Notes

Srbija na liniji vatre

 

Mitropolit Srbije Mihailo Jovanovi?

Piše: Momčilo Đorgović

U devetoj nedelji 2015. godine trebalo bi da nas vrlo uznemiri izjava američkog državnog sekretara Džona Kerija da je Srbija “na liniji vatre” u odnosima između Vašingtona i Moskve. Da li duž američko-ruske “linije vatre” neminovno sledi scenario ukrajinskog građanskog rata? Kad je u pitanju vlast ovde su pretendenti na presto uvek spremni na obračun, upravo do građanskog rata. Dovoljno je da ih neko sa strane podstakne, a oružja, kriminalaca i ekstremista ima i više nego dovoljno, društvo je bolesno, u panoptikumu svakodnevnih patoloških događaja.

Svi problemi koje Srbija još od Berlinskog kongresa ima proizlaze iz gole činjenice da je siromašna i nedovoljno prosvećena zemlja, a u okruženju slične zaostalosti. Već su Nikola Pašić i radikali aktivirali, fiksirali i podstakli formiranje “liniji vatre” u Srbiji između Rusije i Zapada. Prostor za pretpostavljenu buduću srpsku i slovensku kulturu grčevito su, graničarski branili od postojeće zapadne kulture i civilizacije.

Kod Nikole Pašića nije samo brada bila duga, imao je i najduži staž u srpskoj politici. Dovoljan da ondašnji tok svesti ubaci na kolosek koji se pruža do danas. Nauku saobraćajnog inženjera preneo je na političko trasiranje i projektovanje vojnički ustrojene stranke. Davno izvršeni radovi dobro drže, nasipi ne popuštaju, taljiganje napreduje, a evo, 2015. biće 170 godina od Pašićevog rođenja.

Do ruku mi je došla značajna knjiga koju je pre desetak godina u malom tiražu objavio beogradski Zavet – “Mitropolit Mihailo i Nikola Pašić, Emigrantska prepiska 1884-1888”. Ruski istoričar Andrej Šemjakin pronašao je i priredio deo “dragocene hrpe pisama” koje je Pašić pisao mitropolitu Mihailu dok su obojica bili u emigraciji. Pašić u Bugarskoj, mitropolit u Kijevu i Moskvi. Istorijski prtljag zvani Nikola Pašić se dugo nasleđivao, prenosio se s kolena na koleno neraspakovan. Kao što je bio “ijeroglif” savremenicima, tako je ostao sve do pionirskih naučnih radova Latinke Perović, koja je i njega i sve ostale vodeće socijaliste-radikale krajem prošlog veka i otvorila i demistifikovala. Naučna javnost bila je zatečena i iznenađena rezultatima njenih istraživanja.

Pošto je Pašić bio gorljivi rusofil i slavenofil, interesantna su proučavanja upravo ruskog istoričara Andreja Šemjakina. U bavljenju političkim delovanjem “ijeroglifa sa bradom”, on je došao do istih ocena kao i srpski naučnici pri kraju 20. veka. Složio se da je Pašić bio značajan, ali i poguban za tako mali i siromašni narod. Šemjakin je na univerzitetu Lomonosov doktorirao na “ranom” Pašiću, na temi o njegovom sazrevanju, stvaranju i evoluciji specifične i eklektičke radikalske ideologije. Pre nekoliko godina njegova disertacija prevedena je i objavljena u Beogradu (“Ideologija Nikole Pašića 1868-1891”, Zavod za udžbenike). Uzbudljivo i informativno delo.

Tobožnja tajanstvenost “Baje” bila je građena na stavu da je njegova lična dokumentacija oskudna, i da je, tobože, pisao vrlo malo, gotovo nikako. Čak se tvrdilo da nije voleo za sobom da ostavlja pisane tragove. Šemjakin i Latinka Perović pokazali su da se takvim stavovima opravdavala lenjost istoričara da zarone u arhive i biblioteke (to je njihovo hronično oboljenje). Šemjakin je otkrio da je Pašić pisao veoma mnogo, i sa zadovoljstvom, svestan da njegova pisma nose i opšti, a ne samo lični karakter. Nije ga mrzelo da pisma po nekoliko puta prepisuje i doteruje. On jeste bio nepoverljiv i zatvoren čovek, ali je, kako se utvrdilo, bio iskren jedino u svojim privatnim pismima. I kao što američki predsednici svuda sa sobom nose tajanstvenu tašnu u kojoj se nalaze šifre za mogući kraj sveta, tako je i Nikola Pašić sa sobom svuda vukao “pleteno kuferče” sa poverljivim papirima. Da se tog pletenog kuferčeta, kažu upućeni, dokopao kralj Milan, Nikola Pašić bi ostao bez glave.

U epistolama koja je Šemjakin priredio, Pašić se pojavljuje kao hajdučki mistik sa padom u teroristički trans, a mitropolit kao saučesnik u organizovanju oružanog napada “patriota” na državu Srbiju, mada je njemu bilo draže da se izvrši “samo” atentat na kralja Milana. Iznenađuje prilična nepismenost mitropolita. Kad su se dopisivali Pašić je imao 40 godina, bio je emigrant, osuđen u odsustvu na smrt zbog oružane bune protiv kralja. Mitropolit Mihailo imao je 60 godina, smenjen i nagnan da napusti zemlju.

U pismima mitropolitu, Pašić ima viziju, Otkrovenje, i upozorava, na dolazak Apokalipse, on stvara razne slike i pojmove sa kojima bi pobudio apokaliptički užas i apokaliptički strah. Kralj Milan je krvožedna neman, koja će zajedno sa Nemcima narodu da “pije krv na pamuk”. Austrougarska je sa svojom kulturom vavilonska kurva koja će Srbe odvesti u bezdan uništenja, u smrt. I kralj Milan ne samo da je zlikovac, krvolok i tiranin, već je takođe i bečka kurva. Zašto je uostalom tako često u Hofburgu nego da se podaje Sotoni i izdaje srpske interese, dok nas Austrougarska drži u samrtničkom zagrljaju, u čeljustima, dok truje naš čisti organizam, a narod srpski u Bosni i Ercegovini stavljen je na samrtničke muke!? (Posle svega, danas se možemo pitati da li su Habzburzi uništili Hrvate i Slovence, ili su im dali političko i kulturno vaspitanje koje im je omogućilo da trijumfuju u razbijanju i raspadu Jugoslavije?).

Pašić pokušava, primećuje Šemjakin, da se “suprotstavi kulturnom pritisku koji je na Srbiju vršila Evropa”. Inferiornost što se u sudaru sa evropskom civilizacijom pokazala, baca ga u očajnički zagrljaj izmaštanoj Rusiji, stvarnu nije ni poznavao. Da bi uspostavio nadmoć on ističe srpsku-rusku opštinu, stepen društvenog razvoja koji je okončan, istorijski ugašen, bez mogućnosti razvoja. Ali je i narod gotov, divan i savršen takav kakav je, ne treba mu razvoj. Obnavlja se uvek isti kao biljka. Na mrtvoj straži pred tim mrtvim idealom su “naši dedovi”, takođe mrtvi. Dedovi od kojih smo u nasleđe dobili šeme minimalističkog preživljavanja, a svaka malo veća sila, malo veći raketni ili mitraljeski rat, prirodna katastrofa ili bolesti mogu ih zatrti. Poslednja odbrana pred modernim produkcionim odnosima jeste isključivo biblijski rodni niz – braća, očevi, dedovi i pradedovi. A iza njih je slovenska masa spremna da neograničeno gine, jer su njeni resursi kosmičko nepresušni, zato žrtve i ne postoje.

Spasioci su u tom trenutku on – Pašić, i Rusija. Sredstva za odbranu i za likvidaciju tirana su građanski rat u Srbiji, koji će, smatrao je, podržati Rusija, a izvesti naoružani Crnogorci i Hercegovci, te militantni pravoslavni sveštenici, uz pomoć Cetinja.

Setimo se 90-ih prošlog veka kad su tzv. narodni politički pokreti počeli da stvaraju takođe oružane čete za rušenje tadašnje države i za izazivanje građanskog rata.

Pašić je držao veze isključivo sa montanjarima, sa obrazovanim prečanima nije bio u kontaktu. Bili su mu sumnjivi, nisu bili pravi Srbi. On za rušenje države Srbije okuplja oko sebe čete takvih prosvetitelja kao što su crnogorski kidiglavi kneza Nikole i vojvode Peka. I dok knez Nikola podržava nihilistu Pašića i vlastoljubivog Petra Karađorđevića protiv kralja Milana i Austrougarske, taj isti Nikola sam preko svojih ministara gaji vrlo srdačne odnose sa Bečom, ali i sa kraljem Milanom. Večna montenegro politika.

Apokaliptički požar Pašić je palio na nezadovoljstvu što su Habzburzi okupirali BiH. To nezadovoljstvo do danas zamračuje trezvenije razumevanje ondašnje situacije. U razgovorima oko Berlinskog kongresa predstavnici velikih sila su razmatrali opciju da BiH pripadne Srbiji, ali se zaključilo da ona nema institucionalne i privredne kapacitete sa kojima bi uspostavila kontrolu nad pokrajinom, niti bi mogla da obezbedi suživot pripadnicima tri vere i tri naroda. Pašić je, međutim, kao i mnogi u Srbiji smatrao da u BiH žive samo “Srbi triju vera”. Pokrajina je sa povlačenjem Osmanlija postala neuralgično područje za Evropu, ispunjeno bunama. I Rusija je stoga podržala Habzburšku okupaciju. Bizmark je nekoliko godina pre toga savetovao srpske političare da ne gaje aspiracije na proširivanja, jer o tome odlučuju velike sile i gledaju prvo da zadovolje sebe. Vi grešite, savetovao je dalje Bizmark, što se izlažete grdnim troškovima zbog vojske i ratnih sprema, bolje bi bilo da novac ulažete u unutrašnji razvoj i bogaćenje naroda.

Posle Berlinskog kongresa kralj Milan i naprednjaci su se pomirili sa situacijom, ljubav prema Rusiji je nestala. Opredelili su se za Zapad. A šta su dugo mogli da urade, kad ih je sama Moskva napustila? Bili su prinuđeni radi opstanka da krenu u evropeizaciju nezavisne države. Okretanje ka Beču, ruski istoričar Šemjakin je ocenio kao “civilizacijsku orijentaciju Srbije”. Malobrojna srpska inteligencija, nastavlja dalje Šemjakin, smatrala je neophodnim da se što brže oslobodi okova varvarstva i u procesu građenja države iskoristi iskustvo Evrope. Pašić je sa radikalskim vođama bio protiv. Imena novina otkrivaju i definišu razlike između sukobljenih stranaka. Naprednjačka novina zvala se Videlo, a radikalska Samouprava. Prvi su bili za proširivanje horizonata i prosvetiteljstvo, drugi su bili za uvezivanje u sopstveni, anarhističko-hermetički čvor.

Bakunjin, Pašićev učitelj, upozorio je da su vrlo naivni ljudi u Srbiji kad uobražavaju da je njena malenost prolazna i da će se to promeniti kad mala kneževina trostruko proširi svoje granice i primi sve srpske, odnosno sve jugoslovenske zemlje i na tom prostoru zasnuje novo Dušanovo carstvo puno narodne slobode. Svi srpski političari o državnom trošku su prolongirali svoje studiranje u inostranstvu, dakle nisu bili bogzna kakvi đaci, i oni, kako stari politički lisac Bakunjin pronicljivo vidi – “u mikroskopskoj vladi mikroskopske kneževine” a sa megalomanskim zahtevima, čim svojom spretnošću i lukavošću osvoje uticaj, počinju sebe da prodaju na sve strane: ili se udvaraju aktuelnom knezu ili pretendentu na prestol, ili obaraju jednog želeći da ga zamene drugim i to nazivaju revolucijom, ili se prodaju pojedinim vladama velikih sila, ili neretko – svima istovremeno. I lider anarhista je delio ocenu gospodara svetskog poretka da Srbija teško upravlja i sobom, a kamoli da bi mogla proširenim prostorom, na kojem bi se ona zbog svoje institucionalne insuficijencije brzo pretvorila u državu tiranije. Usput, Bakunjin je ocenio da Sloveni i nisu sposobni da naprave državu, da je za njih država grobnica, dok u njoj Nemci pronalaze smisao života i slobodu.

U srpsku politiku Pašić je uneo praksu da “narodni radnici”, tj. on i radikalna stranka, iako su i oni deo vlasti, ako nisu zadovoljni politikom vlade i kralja mogu zajedno sa narodom da napadnu oružjem legalni poredak i da očiste i institucije i zemlju od te “truleži”, odnosno od svojih političkih neistomišljenika. On je kralja Milana nazivao krvolokom, a sam je bio spreman da prospe more krvi sopstvenog naroda da bi osvojio vlast. Žrtve ga nisu zanimale, niti propast porodica, žena, dece, on u jednom patrijarhalnom homoerotizovanom naponu, gleda da oslobodi i zadovolji svoju i destruktivnu strast svoje “braće”. Kralj za njega nije imao nikakvo božansko poreklo, već ga je trebalo birati i smenjivati u skupštini, kao i svakog drugog službenika. Pošto je bio ubeđen da će radikali vladati skupštinom, praktično bi on kraljevima davao krunu ili oduzimao. Dakle, ništa nije sveto, sve je na milost i nemilost političkom voluntarizmu.

Pašić je u srpskoj politici oslobodio nepomirljivu, ontološku, inače latentnu, mržnju prema svakom ko ne misli kao on, prema svakom Drugom. Zakoni koje donosi recimo naprednjačka vlada za radikale ne važe, nisu državni, već su naprednjačka “izdaja narodnih interesa”. Ovaj čovek iz Zaječara nije ni poznavao niti priznavao međunarodni poredak. Rado bi ih rušio uz pomoć, ako ne zvanične, onda nezvanične Rusije (oficiri, slavenofilska udruženja). Tu su i čete Crnogoraca koje bi naoružao i nahranio neko drugi. Ko? Opet naša braća Rusi. Nije mu ni na kraj pameti da narod treba da ima privredu i da nešto sam proizvodi. On bez ikakvog srama stalno očekuje da ga neko pomaže. Štaviše to je obaveza tog nekog. Ako su Rusi dali drugima zašto ne bi i nama!? Sklon je subverzivnim akcijama, protivnim međunarodnim normama. Traži da bugarski ministar vojni, inače ruski general, namigne da se otvore magacini oružja, pa da ih negde u putu opljačkaju čete Pašićevih kidiglava. Proglašava predsednika vlade Piroćanca i ministra unutrašnjih poslova Milutina Garašanina denuncijantima, dakle izdajnicima, zato što su sprečili, a potom i obavestili austro-ugarskog poslanika u Beogradu o mogućnosti prelaska dve čete Crnogoraca iz Bugarske preko teritorije Srbije u Hercegovinu da bi se umešali u bunu protiv Beča.

Na ondašnji svetski izazov Pašić je inadžijski ponudio naš odgovor – beatizovanu zaostalost. Gubitnike u dotadašnjem civilizacijskom procesu hteo je da proglasi pobednicima, siromaštvo najvišim stepenom ljudskog razvoja, i da zatečenim duhom srpskog naroda, sa njegovom umišljenom pravdom i vrlinom, globalizuje sve naroda sveta. Kako je moguće, zapitali bi se trezveno, da je Pašić bio toliko nerealan u percepciji sveta oko sebe? Uostalom, u retkim provalama besa znao je da grdi svoj narod za razne mane sa takvim gađenjem da bi ga današnje “patriote” nazvale “autošovinistom”. U tom ozbiljnom i sumornom čoveku pod naponom je tutnjala lava rasiste, obožavaoca nadrase, slovenske rase. Saradnju sa zapadnim, pre svega nemačkim rasama, nije prihvatao, jer hteo je rasni obračun, pošto je u obrtanju kosmičkih krugova kucnuo čas za slovensku rasu – sa Rusijom naoružanom velikim mačem na čelu, a tik uz njenu desnu stranu bila bi joj najvernija sestra – Srbija. U njemu je gađenje izazivalo i “nemštvo”, “prepredena, lukava, bezdušna švapska sila”, ali i “bečki čivuti”, a njihovom ogavnom društvu dodavao je i “srpske naprednjake”.

Niti je zvanična Rusija prihvatala tu rasnu, mesijansku ulogu, niti je teorija rasa Danilevskog (delo “Rusija i Evropa”) imala uticaja na rusku javnost, Solovjov je štaviše podvrgao ozbiljnoj kritici. U Evropi 19. veka nije bila politički prihvaćena Gobinoova teorija o arijevskoj gospodarskoj rasi kao što će biti u narednom veku kod nacista. Samo osećanja duboke inferiornosti i ugroženosti, kazuje nam dosadašnje istorijsko iskustvo, nagonila su da se oslonac potraži u rasnim teorijama.

Šemjakin je ocenio Pašića kao fantastu, ali je zaključio da je bilo zakonomerno da jedan tako siromašan i neprosvećen narod dobije i takvog antirealnog političara. Obično se kao kriterijum Pašićeve političke veličine navodilo da je 50 godina bio u državnom vrhu. Ali je ta dugovečnost nekrunisanog kralja bila i pokazatelj političke i materijalne bede, zaostalosti i inercije naroda. Fatalistička mantra srpskih seljaka “Zna Baja šta radi”, značila je apsolutno tupavo predavanje autoritarnosti i odricanje od političkih i građanskih sloboda evropskog društva. Poraz ličnosti, zdravog razuma i slobode. Pašićev politički uspeh bio je politički neuspeh srpskog naroda.

Pašić u pismima mitropolitu Mihailu nastupa kao politički i verski fanatik. A kad je u pitanju njegova stranka, on od pribranog čoveka, primećuje Šemjatin, postaje neobuzdani fanatik i zaključuje da “radikalna stranka i nije bila stranka u evropskom smislu te reči”. Šemjakin je opisuje kao radikalsku hobotnicu koja se raširila u punoj svojoj snazi i zarobila srpsko društvo u nastajanju. Pašić je ne politički lider, već harizmatični patrijarh, legenda koja hoda. On i od samog mitropolita zahteva da učestvuje u njegovoj zoroasterskoj manihejskoj kosmičkoj misiji. Pre nego što se zapevalo “Mi smo Titovi, Tito je naš”, pevalo se “Pašić pripada nama, a mi pripadamo njemu”, tako da je Dragoljub Jovanović bio u pravu kada je 1946. u Belom dvoru u mladim oduševljenim partizansko-komunističkim oficirima koji su u novogodišnjoj noći na rukama bacali Tita u vis video – srpske radikale.

Pašić jeste bio sledbenik Bakunjina, ali nije bio spreman da sluša njegov savet iz kultne knjige “Državnost i anarhija”. Otac anarhizma je u njoj tvrdio da “kneževina Srbija ne samo da nije u stanju da oslobodi južnoslovenske, srpske i nesrpske narode, već, naprotiv svojim obmanama i intrigama ih apsolutno razjedinjuje i slabi”. Pogubna je zabluda, po Bakunjinu, da ona može postati žarište opšteslovenskog bunta. Jedini spas za sve te zemlje, smatrao je Bakunjin, jeste ujedinjenje posredstvom socijalne revolucije, a nikako preko državnog rata koji može dovesti samo do jednog – do pokoravanja svih tih zemalja, bilo da to učini Rusija ili Austrija, ili, što je najverovatnije – do njihove podele među dvema silama. Bez obzira što je ovo bilo mišljenje jednog hard-core anarhiste 19. veka, da je imao ko da ga pročita i prihvati u srpskom rukovodstvu 1991. možda bi i nama danas bilo drugačije, makar ne bismo bili na “liniji vatre”.

I Pašić, i mitropolit Mihailo, i otac-osnivač socijalista-radikala Svetozar Marković potiču iz budžaka istočne Srbije, iz divljih, nepristupačnih obronaka Balkan planine, gde je vreme davno stalo, ali su nastavili da žive kultovi praistorijskih misterija. Potiču iz područja magije, preko kojih su se ukrštale granice. Sva trojica želela su da zaustave prodiranje Zapada i da sačuvaju endemsku kulturu samodovoljnog čaranja, mišljenja i pevanja. Stoga je Srbija mogla biti samo finalni Armagedon gde bi se obračunale sile svetla i sile mraka, i gde bi pobedili – mi. U početku Pašić nije imao rusku podršku za napad na državu Srbiju koja se opredelila za Zapad, čak ga je tajna policija i izigrala i omela mu dugo pripremani ustanak. Nudili su mu “samo” atentat na kralja Milana, ali je njemu jedna glava bila malo, želeo je da se masovno osveti i uništi sve naprednjake. Baja je, međutim, kasnije, u svojim oniričnim svetovima bajao i bajao i uspeo je da Srbiji izbaje “liniju vatre” sukoba Zapada i Istoka. Četvrtina srpskog naroda u Prvom svetskom ratu to je platila glavom. Izginule su najmlađe i najsposobnije generacije, srpski narod je biološki desetkovan sa posledicama do dana današnjeg. Nikola Pašić je, međutim, mirno umro u dubokoj starosti, a njegovi potomci nisu otišli da žive kod matuške, već na “truli” Zapad, odakle nama ove nedelje stiže upozorenje sa američkog Olimpa da smo i dalje na “liniji vatre” između Zapada i Istoka.

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/srbija_na_liniji_vatre.26.html?news_id=297958

Ostavite komentar: