Ideje koje jedan narod ima o sebi samome, o svojo istorijskoj sudbini, o svojim neostvarenim idealima, nalaze prvobitno izraza u narodnim predanjima i legendama, a docnije u delima njegovih političara, književnika, pa čak i naučnika. Svi su oni na razne načine tumači narodne samosvesti i neimari onoga što bi se moglo nazvati nacionalnom ideologijom. Kao i sve, tako i ta ideologija menja se u toku vremena, i na mesto jednog shvatanja nacionalnog karaktera dolazi drugo, koje obično počinje kritikovanjem onog starijeg shvatanja…

Slobodan Jovanović – O srpskom nacionalnom karakteru

Orvel je sunarodnicima 1941. godine rekao mnogo gore stvari nego što je nobelovka Herta Miler Srbima 2017. na Sajmu knjiga u Beogradu.

Dok su im nemačke bombe padale po glavama, Orvel je u tekstu „Lav i jednorog“ optužio Engleze gotovo na isti način kao i Miler Srbe, da su – sami sebi naneli zlo. Bio je eksplicitan:“Naraštaj nedotupavnih obesio nam se o vrat poput ogrlice nanizane leševima“. Zlo nam se događa, kategoričan je bio Orvel, zato što nama vladaju glupi i pohlepne samozvane patriote. Zbog toga smo svi odgovorni, jer ih prihvatamo i pristajemo da se svako ko je pametan i ko ukazuje na zlo proglašava sumnjivim i označava kao izdajnik. Englezi se zbog ovakvih stavova nisu obrušili na Orvela, čak ni glupi, a ni pohlepne samozvane patriote. NJegov stav se uvažava u raspravama o engleskom nacionalnom karakteru, a on sam je u Panteonu engleske kulture i civilizacije. Britanci se, uglavnom, ne slažu sa predstavama koje stranci imaju o njima (recimo „Perfidni Albion“), smatraju ih pogrešnim, ali zbog toga ne nabijaju „foreigners“ na kolac, naprotiv, rado će sa njima odigrati fudbalsku utakmicu, posebno sa Nemcima.

Nije samo Herta Miler u nama primetila izvesnu sklonost ka samopovređivanju. Mnogo pre nje je o takvoj dijagnozi pisao neupitni nacionalni korifej – Slobodan Jovanović. Prihvatio je Jovanović ocenu „jednog stranca“ koji je „u našem karakteru nalazio jednu samoubilačku crtu“. Dinarska ideologija buntovništva i njeno preziranje smrti, zaključio je Jovanović, bila je dobra za herojsko doba opasnosti u ratovima. Inače, preporučuje oprez: treba smeti, ali treba i moći. NJegov zaključak opominje:“Kod dinarskog tipa ima junaštva, ali ima i samoprecenjivanja i samoisticanja, što ga čini nesavitljivim i neprilagodljivim. Otuda i njegova sklonost da sve svoje neuspehe, pa čak i one za koje je sam kriv, tumači nekom nepravdom… U dinarskim podvizima više je snage i zamaha, nego plana i organizacije. Primeri ličnog junaštva jesu bezbrojni, ali ono što se postiglo ne stoji ni u kakvoj srazmeri s utrošenom snagom i podnetim žrtvama. To je prava pljačkaška privreda koja se tera s nacionalnom energijom. Od presudne je važnosti da li će novi naraštaji umeti da nacionalnu energiju troše s više štednje i računa, i da dinarski dinamizam od ličnog i haotičnog načine organizovanom kolektivnom snagom.“

Već početkom devedesetih prošlog veka BIA je, kako u svojoj knjizi „Opelo za državnu tajnu“ piše Zoran Mijatović, znala da CIA ima plan da „smiri“ Beograd, ili bombardovanjem ili izazivanjem građanskog rata. Ono što je znala BIA, znao je i Milošević, znali su intelektualci oko njega, znali su oficiri. Tri godine pred bombardovanje uticajni američki državnik Lorens Iglberger je u intervjuu „Nedeljnom telegrafu“ izjavio da će NATO bombardovati SR Jugoslaviju ukoliko Milošević policijom i vojskom interveniše na Kosovu. Devedeset sedme sa dolaskom Novih laburista na vlast menja se i engleska politika prema Beogradu, a ubrzo je Toni Bler bio ne samo za bombardovanje, već i za nešto još mnogo gore – za napad i okupaciju SRJ kopnenim trupama. Sve ovo je znala država, bila je upoznata i javnost. Milošević se uzdao u rusku pomoć, u ruske rakete, u ruske generale. Veliki deo javnosti se uzdao u Miloševića, u njegove koalicione partnere i kibicovao, tek mali deo javnosti je preko nekih, međusobno posvađanih, opozicionih stranaka izražavao nezadovoljstvo tadašnjom politikom. Milošević je demontiran ne što se „većina naroda“ (kako se to danas ističe) borila protiv njega, uostalom Koštunica na izborima nije prešao 50 posto, već dogovorom Zapada I Moskve, uz obilatu prethodnu novčanu, informativnu, kampanjsku, stručnu pomoć Zapada opoziciji, bez koje ne bi postojala. Kasniji razvoj događaja je pokazao koliko je ona bila nesposobna, nezrela i nespremna za državni posao koji joj je pao u krilo.

Posle dva svetska rata, posle dva državna sloma, posle jedne satrvene i druge neuspešne dinastije, posle mnogih popadalih vlada, posle tolikih „trijumfa“, posle stotine hiljada žrtava u prvoj polovini dvadesetog veka, apatrid Slobodan Jovanović je u Londonu uzeo olovku u prste i godinu i po dana pred smrt na papiru pokušao da razume ko su Srbi, ko su i kakvi su ljudi sa kojima se družio i sarađivao, kakav je narod kome je pripadao. Ko smo, odakle smo, kuda idemo. Naslov teksta „Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera“ podseća na česte naslove studija kod nemačkih profesora, a „nacionalni karakter“ bio je već dva veka opsesivna tema engleske javnosti u kojoj je živeo sedamnaest godina. Ima mišljenja da je to najvažniji njegov pozni rad. Prvi put je objavljen u Kanadi 1964., a u Beogradu 2005. i nedovoljno je poznat široj javnosti. Uglavnom se prećutkuje, a ima i onih koji bi najradije i da ga nema.

Moglo bi se reći da je rukopis i svojevrstan testamenat Slobodana Jovanovića, poslednja poruka, prilično čemerni adio sa Temze sopstvenom narodu, ali, naravno i „selfi“, jedan rembrantovski dramatični autoportret. Ovaj, ipak, vox clamantis in deserto bi za današnje samozvane nacionalne higijeničare i uzurpatore patriotizma mogao biti ključni dokaz da je Slobodan Jovanović „drugosrbijanac“ i „autošovinista“. Naravno, to neće reći, jer je Jovanović dignut na visoki antikomunistički pijedestal, istaknut kao dokaz šta je građanska Srbija bila pre i kakve je velike intelektualce imala, a on je upravo „Jednim prilogom“ to doveo u pitanje. Zaobići će u velikom krugu ovaj pregnantni tekst, koji zahteva vrlo pažljivo čitanje. Istinitost i aktuelnost teksta potvrđuju ponavljanje i obnavljanje nacionalnog karaktera kakav opisuje, njegova evergreen sadašnjost, suprotno od Jovanovićevog očekivanja da će naredne generacije taj stereotip promeniti. Čudnu sudbinu je doživeo: Jovanović ne samo da je ostao bez domovine, nego se ovim tekstom distancirao od sopstvenog naroda do samoisključenja.

Jovanović svoju i našu mentalnu autobiografiju piše posle gotovo sto intenzivno i svestrano proživljenih godina. NJegovo vreme je bilo, od polovine devetnaestog do polovine dvadesetog veka, jedno od najdramatičnijih u ljudskoj istoriji. Razvoj nauke i tehnologije, kolonijalna podela sveta, planetarni ratovi otvorili su čovečanstvu nove puteve, promenili vrednosti i život svakog čoveka, svakog naroda na planeti. Šta se sa Srbima dogodilo u tom iskakanju vremena iz sopstvenog zgloba? Jovanović ne sledi dijahroni vektor kroz moderno doba, već „nacionalni karakter“ stavlja u ontološku ravan. Dakle, on Srbe modernog doba ne tumači „slavnom i pobedničkom istorijom“, formulom koju je nametnuo niz partokratskih ideologija, i sa kojom se kao sa Potemkinovim selima krije zaostalost. Posle toliko „istorija“ Jovanović postavlja bitno pitanje: jesmo li se mi civilizovali ili nismo. Dakle, reč je ne o istoriji, već o civilizaciji. Istorije se fabrikuju, prepisuju, dopisuju, krivotvore, ali civilizacija ne, jednostavno je: ne možeš biti civilizovan, ukoliko si necivilizovan. Često se kod nas brkaju civilizacija i istorija, pa se smatra da smo samim kretanjem sa saveznicima iz pobede u pobedu, a u samom protoku vremena i na fonu opšteg napretka u svetu i mi postajali civilizovani.

Jovanović je imao prilike da vidi i doživi šta je ta „naša slavna istorija“ učinila njemu, državi i narodu. Iako je tekst pisao 1957., to nije antikomunistički pamflet, nijednom rečju ne optužuje komuniste, niti ih smatra odgovornim za tragedije. Čak je njegova kritičnosti prema „eliti“, odnosno vladajućoj klasi komplementarna sa komunističkim kritikama. Razmatranje srpskog nacionalnog karaktera počinje sa nultim nivoom znanja kako nas zatiče Dositej, a okončava ga sa, kako ih on naziva -„mesečarima“, odnosno sa „osionim oficirima-crnorukcima“ koji su Srbiju i Srbe retardirali u razvoju.

NJegov „Jedan prilog“ je presuda jednom veku srpske usamljene svojeglavosti i proćerdanom vremenu, presuda „oduševljenom srpskom nacionalizmu“, te stubovima društva – političarima, intelektualcima, oficirima, „omladini“ i „starcima“, svoj toj „našoj“ eliti koja je oblikovala državu i društvo – bez uspeha. Radi se, kako je to Milan Jovanović Stojimirović napomenuo pred Drugi svetski rat, o svega pedeset hiljada dobrostojećih ljudi u milionskom moru vrlo siromašnog, polupismenog i uglavnom nepismenog sveta sa kojim se lako politički i ideološki manipulisalo, lako se uvodio u ratnu klanicu gde je „elita“ preko njegove pogibije dokazivala da smo „herojski narod“ (nijedan istaknuti političar, niti član vlada koje su i u Prvom i u Drugom svetskom ratu bežale pred neprijateljem glavom bez obzira, nije sa puškom sišao u rov, kao što je to uradio Čerčil u Prvom svetskom ratu). „Jedan prilog“ uteruje u laž retro napore današnjih „demokratskih“ i „nacionalnih“ intelektualaca i političara da predratne epohe učine velikim, jer, upravo onaj koji je učestvovao u njima, a i u pozlatama, otkriva njihovu istinu, ruši mit o slavnom srpskom građanstvu.

Da će ta žestoka pronicljivost kad-tad izbiti kao gejzir na površinu predosetio je još dvadesetih godina prošlog veka novinar i pisac Milan Jovanović Stojimirović kada je o Slobodanu Jovanoviću, s kojim se inače i družio, napisao:“Obrenoviće, izgleda, niko nije osudio hladnokrvnije i ubedljivije nego on, jedan promašen njihov državnik, jedan intimno obavešten njihov istoričar, strašni sudija, obdaren da prodre u tamnu psihologiju prošlosti. Jovanović kao istorik poznaje našeg čoveka, zna naše ljude i vidi nekadašnje naše ljude tako kako možda ni oni sami sebe nisu nikad sagledali“. U pašićevsko-karađorđevićevsko doba pod skalpel je stavio Obrenoviće, a pri kraju života na antomski sto je prostro i pašićevsko-karađorđevićevsku epohu. Uostalom, i oni su od njega napravili „promašenog njihovog državnika“, ali ne njegovom zaslugom, već je, i to je konačna presuda, celo doba bilo – Veliki Promašaj.

Naravno da se od Dositejeve objave da je zatekao duhovno zaostali narod, pa do sloma 1941. mnogo radilo na uzdizanju, ali je „nacionalno oduševljenje nepronicljivih“, lakomih, što su gledali da izvuku „što više ličnog ćara“, odvelo narod na stranputicu i podstaklo u njemu „jednu samoubilačku crtu“. Uprkos velike pompe i ulaganja u „inteligenciju“, beleži Jovanović, Srbi nisu stvorili ni svoj, niti pozajmili tuđi „kulturni obrazac“, što ih je odredilo kao nekulturne i necivilizovane.

Kada je pisao „Jedan prilog“ Jovanović je živeo šesnaest godina u najkosmopolitskijem gradu na svetu. Kulturni šok koji je doživeo izoštrio mu je kriterijume i uvid u frapantne razlike između dve sredine, srpske i engleske. Već u predratnim druženjima sa anglofilom Bogdanom Popovićem upoznao je englesku kulturu i delio sa njim divljenje prema instituciji zvanoj engleski džentlmen. Mada je Crnjanski tvrdio da Jovanović ne govori engleski, ipak, ukoliko je imao i pasivno znanje, mogao je pomno da prati engleske medije. Vrlo je uticajan bio BBC-ijev World Service prenošen na mnogim jezicima. U tim emisijama naglašavalo se da se Britanci bore protiv nacista u ime „univerzalnih“ i „ljudskih“ prava i vrednosti. U javnost je bila vraćena „civilizacijska perspektiva“ engleskog postojanja na planeti, koja je između dva rata bila nešto zatomljena navalom masovne kulture i vrednostima masovnog društva.

Britanija, Ujedinjeno kraljevstvo bili su multinacionalna federacija i multietničko carstvo. Da bi se uspostavili opšti identitet i lojalnost, londonska elita je od početka modernog doba naglašavala da su Britanci u hrišćanskoj misiji, da svetu donose civilizaciju i liberalizam. Pod uticajem Prosvetiteljstva i napretka prirodnih nauka bio je prihvaćen stav da su ljudi po prirodi svuda jednaki, ali se mogu razlikovati po različitim stupnjevima razvoja u zavisnosti od njihovog iskustva i sredine koju su stvorili.

Uspostavljena je lestvica razvoja na kojoj su klasifikovana ljudska društva. Smatralo se da urođeni nagoni teraju ljude pre na usavršavanje nego li na degeneraciju i da je samo pitanje vremena kada će se sva društva izjednačiti. Ideali civilizacije bili su: vrlina, pristojnost, rafinman, pluralizam, tolerancija, disciplina, individualnost. Nacionalnost je samo temporalni status na putu do opšte ljudske savršenosti. Osnovne podele na toj lestvici bile su „feudalno“ ili „trgovačko“ društvo (prema ekonomskom razvoju), odnosno „civilizacija“ ili „varvarstvo“ po kulturi i znanju. Tako je ekspanzija Britanskog carstva dobila savršeni alibi: nisu samo osvajali i eksploatisali, već su širili i napredak. Nisu svi engleski mislioci bili tako optimistični u pogledu mogućnosti planetarnog širenja civilizacije. Tako je na primer Edmund Berk, čije je delo Jovanović dobro poznavao i poštovao, verovao u „civilizaciju“, ali nije verovao u sposobnost drugih naroda da je dostignu. Samo su Englezi, po njemu, sposobni za institucije, red i zakon koji su suština civilizacije, ali ne i kultura, moral, narodni običaji ili umetnosti.

Ono što je za Engleze „civilizacija“, za Slobodana Jovanovića je bio „kulturni obrazac“. Najverovatnije je engleski pojam „patterns in culture“ preveo kao „kulturni obrazac“. Utvrdio je da ga Srbi nisu stvorili ni iz svojih narodnih običaja, niti su preuzeli tuđi. Poglavlje o kulturnom obrascu je najsurovije u „Jednom prilogu“, verbalno ubistvo sa vešanjem i to u prisustvu svedoka, odnosno čitaoca. Kriminalca koga veša Jovanović naziva „poluintelektualcem“ i njegovu pojavu u Beogradu locira u vreme između dva rata, kada je, tobože, građansko društvo bilo na vrhuncu. Jovanović poluintelektualce ne personalizuje, očigledno jer ih ima mnogo, a pošto nikoga ne izuzima, osim prećutno sebe, reklo bi se da misli na sve intelektualce Pašićeve Jugoslavije. Sa tim „primitivcima“ srpsko društvo silazi u „varvarstvo“ i Jovanović spreže reči kakve ni najljući neprijatelj ne bi mogao da smisli, pa tog terminatora označava kao „diplomiranog primitivca koji se u društvenoj utakmici bori bez skrupula“.

I ragbi igrač je prema Jovanovićem poluintelektualcu krhka balerina, pošto je on dinamit koji celo društvo rastura u paramparčad. Pojavljuje se u dve fatalne forme: ako uspe u svojim ambicijama, poluintelektualac je – korupcionaš; ako ne uspeva, on je ozlojeđen, i odlazi u – komuniste. Iz Jovanovićeve tipologije proizilazi da je aktivni i pasivni nosilac promena, subjekat srpske istorije u dvadesetom veku bio poluintelektualac. Nekada na klackalici ili korupcionaši ili komunisti, a u novije vreme uspešni komunisti se pretvaraju prvo u ozlojeđene nacionaliste, pa u uspešne patriote-korupcionaše. Nameće nam se slika gusenice koja jede sve oko sebe da bi se pretvorila u leptira. Lucidno zapažanje Jovanovića objašnjava nam lakoću sa kojom su dojučerašnji komunisti opljačkali svoj socijalizam i prebacili se, u jurnjavi za ličnim ćarom (srpski pursuit of hapiness) u novi poželjan i uspešan tip „srpskog patriote-domaćina“ i antikomuniste. Napredak se nije dogodio, jer je u osnovi ostao i iznova se potvrdio jedan te isti heroj – poluintelektualac, diplomirani primitivac. A da nije izmišljen „olako obećani patriotizam“, mnogi od njih bi morali da žive samo od kriminala.

Ako „poluintelektualac-diplomirani primitivac“ uspeva, to ne znači da uspeva i društvo, jer on uvek radi, to mu je raison d’etre, protiv opštih i viših ciljeva. A da bi uspeo, on se isključivo bavi politikom, jer se samo kroz politiku može obogatiti i samo se na visokim položajima može pogospoditi. Ali tek kada polunitelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, sumorno zaključuje Jovanović, vidi se kako je i koliko moralno zakržljao. NJegov uspeh za društvo i državu postaje ambis varvarstva.

Rđave osobine Srba, napisao je u “Jednom prilogu za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera”, izbile su u “mrskoj zloći i zavisti” i u divljoj partijskoj borbi koja je otuda proisticala.

I Slobodan Jovanović i Bogdan Popović maštali su u haosu Pašićeve Jugoslavije da Srbe iz svog vidokruga pretvore u engleske džentlmene. Dirljive nade. Uzaludne nade. Sudbina je Jovanoviću bila naklonjena. Uspeo je da se spasi i pobegne i od fašizma i od komunizma, i to u postojbinu priželjkivane ikone, blistavog džentlmena. Ne zna se zašto je izbegavao da sretne najvećeg džentlmena tog vremena, Čerčila, mada je, kako tvrdi Kosta St. Pavlović, mogao, ali, eto, nije hteo. Susret je prepustio ne-džentlmenu Josipu Brozu. Da li je hteo da bude veći džentlmen i od najvećeg engleskog džentlmena?

I Bogdan i Slobodan smatrali su da Srbi imaju mnogo da nauče od Engleza, pre svega da se karakter mora vaspitavati. Hvalili su srpsku dinamičnost, srdačnost i kult junačkih vrlina, ali utoliko pre bi sve te osobine dobile na još većoj vrednosti ukoliko bi junaci prihvatili “pristojno ponašanje” i “lepo vaspitanje”. Razularenu “plahovitost” trebalo bi da civilizuju engleske savršene sposobnosti “samoposmatranja i samosavlađivanja”. To je jedini put, smatrao je Jovanović, za “oblagorođavanje” Dinaraca.

Engleska je bila etalon prema kojem se Srbija ravnala. Majske ubice iz 1903. upoređivale su svoj kriminal sa Francuskom i Engleskom (ne industrijskom) revolucijom. Kada su obnarodovali parlamentarizam, tvrdili su da su uveli engleski parlamentarizam. Ništa nije, međutim, bila engleska demokratija u odnosu na srpsku. Pašić, majstor za masovno podsticanje zavisti, a na, kako je opisao Jovanović, “polumutav način”, ubeđivao je javnost da je Srbija po slobodama nadmašila Englesku. Priznavao je Engleskoj, i “ostalim starim evropskim državama”, napredak u kulturi, proizvodnji, obrazovanju i nauci, ali je to bilo manje vredno od političkih sloboda koje je, navodno, imala “mlada” srpska država. Kuražno se stalo rame uz rame sa najvećom industrijskom, kolonijalnom silom, koja je trista godina i vladala i napravila moderan sveta.

Elita zaostale i skrajnute balkanske države uzore nije tražila u Rusiji, mada se proglašavala njenom “sestrom”, već na Zapadu, ni manje ni više nego u izrazito preduzetničkoj naciji, u “radionici sveta”. Štaviše, ako se uopšte ozbiljno mogu uzeti Pašićeve reči, mogla se i takmičiti sa njom. Nesumnjivo se imala velika ambicija, ali kada ambicija nema snagu, i mogućnost da se ostvari, zahvata je, primetio je Jovanović – zavist. Pa tako i poređenja sa najnaprednijom imperijom mogu se razumeti kao potuljena zavist. Jer, izjednačiti se sa njom da bi se dobio osećaj superiornosti jeste njeno minimiziranje i nepoštovanje. Jovanović i Popović su, naprotiv, želeli da Srbi kod Engleza odu u školu. Ono što su oni, međutim, znali o engleskom karakteru zasnivalo se na proučavanjima i iskustvima do pedesetih godina dvadesetog veka. Današnji komentari društvenih antropologa, na primer Kejt Foks (Watching the English – the Hidden Rules of English Behaviour) o kvalitetima Engleza u vreme globalizacije, masovnog društva, mobilnih telefona, huliganizma, alkoholizma, navijača, upotpunjuju ili osvežavaju stereotip o engleskom nacionalnom karakteru koji su Popović i Jovanović imali pred očima. Kao i Englezi, i Srbi se menjaju.

Zavist je antipodna svim vrlinama, prezrena u svim vremenima i negirana moralnim vrednostima svih naroda. Hrišćanstvo je ubraja u sedam smrtnih grehova, hinduizam je smatra razornom emocijom koja izbacuje duh iz ravnoteže i vodi u bedu, islam je označava kao nečistoću srca koja oko sebe uništava dobra dela, budizam kao nemogućnost da se podnese izuzetnost drugih. U evropskom slikarstvu je predstavljena kao živi leš iz čijih usta i ruku palacaju zmije, sa ostrvljenim besnim psom pored sebe ili sa psećom umesto ljudskom glavom. O kakvoj se mračnoj emociji radi govori i ime koje su joj dali Latini – invidia, zaslepljenje do obnevidelosti. Zavist je neizbežno, zaključio je Jovanović, “izazivala lične sukobe, jalovo rasipanje snage i samo je još više smetala složnom radu, za koji ni inače nije u nas bilo mnogo sklonosti”.

Zavist ne čini samo obuzetu osobu nesrećnom, ona je poput radioaktivnog zračenja širi oko sebe i želi da i drugi budu nesrećni. Za britanskog filozofa Bertranda Rasela pored ove negativne strane, zavist bi mogla biti i snaga koja gura prema promenama i dovodi do uspostavljanja pravednijeg društvenog sistema. Ipak, zavist se ne nalazi na tablici poželjnih karakternih osobina Engleza, umesto nje su velikodušnost i društvenost.

Zavist su iz javnog života Englezi proterali institucijama i zakonima. Njima se podjednako povinuju i engleski džentlmen i engleski “mali čovek”. Najpoznatiji primer koji je začudio sve Srbe u Londonu pa i Slobodana Jovanovića bio je kada Englezi posle rata nisu ponovo birali Čerčila za premijera, mada je bio spasilac i Engleske i Evrope. Jovanović je zaključio da su ga Englezi “odbacili”. Međutim, nisu, i taj izraz otkriva Jovanovićev refleks na srpsko reagovanje kada se neko skida sa trona vlasti. Englezi jesu bili Čerčilu zahvalni, dobio je priznanje, ali to što je uradio, smatrali su, bila je njegova engleska dužnost, čuvena Duty. Malo im je i dosađivao primedbama da su lenji i da im treba vođa. Jeste bio i ostao veliki engleski džentlmen, ali su ga podsetili da u Engleskoj živi i mali engleski čovek. Svako ima i mora da zna svoje mesto, i da pritom bude slobodan i da uživa u samopoštovanju i da bude poštovan.

Zavist u Engleskoj nije ugrozila ni demokratiju, ni parlamentarizam. U Srbiji je, međutim, demokratija bila maska za slobodnu igru divlje sebičnosti i zavisti. Slobodan Jovanović sažima epohu od 1903. do 1941. i sudi da je “naš individualizam” blokirao parlamentarizam, sve se pretvaralo u ličnu prepirku, umesto kompromisa više se volela kavga “iz koje su obe strane izlazile nagrđene i oštećene”. Dubravka Stojanović u knjizi “Srbija i demokratija 1903-1914” navodi da su naprednjaci posle prevrata tvrdili da je Srbijom zavladala laž, jer se prikrivalo da je društvo suštinski bolesno. Bolest je bila u samoj srži uspostavljenog poretka i radikalskog shvatanja politike – rastakalo se društvo, poništavala se jasna granica između onoga što se može i što se ne može, između onoga što jeste i onoga što nije pravo, onoga što jeste država i što ona nije.

Bilo je vrlo teških reči, pa se Srbija nazivala “izmet-državom”, da je ona “nešto što se nigde na svetu ne može da nađe”. Argumenti su bili sledeći:

Vlada nikakva; partije rastrojene, razbijene; strasti raspaljene; borba neobuzdana, divljačka; svaka ličnost izložena posvednevno najsurovijim atentatima, a svi elementi nereda utrkuju se svom snagom pare u propovedanju raznih apsurduma”.

Dimitrije Tucović je pred ratove, Balkanske i Prvi svetski, opominjao da je država potonula u korupcionašku močvaru. Pašićeva vlast je optuživana za surove obračune sa političkim protivnicima, naročito je slučaj ubistva dva Novakovića (nisu bili u srodstvu) u zatvoru potresao Srbiju od 1907. do 1911. godine.

Milan Novaković je bio kapetan, politički protivnik novog režima i imao je udruženje “Društvo za legalno rešenje zavereničkog pitanja”, smatra se pretečom nevladinih organizacija u Srbiji. Sa dolaskom Pašića na vlast udruženje je zabranjeno, uništena mu je štamparija, a Novaković je uhapšen pod optužbom da je u sopstvenoj štampariji ukrao štamparske matrice. Pred očima Pašićevog ministra unutrašnjih poslova Nastasa Petrovića i po njegovoj naredbi žandari su ubili dva Novakovića, u državnom zatvoru, u centru Beograda, na današnjem Studentskom trgu. Policija je u javnost pustila priču da su se oni pobili u međusobnom puškaranju. Zvanična istraga je tu priču opovrgla. Pokrenuta je skupštinska rasprava, slučaj je predat sudu, a ministar je ostao u fotelji. Četiri godine kasnije sud je utvrdio krivicu Nastasa Petrovića, usledila je jedna od najdramatičnijih rasprava u istoriji srpskog parlamentarizma, a da radikalska većina nije prihvatila da se podigne optužnica protiv ministra čiju je odgovornost sud dokazao i presudio. Pašić i njegova vlada nisu podneli ostavku i time, zaključuje Dubravka Stojanović, dokazali da ideja zakonitosti u konkurenciji sa idejom revolucije, koje su zaverenici bili simbol, još nije bila odnela prevagu. Na dinastiju i poredak se bilo nasrnulo iz ličnog i političkog ćara, iz čiste zavisti.

Dok pišem ove redove mota mi se po glavi rečenica Vinstona Čerčila:

“Što dalje gledate u prošlost, to više zadirete u budućnost”.

Kako su, po Slobodanu Jovanoviću, nastale te prve naše “demokratske”, “narodne”, “parlamentarne” stranke? U početku stvaranja, sećao se Jovanović, “stranke su ličile na neku vrstu duhovnog srodstva kao kumstvo ili pobratimstvo”. To “duhovno” bilo je toliko “familijarno” da su svi oni koji nisu “srodnici” bili neprijatelji. Neodoljivo nas ovo podseća na stvaranje kumovskih, kolegijalnih, rođačkih, porodičnih stranaka od devedesetih prošlog veka do danas. Srbijanci se nisu, tvrdio je Jovanović, mogli u javnim poslovima osloboditi pristrasnosti prema rođacima i prijateljima: “Osećanje dužnosti prema licima iz njihovog privatnoga kruga pretezalo je nad osećanjem dužnosti prema opštoj zajednici”. Podseća li nas i ovo neodoljivo na zemljačke, rođačke, regionalne veze zapošljavanja i avanzovanja? Englezi, međutim, javnu ličnost potpuno odvajaju od privatne, pa su “u vršenju javne službe bezlični i neumitni gotovo do bezdušnosti”. Našoj “plahovitoj naravi” Jovanović suprotstavlja englesku pitomu narav koja u društvo uvodi fair play. Za onoga koga voli, tvrdi Jovanović, Srbin je u stanju učiniti više od Engleza, ali Englez je u stanju učiniti i za onoga koga ne voli, jer Srbin čini dobro iz ljubavi, Englez iz osećanja dužnosti.

Englezi ne znaju ni za sevap (“božija” nagrada), ni za hatar (pristrasnost), niti za inat (kapric, tvrdoglavost). Jovanović je saglasan da su te tri turske reči “izvitoperile ceo naš javni život”. Da li se tu radilo o samo tri turske reči ili o dubljim mentalnim strukturama? Nije slučajno Jovanović stavio akcenat na njih, jer su, recimo Englezi, pokušavali da svom poreklu, svojoj rasi, uđu u trag ne samo preko fizičkog izgleda, karakternih crta, nego i preko reči koje su im najčešće u upotrebi. Ni do danas se nisu odlučili šta čini “Englishness” i “Britishness”, i šta u njima preteže, da li vode poreklo od Tevtonaca, Kelta, Normana, Anglosaksonaca, ko je koga osvajao, ko je s kim spavao, vodio ljubav i kako su se mešali geni? Jovanović se u traženju srpskog porekla zaustavio kod Dinaraca, oni su naš pranarod, ali nije istraživao pod kojim su sve vekovnim osvajačima bili ili sa kojim su sve drugim narodima po rubovima živeli. Ali bila je tu crkva kao ekskluzivni proizvođač nacije, izjednačena sa nacijom, pa se kroz veliku i svetu tajnu krštenja novorođeni, ko god da ga je napravio, dovodio do barjaka vere i nacije, jedino prave i jedino naše.

U trenutku obnavljanja države u 19. veku, suočava nas Jovanović sa gorkom istinom, Srbi nisu imali nikakve zaostale obrasce od svoje srednjovekovne države, Turci su je bili potpuno razorili. U modernom dobu kolonijalnih i industrijskih carstava i masovnog društva osvanuli su u organizacijama nižeg stupnja – plemenskim, seoskim, porodičnim. Odgovor na izazov bio je hod raka – nazad! Nepoverenje prema stranim obrascima bilo je toliko, da su ideolozi, političari, “vođe”, pre svega Svetozar Marković i Nikola Pašić, insistirali na održavanju “primitivnih i krvnih zajednica”. Slobodan Jovanović je, međutim, svakako bio saglasan sa stavom britanskog političara Artura Balfura, s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, da je “savršeno nemoguće da se klanovskim ili plemenskim sistemom, bilo ekonomijom ili kojim drugim načinom, dostigne viši stepen civilizacije”.

Neobuzdani kovitlac ličnog ćara i zavisti rušio je institucije, red i zakon u samom trenutku njihovog nastajanja. Na civilizaciju se u Srbiji krenulo bunama, zaverama i atentatima. To su bili, kaže Jovanović, isključivo naši, autohtoni obrasci; “plahovita narav” nije nam bila nametnuta sa strane. Bune, zavere, atentati su vrlo lako mobilisali društvenost Srba. Olako, brzo, sa mnogo većom energijom, nego za konstruktivne inicijative ili humanitarne misije. Nemojmo imati iluzije da su komunisti morali mnogo da se trude da posle rata pokrenu ovu “plahovitu narav” na obračune i represiju, jer njoj, urođenoj i spontanoj, nije bilo teško da bude i samoinicijativna.

U osnovi zavisti nije samo želja, tvrde psiholozi, već i gotovo besomučan osećaj unutrašnje praznine, slično pumpi srca kada usisava vazduh. U vreme kada su se uspostavljale institucije, opskurne i samozvane “narodne” vođe su podsticale “plahovitu narav” da se suprotstavi i uništava. Tadašnja populacija Srbije bila je pretežno mlada, gotovo adolescenti su osnivali stranke. Njihova srca su u siromaštvu radila na prazno, usisavala vazduh. Ulaskom u politiku, u “borbu za narodna prava”, kako se demagoški predstavljalo, dobijali su oreol “narodnih junaka” iz narodnih junačkih pesama koje je Vuk sabrao, dobijala je njihova ličnost i na značaju i u težini, a prema zapisima ondašnjih memoarista, bogatili su se preko noći, grabili sve što su javno napadali i mrzeli, a podsvesno žarko želeli. Taj politički i kulturni nihilizam pretvarao je red i zakon, lepo i moderno, u nešto čega se trebalo nemilosrdno osloboditi jer je “protivu naroda”, u nešto što se sa gnušanjem moralo odbaciti da bi se bio “naš” i “slobodan”. Uvek je mladima bilo lako manipulisati i u njima izazvati “revolucionarno vrenje”, a agenture velikih sila spretno su se ubacivale. Pavle Paja Radovanović, jedan od osnivača Radikalne stranke, u memoarima opisuje mnogobrojne prijateljske susrete i istomišljeničko druženje sa ruskim agentima, a primećivao je i da su ruske diplomate posećivale danju i noću Pašića kod kuće.

Najbolji primer destruktivnog juriša zavisti na civilizaciju jeste tzv. Timočka buna iz 1883. godine. Sam Jovanović je taj događaj plastično i svestrano opisao. Kralj Milan 1883. udara temelje redovnoj vojsci, zavodi opštu vojnu obavezu. Vojska se obučava u kasarnama, a predvodi je stručni oficirski kadar. Ukida neobučenu, nedisciplinovanu, predvođenu seoskim starešinama “narodnu vojsku”. Naredio je razoružavanje i zamenu zastarelih pušaka novim, s tim i da svaka bude registrovana. Uticajni akademik, legendarni sarajevski atentator Vasa Čubrilović u svojim istorijskim studijama je radikalskim vođama dao potpuno za pravo što su pobunili crnogorske naseljenike na Timoku:

“Oslanjajući se na redovnu vojsku i policiju, vladalac je u Srbiji mogao sa još više uspeha da vodi borbu protiv demokratskih težnji narodnih masa”.

Iza tih “demokratskih težnji” bio je prepredeni račundžija Pašić.

Norbert Elijas u svom delu “Proces civilizacije” analizirao je političke i ekonomske prinude, koje ratničko društvo prevode u civilizovano, odnosno kako se potiskivanjem spontanih impulsa proširuje misaono polje i uvodi samokontrola, gradi superego, Nad-Ja. Već je knez Miloš urbanističkim planovima počeo da civilizuje srpska naselja. U društvu ratnika, u naturalnoj privredi, primećuje Elijas, postoje samo džombasti, rđavo nasuti putevi, izlokani kišama i nepogodama. Bitan korak u procesu civilizacije, zaključio je Elijas, jeste stvaranje monopola nad nasiljem i oružjem, što je upravo kralj Milan i bio poduzeo. Razoružavanjem svih širi se opšta sigurnost, nasilje se zatvara u kasarne, građani se oslobađaju straha, uklanja se neposredna blizina opasnosti od nepredvidljive upotrebe oružja pod promenljivim dejstvom afekata, od razuzdanog veselja do iznenadnog pada mraka na oči iz bilo kojih razloga. Elijas piše:”Monopolizacija nasilja stvara u pacifikovanim prostorima jedan drugi tip vladanja sobom ili samoprinude… Pojedinac se pritiska da preoblikuje čitavu svoju nagonsku i afektivnu ekonomiju u pravcu postojanijeg, stabilnijeg i ravnomernijeg regulisanja nagona i afekata u svim oblastima ponašanja”.

I Slobodan Jovanović bi se složio sa ovakvom opservacijom. Ali, Pašiću nije bio potreban civilizovani i pacifikovani pojedinac, već rušitelj koji bi omogućio zadovoljavanje zavisti, njegove i drugova, koji bi bio “jarac” za prodor kroz kapije države i otvorio put volji za moć. Protiv napretka naroda radio je Pašić, a ne Milan. Istorijom se, međutim, ruši civilizacija i danas, kada se u udžbenicima daje pozitivna, “demokratska”, konotacija Timočkoj buni.

Da li su, međutim, ti divlji nagoni, destruktivne emocije, ti “poluintelektualci i diplomirani primitivci bez skrupula”, bili one “kandže i čeljusti” kojima priroda oprema vrstu u takmičenju za opstankom, prilagođavanjem i produženjem vrste? Nedavna istraživanja sociodarvinista su otkrila da se izazivanjem zavisti menjaju kognitivne funkcije, podstiču mentalna istrajnost i memorija. U iscrpnom istraživanju o engleskom nacionalnom karakteru (The English national character – The history of an idea from Edmund Burke to Tony Blair) Piter Mendler daje prostor britanskim sociodarvinistima koji su ustanovili da Anglosaksonci pripadaju pobedničkim rasama, jer su bez obzira na povoljne ili nepovoljne biološke uslove prilagođavanja, razvili “najbolji etički sistem” i tako obezbedili ne samo opstanak na Ostrvu, već i uspešno širenje po celoj planeti. Taj “najbolji etički sistem” jeste kombinacija slobodne igre za razvoj individualnosti sa religijskom i etičkom predanošću interesima zajednice. Do vrhunskih postignuća se doseglo zahvaljujući etičkoj državi, poštovanju institucija i zakona, ekonomskom rastu, političkoj stabilnosti i korporativnoj svesti.

Englezi jesu individualci, ali, tvrdi se, sa izvanredno razvijenim osećajem za društvene interese. Poput kuglice žive mogu se za tren razdvojiti u mnogobrojne kotrljajuće čestice da bi se brzo ponovo udružili u jedno. To je njihovo “unity in diversity”, jedinstvo u različitosti. A vrlo poznati britanski državnik u Jovanovićevo vreme između dva rata, Stenli Boldvin, naglašavao je u svojoj klasifikaciji nacionalnog karaktera, da je za Engleze sloboda – “organizovana sloboda” (ordered freedom), dakle ograničena zakonom i moralom. Boldvin je inače bio tri puta premijer pod tri različita kralja, a pored ordered freedom, smatrao je da engleski narod karakterišu zdrav razum, dobra i pitoma narav (good temper) i napredak. Obrazovanje i know-how, te društvene reforme doveli su Ostrvljane do Pax Britannica. Po Arnoldu Tojnbiju industrijska revolucija bila je moguća samo zahvaljujući britanskoj političkoj kulturi osetljivoj za promene i okrenutoj prema ključnoj ideji prosvetiteljstva iz osamnaestog veka – ideji napretka.

Država bez etike, bez poštovanja institucija, i društvo bez morala i bez obrazovanja neminovno propadaju – zaključak je sociodarvinista. Opservirajući srpsku elitu, Jovanović je istakao da su u njoj preovladavali “poluintelektualci”. Priznao im je da imaju “sirove snage napretek”, ali da su u moralnom i kulturnom pogledu primitivci. Jovanović ih udara direktno u glavu i tvrdi da oni “uopšte duhovne vrednosti ne razumeju, niti cene”. Toliko su intelektualno i moralno zakržljali da ih ni školski sistem ne može podstaći na “duhovno samorazvijanje” i da kao pravi palanački laktaši-skorojevići žive nasumce i cene da je uspeh u životu – uspeh u čaršiji, sasvim materijalistički, gotovo animalno. Dakle, vrlo su opasna sorta za opstanak nacije i države.

Momčilo Đorgović

Slobodan Jovanović – O srpskom nacionalnom karakteru