Kuda li me to vode? Ne znam zasigurno!
Nikad se ne vraća onaj ko ide ovim drumom.
Huan Ruis iz Ite
Priča o smrti Tomasa Bernharda za mene počinje sredinom decembra 1988. Iz Beča mi telefonira novinarka Krista Flajšman i kaže da je „gospodin Bernhard” u Toremolinosu i da želi da zna da li bih hteo da ga intervjuišem. Daje mi broj njegovog hotela i broj njegove sobe i kaže da ga nazovem. Iznenađuje me čak i to što se Bernhard seća mog imena, jer jedini put kad sam mu pisao (predlažući mu nekoliko španskih naslova za prevod Gubitnika), nije mi odgovorio, a dobro mi je poznato kako je škrta zahvalnost koju po njemu zaslužuju i prevod i prevodioci.
Zovem hotel Barakuda u Toremolinosu i razgovaram s Bernhardom koji se trenutno pokazuje kao najvaspitanija osoba koju čovek može da zamisli. Kaže mi da će tamo provesti nekoliko meseci, da želi da daje izjave, ali ni slučajno austrijskoj štampi, i da bi mnogo voleo da priča sa mnom. Pitam ga kakvu bi vrstu intervjua želeo (fotografi?, kamere?). „Dođite ovde i videćemo šta će da ispadne.” Zakazujemo za posle Božića, datum je 10. januar. Početkom tog meseca, vrativši se s kratkog putovanja, u Madridu zatičem poruku izdavačke kuće „Zurkamp” po kojoj je gospodin Bernhard veoma oboleo te je morao hitno da se vrati u Austriju.
Ujutro 17. februara zovu me iz „El Paisa”, Tomas Bernhard se ubio i žele da napišem kolumnu. Pitam koliko imam vremena i vele da raspolažem sa tri sata. Pišem bilo šta za dva časa i diktiram tekst telefonom. Jedino mi se dopada naslov: „Konačno”… Konačno se dogodilo ono čega smo se svi plašili, ono što su mnogi tražili da Bernhard učini kako bi verovali u njegovu književnost punu očajanja. Posle podne, još jedan poziv iz redakcije: Tomas Bernhard se nije ubio. Da li biste mogli da prepravite tekst?
Tomas Bernhard umro je 12. februara 1989, oko sedam ujutro, u svom stanu u Gmundenu (Lerhenfeldgase 11). U poluuzdignutom položaju (već neko vreme se gušio kada bi bio ispružen) i sa čašom soka od grožđa (iz njegovog vinograda) u ruci. Do poslednjeg trenutka s njim je bio njegov brat i lekar opšte prakse, Peter Fabjan, s kim je pričao gotovo cele noći.
Po sopstvenoj želji, sahranjen je na groblju Grincing u Beču, u najvećoj intimnosti (ispratili su ga sestra, brat i Emil Fabjan) i tek tada je obznanjena vest o njegovoj smrti, koja je odjeknula štampom mnogih zemalja. U Španiji je objavljeno mnoštvo dezinformacija: da se ubio, da je umro u najvećoj samoći, u svojoj seoskoj kući u okolini Beča (od kojeg je Gmunden udaljen 233 kilometra), da je koji dan ranije bio u Benidormu… Ali, osećanja su istinska: „Tomas Bernhard, pobeđena lucidnost” (Havijer Alfaja), „Još jedno posečeno stablo” (Feliks de Asua), „Smrt muzičara” (Alehandro Gandara), „Sin Salcburga” (Rafael Konte), „Ozbiljno neugodan pisac” (Robert Saladrigas), „Protiv gluposti” (Đordi Ljovet), „Umro je Bernhard, poslednji buntovnik” (Huan Pedro Kinjonero)… Objavljeni su i mnogi drugi tekstovi.
Da smo bolje poznavali Bernharda, odmah bismo znali da se on ne bi ubio, koliko god samoubistvo bilo uvek aktuelna tema unutar njegovog opusa. Baš zato je Bernhard isuviše voleo život. A jeste izvesno da je bio opsednut samoubistvom… Zar je i moglo da bude drugačije, s obzirom na to da je bio toliki Austrijanac? (Postoji fraza po kojoj u Austriji nacionalni sport broj jedan nije skijanje, nego samoubistvo.) Međutim, Bernhard, koji je osuđivao društvenu osudu suicida, odbacio ga je iz razloga koji ga približavaju Šopenhaueru i u isti mah ga udaljavaju od njegovog omiljenog filozofa.
Uzrok počinje impresivnom statistikom suicida 1975. godine u landu Salcburga. Bernhard govori kako mu je, „zatvorenom” u nacionalsocijalističkom internatu od sopstvene trinaeste godine, početna misao bila da sebi oduzme život. U „prostoriji cipela”, gde je vežbao violinu, „već drugi dan pokušava sa tregerima, ali još jednom odustaje i vraća se vežbi violine”. Kasnije priča o drugim pokušajima: „Stvarno je u prostoriji cipela mnogo puta pokušao da se ubije, ali nijednom nije otišao predaleko, manipulisanje užetom i tregerima i stotine pokušaja sa brojnim kukama po zidovima prostorije cipela uvek bi se u odlučujućem i spasonosnom momentu prekinuli sami od sebe, ali i od njega samog, putem najsvesnijeg sviranja violine, putem sasvim svesnog prekida misli o samoubistvu i sasvim svesne koncentracije na mogućnosti violine, koje su ga svaki put sve više fascinirale, violine.” (Naravno, ove „stotine pokušaja” treba tumačiti kao retoričko preterivanje.)
Međutim, Bernhardova biografija beleži ranije pokušaje samoubistva, od kojih su neki bili i ozbiljni. U svom drugom razgovoru sa novinarom Andreom Milerom, Bernhard kaže da je, kao dečak, sa sedam-osam godina, hteo da se obesi, ali uže je puklo; bez sumnje je reč o onom pokušaju koji opisuje u romanu Dete („Prvi put sam pomislio da se ubijem”). I da je, kao desetogodišnjak, u Traunštajnu, tokom šetnje sa dedom počeo da guta, jednu za drugom, tablete za spavanje, što ga je na nekoliko dana smestilo u krevet. „Samo za ljubav mog dede nisam se ubio u detinjstvu”; njegov deda Johanes Frojmbihler hladno beleži u svom dnevniku pokušaj unukovog suicida avgusta 1945.
Kada ga Miler pita da li i dalje razmišlja o samoubistvu, Bernhard odgovara: „Misao je uvek tu. Ali nema pokušaja, bar ne za sada./ Zašto ne?/ Zbog radoznalosti, mislim, zbog čiste radoznalosti. Mislim da me isključivo održava radoznalost prema životu”, a novinaru Kurtu Hofmanu kaže: „Do sada sam svakog trenutka imao želju da se ubijem. Ali kako to nisam učinio, moram da cenim život više nego sve drugo.” Godinama kasnije, novinarku Astu Šajb uverava da je njegova želja za životom ogromna i da je tako uvek i bilo, „osim u razdobljima kada sam mislio da se ubijem i u tome nastojao. Tako je bilo posebno kada sam imao 19, 26 i, opet, 40 godina. Ali sada preferiram život.”
Gerhard Lampersberg (kome je Bernhard posvetio pesmu „Možda ću te pratiti sve do smrti”) i Maja Lampersberg2 prepričavaju jedan pokušaj ili, bolje rečeno, lažni pokušaj samoubistva sa kraja pedesetih. U Beču, usred noći, primaju Bernhardov telefonski poziv pun teskobe i panike. Kada uzbunjeni Gerhard Lampersberg stiže u „Tetkinu” kuću,3 nalazi Bernharda ispruženog na dušeku u kuhinji, sa isključenim gasom. Ironično je prokomentarisao za sebe da mu se Bernhard učinio kao „jedan od onih tanatofilnih pesnika koji mole bogove za mnogo godina života kako bi mogli da nastave da pevaju o crnilu smrti […]”.
Ipak, Bernhard je voleo da priča o samoubistvima svojih prijatelja. Na primer, o nerazumljivom suicidu Gerharda Friča, više nego cenjenog austrijskog pisca koji se, na večeri u svojoj kući sa prijateljima, izvinio na trenutak, obukao dirndl (komad nošnje) svoje žene i obesio se o stub vrata susedne sobe; ili o onom uznemirenog Žana Amerija, tog modela intelektualnog Jevreja, koji je nekoliko dana pre nego što će sebi oduzeti život zamerio Bernhardu na pesimističkoj viziji zemlje i zemljaka. Opsedalo ga je pak jedno samoubistvo, koje je pominjano na ovim stranicama: ono, brata njegovog dede, šumara Rudolfa, koji se 1902. ubio na vrhu planine, zato što više nije mogao da podnese ne sreću sveta. Bernhard opisuje ovo u Podrumu, Detetu, Mrazu, Korekturi, Imitatoru glasova… Možda jedan od najvećih strahova deteta
Bernharda bio je da bi njegov deda, koji je više puta zapretio da će to učiniti, mogao da se ubije kao njegov brat.
Što se tiče Bernhardovih pokušaja samoubistva, moguće je da je odlučujući trenutak bio onaj koji on pominje kao takav u Dahu: kada ga, kao šesnaestogodišnjaka, misleći da je oboleo od teške pleurezije, interniraju u salcburškoj bolnici i ostavljaju u kupatilu, očekujući njegovu smrt. Verovatno je odonda samoubistvo (iako ne i misao na samoubistvo) isključeno iz njegovog života.
Godine 1979, u jednom pismu Mileru, Bernhard tvrdi: „Sopstvena egzistencija nije mi previše važna. Ali suicid mi se sada čini komičnim”, i u tome se u potpunosti podudara sa princem Saurauom iz romana Poremećaj: „Uvek, kada govorimo o samoubistvu, pokrenemo nešto komično. Raznosim (ili stavljam sebi metak u) glavu, pucam u sebe, vešam se… zvuči komično.” Za razliku od Šopenhauera, ono što Bernhard odbacuje kod samoubistva nisu moralni razlozi. (Za Šopenhauera, samoubistvo je daleko od toga da bude negacija „volje za životom”, već predstavlja njenu potvrdu: „Samoubica želi život i samo je nezadovoljan uslovima sopstvenog života. Zbog toga on bira beskorisno i nerazumno individualno rešenje.”)4 Ono što Bernhard odbacuje jeste društvo koje je spremno da gurne pojedinca u samoubistvo.
Uopšte gledano, Bernhardov stav o smrti radikalno se razlikuje, na primer, od stava Elijasa Kanetija (za koga je smrt najveća nepravda, neprihvatljivo legalno ubistvo). Kada Miler, 1971, u svom prvom intervjuu sa Bernhardom, prenosi svom sagovorniku pozdrav Kanetija (koji je tada još bio Bernhardov prijatelj) i kaže da je pričao s njim o smrti, ovaj odgovara: „Smrt je nešto najbolje što postoji.”
Uvek su bile tesne veze između Bernharda i smrti. Kao dečaka, baba ga je vodila da vidi groblje, mrtvačke kovčege, kapele da bi video mrtve, koji su nju fascinirali. Prenela je ovu fascinaciju na unuka, kome je pričala, na primer, da mrtvace sahranjuju sa zvonom da bi mogli da obaveste ako uskrsnu. Bernhard nasleđuje veliku sklonost grobljima. Kao dete je voleo da se pravi mrtav, ili da izigrava leš na sahrani, a jedna od njegovih omiljenih zabava bila je da parodira posmrtnu povorku, kako u Marija Zalu tako i kasnije, u Olsdorfu, sa Henetmajrom.5 Smrt je stalno prisutna u njegovom delu i ponekad (promišljeno) dostiže nivoe groteske: izračunato je da je u Imitatoru glasova blizu pet hiljada likova koji su umrli manje-više prirodnom smrću.
Godine 1968, povodom uručenja takozvane male nagrade austrijske Države, Bernhard, kako smo rekli, drži govor koji rezultira skandalom a da to prvi put nije promišljeno. Možda je to i danas njegov najcitiraniji govor: „Ne treba ništa hvaliti, nikog kazniti, ništa osuditi, ali ima mnogih komičnih stvari; sve je komično kada se misli na smrt”… Bernhard u stvari samo ponavlja ono što je napisao deset godina ranije u svojoj knjizi U visinama, koja će doduše biti objavljena posthumno: „sve je smešno/ svi i sve, nema sumnje u to, samo smrt nije smešna, samo smrt ne, jer je smrti zabranjeno da bude smešna.” Kao i uvek, Bernhard pokazuje sposobnost da osvetli opšte mesto novom svetlošću, vraćajući smrti njenu užasnu snagu. A govor koji je spremio iste te 1968. (i koji nije imao priliku da izgovori) da bi se zahvalio na nagradi „Anton Vildgans“, okončavaju reči: „[…] ne zaboravite na smrt, ne zaboravite na nju, ne za boravite je, ne zaboravite…”
Od početka osamdesetih, Bernhard je svestan da je već mrtav čovek… i to prihvata: „imam jednu stalnu boljku, neizlečivo širenje srca. I mogu da poživim još četrdeset pet minuta ili tri godine, možda i celih sedam godina. Po izveštajima lekara, stvarno je već godinama trebalo da budem mrtav, godinama nadživljavam samog sebe. Na neki način, smrt…, dobro, uopšte se ne plašim, potpuno sam ravnodušan. Stvarno ne razumem strah od smrti.” Kristi Flajšman govori: „Uopšte ne mislim na smrt, ali smrt stalno misli na mene.”
Doktor Fabjan ovako opisuje njegovu situaciju: „Poslednjih deset-dvanaest godina imao je jedan srčani problem, u startu neizlečiv i lišen rešenja i to je on (Bernhard) savršeno znao. Tako da je, više od deset godina, bio čovek koji je, stvarno, morao u svakom trenutku da računa na smrt. Nikada nije znao hoće li dočekati sledeću godinu, ili će se ipak odupreti još godinu ili dve. To što je izdržao deset godina treba pripisati isključivo njegovoj neverovatnoj volji, njegovoj neverovatno čvrstoj volji, njegovoj neverovatnoj želji da živi.” Bernhard je znao da je osuđen, i pred svoju smrt je u jednom intervjuu u Otnangu rekao: „Sudeći po lekarima, već neko vreme je trebalo da budem mrtav.”
Dva dana pre nego što će umreti, Bernhard, koji jedva da je mogao da stane na noge, postiže da ga odvezu u Salcburg, tela punog lekova, da bi sačinio testament. (Razlog da notar ne dođe kod njega kući bio je, po samom Bernhardu, u tome što takve scene postoje samo u operetama.) Nosi već sročen testament i ne dozvoljava notaru da promeni ni zarez: „Ja, Tomas Bernhard, rođen 9. 2. 1931, pisac, Olsdorf, Obernatal 2, izlažem svoju poslednju volju kako sledi:.”
Najprepričavaniji i najpolemičniji je paragraf IV, i vredi prepisati ga:
„Za vreme važnosti legalnih prava autora, neće smeti da se izvede, odštampa niti prikaže unutar granica austrijske države, kakav god bio njen naziv, ništa što sam na bilo koji način napisao: ni ono što je objavljeno za mog života, ni ono što se nalazi u mom legatu bilo gde, posle moje smrti.
Izričito podvlačim da ne želim da imam ikakve veze sa austrijskom državom i da se zauvek protivim ne samo svakom neposrednom, nego i svakom posrednom činu te austrijske države koji bi imao veze sa mnom kao osobom ili sa mojim delom.
Posle moje smrti neće smeti da bude objavljena nijedna reč iz mog mogućeg književnog legata, gde god da se nalazi, pod čime treba podrazumevati i moja pisma i papire.”
Ovo nije mesto za pravnu analizu Bernhardovog testamenta, koji se bez sumnje izlaže različitim tumačenjima. Njegova primena u praksi nije prestala da pobuđuje probleme…, i nastaviće da to čini. Pozorišna dela na repertoaru Burgteatra ili Akademiteatra iz Beča kada je on umro nastavila su da budu izvođena kad ne bi iskrsle poteškoće (…) Nemački ručak i Trg heroja nastavili su da budu na repertoaru. A 1990, na godišnjicu Bernhardove smrti, Marijan Hope6 mogla je da recituje njegove pesme „sa zatvorenim vratima” bez problema. Za razliku, jednoj pozorišnoj trupi iz Linca koja je, iste te godine, stavila na scenu komad Slavni, razrezana je sudska kazna u visini od 100.000 šilinga i zabranjeno joj je da nastavi da ga izvodi. (Rešenje koje je trupa posle toga izabrala – a koje bi oduševilo Bernharda – bilo je nema verzija drame.) A tokom Viner Festvohena 1990. Bečlije su išle u Bratislavu da bi mogle da vide, sa druge strane granice, Elizabet II…
Međutim, zaista treba znati zašto je Bernhard (pošto ga je, kao nikada u životu, bečka publika pozdravila)7 sačinio takav testament. Osim toga, znao je da će Pejman i dalje biti na čelu Burgteatra i da će moći da nastavi da režira njegova dela… Osobe vrlo bliske Bernhardu (njegov brat) kažu da je kampanja uvreda i diskreditovanja povodom Trga heroja bila, jednostavno, previše za njega; ostali (kao Karl Ignac Hemetmajr) pripisuju taj testament jednom od mnogih prolaznih kaprica; većina uopšte ne može da razume tu vrstu konačne osvete. Možda je, kao autentični bodlerovski dendi, Bernhard poželeo jouer la comédie au bord de la tombe. Sve uzev, postoji objašnjenje koje se čini plauzibilnim: ono o „književnoj emigraciji”.
Zašto Tomas Bernhard, poput tolikih austrijskih intelektualaca, nije emigrirao? Jednom je rekao da je mislio o tome još od detinjstva…, ali mu je bilo neophodno da živi u svojoj zemlji. Drugim rečima, možda je Bernhard želeo da mrtav ostvari ono na šta se za života nikada nije odlučio… U svakom slučaju, kako je rekao Benjamin Henrihs, poslednji gest Tomasa Bernharda sadrži „razorni bes prevarenog ljubavnika”.
U posetu groblju Grinzing (XIX distrikt Beča), gde je sahranjen Bernhard, ide se tramvajem broj 38 sa Šotenringa do stanice „Am dem langen Lisen”. To je lepo i uzvišeno groblje gde počivaju Alma i Gustav Maler, Hajmito fon Doderer, Paul Vitgenštajn (jednoruki pijanista, a ne Ludvigov sinovac) i na kome je Bernhardov grob dugo bio lišen ikakvog natpisa. Tu je bio samo krst (koji je sam Bernhard izabrao i obojio), sa sandučićem u kojem bi se, kad bi bio otvoren, videla pobledela fotokopija jedne od njegovih poslednjih fotografija, na kojoj je Bernhard omršaveo i povijen. Danas, kada se ona otvori, mogu da se pročitaju tri imena: „Franc Stavjaniček / Hedvig Stavjaniček / Tomas Bernhard.”
Na grobu (grupa 21, red 3, broj 2) uvek ima cveća, sveća, poruka, pesama, kamenja u boji… Jedan grobar kaže da grob posećuju „pre svega žene, znate, sve vrste žena, mlade, stare, lepe, ružne…” Jednom sam video da je neko, na parčetu papira, prepisao Bernhardovu rečenicu: „Uvek sam verovao u Nebo, još kao dečak […] Jedan sam od retkih koji stvarno veruju u Nebo.” Međutim, novinarki Asti Šajb, kad ga je pitala da li veruje u egzistenciju posle smrti, Bernhard je odgovorio: „Ne. Hvala Bogu. Život je divan. Ali, najdivnija misao jeste da se on završava zauvek.”
Poslednje što je Bernhard napisao bilo je pismo, jedno od njegovih čuvenih „pisama čitalaca”, koje je objavljeno na dan njegove smrti u „Zalckamergut-Cajtungu”. Rekao je u njemu: „Uvek kad se vratim iz inostranstva, mislim da se vraćam u jedan od najlepših krajeva sveta i da je Gmunden, bez mesta za sumnju, nešto najbolje u regiji Zalckamergut […] Povod za ovo pismo je što sam čuo da postoje pokušaji da bude ukinut tramvaj koji povezuje železničku stanicu sa gradom i što mislim da bi, time, Gmunden izgubio jednu od svojih najvećih atrakcija. Tu tramvajsku liniju ne samo da ne bi trebalo ukinuti, nego bi je trebalo produžiti, kao pre, do trga Opštine.”
Henetmajr misli da ovo pismo dokazuje da, poslednjih dana svog života, Bernhard više nije bio svoj; ja mislim sasvim suprotno. Tramvaj, i danas, vozi.
Migel Saens
1 Odlomak iz knjige Parodija Tomasa Bernharda Migela Saensa, španskog akademika, prevodioca, pisca, pravnika i člana „Internacional Tomas Bernhard Gezelšafta” i „Tomas Bernhard Privatštiftunga”. Prevod dela trebalo bi da se uskoro pojavi u izdanju „Alexandria Pressa“, Beograd. Pošto Saens važi za jednog od najboljih svetskih prevodilaca Bernharda – i jednog od najboljih prevodilaca književnosti sa nemačkog na španski (osim praktično celog Bernhardovog opusa, preveo i sve drame Bertolda Brehta i većinu dela Gintera Grasa, kao i pojedina Kafkina, Deblinova, Heteova, Zebaldova dela) – srpskom prevodiocu Saensa bilo je lakše da se odluči na metod i posrednog prevođenja, koji je doduše bio, praktično, jedino moguć. Naime, i dalje su retke Bernhardove knjige kod nas i valjanost prevoda varira, a delovi preuzeti iz tih naslova su u Saensovoj knjizi nezanemarljivi, koliku god manjinu citiranih mesta činili. Moja neznatnost je mogla da se, recimo, ispomogne kompilovanjem citata iz Bernhardovih prevoda i na srpski i na hrvatski, ali stilska neujednačenost znatne količine teksta doprinela bi pravoj jezičkoj parodiji. Tako da se ovde ne radi ni o prevodu Bernharda i drugih autora koji su u izvornoj knjizi citirani, nego upravo Migela Saensa, koji je za potrebe jezičke doslednosti svoje knjige, osim pisca kojim se bavi, preveo i sve autore koje u njoj navodi. (Prim. Prev.)
2 Bračnom paru svojih nekadašnjih mecena iz mesta Marija Zal Bernhard je posvetio i satirično-cinični roman Drvarenje (Holzfällen, 1984) što je dovelo do suđenja. Lampersbergovi su odustali od tužbe posle pritiska kulturne javnosti jer je Bernhard zbog procesa insistirao da se sve njegove knjige povuku iz austrijskih knjižara. (Prim. prev.)
3 Kuća Hedvige Stavjaniček, Bernhardove bečke mecene i, po svemu sudeći, ljubavnice. (Prim. prev.)
4 Arthur Schopenhauer: Die Welt als Wille und Vorstellung, tom l, II deo, Diogenes, Zurich 1977, str. 492. (Prim. aut.)
5 Posrednik za nekretnine Karl Ignac Henetmajr, na čiju preporuku je Bernhard kupio kuću u Olsdorfu, gde je živeo gotovo 20 godina, ali i kuću u Kruckoj kod Rajndlmila, kuću u Haunspenu [ili Hans-Paulu] pored Otnanga, kao i stan u Gmundenu. Materijal za dobar deo narativa, pa i za ovde priloženi Poremećaj, Bernhard je dobijao od ovog svog prijatelja zahvaljujući njegovim razgovorima sa drugim kupcima i prodavcima nekretnina. Karl Ignac Henetmajr objavio je nekoliko knjiga o svom prijateljstvu sa Tomasom Bernhardom. (Prim. prev.)
6 Vrlo značajna glumica raznih Bernhardovih drama (Lovačko društvo, Na cilju, Trg heroja) i njegova prijateljica. (Prim. prev.)
7 Na premijeri Trga heroja 4. 11. 1988, koji je režirao Kurt Pejman. (Prim. prev.)
(Sa španskog preveo Igor Marojević)
