Dugo sam verovao, to je možda moja verzija verovanja ser Darija Kserksa Kame, da postoji četvrta funkcija izopštenosti – da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda imana milione, milijarde takvih duša, možda isto tako nepripadajućih; da je, sve u svemu, taj fenomen, možda, isto toliko prirodna manifestacija ljudske prirode koliko i njegova suprotnost, ali manifestacija koja je, tokom ljudske istorije, bila u ogromnoj meri osujećena nedostatkom mogućnosti. I ne samo time: jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćni sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernosti i solidarnosti koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih „pripadajućih”.
Ali istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake. Dajemo ogromne novce da bismo, u pozorištu ili bioskopu, gledali ono što sebi zabranjujemo, ili čitali o tome između tajnovitih korica knjige. Naše biblioteke, naša stecišta zabave kazuju istinu. Skitnica, razbojnik, buntovnik, lopov, mutant, izgnanik, delikvent, đavo, grešnik, putnik, gangster, krijumčar, maska: da u njima ne prepoznajemo svoje najmanje zadovoljene potrebe, ne bismo ih iznova izmišljali, na svakom mestu, na svakom jeziku, u svako vreme.
Salman Ruždi, „Tlo pod njenim nogama”, Plato 2003.
