gradili, od postanka sveta, kao misli jednog velikog uma“.18 Čak i istoriju Rimskog carstva, iako je ono bilo bez pesnika, čine „epizode one cikličke poeme koju Vreme ispisuje u sećanjima ljudi“.19 Homer, Dante i Milton su tri prava epska pesnika (i nema drugih) jer je njihov „niz dela stajao u određenom i razumljivom odnosu prema znanju i osećanju i religiji doba“20 u kom su živeli. Titula epskog pesnika u ovom najvišem smislu mora biti uskraćena Vergiliju, Tasu, Ariostu i Spenseru, verovatno jer su bili previše individualisti, nedovoljno reprezentativni za svoju kulturu. Kada govori o Danteu, Šeli na kraju formuliše neiscrpni potencijal velikog pesnika i proces uvećanja i raznovrsnosti interpretacija koje on podstiče. „Velika poema je izvor koji večno navire vodama mudrosti i duhovnog uživanja; i kada jednom neki čovek i neko doba iscrpu sve njegovo božansko izlivanje, u kojemu mogu imati udela zbog svojih posebnih odnosa, novo i novo izlivanje nadolazi, i uvek se razvijaju novi odnosi, izvor neslućenog i nepojmljivog duhovnog uživanja.“21 Ovo osećanje za tok istorije čiji je poezija deo pomaže da shvatimo Šelijevo učestalo isticanje njegove sopstvene savremenosti i učestvovanje u duhu svog doba, iako zvanično nije bio pristalica nijedne savremene poetičke doktrine (Vordsvortove ili Kitsove, na primer). Objašnjava i njegovo neobično veličanje (neobično, ako uzmemo u obzir Šelijevu ličnu izolaciju i neraspoloženje kritičara prema njemu) sopstvenog doba u zaključku Odbrane. Književnost njegovog doba se „ponovo rodila“,22 a Šeli je sebe smatrao njenim vesnikom, trubom, zakonodavcem; čak i oni koji nisu znali da su proroci novog doba, nesvesno su doprinosili duhovnoj i političkoj revoluciji koju je on predviđao. „Pesnici su žreci neshvaćenog nadahnuća.“23 Oni izgovaraju „reči koje izražavaju ono što oni ne razumeju“.24 Oni su „trube koje pozivaju u boj, a svoje oduševljenje ne poznaju“.25 Šeli je verovao u „veliki pohod intelekta“ (kao Kits kada je pretpostavio Vordsvorta Miltonu), u nekakav tajanstveni plan koji nije pripisivao Božanskom proviđenju. Poezija je deo tog plana. Umetnost poezije i pesnik gotovo su izgubili svoj identitet, ali oni su iznova pronašli društvenu ulogu koja je toliko uzvišena i toliko izvesna u svojoj neminovnosti da joj ne mogu naškoditi ni zanemarivanje niti izolacija. Poezija je ponovno ustanovljena kao deo strukture društva i istorijskog procesa: moćna čak i kad je jedva vidljiva. Ovo je bila Šelijeva prava odbrana poezije, daleko uverljivija od rasprave u kojoj se filozofija, moral i umetnost stapaju u zajedničku mešavinu. To je bila odbrana poezije koja će dominirati devetnaestim vekom.
Rene Velek
Izvornik: Rene Wellek, A History of Modern Criticism: 1750-1950, tom 2, The Romantic Age, New Haven and London: Yale University Press, 1968, str. 124-129.
(S engleskog prevela Ljubica Šljukić Tucakov)
1 Citati iz Odbrane poezije daju se u prevodu Ranke Kujić (Borivoje Nedić, ur., O poeziji: izbor engleskih eseja, Beograd: Prosveta, 1956), str. 112.
2 Ibid., 135.
3 Ibid., 137.
4 Ibid., 115.
5 Ibid., 134.
6 Ibid., 139.
7 Ibid., 134.
8 Ibid.
9 Ibid., 116.
10 Ibid., 129.
11 Ibid., 136.
12 Ibid., 136-137.
13 Ibid., 113.
14 Ibid.
15 Ibid., 114.
16 Ibid., 111.
17 Ibid., 112.
18 Ibid., 124.
19 Ibid., 125.
20 Ibid., 129.
21 Ibid., 130.107
22 Ibid., 139.
23 Ibid.
24 Ibid.
25 Ibid.
