Verovali smo, dok se oko nas svet rušio, da je književnost važnija od ponora u kojem ćemo živeti decenijama. I srpska književnost se držala kroz raspad i rat, pljačku i samosatiranje. Držala se izvanredno
Zima i smrt dolaze.
Tako počinje završno poglavlje romana Sudbina i komentari Radoslava Petkovića. Za ovaj roman Petković je dobio NIN-ovu nagradu, zatim Nagradu „Meša Selimović“, a kada se slavila pedeseta godišnjica NIN-ove nagrade, Sudbina i komentari uvršteni su među deset najznačajnijih romana nagrađenih od 1954. do 2004. Tako je centralno delo Radoslava Petkovića bilo u kompletu od deset knjiga u kojem su Meša, Crnjanski, Kiš, Pekić, Pavić, Tišma…
Nije to išlo tako lako kao što danas izgleda, postojala je neka barijera koja se do tada nije dala probiti. Čak i kada je za Izveštaj o kugi dobio Andrićevu nagradu, na Radoslava Petkovića i celu generaciju postmodernista padali su sumnjičavi pogledi starijih kritičara i profesora. Iako su postmoderne strategije već celu jednu deceniju, posle Hazarskog rečnika i Enciklopedije mrtvih, bile dominantne, trebalo je da do kraja veka nagrade dobiju još i Albahari i Goran Petrović da pitanje statusa postmoderne poetike bude književnoistorijski zaokruženo. Radoslav Petković i Sudbina i komentari zato imaju posebnu ulogu u istoriji savremene srpske književnosti.
Tada smo bili mladi
Ne može čovek da zaboravi koliko je vremena, i razgovora bilo potrebno, pa i cela jedna mala strategija predstavljanja značaja i romana i pisca, da se uvere starije kolege, recimo profesor Egerić, sasvim drugačijeg ukusa u odabiru knjiga, da glasaju za Sudbinu i komentare.
Tada smo još bili, sa stanovišta istorije književnosti, mladi. Verovali smo, dok se oko nas svet rušio, da je književnost važnija od ponora u kojem ćemo živeti decenijama. I srpska književnost se držala kroz raspad i rat, pljačku i samosatiranje. Držala se izvanredno. Pisci su brinuli o tome da napišu remek-delo, a ne da hrane niske strasti javnog života i ućare neki sitniš na famoznom tržištu koje se oblikovalo prema potrebama estrade i politikanstva. To je decenija u kojoj je gotovo svake godine bilo poneko veliko delo, što je znak simboličke moći i unutrašnjeg otpora u kojem trijumfuje književna imaginacija, a ne dnevne potrebe i jeftina ideologija. Radoslav Petković je i u tome imao značajnu književnoistorijsku ulogu. Njegov književni opus treba sagledati i u tom svetlu. Sve duže pauze između novih proznih dela mogu se tumačiti i iz perspektive svesti pisca o svrsi književnog stvaranja i velikim književnim delima.
Sve nam je u književnosti bilo važno, a književnost najvažnija. Bilo je među dobrim književnim prijateljima, i to se prijateljevanje uz koje smo lakše opstajali ne može zaboraviti, nadmetanja i konkurencije, ali smo se književno voleli. Šteta je da niko nije bio pravi hroničar tog našeg književnog života, pre svega uz „Vreme knjige“, naš „Nolit“. „Vreme knjige je jednim delom poteklo upravo iz redakcije Vremena i moćne štamparije „Publikum“. Predrag Marković, pisac, docnije i predsednik skupštine i ministar, kakav je to samo bio prijatelj srpske književnosti, drug i dobri duh, divan čudak i odličan pisac. On nas je okupljao i vodao po Srbiji i Crnoj Gori. Kakva su to bila zajednička književna leta u Baru, još uvek relativno mladi srpski pisci i domaćini, Mićo Orlandić i Mila Rastoder, svako veče po jedan program na pozornici Knjaževog dvora. Ni crnogorski liberali to tada nisu kvarili, još je postojao respekt prema moćnoj savremenoj srpskoj književnosti.
O Vavi i Velikiću u Baru
Šta bi se sve samo tu imalo napisati, čak i ja, koji nisam dobar za anegdote i ne pamtim sve moguće detalje, imao bih šta da ispričam. Recimo o Miji Raičeviću, Negrišorcu i Miki Pantiću, posebno o Vavi i Velikiću u Baru. I mojoj malenoj ćerki koja je sve to gledala iz kolica, velikim dečjim očima. I o tamošnjim mladim ljudima, Bečanoviću i Marojeviću, ili o Tamari komplikovanog preglasa u prezimenu i Mariji koja je negde u Švajcarskoj. Vava i Velikić, književni drugari i sličnici koje je Istra još dodatno vezivala, i njihovo prijateljsko i književno nadmetanje bili su možda najživopisniji deo te naše, kako bi rekao Mika, čije tajne čuvam kao i svoje, pesnici, pisci i ostala menažerija.
Ko nije video kako Petković i Velikić razgovaraju i provode veče, i sutra kako Velikić onim svojim tonom govori a Vava ovo, a Vava zamisli, kao da se bogzna šta desilo. Vava bi inače pre nekoliko čaša vina tako žvakao reči da više niko nije pouzdano znao da li je čuo šta je rečeno. Samo to nije bilo od pijanstva koliko od njegove skoro nemoguće artikulacije glasova i nazalnih tonova. To kako je Velikić pričao o ruži vetrova, nekom putovanju autobusom, ili to kako je Vidu pojeo večeru (sinu je zatim kupio picu, naravno da dete nije ostalo gladno), pa to je da se smeješ i ovako tužan kad jednog od njih više nema.Velikić je bio živ, srdačan, topao. Vava distantan, uvek kao zamišljen, pola rečenica je počinjao nekom negacijom za koju nisi znao na šta se tačno odnosi.
Tog dana kada je žiri odlučivao o Sudbini i komentarima jedan drugi pisac šetao je u okolini iščekujući, nadajući se, verujući u sebe, pa je svratio do izdavača u čijoj smo se redakciji svi okupljali, da on bude uz telefon, ako zazvoni i ako budu pitali za njega. Pitali su, međutim, za Radoslava Petkovića. Svi smo se radovali. Vavin uspeh svima nam je nešto doneo. Vava i njegova proza bili su naši. I svi smo zajedno sa njim, zahvaljujući izvrsnosti njegovog dela, nešto dobili. Niko Vavu nije osporavao, koliko god da je neko želeo da je njega pozvao predsednik NIN-ovog žirija. Posle su Velikić i Basara dobili po dve NIN-ove nagrade, posle su nagrađeni Tasić i Vuksanović za pozne produkte poetičke strategije koja spreže naraciju i znanje, roman i leksikon.
Duvali su blagi vetrovi
Kad pustinjom duva Velikićev hamsin, ljudi budu razdražljivi pa im se čak i u slučaju zločina to uzima kao olakšavajuća okolnost. Takav vetar je i nekakav gibli, o kojem mi je pričao otac koji je išao i po tim pustinjama i iz Libije se jedva vratio, morali su da štrajkuju glađu jer im Gadafi nije dao pasoše i nisu mogli da izađu iz zemlje. Među nama su u „Vremenu knjige“ i „Stubovima kulture“ duvali neki blagi vetrovi, kao onaj što Odiseja vraća put Itake dok njegova bratija ne razdere meh u kojem su bile oluje. Ne valja ni posle pobede, nekmoli posle onakvog sloma kakav su devedesete. Oko nas su vitlale teške oluje istorije, bila je to šimera, kako kaže Crnjanski, koja je sve nas mogla da odnese. Velike i vredne knjige donosile su sve ono što je svetu i životu na našim stranama nedostajalo. U tome su Sudbina i komentari imali gotovo sudbinsku ulogu s početka devedesetih, onu koju je trebalo da pokrenu Albaharijev Cink i Basarina Fama o biciklistima, ali to osamdesetih još nije išlo. Zato smo sa Sudbinom i komentarima toliko toga dobili.
Ja sam dobio Nagradu za književnu kritiku „Milan Bogdanović“ upravo za tekst o Sudbini i komentarima. Petnaest godina ranije, taman sam završio gimnaziju, pisao sam o Vavinom prvom romanu Put u Dvigrad koji i danas posebno volim. Velikić u Puli, Petković u Rovinju, a Gatalica u Piranu, tako je u Istri bila raspoređena srpska proza. Put u Dvigrad raste iz dvojstva Pirana i Portoroža, a potraga za umetnikom koji je oblikovao spomenik, kojem je uzor skulptura na centralnom trgu Pirana, i fina ironija u kojoj potraga završava, predstavili su srpskoj književnosti kako se mora gledati na veliku prošlost. Da se to razume još nismo spremni, pa će Petkovićevi romani tek biti ponovo čitani, u tom ironijskom ključu.
Senke na zidu pomerile su ceo niz poetičkih odlika još jedan korak unapred. Film, koji je od Vinavera do Pekića u scenariju, ali od Tokina do Brkice i Dače (Miodrag Vuković i David Albahari) igrao značajnu ulogu u srpskoj prozi, u Petkovićevoj prozi postao je na drugačiji način važan. Radoslav Petković je pomerio poetičku strategiju koja je u Slikama iz porodičnog albuma Meštrevića Mirka Kovača bila pikturalna, otvorio kinematografsku naraciju. Pre dva dana mi je vrsni filmolog Tomislav Šakić sa žarom u očima govorio kako je sa stanovišta kinematografije i uz pravo poznavanje tumačenja filma to izvanredna knjiga.
Zapise iz godine jagoda Vava nije hteo da preštampava. Kritikovao sam tu knjigu u mojim Vidicima, Vava se malo ljutio, podsećao me da sam valjda napravio sitan lapsus u jednom detalju kojeg se više ne sećam, ali ništa nije rekao. Docnije je jednom promrsio kroz bradu da sam bio u pravu. Nije mi nimalo stalo do toga, ukoliko i jesam, ali jeste da možda poneko razmisli i o tome šta će biti kada više ne bude kritike i ovakvih prakritičara koji su verno pratili i služili vrlini srpske proze. Gospoda današnji pisci koji su srećni što imaju pi-arove i misle da ono što se piše po koricama i dostavlja redakcijama, što se na engleskom zato i zove blbrb, nešto znači i ima smisla. NJima je dovoljno da ima marketinga, ali će videti jednoga dana šta su propustili zato što nisu poetički, kritički, strogo čitani. Sa naklonošću koja ne oprašta.
Vava posmatra grad
Čoveka, a čak je i kritičar čovek, u ovakvim časovima ne vuče samo ono što je poetički i književnoistorijski bitno. Koliko samo ima sitnih stvari, verovatno beznačajnih, o kojima bih voleo da nešto napišem, a znam da nije ni vreme ni mesto, i da nikoga ne može da zanima kako smo dok se još nismo ni upoznali, leta 1980. godine, sedeli u istom kafiću u Rovinju. Vava je posmatrao grad i prolaznike i video sam lepo kako gleda pisac. Dva sata je ispijao jednu kafu, uz dvadeset cigareta, povremeno rukom prelazio preko brade, nečujnu uzdahnuo ili odahnuo, a meni se sve činilo kako tog časa smišlja neku rečenicu narednog romana. Nikada mu nisam rekao da sam samo nedelju dana ranije u Dubrovniku zbog jedne lepe Austrijanke proveravao da li ono što piše u njegovom prvom romanu o slučajnim susretima u manjim priobalnim gradovima ima smisla i u vrevi Dubrovnika. Književnost ima više smisla nego što to i ljudi koji čitaju misle. Žeks, ali ne ovaj današnji, naravno, nego onaj iz Šuvareve Bijele knjige, Željko Simić, kojeg sam zvao Veliki DŽo, koji je voleo Petkovićevu prozu, bio je tog leta u Rovinju zbog tri prelepe najbolje drugarice. Život je toliko čudan da ću možda jednom nešto ispričati o tri studentkinje koje se nisu poznavale, ali su sve tri poznavale Vavu, koje su odabrale moj kurs i zajedno sedele na mojim časovima u Alternativnoj akademskoj obrazovnoj mreži, u koju me je odveo Zoran Milutinović, najbolji čovek na svetu i pravi prijatelj, koji je imao petlju da ode sa fakulteta kada su nas maltretirali da potpisujemo ugovore o imenovanju. Mika i ja smo, teška srca, poslednji, u pola osam, sami ostali na fakultetu i ipak progutali tu gorku, vrlo gorku pilulu. I danas osećam gađenje, nelagodu i stid. U Alternativnu akademsku obrazovnu mrežu sklanjali smo se u doba Miloševićeve vlasti. Jedna od studentkinja bila je pisac i dramaturg, jedna novinar i urednik, jedna savršen organizator kulturnih manifestacija i promoter. Kada se tome doda još jedna anegdota koju je prepričavao Predrag Marković, čovek vidi jednu drugačiju, baš zanimljivu sliku Radoslava Petkovića.
Izgubljeni deo kritike
Nije uopšte imalo smisla što ga nisu trpele neke njegove vršnjakinje i njihove malo starije drugarice, kritičarke i asistentkinje na fakultetu, pa su iskoristile svoj uticaj da moj tekst o Putu u Dvigrad, iako sam ga napisao na poziv glavnog urednika, prepolove. Kada sam glavnom uredniku objasnio da je meni i manje dovoljno da objavim rat, zauvek, do istrebljenja, i njemu i njima, promućurni pisac je ustuknuo i u narednom broju objavljen je deo koji je navodno bio izgubljen u štampariji, sa idiotskom napomenom kako je to „dopuna“ kritike. Neko iz redakcije bio je izbacio onaj deo u kojem se roman vrlo pozitivno ocenjuje, pa je to trebalo kako-tako zakrpiti a da se ne prizna nepočinstvo. Tako je to izgledalo u srpskoj književnosti i književnom životu krajem sedamdesetih. Tako su nas dočekali, sa tim se izborio Radoslav Petković svojom prozom.
Čudan je život, i čudne su redakcije. Eto, naravno da sam hteo da napišem ovih nekoliko redova, koji su noćas narasli preko svake mere, sve ovo samo izlazi iz mene, samo od sebe, gotovo da i ne mislim šta pišem. Hoću da to napišem za Sonju i Vreme, toliko sam devedesetih pisao za Vreme. Toliko godina smo se viđali i vrlo lepo slagali. Uprkos tome, i uprkos tome što sam lepo u redakciji bivao i sa Žaretom, i sa Teofilom, sa kojim sam i polemisao i nismo na književnost gledali istim očima, pomalo sa Filipom i još ponekim, nakon što je Slobodan otišao iz redakcije, nikada više me niko nije pozvao iz Vremena. Ni stari poznanici ni drugari, ni novi ljudi, ni na koktel za Novu godinu ili godišnjicu Vremena, apsolutno niko nikada do juče, sada je već prošla ponoć. A ipak smo tih devedesetih bili zajedno, što osobe sitnijeg mentalnog profila, koji u nemoćnom besu vole da me opanjkavaju, tišti. Kako da priznaju i uzmu u obzir da sam tu deceniju proveo između Naše Borbe, Vremena i Demokratije? Ne mogu oni to da shvate, kao ni to da sam dvehiljadite nazvao demokrntija, u šta su se naši snovi i pretvorili. Da mi i to priznaju, pa i ono sve što tih godina nisam hteo, ne bi znali kako da mi prigovare. A ja prihvatam samo jedan ozbiljan prigovor: previše sam voleo srpsku književnost, previše za jedan običan život kritičara i profesora. Sve ostalo su, kako je jednom rekao Pol de Man, omaške.
Petnaest godina
I nije to sve sa Vavom, još jednom će sudbina nešto zahtevati. Posle raspada zemlje, bilo je i ideja da se istražuju pisci, Matvejević je hteo baš da im se sudi. Ipak mi Matvejević, inače slavan polemičar, nikada nije odgovorio na tekst koji sam zbog toga što je on predlagao napisao. Nije mi niko odgovorio ni na to što sam napisao zašto Vavu posle pada demokrata, kada su hteli da ga istražuju i pritvaraju, treba da ostave na miru. Bilo je i toga dvehiljaditih. I tako ide život, ali književnost ostaje. Vavin život je išao u takvim oscilacijama, bilo je više uspona i padova između redakcije časopisa Književna kritika, Andrićeve zadužbine, Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu. Ali imao je i školske drugove, i braću, da brinu o njemu. Zakoni detinjstva i odrastanja, ili akacijske bliskosti, srodnosti pisanja i lepote reči, sve to ljude okuplja i povezuje.
Između dva njegova velika romana do Savršenog sećanja na smrt, čiji naslov u ovom času odjekuje drugačije, prošlo je petnaest godina u kojima su zbirka priča i pet knjiga ogleda. Neosporni ugled, ali i neka distantnost, tako je Vava trajao. Još petnaest godina iščekivali smo završni udarac i još neki veliki roman, kojeg nije bilo. Ne mora čovek uvek posle svoje velike knjige ni da piše, ni da niže druga dela. A Savršeno sećanje na smrt vredi opet uzeti u ruke, mada je to knjiga koja traži drugačije vreme i drugu vrstu usredsređenosti i poverenja u sporost pripovedanja. Pa ipak, taj pad Konstantinopolja, to je veliko pitanje za nas i tu je veliki dijalog pre svega Pavića, Gorana Petrovića i Radoslava Petkovića.
Tamo gde su Goran i David
Vava se selio u Pančevo, našao svoju sreću i prešao u Novi Sad. Draga Vladislava, prijateljice, primi moje saučešće. Hvala što si pazila na pisca, tvog Vavu, uvek čujem onaj ton sa kojim si govorila Vava. Lepo je to, samo nam to i ostaje.
Sad je Vava negde drugde, nigde osim u nama, tamo gde je Goran već skoro celu godinu, David godinu i po. Tako ćemo mi svi, jedan po jedan, ako je moguće bez žurbe, uz onoliko otezanja i oklevanja koliko smognemo života u sebi, u taj ponor što se otvorio i guta prvo najbolje. I ne žuri nam se, koliko god da će nam nedostajati oni koji odoše. Uostalom, smrt će doći, pre ili kasnije, nikada mnogo kasnije, nikada dovoljno kasno, da umiri sve što mrda ovim svetom, nikoga nismo nadživeli, osim za zanemarljivo kratak tren kako je pisao u pretposlednjem pasusu Sudbine i komentara, gde valja spoznati istinu sveta, svoju najdublju istinu. Tako se na pitanje o ispunjavanju sudbine, koje je postavljeno na početku romana, već u prvim rečenicama, daje rezak, rezolutan odgovor. Težak koliko je teška ne samo sudbina svakog posebnog čoveka, već i celog naroda kojem pripada. Najteže je svojoj sudbini reći ne. To je poslednja reč romana, to ne, na onom mestu gde kada ima lične i istorijske sreće stoji meko, francusko da koje se kaže životu.
Umro je David i Srbija se lepo, sa uzbuđenjem i žalošću, oprostila od njega. Onda smo ispratili Gorana, još je bilo dovoljno snage da se tuguje. Kada je Milenko Pajović nad kovčegom čitao odeljak Lepa smrt iz Goranovog Papira, odlomak koji je Goran cele godine na promocijama čitao, pa sam ga tako desetak puta slušao sedeći pored njega (Moje ime je malo iz Opsade slušao sam valjda trideset sedam, ili trideset osam puta i sve bih dao da to opet čujem uživo), saznao sam zašto ljudi jecaju. Otišli su Dragan Đorđević i Igor Kolarov, Bora Adašević i Zoran Pešić Sigma, koji se upravo starao da se obnovi sećanje na Slavišu Nikolina Živkovića, koji je umro skroz premlad. Ponestaje suza dok ovako odlazimo jedan po jedan.
Da trajemo i starimo
A Vladi su letos čeprkali po srcu, kao ranije Savi i Laslu. Velikić ima rez na vratu kao da ga je klao nevešt Turčin, karotide od dobrog sira i vina, kako sam kaže. Draganu su izvadili bubreg, Dejanov samo operisali, već je stigao i Peđa da izbacuje pesak. Mika ima novi kuk, ja sam u času kada me je dostigla vest o Vavinoj smrti snimao koleno na magnetnoj rezonanci. Bas se odavno šalio, sav iskrivljen zbog diskopatije, da su to, kaže on, autolimarski problemi. Ali danas mi, dok smo svi potreseni zbog Vave, kažu da je Mileta prebačen na drugo odeljenje…
Mogao bi, Gospode, baš kao da stvarno postojiš, malo i da nas ostaviš na miru da trajemo i starimo. Veruj mi, nećemo ti biti laki ni tamo, ako te ima i ako te nekim čudom tamo zateknemo. Pobrao si devedesetih najbolje, jednog za drugim, Kiša i Pekića, Bulatovića i Selenića, Popu i Lalića. Mali smo mi, pusti nas na miru da mislimo kako je književnost velika i važna i da se polako, onako kako treba u starosti, gasimo. Šta sad ovo znači, ima li to opet neku sudbinsku, zloslutnu težinu da bereš pisce, kao da nema dovoljno odvratnih ratova i mučnih smrti? Zato sudbini treba reći ne, pa makar pred licem smrti. Ne možeš u svemu uspeti, ali nemoj slučajno da sam čuo ove zime, koja dolazi, da još neko krene na taj put i siđe sa pozornice života, da se na nju nikada niše ne vrati. Nikagda, kako je napisao veliki Crnjanski.
Dis je stric Vavinog oca
Hoće to što ne treba, bude toga i sa kritičarima. LJubomir Nedić je imao četrdeset četiri, Svetislav Vulović četrdeset pet; Zoran Mišić je imao pedeset pet, Dimitrije Bogdanović pedeset šest godina. Kad pomisliš kako niko ne može da se meri sa Skerlićem koji je imao trideset sedam kada je stigao smrtni čas, ispostavi se da je već na samom početku tog niza tačno toliko imao i Georgije Magarašević. I zato resko, tvrdo ne.
Dis je takođe imao trideset sedam, a Dis je stric Vavinog oca. Ima još književnih porodica, poput Ilića, ili onih manjih, poput Livada, Velmar Jankovića ili Bjelogrlić (Goldsvorti), ali da jedna porodica dâ Vladislava Petkovića Disa i unuka Radoslava Vavu Petkovića, to je već čudo svoje vrste u celoj Evropi.
Radoslav Petković je svoje bolesti teglio i trajao onoliko koliko je bilo književnosti u njemu. A bilo je odlične književnosti, i sada nam ostaje savršeno sećanje na smrt, taj roman, da ponovim, još nije kako valja pročitan. Ima u njemu nešto teško, što zastaje i pruža otpor, i to nije ništa čudno. Taj otpor do granice dosade je zapravo poetičko rešenje za ono što se inače ne može reći o Vizantiji i padu Konstantinopolja, i za ono što mi o tome ne želimo da znamo.
Zbogom, stari druže. Neka ti je laka zemlja što prima i najbolje srpske pisce u sebe. Napisao si odlične romane, priče i eseje. Šta čovek može više od toga nego da ispuni književnu sudbinu i komentare.
Sada je tri posle ponoći. Pišem od deset kao da se ispovedam, i ovo neće da stane, kao što se sve uvek nastavlja dok ne dođu smrt i komentari.
Aleksandar Jerkov
