Diseminacija granica i misao postglobalizma

SLOBODAN PROŠIĆ, filozof i diplomata

Književnost umire na pustom ostrvu

Teza o kulturnim hibridima je prilično jeretička za našu književnu scenu u kojoj se sve više potencira da su njeni koreni u nacionalnoj istoriji

Sva istorijska društva imala su svoje „mudrace” koji su danas potisnuti na marginu zbivanja, jer jednom visokotehnokratizovanom društvu nije potrebno kritičko mišljenje. Poslednjih decenija ono je naprotiv sistematski suzbijano i proizvedena je „kultura bez upitnosti”, „kultura umrežavanja” koja stvara iluziju demokratizovanog globalnog društva, a zapravo je zasnovana na isključenju kritičkog mišljenja, kaže Slobodan Prošić, filozof i diplomata, autor knjige „Kartografija nestajanja” (izdavač „Mediterran Publishing”, Novi Sad), u kojoj je pokušao da skicira obrise filozofije postglobalizma. Prema njegovim rečima, danas smo svedoci obnove fundamentalizama svih boja, a oni su posledica fenomena koji je u knjizi opisan kao gubitak „vrednosne teritorije”. Taj gubitak se sve češće nadoknađuje posezanjem za reliktima prošlosti. Nestankom čvrstih uporišta u institucijama moderne države mnogi se vraćaju predmodernim institucijama, verskim zajednicama, religiji…

U knjizi kažete da je hibridizacija glavni moto svih, pa i književnih trendova i da ona otvara nove horizonte?

Đino Vaneli na „Valjevo džez festu”

To je jedna teza koja je prilično jeretička za našu književnu scenu u kojoj se sve više potencira nacionalni milje, to da književnost ima svoje korene u istoriji nacije. Francuski filozof Žak Derida upravo govori nešto suprotno – da je književnost daleko više izložena svetskim kulturnim uticajima i da mi ne možemo da budemo jedno izolovano ostrvo. Nijedna književnost ne živi, niti se razvija na pustom ostrvu, već htela to ili ne – ona je kulturni hibrid. Mi smo okruženi sve samim hibridima, hibridnim motivima, ne postoji ništa u čistom stanju.

Derida kaže i da književni jezik prevazilazi granice koje postavljaju državljanstvo, nacija…

Da, jer filozof živi u svetu ideja, a ne u svojoj nacionalno ukorenjenoj zabitosti. Književnost, pa čak ni, recimo, nacionalna kultura, ne može da opstane bez dodira sa ostalim kulturama, a ukoliko se izoluje ona gubi sve svoje sokove koje je imala upravo zato što je bila izložena drugim kulturama. Dakle, književni jezik prevazilazi granice koje postavljaju državljanstvo, nacija, tlo, društvene klase i sve ih zajedno obuhvata. Njegov odnos sa podnebljem jeste odnos međusobnog obuhvatanja i ne može se razlučiti šta je primarnije, pošto je ovo drugo književno „tlo” bezvremeno i ne pripada naciji, već „otadžbini znakova”.

Umetnost uspešno gradi regionalne mostove

Kakve su šanse za lokalne kulture danas?

Pošto se stvaraju sve jače granice, kulture teže da se ukopavaju u sopstvene sredine, u sopstvene kulturne, religijske ili bilo koje druge getoe, da budu „čiste”. Danas one imaju veliku šansu da se afirmišu, ali to istovremeno vodi i jednoj detotalizaciji, oslobađanju od ukopavanja u sopstvene sredine.

To je, naravno, dobro?

To je odlično! Zato što je težnja za „čistom” nacionalnom kulturom nešto što je često povezano sa nekom političkom ideologijom koja traži uspostavljanje veštačkih granica između ljudi i između kultura. Ta težnja može biti samo retrogradna u svetu u kome bujaju hibridi koji doprinose bogatstvu i napretku.

Vaša je teza da je akademska filozofija prestala da se bavi svetskim pitanjima. Kakva je uloga filozofije danas?

Slikar kontinuiteta

Stalno se govori o smrti filozofije, o tome da filozof više nema šta da radi, da ne može da govori legitimno, da iznosi teorije i ideje. To je naravno počelo sa Liotarovom čuvenom knjigom „Postmoderna situacija” u kojoj je rečeno da je došao kraj velikih narativa. Ta njegova teza pobijana je sa mnogih stanovišta kasnije, a najjači argument protiv nje jeste da je ta tvrdnja i sama podloga za jedan veliki narativ – nihilistički. Takav pomodan stav postmoderne pružio je intelektualni alibi za aktuelno poništavanje vrednosti. Ja sam upravo nastojao da iznesem jedno sasvim suprotno stanovište – da filozof treba i mora da govori, jer osnovna funkcija filozofije jeste kritička. Smatram da je nedostatak kritičkog stava, prepuštanje filozofije nekim akademskim disciplinama, nešto što nas je i dovelo u ovu situaciju u kojoj nemamo odgovor na mnoga pitanja. Mi više nemamo kritički refleks.

Šta podrazumeva kritički duh kako bismo ga odvojili od, na primer, široke lepeza bunta, čak i vređanja svega i svakoga koje je zavladalo na društvenim mrežama?

Kritički duh ne znači nihilističko pobijanje svega i svačega. Sve ovo čime smo zapljusnuti je kritizerstvo. Kad sam govorio o kritičkom duhu, ja sam to vrlo jasno u uvodu u knjizi rekao da nedostaje kritika ekonomije, kritika finansijskog kapitalizma, kritika uopšte pravaca razvoja savremenog društva. Upravo je nedostatak kritičkog duha doveo do toga da se svet suoči sa ekonomskom krizom, a takvo stanovište zastupaju i mnogi današnji nobelovci ekonomisti i sociolozi.

https://www.politika.rs/sr/clanak/362422/Knjizevnost-umire-na-pustom-ostrvu