Šta je granica?

Čovek može biti građanin ili apatrid, ali je teško
zamisliti da je čovek granica².

Nije moguće dati jednostavan odgovor na pitanje „šta je granica“? Ovo pitanje je svakako jedan od preduslova za našu raspravu. Zašto? U osnovi, zato što granici ne možemo pridati suštinu koja bi važila za sva mesta i sva vremena, za sve razmere mesta i vremena, i koja bi na istovetan način bila uključena u sva pojedinačna i kolektivna iskustva. Nema potrebe da se vraćamo na rimski limes; „granica“ neke evropske monarhije u XVIII veku, kada je skovan pojam kosmopolitizma, ima malo veze sa onim pojmovima koje Šengenska konvencija nastoji da ojača. A svima nam je poznato da se francusko-italijanska, ili italijansko-švajcarska granica ne prelazi na isti način sa „evropskim pasošem“ ili sa pasošem bivše Jugoslavije. Ovde ćemo govoriti upravo o tome.

Zapravo, ova nemogućnost, koja nam teoretski komplikuje stvari, takođe nam pruža i priliku. Jer, da bismo razumeli nestalan svet u kojem živimo, potrebni su nam složeni, odnosno dijalektički pojmovi. Štaviše, nama je i potrebno da komplikujemo stvari. A da bismo doprineli menjanju ovog sveta, u onome što je u njemu neprihvatljivo i nepodnošljivo – ili što se možda svodi na isto, da bismo odoleli promenama koje se u njemu dešavaju, i koje nam se obično predstavljaju kao neminovne – potrebno nam je da uništimo lažnu jednostavnost izvesnih očiglednih pojmova.

Dozvolite mi da se na trenutak pozabavim jezičkim igrama mojih kolega filozofa. Ideja o prostom određenju onoga što predstavlja grani ca je po definiciji apsurdna: pošto obeležiti granicu zapravo znači odrediti, ograničiti teritoriju i tako joj upisati ili pružiti identitet. Ali obostrano definisati ili uopšteno odrediti nije ništa drugo do ucrtati granicu, odrediti međe (na grčkom horos, na latinskom finis ili terminus, na nemačkom Grenze, na engleskom border ili boundary, itd.). Teoretičar koji nastoji da odredi šta je to granica nalazi se u nedoumici, jer sâmo predstavljanje granice jeste uslov za svako njeno određenje.

Iako može izgledati spekulativno, ili čak uzaludno, ova rasprava ima i veoma konkretnu stranu. Jer svaka rasprava o granicama zapravo se odnosi na stvaranje definisanih identiteta: nacionalnih i drugih. Dakle, izvesno je da identiteti, ili bolje reći, određenja – aktivna i pasivna, željena i pretrpljena, pojedinačna i kolektivna – postoje na različitim nivoima. Njihovo mnoštvo, njihovo svojstvo konstrukcija ili fikcija ne

čini ih ništa manje stvarnim. Ali je jasno da ovi identiteti nisu dobro određeni. I prema tome s logične, pravne, ili nacionalne tačke gledišta, oni uopšte nisu određeni, ili drugim rečima, oni ne bi ni bili određeni da ne čine predmet neizbežnog definisanja, uprkos nemogućnosti koja ih u osnovi pogađa. Drugim rečima njihovo praktično određivanje zahteva „smanjenje složenosti“, primenjivanje pojednostavljuće sile, što bismo paradoksalno mogli da nazovemo dodatak jednostavnosti – koji, prirodno u velikoj meri komplikuje stvari. Država je, između ostalog, kao država-nacija, i kao pravna država, strahoviti smanjivač složenosti, iako je sâmo njeno postojanje stalni faktor složenosti (mogli bismo reći: nereda), i na njoj je da tu složenost zatim redukuje.

Kao što znamo, sve ovo nije čista teorija. Ozbiljne posledice to svakodnevno pokazuju. One su sastavni deo uslova za nasilje o kojem govori tekst našeg apela³, i u odnosu na koji tražimo političke ideje i inicijative koje ne ulaze u tu „Hobsovsku“ redukciju složenosti koja se prikazuje kroz prost centralni autoritet, sakralizovan pravom i naoružan monopolom legitimnog nasilja – rešenje koje, uostalom, nema uticaja na globalnoj lestvici, gde bi ono ponajpre bilo u stanju da tu ili tamo porazi ovakvog izazivača nemira, i još… Neodredivi i nemogući identiteti se s vremena na vreme pojavljuju, i smatraju se za ne-identitete, bez obzira na izvesne granice, osim ako se ovi identiteti ne nalaze unutar granica, međutim za veliki broj ljudskih bića, njihova egzistencija nije ništa manje pitanje života i smrti. Problem dolazi sa svih strana, i ono što počiva na užasu u „bivšoj Jugoslaviji“ (sam izraz nam već mnogo govori) nas zapravo sve iznutra pogađa i zasnovan je na našoj vlastitoj istoriji. Granice imaju istoriju, sam pojam granice ima svoju istoriju – koja nije svuda i na svakom nivou ista, i na to ću se vratiti⁴. Sa naše tačke gledišta, kao evropskih muškaraca i žena s kraja XX veka, čini se da se ta istorija kreće ka idealu uzajamnog prisvajanja. Države prisvajaju pojedince i pojedinci prisvajaju države, posredstvom „teritorije“. Ili kao što je to predivno izjavila Hana Arent, i s pravom se ovim povodom pozivamo na nju, istorija ide ka tački nazadovanja u kojoj se nemogućnost dostizanja ovog ideala manifestuje u trenutku kada se njegova realizacija čini najbližom. Mi se upravo nalazimo u toj tački.

Od najdrevnije antike, „korena“ država, gradova i carstava, postoje „granice“ i „napredovanja“, to jest linije i zone, međe za odvajanje, za kontakt ili suočavanje, za barikadu i prolaz (ili „naplatnu rampu“). Utvrđene ili pokretne, stalne ili privremene. Ali te granice nikada nisu imale baš istu funkciju. To čak nije slučaj ni u dva ili tri poslednja stoleća, uprkos kodifikovanju za koje se država-nacija stalno zalagala. Tiranija državljanina, da upotrebimo izraz Žerara Noarijela⁵, neprestano menja sve svoje oblike, uključujući tu i policijske forme. Ona upravo pred našim očima ponovo menja funkcije. Jedno od osnovnih značenja Šengenske konvencije – koja je svakako jedini vid „Evropske konstrukcije“ koji se u ovom trenutku razvija, ne u pogledu državljanstva, nego u pogledu anti-državljanstva, kako preko policijskih sporazuma tako i preko više ili manje simultanih zakonodavnih i ustavnih revizija koje se odnose na pravo na azil i vidove imigracije, spajanje porodice, dobijanje državljanstva itd. – jeste da u buduće, na „njenoj“ granici ili bolje reći na određenim graničnim tačkama koje su povlašćene „svojom“ teritorijom, svaka država članica čini od sebe predstavnika drugih država. Time se stvara novi vid diskriminacije između državljanina i stranca. Ono što se na ovaj način menja, jesu svakako uslovi pripadanja pojedinaca državi, u neraskidivo povezanim različitim značenjima reči. Da bi se razumelo u kojoj je meri za državu-naciju od suštinskog značaja da se ponaša kao vlasnik svojih građana (i da barem teoretski započne iscrpnu podelu pojedinaca između teritorija, bez ostatka i pokrića), dovoljno je videti sa kakvim se prezirom države, praktično bez izuzetka, odnose prema statusu dvojnog ili multiplog državljanstva. Ovo je samo protivteža u najmanju ruku relativnog i simboličkog principa isključivanja stranaca. Međutim, nema sumnje da je u nacionalnoj normalnosti, normalnosti nacionalnog građanina-subjekta, ovakvo prisvajanje interiorizovano kroz pojedince, jer ovo prisvajanje postaje uslov, odnosno suštinski reper za njihovo kolektivno osećanje pripadnosti zajednici; i dakle još jedanput, za njihov identitet, ili za poredak, odnosno hijerar hiju koju oni postavljaju u svoje višestruke identitete. Zato granice prestaju da budu čisto spoljašnje stvarnosti, one takođe postaju, možda i pre svega, ono što je Fihte u svom delu Reden an die deutche Nationgordo nazvao „unutrašnjim granicama“: innere Grenzen, što znači, ka ko on sam kaže, nevidljive granice, postavljene „svuda i nigde“.

Kako bismo pokušali da shvatimo njegove modalitete, nakratko ću podsetiti na tri velika aspekta istorijske dvosmislenosti granica. Na prvom mestu je ono što ću nazvati njihovim nad-određenjem. Drugo je njihova polisemija, to jest činjenica da granice ne postoje na isti način za osobe koji pripadaju različitim društvenim grupama. I na trećem mestu, njihova heterogenost, to jest činjenica da u stvarnosti uvek postoji više funkcija razgraničenja, demarkacija koje su simultano ispunjene granicama između različitih materija i različitih socijalnih plima, izme đu različitih prava.

Prvo, dakle, ono što indikativno nazivam nad-determinacijom. Dobro je poznato – gotovo je opšte mesto iz udžbenika istorije – da svaka granica ima svoju sopstvenu istoriju, u kojoj se kombinuje zahtev za pravom naroda i moć ili nemoć država, kulturna razgraničavanja (koja su često nazvana „prirodnim“) i ekonomski interesi, itd. U manjoj meri zapažamo da nijedna politička granica nikada nije prosto ograničenje dveju država, već je ona po pravilu nad-određena, i u tom smislu u isto vreme i sankcionisana, udvostručena i relativizovana kroz druge geopolitičke podele. Ova osobenost apsolutno nije uzgredna, ili beznačajna, već suštinska. Bez funkcije konfigurisanja svetakoju one ispunjavaju, ne bi ni bilo granica, ili ne bi bilo trajnih granica.

Daćemo dva primera čije se posledice i dalje osećaju, a da pri tom ne izađemo iz okvira modernog doba. U okviru sukcesivnih ekonomskih svetova, evropska kolonijalna carstva – u glavnim crtama od Sporazuma iz Tordesiljasa⁶, pa sve do šezdesetih godina XX veka – svakako su bila uslov za nastajanje, jačanje i trajanje država- nacija zapadne, pa čak i istočne Evrope. Prema tome, međusobnegranice tih država bile su u isto vreme, neraskidivo i nacionalne i imperijalne granice, sa njihovim produžecima i kopijama sve do „Srca tame⁷“ negde u Africi i Aziji. I sledstveno tome, one su služile da razdvoje različite kategorije „podanika“. Jer nacionalno-imperijalne države nisu imale samo „građane“ već i „podanike“⁸. A ti podanici su, u odnosu na državnu administraciju bili u isto vreme manje stranci nego što su to pravi stranci, a ipak drugačiji (ili „neobičniji“) od njih: što znači da je za njih, u izvesnom pogledu ili pod određenim okolnostima (kao na primer, za vreme rata), prelaženje granica bilo čas lakše, čas mnogo teže nego što je to bio slučaj sa strancima strictosensu.

Drugi primer: odnosi se na hladnoratovske „tabore“ ili „blokove“ od 1945. do 1990. Dok „podela sveta“ između kolonijalnih carstava jača određene državne suverenitete (ali pod uslovom da time prosto i jednostavno zabranjuje neke druge), čini se da je podela na blokove (kojima je, ne zaboravimo, stvaranje i funkcionisanje UN bilo protivteža) dovela do generalizacije oblika nacije u čitavom svetu (i prema tome generalizacije nacionalnog identiteta koji se, barem u teoriji, smatra za „osnovni“ identitet svih pojedinca), stvarne hijerarhizacije između tih nacija u okviru svakog bloka, i prema tome do suvereniteta koji je, više manje, za većinu njih ograničen. Prema tome nacionalne granice država bile su ponovo nadodređene i u skladu sa prilikama pojačane ili oslabljene. Prema tome, u praksi je i dalje postojalo više tipova stranaca i njihovih položaja u nekoj zemlji, i više vidova prelaženja granica. Kada se granica ili smisao prelaska granice poklopio sa super-granicom tabora, nju je, uopšte govoreći, bilo teže preći zato to je tada stranac bio neprijatelj, ili čak potencijalni špijun. Osim, zapravo, za izbeglice, pošto je pravo na azil bilo korišćeno kao oružje u ideološkoj borbi. Zar ozvaničene odredbe pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka za prihvatanje onih koji traže azil, bilo putem međunarodnih konvencija, bilo preko državnih ustava (nemačko pravo koje je upravo modifikovano pošto je bilo značajan, ali ekstremni slučaj) ne duguju u velikoj meri upravo ovoj situaciji za svoju formulaciju i teorijski liberalizam?

Da ne pamtimo, čini mi se da ne bismo mogli da razumemo termine pod kojim se danas predstavlja pitanje izbeglica sa Istoka (tog Istoka koji više nije istok, već bolje reći neka vrsta polu-juga). Ne bismo mogli da razumemo ni teškoće sa kojima se „Evropska zajednica“ susreće kako bi sebe videla, zapravo, kao zajednicukoja je preokupirana sopstvenim interesom, dok je suštinskim delom bila pod-proizvod i jedna od karika hladnog rata, čiji je cilj bio da, u okviru „zapadnog bloka“, napravi protivtežu američkoj hegemonoj sili.

Kolonijalna carstva od prekjuče i blokovi od juče ostavili su duboke tragove u institucijama, pravu i mentalitetima, ali ona više ne postoje. Međutim, bilo bi naivno verovati da ona danas ustupaju mesto prostom spajanju sličnih nacija. Ono što nazivamo krizom države-nacije, jeste jednim delom (iako nije isključivo to) objektivna nesigurnost kada je reč o prirodi i nacrtu geopolitičkih razgraničavanja koje mogu da nad-odrede granice, i kada treba ustanoviti sa kojim bi tipom ili kojim stepenom nacionalne autonomije te hipotetičke super-granice bile uporedive, imajući u vidu njihovu vojnu, ekonomsku, ideološku ili simboličku funkciju. Sa pitanjem unutrašnjih (etničkih, društvenih, verskih) razlikovanja svake države-nacije, čak i vrlo „stare“, ovo mučno ali generalno prikriveno pitanje, opterećeno potencijalnim sukobima svakako bi moglo da bude odlučujuće za određivanje pitanja nacionalnih granica koje su u samoj Evropi u stanju da izdrže promenu doba. Granica Nemačke se već promenila, granice Jugoslavije i ^ehoslovačke takođe, prema dva veoma različita vida; može se dogoditi da ostali slede taj primer, više na Zapadu.Drugo, ono što sam pretenciozno nazvao polisemijomgranica, to jest činjenica da one, u praksi, nemaju isto značenje za sve. Odgovarajuće činjenice su sasvim aktuelne, i upravo ovde obrazuju suštinu naše rasprave. Ništa ne liči manje na stvarnost neke granice, koja je zvanično „ista“ (identična samoj sebi i dakle dobro definisana), u zavisnosti od toga kako je prelazimo u jednom ili drugom pravcu – kao biznismen ili univerzitetski nastavnik na putu za predavanje, ili kao mladi nezaposleni radnik. U krajnjoj liniji, reč je o dve različite granice kojima je zajedničko samo ime, i danas su (ali u stvari odavno) granice, delom, baš za to i napravljene. Ne samo da bi pojedincima koji potiču iz različitih društvenih slojeva pružile različit doživljaj zakona, administracije, policije, elementarnih prava kao što je sloboda kretanja i sloboda rada, već i da bi aktivno napravile razliku među pojedincima prema društvenim klasama.

Država koja privremeno boravi na svojim sopstvenim granicama i koja je njima utvrđena, ovde kroz istoriju igra u osnovi ambivalentnu ulogu, jer s jedne strane ona maskira i u određenoj meri formalno ograničava diferencijaciju, tako da daje prevagu pojmu nacionalnog građanina i preko njega izvestan primat javne moći u odnosu na društvene antagonizme. Međutim, s druge strane, sa intenziviranjem transnacionalnog kretanja, bilo da je reč o ljudima ili o kapitalu, u većoj meri se uspostavlja i političko-ekonomski transnacionalni prostor, tako da države, naročito imajući u vidu one „najmoćnije“, prevashodno imaju tendenciju da funkcionišu u službi diferencijacije međunarodne klase, te da za to koriste svoje granice i svoje aparate granične kontrole kao instrumente za izbor i diskriminaciju. One naprosto pokušavaju da to učine maksimalno štiteći simboličke izvore svoje narodne legitimnosti. I upravo se zato nalaze zatečene u protivrečnosti da u isto vreme treba da relativizuju i istaknu pojam identiteta ili nacionalne pripadnosti, jed- nakost državljanstva i nacionalnosti.

Sličan double bind leži i u samom pojmu kretanja osoba. Ono što predstavlja problem nije toliko razlika u tretmanu između kretanja robe ili kapitala i kretanja pojedinaca, jer se ovde reč promet ne uzima u istom smislu. Bolje je reći da je ovde u pitanju činjenica da se, uprkos informatici i telekomunikacijama, kapitali ne kreću uvek bez velikog kretanja ljudi, jednih na „gore“, drugih na „dole“. Ali, utvrđivanje svetskog aparthejda, ili dvostrukog režima kretanja pojedinaca, pokreće opasne političke probleme prihvatljivosti i institucije. Colour bar koji ubuduće više neće razdvajati samo „centar“ od „periferije“, ili sever od juga, već će obuhvatati čitava društva, samo predstavlja ekvivalent gore pomenutog double bind, kome je loše pristupljeno, a čija je upotreba u stvarnosti masovno prisutna, ali ima dve oštrice jer potpiruje rasizam koji se ne može kontrolisati, favorizuje nesigurnost i zahteva veću ponudu bezbednosnih odredbi. Ne uzimajući u obzir da, između ove dve krajnosti, to jest između ljudi koji vrše promet kapitala i onih koje kapital navodi na kretanje, već prema tome da li je u pitanju „delokalizaci ja“ ili „fleksibilnost“, postoji ogromna međumasa koja se ne može klasifikovati.

Možda bi sa ovog stanovišta takođe trebalo razmišljati o jednom od najmrskijih vidova pitanja migracije i izbeglica, kome su M. C. Kalozop i njeni prijatelji nedavno posvetili iscrpnu studiju o „međunarodnim zonama“ ili „tranzitnim zonama“ u lukama i na aerodromima⁹. Ne samo da ovde nalazimo ilustraciju generalizovanog uslova za nasilje, na čijoj se pozadini u budućnosti odvijaju kako spomenute ekonomske migracije tako i bujice izbeglica koje jesu ili nisu priznate kao takve, već postoji i materijalizacija diferencijalnog funkcionisanja i takoreći razdvajanje pojma granice, što se nazire već sa različitim formalnostima prelaska.

Na ovom mestu je od suštinske važnosti da se započne ne samo pravna rasprava već i fenomenološki opis. Za bogataša iz bogate zemlje, koji je tendenciozno kosmopolita (i čiji pasoš sve više označava ne prostu nacionalnu pripadnost, zaštitu i pravo na državljanstvo, već povećanje prava, posebno svetskog prava na nesmetano kretanje), granica je postala formalnost ukrcavanja, mesto simboličkog prepoznavanja njegovog društvenog statusa koja se prelazi trčećim korakom. Za siromašnog čoveka koji dolazi iz siromašne zemlje, granica je tendenciozno sasvim drugačija stvar: ne samo da je ona prepreka koju je veoma teško preći, već je to i mesto o koje se neprekidno spotičemo, koje prelazimo u jednom ili drugom smeru već prema tome da li je reč o proterivanju ili o spajanju porodice, i na kojem mi na kraju boravimo. To je jedna izrazito viskozna prostorno-vremenska zona, gotovo mesto života – života koji predstavlja čekanje na život, jedan ne-život. Psihoanalitičar Andre Grin negde je zapisao da je već dovoljno teško živeti nagranici, ali da to nije ništa spram toga da sami budemo granica. On je to shvatao u smislu cepanja višestrukih identiteta, identiteta koji se sele, ali je takođe neophodno da se dobro ispitaju materijalne osnove ove stvari.

Ono što sam želeo ukratko da istaknem – reč je možda o očiglednoj istini – jeste da u istorijskoj složenosti pojma granice, koji se upravo pred nama pojavljuje, dok se razvija i dobija nove forme, postoji pitanje institucije. Stvaranje i vidovi uspostavljanja granice, ali i granice kao uslova za mogućnost postojanja mnoštva institucija. Ako je granica bila određena fiktivno, na prost i pojednostavljujući način, ako je – kao što sam na početku sugerisao – njena jednostavnost bila iznuđena, što znači da je bila predmet državne iznude, to je učinjeno upravo iz gore pomenutog razloga. Ali je posledica bila ipso facto da su same granice – unutar kojih su, u pojedinim slučajevima, bili postignuti uslovi za relativnu demokratiju – uvek bile apsolutno antidemokratske institucije: koje su izmicale svakom političkom uticaju i praksi. „Građani“ su se tu trajno nastanili samo da bi se međusobno istrebili…

Granice su bile antidemokratski uslovi za tu ograničenu, delimičnu demokratiju koju su tokom izvesnog perioda doživele određene države- nacije, upravljajući vlastitim unutrašnjim sukobima (ponekad takođe izvozeći ih), ali za to je upravo neophodna linija granice. Zbog toga mislim da imate pravo, da u vašem Apelu, govorite o zahtevu za „radikalnom demokratijom“. Od trenutka kada se granice izdiferenciraju i ponovo demultiplikuju– što zapravo znači da one nastoje da išpartaju novi društveni prostor, a ne samo da ga omeđe od spolja – alternativa je svakako između samovoljnog, to jest nasilnog pooštrenja svake segregacije, i demokratske radikalnosti koja počinje da ruši instituciju granice. Sa svoje strane, ipak bih oklevao da odredim takvu radikalnu demokratiju kao nužno internacionalističku ili bolje reći: transnacionalnu, u potrazi za „svetom bez granica“, u pravno-političkom smislu te reči. Takav „svet“ se izlaže opasnosti da bude samo arena za divlju dominaciju privatnih moći koje monopolišu kapital, komunikaciju, a možda i naoružanje… Pitanje koje se postavlja je prevashodno ono koje se odnosi na demokratsku kontrolu koja treba da se sprovodi nad kontrolorima granica, to jest državama ili samim supra-nacionalnim institucijama. Ovo pitanje u potpunosti zavisi od saznanja da li će oni koji se nalaze sa jedne i sa druge strane konačno pronaći interese i zajednički jezik (dakle zajedničke ideale). Ali, ono zavisi i od odgovora na pitanje ko će se susretati na tim mestima na kojima se ne može živeti, a koja predstavljaju različite granice. Naime, za ove susrete su najčešće potrebni tumači i posrednici. Ma koliko njihovo današnje iskustvo bilo beznadežno, čini mi se da su pobornici prava na azil upravo jedan vid ovih posrednika.

Etjen Balibar

Sa francuskog prevela Emilija Andrejević

¹ Etienne Balibar, Saopštenje na diskusiji Nasilje i pravo na azil u Evropi: Odgranica država–nacija do podeljene odgovornosti u jednom jedinom svetu, pod vođstvom Marie-Claire, Caloz-Tschopp i Alex Clevenot, Université de Genève, 23–25. septembar 1993.

² Andre Green, La folie privee. Psychanalyse des caslinites, Ed. Gallimard, Paris, 1990, str. 107.

3 „Nasilje je uslov postojanja u egzilnim društvima i društvima sa Severa“, Tekst apela u susret „Nasilje i pravo na azil u Evropi“, in Marie-Claire Caloz- Tschopp, Alex Clévenot, Maria-Pia Tschopp (eds.), Asile – Violence – Exclusion enEurope, Histoire, analyse, prospective, zajedničko izdanje Cahier de la Section des sciences de l’education de l’Universite de Genève (9 route de Drize, CH-1227 Carouges-Genève) i Groupe de Genève „Nasilje i pravo na azil u Evropi“, 1994.

⁴ Ova istorija počela je da se piše – praćena antropologijom i semantikom. Videti, D. Nordmann, „Des limites d’Etat aux frontières nationales“, in P. Nora (ed.), Les lieux de mémoire, tom II, Paris, Gallimard, 1986, str. 35 sq.; P. Sahlins, Boundaries: The Making of France and Spain in the Pyrenees, University of California Press, Berkeley 1989; M. Foucher, Frontsetfrontières, Ed. Fayard, Paris, 1991; časopis Quaderni, Jesen 1995, „Penser la frontière“, pod rukovodstvom Yves Winkin.

⁵ Ed.: Calmann-Lévy, 1991.

6 Sporazum između Portugalije i Španije o podeli sveta, potpisan 1494, – Prim. prev.

⁷ Pojam nastao od naslova romana Džozefa Konrada u kojem opisuje svoja putovanja duž toka reke Kongo.

⁸ Videti, moj esej „Podanik ili građanin – za jednakost“, u delu „Les frontières dela démocratie“, Ed. La Découverte, Paris, 1992.

9 Marie-Claire Caloz-Tschopp (ed.), „Frontièresdudroit,frontièresdesdroits.L’introuvable statut de la zone internationale“. Predgovor François-Julien Laferriè- re, Ed. L Harmattan, Paris, 1993.

Preuzeto iz časopisa Treći program Radio Beograda