Šta je bilo to što je umetnike od Urala do Misisipija privlačilo 14. arondismanu, gde se nalazi Monparnas? Pridošlice su odmah nalazile društvo Rodena, Modiljanija, Apolinera, Pikasa, Sutina, Mana Reja

Monparnas – mesto u Parizu gde se rodila žeđ, prestonica umetničkog stvaralaštva na svim poljima – slikarstva, vajarstva, ali i književnosti, muzike, šansone, fotografije. O ovom čudesnom delu Pariza, koji je zamenio Monmartr i gde se, na početku njegovog procvata u umetnički centar Evrope, isprva osećao miris sela i konjske balege, po svedočenju Pjera Bertena, napisao je knjigu pisac i filmski reditelj Žan-Mari. O slavnim danima ovog dela Pariza Mari je skupio svedočenja u knjigu-kameru, „Vreli sati Monparnasa”, koju je objavio Službeni glasnik (prevela sa francuskog Irena Bilić). Kolektivna avantura Monparnasa trajala je gotovo pola veka, od prvih književnih kružoka, svakog utorka u „Klozeri de Lila” – pre rata 1914–1918, pod blagonaklonim pokroviteljstvom Moreasa i Pola Fora, do tragične godine 1940, kada Hitler, promašeni slikar, pun mržnje, besa protiv umetnika i Jevreja, okružen svojom esesovskom gardom, posećuje Pariz 23. juna i maršira od raskrsnice Vaven do „Kupole”. Kasnije će u Pikasov atelje na Monparnasu ući nemački oficiri i jedan od njih će stati pored slikara koji nije prestajao sa radom. „Vi ste napravili Gerniku”, pitao je preteći. „Koliko ja znam – vi ste”, odgovorio je Pikaso. Nisu ga uhapsili. Ali mnoge stanovnike Monparnasa Hitlerova okupacija odvešće u logore u Kompjenju i Dransiju, gde su deportovani u vagonima za stoku. Većina se odatle nikada nije vratila. U Muzeju Monparnas održana je u njihovu čast 2005. posebna izložba, rekvijem za njihov dar, snove i mladost. Elijarovi stihovi behu napisani na zidu: „Ako odjek njihovih glasova oslabi, stradaćemo mi…”

Šta je bilo to što je umetnike od Urala do Misisipija privlačilo 14. arondismanu, gde se nalazi Monparnas? Dolazili su i odmah bili opčinjeni suvim, krtim zvukom – padale su osušene latice bagrema i hrizantema, uličnim svetlima što su klizila u daljinu, drvećem vazda drhtavim, kao da putuje posmatrano iz vozova kojima su dolazili… Pridošlice su odmah nalazile društvo Rodena, Modiljanija, Apolinera, Pikasa, Sutina, Mana Reja po bistroima, gde su preko dana delili kafe-krem, a noću tonuli u zagrljaje onih devojaka, vrelih usana, sa telima hladnim kao živa. Topografija zbilja određuje svest i Monparnas je od mnogih stanovnika načinio vrhunske umetnike, bez kojih modernu teško da možemo zamisliti. Sa Rodenom je mnogo prijateljevao vajar Burdel, koji je sa njim radio. Burdel je ostao poznat i kao Đakometijev učitelj i u njegovoj klasi učila je i Bergsonova kćer, lišena sluha, ali sa slikarskim darom. Burdelova supruga, majušna Grkinja, seća se poseta Rodenu: „Posle večere Roden nam je ponudio da pogledamo njegovu skulpturu sa lampom, tada nije bilo električne energije. Vajar se vratio sa petrolejskom lampom i polako se vrteo oko svoje statue. Roden je radio uvek sa velikim površinama, šupljinama, procepima i pod svetlom, sve je dobijalo neku neobičnu dubinu. Suprug mi je šaputao: ’Kako je sve ovo lepo…’ Onda je Roden doneo jednu grčku skulpturicu, dodajući da bi sada bilo lepo da sa lampom obiđemo oko antike. Nekolio puta je obišao skulpturu u potpunoj tišini, a onda je prošaputao: ’Pažljivo pogledajte, antička skulptura ne baca nikakvu senku…’”

Slikareva kći

Ali čija to senka ne prestaje da luta Monparnasom, sa očaravajućom ogrebotinom na mednoj koži nadlanice? Njegove vratne marame su želatinozno prozirne i on tek mine kao senka, crni, mediteranski leptir – komadić vrelog, tuberkuloznog somota. Amadeo Modiljani došao je u Pariz 1906. i iznajmio je kao atelje skladište na Trgu Žan-Batist Kleman. Blez Sandrar se seća: „Upoznao sam ga 1907, u hotelu ’Peron’, u Ulici Loriston. Bio je božanski lep. Veseo, tada zdrav, mislio je samo na uživanje i upoznavanje Pariza. Bio je odeven kao da je upravo izašao iz krojačkog salona. Ručno sašiveni gabarden, sa obodima rukava koji se šire da bi ostavili mesto manžetnama, što bi letele svaki put kada bi gestikulirao, a gestikulirao je mnogo. Zaveo bi svaku ženu koju bi upoznao. Svoje najlepše portrete naslikao je na Monparnasu. Najlepši akt naslikao je sa jednom Irkinjicom, koja je bila ružna kao sto stenica, to je ona divna što navlači košulju…”

Alen Žufroa je Modiljanija pamtio drugačije: „Veliki pobunjenici vole život žešće od onih koji se potčinjavaju utvrđenom poretku. Dovoljno je videti veliki, ležeći akt Beatris Hejstings da bi se razumeo smisao Modiljanijeve poruke: njegova strasna opijenost polnim organom žene.” U „Vrelim satima Monparnasa” navedena su i sećanja na sve što je o ocu znala Žan Modiljani, slikareva kćer, koja je jednog dana izgubila oca, a sutradan je dobrovoljnu smrt izabrala njena mati. Žan Modiljani se sećala porodičnih priča da je Modiljanijev otac toliko loše poslovao da je pred slikarevo rođenje imao katastrofalan bankrot. Po tadašnjem italijanskom zakonu, sve što se nađe na krevetu porodilje ne sme biti uzeto, pa je Modiljanijeva majka ležala u gomili ćilibarskih niski, zlatnih skarabeja dijamantskih očiju, a Modiljanijeva majušna glava beše položena na zeleni brokat po kome su bešumno klizili biseri. Žan Modiljani ističe da se po dolasku u Pariz na Monparnasu njen otac Blezu Sandraru predstavio kao vajar. No, Sezanova izložba na Jesenjem salonu 1907. bila je ogroman šok za Modiljanija i „podstakla ga je da istražuje ravnotežu između vizije volumena svojstvene majstoru iz Eksa i njegovih sopstvenih preokupacija psihološkog reda”.

Žan Ebitern imala je svega osamnaest godina kada je upoznala Modiljanija, nalikovala na malu, gotsku skulpturu sa pletenicama i vodenozelenim očima. Stajali su na ulici, na kiši, i vetar je njenu haljinu naduvao kao vlažan klobuk. Tako je počelo. U knjizi „Vreli sati Monparnasa” prikazana je slika čija je autorka Žan Ebitern – autoportret žene sa visokom punđom, boje zagasitocrvenog lišća javora. Gleda tajanstveno i preko njenog lica kao da pada senka oblaka neke nevesele spoznaje. Žan Modiljani odbija da prizna da je život njene majke bio prerano prekinuta tragedija: „Moja majka je imala savršeno dosledan život. Svakako vrlo kratak, ali koherentan.” „Knez od Monparnasa” – Modiljanijev nadimak – i Žan Ebitern sada počivaju zajedno. Kokto se seća da je Modiljani svoje crteže odbijao da proda: „Poklanjao ih je! Išao je od stola do stola Rotonde, crtao portrete unaokolo, a zatim ih delio ukrug, delio ih je… Posle sam otišao u rat – bio sam na frontu, a moj portret se šetao po Engleskoj, gde je već bio prodat za nekoliko miliona, a zatim po Americi. Sada vredi čitavo bogatstvo. Ja sam od portreta sačuvao fotografiju u boji, pritom, prilično lošu, i to je sve.”

Poslednji slavni stanovnik

Od svih modela, na Monparnasu beše najomiljenija Kiki, zahvaljujući fotografijama Mana Reja. Govorilo se da je tako pevala šansone da je njenim izvođenjem bila impresionirana i čuvena Edit Pjaf. Došla je kao sasvim mlada devojka iz burginjonske provincije sa neobičnom bezazlenošću, oreolom tamne kose oko čela i – trešnjama na ušima. I sama darovita slikarka, nalazi posao kao slikarski model. A onda postaje ekskluzivni model Mana Reja. Imala je to lice mačke koje se moglo uporediti sa velikom Kolet; bila je žena sa prevelikim očima, imala je kao sabljom rasporena usta. Posle godina slave, gde je bila omiljeni model, šansonjerka koja je aranžirala folklornu muziku, došle su droge i narkotici. Pjer Igel pamti tragičnu sliku: „Jednog dana ili jedne večeri ispred Kupole dolazila mi je u susret jedna previše našminkana žena koja je na grudima nosila četiri mačeta. Bila je to Kiki, koja me je zamolila da joj pomognem da ih podoji. U njenoj torbi, među isečcima iz novina, opušcima cigareta, video sam flašicu s mlekom kojim je planirala da nahrani svoje mačiće.”

Poslednji slavni stanovnik Monparnasa bio je vajar Đakometi. Žan Žene je tvrdio da se njegovi prsti penju i silaze po skulpturi kao prsti baštovana koji potkresuje ili kalemi ružu puzavicu. Đakometi je tvrdio da slika i vaja da bi se odbranio od gladi, zime, smrti. Da bi bio što je moguće slobodniji. Postoji čuvena fotografija Đakometija koji prelazi ulicu sa novinama na glavi jer je počela kiša. Nabubrele kapi kiše postaju sve veće, rominjaju kao najtiše izgovoreni psalmi, nebo je sivo i spljošteno, ali njegova modra senka hita ka večnosti.

Sanja Domazet

https://magazin.politika.rs/sr/clanak/572445/kulturni-dodatak/senke-nad-monparnasom