U V O D
“Ova bolest nije na smrt” (Jov. 11, 4). A ipak je umro Lazar: kada učenici nisu shvatili šta je Isus docnije dodao: “Lazar, naš prijatelj, zaspa:, nego idem da ga probudim” (11, 11), kazao im je upravo: “Lazar umrije” (1f, 14). Dakle, Lazar je mrtav, a ipak ova bolest nije bila bolest na smrt. Dobro znamo da je Hristos mislio na čudo koje je žive savremenike trebalo da osposobi “ako veruju da vide slavu božiju” (11, 40), u ovo čudo, kojim je Lazara vaskrsnuo, tako da “ova bolest” ne samo da nije bila bolest na smrt, nego, kao što je Isus prorekao, “na slavu božiju, da se proslavi sin božji s nje” (11, 4 ).
Ali, čak ako Isus ne bi vaskrsnuo Lazara, zar to ne bi značilo da ova bolest, sama smrt, nije bolest na smrt? Time što Isus došavši na grob poziva iza glasa: “Lazare! Izađi napolje” ( 11, 43), jasno nam je da “ova” bolest uopšte nije bolest na smrt.
Ali da čak to Hristos nije rekao — došavši na grob, on koji je “vaskrsenije i život” (11, 25), zar to ne bi značilo da ova bolest nije bolest na smrt: to što je tu Hristos, zar to ne znači da ova bolest nije bolest na smrt? I šta bi Lazaru pomoglo da bude vaskrsnut ako bi konačno morao umreti! Šta bi to Lazaru pomoglo da on nije postojao, on koji je vaskrsenje i život za svakog čoveka koji u njega veruje! Ne, ne zato što je Lazar bio vaskrsnut, ne možemo zato reći da ova bolest nije bolest na smrt; nego zato što on postoji, zato ova bolest nije bolest na smrt.
Jer na jeziku ljudi smrt je poslednja stvar i, kao što ljudi kažu, nada postoji samo dok je čovek živ. Ali za hriščanina smrt nije nikako kraj svega, čak ni mali događaj u okviru onoga šta je tu sve, naime večnog života; i za hriščanina u smrti ima beskrajno više nade nego tamo gde čisto ljudski rečeno nije samo život, nego ovaj život, u punom zdravlju i snazi.
Dakle, za hrišćanina smrt nije “bolest na smrt”, još manje od svega šta je tu zemaljski i prolazno patnja, jad, bolest, beda, nevolia, nesrećni slučaj, muka, duševne patnje, seta i tuga. I ma koliko bilo teško i mučno da mi ljudi ili barem onaj koji pati kažemo: “to je gore od smrti” — sve to što se, ukoliko nije bolest, može uporediti sa bolešću, za hrišćanina ipak nije bolest na smrt.
Tako plemenito je hrišćanstvo naučilo hrišcane da misle o svemu zemaljskom i svetovnom uključujući i smrt. Izgleda skoro kao da hrišćani treba da se uzohole što su se uzdigli iznad svega što čovek inače naziva nesrećom i najvećim zlom.
Ali onda je hrišćanstvo ponovo otkrilo bedu o kojoj čovek kao takav ništa ne zna; ova beda je bolest na smrt.
Sve što čovek nabraja kao užasne stvari i kada ih sve nabroji neznajući više ništa da imenuje za hrišćane je nešto kao šala. Takav je odnos između prirodnog čoveka i hrišćanina; to je kao odnos između deteta i zrelog muškarca; čega se dete užasava, to za odraslog muškarca savršeno ništa ne predstavlja. Dete ne zna šta je užasno; odrasli čovek to zna, i on se toga užasava. Nesavršenstvo deteta je najpre to što ne poznaje užas; a onda, opet, što implicira njegovo neznanje, nesavršenstvo što se užasava pred tim što nije užasno. A tako stoji i sa prirodnim čovekom, on ne zna šta je doista užasno, a to ga ipak ne spasava od užasavanja, ne, on se užasava pred tim što nije užasno. To je slično paganskom odnosu prema bogu; paganin ne samo da ne zna za pravoga boga, nego on obožava idola kao boga.
Samo hrišćanin zna šta se shvata pod bolešću na smrt. On je kao hrišćanin stekao hrabrost, nepoznatu prirodnom čoveku — stekao je tu hrabrost upoznavši strah pred nečim još užasnijim.
Tako čovek stalno stiče hrabrost; ako se plaši još veće opasnosti, čovek ima uvek hrabrosti da se prepusti manjoj opasnosti.
Jako se beskrajno plašimo neke opasnosti, tada izgleda kao da druge uopšte ne postoje. Međutim, užas, koji su hrišćani upoznali, jeste “bolest na smrt”.
Seren Kjerkegor
