Piše: Miodrag Vuković
(O)tužna farsa u tri prikazanja; pita od govana, ma dinstanih u cukru
Lica:
Jovanka Kostić
Miodrag Vuković
Mileusnić
Paraušić
J. Dž.
(U jednom gradu ko zna kom)
PRIKAZANjE PRVO
Stanica, klupa, fenjer, javni časovnik
Paraušić i Mileusnić čitaju „Čarobnog strelca iz Valdoste“ paralelno, naglas naizmenično s osećajem. Na ivici klupe
Jovanka Kostić. Scenom nervozno šeta J. Dž., na glavi mu kapa francuzica, vitlajući štapom. Iz bifea dopiru muški glasovi koji pevaju: od Nikšića do pilane đeteline povaljane, oj đevojko iz Rubeža među noge stisla ježa, u broćancu trista čuda otkinuše momku muda, oj Marijo Vukotina svrbi li te pukotina, igrala se đeca kod ovaca u glavici više studenaca koliko su đeca bila luda ukrkala i kurac i muda itd, itd.
OFF: Voz iz Danilovgrada stiže tačno na vreme, u 16 časova i 32 minuta. Kiša, začudo, ne pada. Po izlasku malobrojnih putnika, među kojima se isticala ovdašnja apotekarka, vlada tišina koju samo potvrđuju daleko huktanje manevarki, šum vode koja ističe iz obližnje česme i hrkanje šefa stanice u kancelariji na spratu.
PARAUŠIĆ: Na horizontu se pojavilo sunce i počelo da šalje svoje sjajne snopove svetlosti u Front strit. Zdrava, jedra devojka pogleda ga razrogačenim očima.
MILEUSNIĆ: Devojka izgubi svest. Tad je već metak šišao prema njemu. On ispruži levicu da dohvati revolver na desnom boku.
PARAUŠIĆ: Mada je šerifova kancelarija bila dosta udaljena od Fišerove radnje, oštrom uhu čoveka iz Misurija nije promaklo da se baš tamo nešto događa.
MILEUSNIĆ: Na nekoliko koraka ispred sebe on ugleda jednog visokog čoveka koji mu je zatvorio put. Banditova ruka u roku od dva minuta po treći put polete ka revolveru.
PARAUŠIĆ: Ali bandit Vilson nije bio čovek koji je mogao da savlada Vajata Erpa. Brzo kao munja pade levica čuvara zakona na revolversku dršku.
MILEUSNIĆ: Vilson ostade da stoji kao ukopan i pogled njegovih zakrvavljenih očiju nije se odvajao od maršala. Taj čovek je bio Vajat Erp! To saznanje ga je paralisalo, i kad je konačno uspeo da dođe sebi maršal je stajao pred njim.
PARAUŠIĆ: Igra Peri Vilsona je bila završena. Iako je bio vrlo mlad, iza sebe je imao vrlo mračan život, pun bede i neuspeha, život koji je izazivao jezu.
MILEUSNIĆ: On je bio lopov i skitnica, čovek koji se nije pošteno probijao kroz život već krađama i drugim nepoštenim delima.
PARAUŠIĆ: Prošao je kroz više od dvadeset gradova i nikada nije bio uhvaćen na delu kad je krao. Što je pritom pao kao žrtva jedan čovek bilo je više nego žalosno. Na suđenju se pojaviše četiri zakleta svedoka i sedi sudija Osvin Tilbi je već nakon sedamnaest minuta doneo presudu.
JOVANKA KOSTIĆ: Neki predmet će se naći u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, pa ćete posumnjati u nečiju dobronamernost.
MILEUSNIĆ: Ona zastade pred maršalom i pogleda ga upitno. U svojoj velikoj, koščatoj i preplanuloj ruci Vajat oseti njenu nežnu, kao od slonovače ruku.
PARAUŠIĆ: Osim toga, kad je nekoliko godina ranije u velikoj nesreći izgubio ženu, on je poverovao da je sa njom umrla i njegova ljubavna sreća. Bio je impozantne visine, imao je vrlo izražajno lice lepih crta i tihu, mirnu narav, što je posebno bilo privlačno za mnoge žene.
MILEUSNIĆ: Bilo je tu još nešto što se teško moglo izraziti rečima. Niko nije mogao da nasluti da je u svom srcu gajila besmrtnu ljubav za Vajata Erpa. Izgleda neshvatljivo da je i njena ljubav ostala neuslišena. Ali nije jednostavno ući u srž tih stvari…
PARAUŠIĆ: Ja verujem da su ljudi koji su osvetlili Vajatov život i pisali o njemu, nisu varali kad su pretpostavili da je ovaj čuvar zakona bio zaista bojažljiv i vrlo uzdržan čovek. Možda je tačna pretpostavka kalifornijskog pisca biografija Rokvel Tirsa da se Vajat Erp nije mogao odlučiti za jednu od ove dve žene koje su mu nešto značile u životu.
MILEUSNIĆ: Ona je imala nešto u sebi što je privlačilo kao magnet. Zato je pokušao brzo da prođe ali ga je njen pogled privukao u mestu. Vajat sigurno nije mislio u tom trenutku da će se u njegovom životu uskoro desiti nešto presudno.
JOVANKA KOSTIĆ: Pokušajte da se ne opterećujete stvarima na koje ne možete da utičete.
PARAUŠIĆ: Dok Holidej je čitao knjigu, sedeći za sekreterom, skupocenim komadom nameštaja koji je pronašao u jednoj staroj kući u St. Luisu i preneo ga u Dodž Siti. Sve što je zračilo iz te knjige na neki način moralo ga je fascinirati jer inače je sigurno ne bi godinama nosio sa sobom i uvek iznova čitao.
MILEUSNIĆ: On je znao koliko je Holidej voleo da puši svoje duge ruske cigarete koje su izuzetno bile punjene svetlim egipatskim duvanom. Vajat mu priđe, podiže obe ruke u nekom gotovo očajničkom gestu i uhvati prijatelja za mišice. – Dok, ja… strašno mi je… pošao sam ka regalu da pogledam koje knjige imate, vi znate da ja to uvek činim… pogled mi pade na cedulju… mislim na pismo vašeg oca.
PARAUŠIĆ: Znači, smrt voljene majke je bila uzrok što je izgledao tako loše, tako jadno. Da li je našao utehe u knjizi Meri Beker Edi?
MILEUSNIĆ: Taj deo grada je sve više bio na rđavom glasu, čemu su na kraju krajeva doprineli i braća Šaris, koji su vodili poreklo od jedne mnogobrojne porodice i koji su svojim nasiljem ubrzo postali ozloglašeni u gradu.
PARAUŠIĆ: Kuća je odjekivala od dečje cike, a iz kuhinje je dopirao miris prženog pirinča. On baci pogled u kapiju dvorišta i ugleda neku senku koja je padala na ulicu.
MILEUSNIĆ: Ali prisustvo slavnog čuvara zakona Vajata Erpa ulilo mu je hrabrost. On neočekivano koraknu napred i udari opasnog Vorena šakom u lice. Strahovit udarac u vita rebra oduze mu dah.
JOVANKA KOSTIĆ: Već pet dana pijem sirup protiv kašlja, aspirine, pre spavanja po dva s čajem. Ipak, dugo ne mogu da zaspim, jer kroz tanke zidove prodiru zvuci neke stalne, uporne svađe.
PARAUŠIĆ: U prostoriji su zaista svi predmeti bili prekriveni prašinom debelom kao prst. Vajat priđe prozoru, spusti prašnjavu roletnu i podiže čitave oblake prašine. U kancelariji je zavladala tišina.
MILEUSNIĆ: Čovek iz Misurija je uvek nastojao da služi zakonu, a na borbu se odlučivao samo onda kad je ona bila poslednje sredstvo da postigne cilj.
PARAUŠIĆ: Košulja mu je bila raskopčana na grudima i njegova kosmata prsa su pružala vrlo neprijatnu sliku. Pri tom su mu se videli samo donji zubi što je još više pojačalo životinjski izgled.
MILEUSNIĆ: Čovek iz Misurija je znao sve načine kako fer tako i nefer borbe, kakve su se upražnjavale u toj zemlji.
PARAUŠIĆ: Čovek iz Misurija ubaci novčić u muzički automat i on zacvile tužno. Ona je delovala neuredno, a na licu su joj se videli tragovi uživanja alkohola. Taj Bilok je izgleda bio pravi pacov.
MILEUSNIĆ: Ali on nije bio dorastao čarobnom strelcu iz Valdoste.
J. Dž.: Sasvim zadovoljavajući spolni život može se ostvariti samo u dugotrajnoj seksualnoj zajednici, u braku.
PRIKAZANjE DRUGO
Park, klupa, svetiljka, Jovanka Kostić i J. Dž. S tranzistora dopiru glasovi Net King Kola, Perija Koma, Dina Martina… Iva Robića i Tihomira Petrovića
OFF: Od deset do jedanaest izlagao sam se maltretiranju u tramvaju, vozeći se do svog omiljenog parka. Ako ne bi bilo milicije u blizini, legao bih na klupu, sklopio ruke nad prsima, odabrao neku nepomičnu tačku, gore, ne mnogo visoko, i fiksirao je deset minuta, ne misleći ni na šta, potpuno prazne glave, ali ne gubeći iz vida dotičnu tačku ni za trenutak. Ako me ne bi prekinuo kakav milicajac – što se često događalo – bio bih potom sasvim odmoran i spreman na najjaču psihofizičku koncentraciju.
JOVANKA KOSTIĆ (u mobilni telefon, kao i dalje): Pogrešno je mišljenje, draga moja, da se noževi peru samo u vreloj vodi. Međutim, od vrele vode noževi otupe. Zato je noževe najbolje prati u mlakoj vodi.
J. Dž. (dok govori nežnom strašću fetišiste stalno vitla štapom, i dalje): Žensko rublje, iako se ne vidi ispod vanjske odjeće, treba da je kvalitetno i ukusno. Grudnjaka ima više vrsti; najviše se nose do struka ili samo ispod grudi. Oni do struka mnogo su praktičniji, osobito za punije i nešto starije žene, jer dobro stegnu struk te drže želudac. Na dugom grudnjaku obično je stražnji dio od lasteks-gume, i to omogućava slobodno kretanje. Naramenice na leđima također su izrađene od uske gume pa ni one ne stežu grudi. Upotrebljava li žena dugi grudnjak, nepotreban je kombine, koji ionako danas izlazi iz mode. Grudnjak do struka omogućuje ispravno držanje tijela. Moderni grudnjaci nemaju riblje kosti pa se mnogo lakše peru i nose. Posljednjih godina sve se više nose haljine s velikim izrezima, a uz njih valja upotrebljavati grudnjak bez naramenica. Ima ih više vrsti. Kratki su prikladni samo za malene grudi i vrlo vitke žene. Za punije grudi valja upotrebljavati grudnjak do struka. Izrađuje se od lagane najlon-čipke i s umetnutim dijelovima od lasteks- gume. Za jako široke haljine nose se specijalni grudnjaci koji sežu oko deset centimetara preko struka.
JOVANKA KOSTIĆ: Za zaustavljanje krvi, draga moja, na manjim posekotinama upotrebljavajte limunov sok. Kod krvavljenja nosa, krvavljenje će prestati, ukoliko je neznatnije, ako se u nos ušmrkne malo razblaženog soka od limuna ili slane vode.
J. Dž.: Steznik je isto tako važna nošnja kao i grudnjak jer zajedno čine cjelinu. Steznik drži bokove i struk zajedno s grudnjakom. Steznik se pravi od tanke lasteks-gume bez riblje kosti. Lasteks-steznik dobro stisne i trbuh, liječnički je ustanovljeno da je to za ženu potrebno i zdravo. Steznik je topao i isto je ugodna nošnja zimi. Ljeti se nosi porozan steznik izrađen od lasteksa. Steznik-gaćice su mnogo praktičnije od običnog steznika jer ne stisnu stražnji dio tijela nego samo trbuh. Na takvom stezniku pričvršćen je i privjesak za čarape pa nisu potrebne nikakve druge gaćice. Princes-steznik je u jednom dijelu i žena se u njemu osjeća kao u oklopu. Nikad ne stisne struk kao dvodijelni steznik (posebno je grudnjak do struka a posebno steznik-gaćice). Osim toga, dvodijelni steznik se lakše pere i nema ribljih kostiju, kao što to mora imati steznik u jednom dijelu. Steznik za struk se posebno izrađuje i naglašava samo struk. Izrađuje se od veoma čvrste lasteks-gume i širok je oko dvadeset centimetara; doseže ispod grudi i ispod struka. Nose ga obično žene koje gotovo nemaju grudi ni razvijene bokove a željele bi da im se struk ističe.
JOVANKA KOSTIĆ: I kod kijavice, draga moja, pomaže često ušmrkivanje mlake vode u kojoj je rastvoreno nešto kuhinjske soli. Najbolje je oprati premorene noge u mlakoj slanoj vodi, pa ih potom dobro izmasirati alkoholom ili kolonskom vodom. Da bi vam zubi bili beli, reci tvojima, perite ih dva puta nedeljno sodom bikarbonom.
J. Dž.: U svijetu se sve manje nosi kombine; žene nose samo grudnjak do struka ili lasteks-gaćice. Kombinei se izrađuju od sintetskih tkanina najlona, rajona i orlona. Ukrašeni su obično najlon-čipkama. Lijepi su plisirani kombinei od tanke najlon-tkanine. Plise je trajan i ne oštećuje se prilikom pranja.
JOVANKA KOSTIĆ: A znate li, dragi moj, zašto ostrige prelivamo sokom od limuna pre nego što ih progutamo? Ne samo zbog posebnog limunovog ukusa nego i zbog toga što je limun ubica bacila kojih ima, naravno, i u morskoj vodi. Ubija bacile tifusa, kolere i dizenterije. No, to nije sve. Limun se preporučuje onima koji imaju bolesne kosti i jetru, odlično je sredstvo za ispiranje grla a veoma je delotvoran i u izbacivanju glista iz organizma. Rastvara masne materije, pa mlađim ženama koje imaju masnu kosu popravlja ten, a sprečava i stvaranje bora.
J. Dž.: Podsuknja je poseban i još uvijek veoma moderan dio donjeg rublja. Uglavnom se nosi ispod ljetnjih haljina koje su široko krojene. Osobito je vole mlade djevojke. Podsuknje se izrađuju od najlon-tkanina i ima ih raznih vrsti. Jedne su malo manje bogate a druge opet veoma bogate i rađene od krute najlon-tkanine. Neke žene nose posve uske podsuknje u obliku kombinea. To je za one žene koje nose grudnjak do struka a haljina im je prozirna; izrađuju se od tanke najlon-tkanine a na rubu obično imaju širok rub od plisirane tkanine i čipke. U struku su pričvršćene gumilastikom. Najčešće su iste boje kao i gaćice.
JOVANKA KOSTIĆ: Američki estetski hirurzi, moja sestro, predlažu novi metod za uklanjanje podvaljka koji je mnogo efikasniji i manje bolan od liposukcije, a riječ je o lastišu koji je fiksiran za uši i prolazi ispod vilice. Lastiš unet hirurškim putem zateže podvaljak do čijeg je opuštanja došlo zbog godina ili zbog debljine. Prema rečima hirurga Kita Laferjera, ova tehnika će omogućiti da se znatno poboljšaju mogućnosti uklanjanja nekih efekata starenja. Njom se takođe izbegava svaki rizik da se ošteti neki nerv, a osim toga lako je ponoviti operaciju jednostavnim zatezanjem lastiša kad se podvaljak ponovo opusti.
J. Dž.: Klasične gaćice također polako izlaze iz mode i nadomještaju ih lasteks-steznik gaćice, koje se danas kod nas i u svijetu izrađuju od tanke najlon-tkanine. Ima ih vrlo kratkih i prozirnih koje čine lijepu garnituru s kombineom i spavaćom košuljom. Obično se izrađuju sa širokom čipkom ili drugim ukrasom. Zimi se nose gaćice od vune ili orlon-sintetske tkanine, koja je tanka ali topla. Tople zimske gaćice izrađuju se i od lagane rastezljive tkanine, koja je veoma topla a tako tanka da ne čini ženu debljom. Ima i zimskih lasteks-gaćica; veoma su tanke i tople a ujedno stegnu tijelo i zato se sve češće nose. Lasteks za ljeto izrađen je od prozirne gume koja je veoma porozna.
JOVANKA KOSTIĆ: Nije retko da nas neko iznenadi svojim dolaskom. Takav dolazak u svakom slučaju remeti plan rada, ali nikako se ne sme pokazati da nam je takva poseta „teško pala“. Naprotiv, treba pokazati maksimalnu snalažljivost i poslužiti gosta onim što se nađe pri ruci, u kući. Uopšte, treba usvojiti jedan princip: da vam bude manje važno šta je u takvim prilikama izneto, a mnogo važnije način na koji je ono što ste imali ponuđeno. Gost treba da ode sa osećanjem da mu je sve pruženo od srca i iskreno.
J. Dž.: Sanjam u crnobijelom i ne sjećam se snova. Samo se sjećam sinoćnjeg sna. Sanjao sam…
PRIKAZANjE TREĆE
Soba, krevet, u njemu Miodrag Vuković u ukopnoj robi, ovlaš prekriven čaršavom, stolice, sede Jovanka Kostić, Mileusnić, Paraušić i J. Dž., nisko gola slaba sijalica. Tišina.
OFF: Seo sam pored prozora i posmatrao gorostasne planine, meandre reke kroz guste vrbake, sitne crvene krovove kuća u prigradskim naseljima, dvorište i prozor u dvorište kuće prekoputa. Ispružio sam noge, klizao leđima britkim bridom naslona stolice, gledao u oknu kako znoj curi niz moje slepoočnice, čelom, obrazima, niz nos. Posmatrao sam, u oknu, Jovanku kako hoda po sobi, kako ulazi i izlazi, kako čisti pajalicom prašinu s ramova slika, pomerao sam okno i pratio svaki njen pokret. Staklo nije ravno, njeno telo se lomilo, razlivalo, sužavalo u vitkost, shvatih da mi je žena, da smo venčani već dugo vremena, što joj i rekoh.
MIODRAG VUKOVIĆ: Vaj! Sada plaćam ceh nebudnosti i prepuštanju. Moje patnje u ovim trenucima niko ne može ni zamisliti. Svest o laganom ali neumitnom nestajanju moje stvaralačke moći, iščezavanju svega onoga što me je izdvajalo iz sive mase na ulicama ne samo ovog grada čini me sve nesrećnijim.
MIODRAG VUKOVIĆ (čita): Govorim tiho, osećajući kako mi se glas kida, prelazi u šištanje i opet artikuliše u suglasnike i samoglasnike, sve tiši. Umirem već dve nedelje. Proces je počeo 15. decembra, kada sam sreo četvoricu ljudi čija imena ni sad ne želim da spomenem. Posle žestoke svađe – svađa je, čak u jednom momentu zapretila tučom – ostadoh sam na suvom snegu, pod uličnom svetiljkom.
MIODRAG VUKOVIĆ: Sada je mrak i tama bića nastupa stanje čistog duha dolazi vreme patetike i povratka sećam se bolesti koje učiniše moje ime slavnim ženo moja verna pratiteljko daj im nade dok se konačno kida konopac rasplićući se u tanke niti ne plačite moji prijatelji moje jedine uzdanice nadam se da nećete vratiti moje dugove naročito da ćete voditi računa o mojoj deci mojim pesmama deci mojih noći i mojih žena ne dajte ni pare Jovanu Raspopoviću videću ih konačno znam skupljene u jato majčice otvori mi oči.
PARAUŠIĆ: Pedeset šeste ili pedeset sedme, nisam siguran, u Petrovićima, Vilusima, Vraćenovićima i Trubjeli javila se bolest čiji su glavni simptomi bili kočenje vrata, zakrečenje jezika, sušenje pljuvačke, bol u preponama i drhtanje ruku. Ja sam tada govorio da je ova boljka posledica prekomerne upotrebe alkohola i čestih pojava sodomije među omladinom, čak sam tvrdio da je to zarazno oboljenje koje će se uskoro proširiti svud okolo, a i šire, ali niko me nije slušao. Kada sam, na jednoj javnoj tribini, pitao doktora Vanjeka šta misli o mom tumačenju uzroka i predlogu za lečenje te bolesti, on je ostao bez reči. Štaviše, sumnjam da je upravo on poveo kampanju protiv mene po Banjanima, inače kako drugačije objasniti to što tih godina uopšte nisam mogao da kupim dobre rakije ili hercegovačkog duvana, ili moje hapšenje 19. oktobra, mada neki vele da je Vanjek, pokajavši se, platio mog advokata.
J. Dž.: Inspiracija rijetko bira pravi trenutak za posjetu.
MIODRAG VUKOVIĆ (čita): Podigoh desnu ruku da provetrim pazuh, kojim me žacnu oštar bol. U istom trenutku, nešto me zasvrbe između butina i po mošnjama, te čučnuh, raskrečivši kolena. Žacnu me i pod levim pazuhom, te podigoh i levu ruku. Istovremeno, osetih golicanje u svim zglobovima, te iskrivih usta da ih pripremim za smeh.
MILEUSNIĆ: Šta mislite o Grinfeldovoj odbrani? Miodrag Vuković u onoj svojoj čuvenoj pesmi „Rastrojstvo hipofize“ tvrdi – mada ne zna da igra šah, verujem njegovoj dubinskoj analizi – da je Sicilijanska partija najsavršenija varijanta šahovske igre i da se okršaj za tablom s 64 polja koji njome započinje mora završiti pobedom onog igrača koji je bolje poznaje. On je i sada, dok umire, daleko najlucidniji duh u našem gradu. Sećam se da je šezdeset i sedme godine uspeo da ubedi jednog svog prijatelja da je oval jajeta leghornke savršen do te mere da služi kao matrica za krivuljare. Taj naš prijatelj, kad je istu tezu istim rečima dokazivao jednom visokom opštinskom činovniku, mislim da je to bio referent za prosvetu, kulturu i narodnu odbranu, bejaše tako konfuzan da ga, na insistiranje tog opštinara, proglasiše ludim. Još je u duševnoj bolnici. Njegova rodbina tvrdi da je u sanatorijumu za distrofičare, zbog čega ne želim da ga imenujem, mada ćete njegovo ime i sami, verovatno, pogoditi.
MIODRAG VUKOVIĆ (čita): Bilo je tačno dvadeset dva sata i pet minuta kad je naišao prvi prolaznik zatekavši me gotovo smrznutog pod svetiljkom koja žmirka, preteći da se ugasi. Nisam mogao da govorim. Prolaznik je imao ogromnu ortopedsku cipelu i štap. Vešto je balansirao gumenom kapicom štapa održavajući se uspravno po tankom i skliskom ledu. Stao je ispred mene, senka oboda šešira skrivala mu je lice. Osećao sam da su mu obrazi mesnati, da ima debele usne i baburast nos. Stajao je i glasno šmrktao, kratkim malim prstom leve ruke čistio je nosnice. Primetih gustu prljavštinu pod noktom na tom prstu. Taknu me kažiprstom desne ruke u oko i ja padoh na led. Kliznuh pršljenovima isturenim sredinom kičme po ledu i prevrnuh se nekoliko puta, osećajući kako se unutar moga tela lomi staklo.
PARAUŠIĆ: Takav je život. Ranije, znam, ovo nije moglo da se desi. Ljudi su bili otporniji. Živeli su u čistoj sredini. Udisali su čist vazduh, jeli oskudnu ali nezagađenu hranu, a ako bi se kakva bolest i pojavila lečili su se lekovitim travama, biljnim mešavinama i sokovima. Rane su vidali prirodnim oblozima i nikad se nisu mučili pred smrt. Ona je dolazila logično, bez telesnih ili duševnih patnji. Nije ni čudo što u našim krajevima, tada, nije bilo ni prave religije. Ona nije bila potrebna u jednom srećnom i zaokruženom svetu i religiozni običaji, tada upražnjavani, bili su više stvar navike i održavanja tradicionalnih oblika okupljanja, bolje rečeno, društvenog života. A kako je danas? Pogledajte ovog patnika, ovog čoveka koji umire na naše oči toliko vremena, pogledajte ga kako se živ raspada u strašnim mukama, kako mu meso truli i razlaže se u prah i gnjile čvorove. Pogledajte ga, nadu ovog grada i ne samo njega, kako umire danas, pred nama. Nije li upravo ovaj mučni kraj, čiji smo svi mi svedoci, slika savremene civilizacije i čoveka u njoj.
MIODRAG VUKOVIĆ (čita): Iz nosa mi je isticala gusta zelena tečnost. Kažiprst i mali prst desne ruke bili su mi ukrućeni i pravi, dok su ostali prsti bili zgrčeni. Malim prstom sam čistio uvo iz koga se cedila plava žitka masa. Kad bi se, retko, dešavalo da uvo ne curi, prst sam koristio za čišćenje nosa, jer su mi usta bila skorela od zgusnute pljuvačke koja se brzo suši i ka krajnicima bila sužena njenim talogom, tako da su teško propuštala vazduh ispunjen duvanskim mirisom i isparinama medikamenata.
MILEUSNIĆ: Otkad pije čaj od režnjeva proklijalog krompira oseća se veoma dobro. Istina, južni vetar škodi njenim nervima i tada sklanjam decu kod roditelja. Inače je nežna prema njima, izvanredna je majka.
JOVANKA KOSTIĆ: S proleća patim od raznoraznih alergija i tako sve do leta, do početka blagotvornog uticaja sunčevih zraka i pretvaranja cvetova u plodove.
MIODRAG VUKOVIĆ: Ne zaboravite nikad moju decu. U njih sam uložio sav svoj životni i stvaralački nemir, onu patnju koja krepi svojom porukom iskupljenja. Moja jedina želja je da, po mojoj smrti, budu sabrana u knjige i tako prenesu moju poruku svima.
PARAUŠIĆ: Zavapio je, pomozite, pod pazusima su mi se pojavili lišajevi koji nepodnošljivo svrbe. Preporučih mu da svako veče pre spavanja utrljava pastu od samlevenih trešnjinih peteljki i kalodonta s mirisom jagode radi izbegavanja reakcije, koja se, inače, često javlja na obolelim mestima.
MIODRAG VUKOVIĆ (čita): J. Dž. je sedeo za stolom i vitlao štapom. Njegova tri podvaljka su drhtala ubrzano i sitno. Moja supruga Jovanka Kostić je bila lako oslonjena o visoku kaljevu peć, tiha u polumraku sobe. Osetih iznenadni nalet nežnosti i okrenuh se na drugu stranu. Dugo sam plakao, ali nije bilo suza. Oči su mi bile suve, jedini telesni otvori bez izlučevina. Govorio sam tiho, jedva razumljivim glasom, zbog šištanja slabog i isprekidanog mlaza toplog vazduha oštrim ivicama napuklina isušenog dušnika.
MIODRAG VUKOVIĆ: Hvala vam, moji prijatelji. Svestan da umirem i da su ovo možda moje poslednje reči, u ovim za mene odsudnim trenucima posebno vam se zahvaljujem, što će, nadam se i Jovanka obelodaniti preko savezne štampe u zahvalnici, četrdeseti dan posle moje smrti. Želim da vam se zahvlim što ste svojom brigom i negom, svojim požrtvovanjem i prijateljstvom, osmislili i ove dane i noći moje užasne telesne i duševne patnje, što ste moje poslednje čase ispunili verom i što umirem svestan da broj mojih prijatelja, onih pravih, dokazuje da nisam uzalud živeo.
MIODRAG VUKOVIĆ (čita): Kad sam završio besedu, zagledah se potonji put u lica, u mesnate i masne slojeve na licu J. Dž. koji su prelivali jedan drugog i činili tog dobrodušnog i zaista dobronamernog čoveka naizgled bezosećajnim i samoživim, u isušen, sav od unutrašnjih uglova, profil moje supruge Jovanke Kostić, koja me je tokom bolesti usrdno i besprekorno negovala, menjala čaršafe i posude za urin i fekalije, u lice Jevrema Paraušića, koje se, iako sam tog čoveka bezobzirno izrabljivao, terao da mi čini razne usluge i, ponekad, čak, da mi vodi domaćinstvo, da svojim čitkim, lepim rukopisom prepisuje moje pesme pa i kraće prozne oglede, da svojim tankim oštrim jezikom lepi koverte u kojima sam plodove svoga rada slao izdavačima i redakcijama (koji me je svojom nemom usrdnošću podsticao da dam sve od sebe, pa i ono što inače ne bih mogao), gubilo u polumračnim visinama sobe izbrazdano sjajnim linijama suza, i kad sam s mukom okrenuo glavu ka mestu gde su se maločas nalazile krupne i zamagljene Mileusnićeve oči, ugledah mlečno i toplo svetlo bele kugle lustera.
MIODRAG VUKOVIĆ: Moja poruka ljudima mora do ljudi i dopreti. Kad se to desi neki ljudi će shvatiti s kim su živeli u istom gradu.
MILEUSNIĆ: Stani! Zar nećeš da prisustvuješ uzvišenom trenutku koji se približava, trenutku koga će se ovaj grad sećati dok postoji s pijetetom i dubokim uvažavanjem, ukoliko njegovi stanovnici mogu da osećaju bilo šta, makar i zavist?
MIODRAG VUKOVIĆ (čita): Tako ostadoh zagledan i, dok su nagle kretnje prisutnih i odsutnih ivicama mog gasećeg pogleda remetile savršenu oblinu mekog kruga svetlosti usporenim pokretima koji bi zastajali za trenutak da bi se odmah tiho razlili u svetlu koje je voda. Tako sam umro.
Miodrag Vuković, sam na sceni, u ukopnoj robi na krevetu, skrštenih ruku, mrtvac samo takav. Iza, lagano, po svim propisima, okuplja se ženski hor, u dugim belim haljinama. Miodrag Vuković ustaje, biva dirigent i daje intonaciju, te oštrim gestom diriguje. Horistkinje pevaju, himnički:
Oj nikšićka željezaro
Crne Gore ogledalo.
MIODRAG VUKOVIĆ (Cetinje, 1947 – Podgorica, 2013), pisac, novinar, publicista, studirao je književnost u Beogradu, radni vek proveo u podgoričkoj „Pobjedi“. Objavio je knjige: Krug, soba (kratke priče, 1978), Crtač stripova (poezija, 1983), Pozna ljubav Ane Frank (kratke priče, 1991), 24 (kratke priče, 1994), Mlaka voda (1998), U prolazu (novinski tekstovi, 2001), But Hill (pod pseudonimom Virgine Voolf; kratke priče, 2002), Nakon šutnje (2006), Sam među Ircima (izbor kratkih priča, priredio B. Koprivica, 2013).
Beogradski književni časopis, br. 46-47, 2017. godina 5
