Šta je suština uma u njegovom nemislećem stanju [Tema: Zen]

Zen budizam i psihoanaliza – XXI dio

Piše: D.T. Suzuki

Istorija zena

I

Legendama priča o nastanku zena u Indiji glasi ovako: Jednom je na bregu Svetog lešinara Sakjamuni (Sakyamuni) propovedao skupu svojih učenika. Da bi objasnio bitnost, nije pribegao dugotrajnom verbalnom izlaganju, već je jednostavno pred skupom podigao kitu cveća koju mu je poklonio jedan od njegovih svetovnih učenika. Ni reč ne izađe iz njegovih usta. Niko nije razumeo šta to znači, jedino se stari poštovani Mahakasjapa (Mahakasyapa) osmehnu Učitelju, kao da je potpuno shvatio smisao ove neme ali recite pouke što je dade Prosvetljeni. Primetivši to, ovaj otvori svoja zlaćana usta i svečano objavi: »Posedujem najdragocenije blago, spiritualno i transcedentno, koje ti ovog trenutka predajem, o poštovani Mahakasjapo!«

Ortodoksni sledbenici zena obično slepo usvajaju ovu zgodu kao ishodište svoje doktrine, kroz koju se, po njima, razotkriva najdublja Budina mudrost, kao i tajna vere. Pošto zen tvrdi da predstavlja najdublju suštinu budizma i da ga je Buda neposredno predao svom najboljem učeniku Mahakasjapi, njegovi sledbenici, prirodno, tragaju za tačno određenom prilikom kad je između učitelja i učenika došlo do te predaje. Uopšteno znamo da je Mahakasjapa nasledio Budu kao vođ vere, ali u indijskim budističkim spisima kojima sada raspolažemo nema istorijskog zapisa o tome da je baš njemu predan zen.

Posmatrano sa savremenog kritičkog stanovišta, nije naročito važno da li je zen začeo Bodidarma u Kini ili Buda u Indiji, ako je zen istinit i ima trajnu vrednost.

A za istoričara koji pokušava da naučno odredi ishodište razvoja čiji je proizvod zen budizam jedino je važno da pronađe logičnu vezu između mahajanske doktrine prosvetljenja — u Indiji i njene praktične primene na životnu stvarnost — u Kini; što se tiče posebne linije prenošenja zena u Indiji do pojave Bodidarme, kako su je uspostavili zenovski vernici, ona nije bogzna koliko važna ni značajna. Međutim, čim se zen uobliči kao nezavisan sistem (koji ne poseduje samo svoje karakteristične odlike, nego i istorijski utvrđene činjenice), istoričari će morati da u potpunosti i bez prekida ocrtaju liniju prenošenja, jer kao što ćemo docnije videti, za sledbenike zena je najvažnije da učitelj dolično overi ili potvrdi (abbhanumodana) valjanost i pravovernost onog što postignu. Dakle, sve dok je zen plod kineskog tla nastao iz indijskog semena prosvetljenja, kako ga ja shvatam, nije potrebno uspostavljati neku naročitu liniju prenošenja u Indiji, sem na uopšten, logičan način, kako je to pokušano u prethodnim poglavljima mog rada.

Sledbenici zena smatraju da ova dvadesetosmorica patrijarha čine ortodoksnu liniju prenošenja:

1. Sakjamuni
   2. Mahakasjapa
   3. Ananda (Ananda)
   4. Sanavasa (Sanavasa)
   5. Upagupta (Upagupta)
   6. Dritaka (Dhritaka)
   7. Mikhaka (Micchaka)
   8. Budanandi (Buddhanandi)
   9. Budamitra (Buddhamitra)
   10. Bikšu Parsva (Bhikshu Parsva)
   11. Punjajasas (Punyayasas)
   12. Asvagoša (Asvaghosha)
   13. Bikšu Kapimala (Bhikshu Kapimala)
   14. Nagardžuna (Nagarjuna)
   15. Kanadeva (Kanadeva)
   16. Arja Rahulata (Arya Rahulata)
   17. Samganandi (Samganandi)
   18. Samgajasas (Samghavasas)
   19. Kumarata (Kumarata)
   20. Džajata (Jayata)
   21. Vasubandu (Vasubandhu)
   22. Manura (Manura)
   23. Haklenajasas (Haklenayasas)
   24. Bikšu Sima (Bhikshu Simha)
   25. Vasasita (Vasasita)
   26. Punjamitra (Punyamitra)
   27. Pradžnatara (Prajnatara)
   28. Bodidarma.

Istorija zena datira od dolaska Bodidarme (Bodhi-Dliarma, Bodai-Daruma) sa zapada, 520. godine n.e. On je u Kinu došao sa naročitom porukom, koju sažeto izražavaju sledeći stihovi:

Osobit vid prenošenja — mimo svetih spisa;
Nezavisnost od reci i slova;
Neposredno ukazivanje na čovekovu dušu;
Pronicanje u svoju prirodu i postizanje budinstva.

Ovaj četvorostih — opis načela zenovskog učenja odvojenog od ostalih škola budizma koje su u Kini već postojale, sročen je kasnije, njegov tvorac nije sam Bodidarma.

Jedan istoričar, Tsung Čien (Tsung-chien), koji je sa tjentajevskog stanovišta sastavio istoriju budizma pod naslovom Zakonito poreklo Sakya-doktrine (1237) pripisuje ga Nansen Fu Gvanu (Nansen Fu-gwan); obrazac je verovatno nastao u one dane, kada su, u pokrajinama »zapadno od reke« i »južno od jezera«, bili u punom naponu snage Baso (Ma Tsu) (Baso, Ma-tsu), Hjakudžo (Paj čang) (Hyakujo, Pai-chang), Obaku (Huang Po) (Obaku, Huang-po), Sekito (Ši Tu) (Sekito, Shih-tou) i Jakusan (Jue šan). Otuda se smatraju karakteristično zenovskim, a Darma je udahnuo taj duh u umove kineskih budista. Oni su, više-manje, bili batalili i filosofiranje i upražnjavanje kontemplacije. Nisu poznavali neposredni zenovski metod koji se sastojao u trenutačnom sagledavanju istine prosvetljenja i postizanju budinstva bez prolaženja kroz mnogobrojne stupnjeve priprema koje su propisivali učenjaci.

Naše znanje o Bodidarminom životu potiče iz dva izvora. Prvi je Tao Hsuanovo (Tao-hsuan) delo Životopisi visokih sveštenika, sastavljeno u početku vladavine dinastije Tang, 645. godine n.e. (to je najraniji dokument o njemu kojim raspolažemo). Pisac je bio osnivač jedne Vinaya-sekte u Kini i veliki učenjak, on je, međutim, živeo pre no što je pokret nove škole, koja će biti poznata kao zen, zašao u razdoblje zrelosti pod Huj Nengom, šestim patrijarhom. U vreme kad je Tao Hsuan pisao svoje životopise, Huj Neng je imao devet godina.

Drugi izvor je Hronika predavanja Svetiljke (1004 g. n.e.) koju je u prvim danima Sung dinastije sastavio Tao Juan (Tao-yuan). Ovo delo napisao je jedan zenovski kaluđer kad je zen već bio potpuno priznat kao poseban ogranak budizma, a sadrži izreke i dela njegovih učitelja. Pisac se često poziva na neke ranije istorije zena, koje su danas izgubljene i poznate samo po naslovima.

Sasvim je prirodno što se ova dva opisa Bodidarminog života razlikuju u nekim tačkama. Prvi je pisan

dok zen još nije bio sasvim utvrđen kao škola, a pisac drugog je jedan od učitelja zena. U prvom se Darma, osnivač zena, tretira kao jedan od mnogih budističkih sveštenika koji su se na raznim područjima istakli kao prevodioci, komentatori, naučnici, sledbenici Vinava, učitelji meditacije, posednici čudesnih vrlina itd.; u takvoj istoriji Darma naravno nije mogao zauzimati neko naročito istaknuto mesto kojim bi se razlikovao od ostalih »visokih sveštenika«. On je opisan samo kao jedan od onih »učitelja meditacije« čija se koncepcija djane ne razlikuje od stare, tradicionalne koncepcije koju su primenjivali sledbenici Hinajane.

U svojim propratnim beleškama o zenu Tao Hsuan, pisac Životopisa, pominje tai ch’eng pi kuan, mahajanističku kontemplaciju zida kao Darmino najzaslužnije dostignuće u Kini. Zbog toga ga često nazivaju pi-kuan bramanom, to jest bramanom koji gleda zid — a u Japanu kaluđeri pripadnici Soio-škole zena navodno slede primer osnivača svoje religije kad za vreme meditiranja sede licem okrenuti zidu. No ovo je očigledno površno tumačenje izraza pi-kuan, jer otkud bi puko zurenje u zid moglo započeti revolucionaran pokret u budističkom svetu, kako to nagoveštava Fao Hsuanov životopis Darme?

Zašto bi tako nevin običaj izazvao strahovit otpor onovremskih učenjaka? Po mom mišljenju, pi-kuan ima mnogo dublje značenje i mora se shvatiti u svetlu sledećeg stava Hronike, navedenog iz dela koje je poznato kao Pieh Chi (što znači: nekakav dokument o prethodnom postojanju):

»Učitelj je najpre devet godina boravio u manastiru šorindži (šao-linžu) (Shorinji, Shao-linszu), a kad je poučavao drugog patrijarha, činio je to jedino ovako: ‘Spolja se kloni svih veza, a iznutra nek u tvome srcu ne bude žudnji (ili čežnji, ch’uan); kad ti um bude kao zid što uspravno stoji, moći ćeš kročiti na Stazu.’ Huj Ke (Hui-k’e) je na razne načine pokušavao da objasni razlog uma (ili da o tome raspravlja), ali nije uspeo da razume samu istinu. Učitelj jednostavno govoraše: ‘Ne! Ne!’ i nikad nije hteo svome učeniku da objasni šta je suština uma u njegovom nemislećem stanju (to jest u čistom bivstvovanju). (Potom) Huj Ke reče: ‘Ne znam kako da ostanem van svih veza.’ ‘Ti to jamačno shvataš kao uništenje svega, zar ne?’ upita učitelj. ‘Ne, učitelju,’ odgovori Huj O Ke,’ ne shvatam to kao uništenje svega.’ ‘Čime dokazuješ svoju tvrdnju?’ ‘Time što mi je to uvek ne može biti jasnije, ali ga je nemoguće izraziti recima.’

Moguće je da ovaj stav sadrži neke aluzije na »Vajrasamadhi «gde Bodisatva Mahabala (Mahabala) govori o »mlitavom umu« i »jakom umu«? Većina ljudi poseduje prvi, koji večito »priželjkuje« (ili čezne ili žudi za nečim), te ih sprečava da uspešno postignu Tathagata-dlyana; a »jak um« je svojstvo onog koji može da zađe u područje stvarnosti (bhutakoti). Dok u umu ima »priželjkivanja« (ili žudnji), on nije slobodan, nije oslobođen i ne može se poistovetiti sa razumom kao takvim. Um mora postati »jak« ili krepak i pouzdan, smiren i usredsređen pre no Sto bude spreman za ostvarivanje Tathagata-dhyana — to jest djatie (dhyana) koja dopire daleko preko dometa tzv. četiri djane (dhyana) i osam samadhija.

Na to učitelj reče: ‘To je sama suština uma koju predaju sve bude. Ne sumnjaj u to.’«

Može se sumnjati da opis ranog dela Bodidarminog života u Indiji kako je dat u Hronici sadrži dobar deo izmišljotina, ali se kasniji delovi ne mogu tako olako odbaciti. Tu Hronika dopunjava priču sadržanu u Tao Hsuanovim Životopisima, čiji je pisac dobar istoričar koji nije ništa znao o budućem razvoju zena. Prema Hronici, prva viđena ličnost s kojom je Darma razgovarao po dolasku u Kinu bio je kralj Ljanga (Liang), najveći tadašnji pokrovitelj budista. A razgovor se ovako odvijao:

Car Vu (Wu) iz Ljanga upita Darmu:

»Od početka svoje vladavine sagradio sam toliko i toliko hramova, dao da se prepišu tolike svete knjige i izdržavao sam toliko i toliko kaluđera i kaluđerica; šta misliš kolike bi mogle biti moje zasluge?«

»Uopšte ih nemaš, gospodaru!« odsečno odgovori Darma.

»Zašto?« upita iznenađeni car.

»Sve su to manje vredna dela,« tako je počinjao Darmin smislom bremeniti odgovor, »koja bi svom počinitelju obezbedila da se rodi na nebu ili ponovo na ovoj zemlji. Ona još nose tragove svetovnosti, nalik senkama što prate predmete. Mada se čini da odistinski postoje, nisu ništa drugo do puki neentiteti. A istinski zaslužno delo puno je čiste mudrosti, savršeno i tajanstveno, njegova prava priroda premaša ljudsko poimanje. Tako što se ne traži pomoću svetovnih dostignuća.«

Na to car Vu opet upita Darmu:

»Šta je prvo načelo svete doktrine?«

»Nepregledna praznina, gospodaru, u kojoj ničeg nema da bude svetim nazvano!« odgovori Darma.

»Ko se to onda preda mnom nalazi?«

»Ne znam, gospodaru!«

Odgovor je bio prilično jednostavan, a i dovoljno jasan, no pobožni i učeni budistički car nije uspeo da shvati duh koji je prožimao ceo Darmin stav.

Videći da caru nema pomoći, Darma ode iz njegove zemlje i povuče se u jedan manastir u državi Vej (Wei), gde je, kako vele, devet dugih godina sedeo spokojno upražnjavajući »kontemplaciju zida« sve dok se nije pročuo kao pi-kuan braman.

Jednog dana dođe mu u pohode kaluđer Šen Kuang (Shen-kuang) i najvatrenije moljaše da ga uputi u istinu zena, ali se Darma i ne osvrnu na nj. Šen Kuang nije gubio nadu, pošto je znao da su svi veliki verski vođi iz prošlosti prošli kroz mnoga srceparajuća iskušenja da bi postigli konačni cilj svojih težnji. Čekajući da ga Darma zapazi, stajao je jedne večeri na vejavici dok ga sneg koji je obilno padao nije zatrpao skoro do kolena.

Napokon, učitelj se okrete i reče: »Šta želiš da učinim za tebe?« Kuang reče: »Dođoh da primim tvoje bescene savete; molim te otvori kapiju samilosti i pruži ovom jadnom napaćenom smrtniku ruku spasiteljku.«

»Neuporediva doktrina budizma,« odgovori Darma, »može se shvatiti samo nakon dugog podvrgavanja strogoj disciplini i pošto se izdrži ono što je najteže izdržati i učini ono što je najteže učiniti. Ljudima malih vrlina i mudrosti uopšte nije dato da je shvate. Sav njihov trud otići će uzalud.«

Na kraju, Kuang mačem odrubi sebi levu ruku i iznese je pred učitelja kao zalog iskrenosti svoje želje da bude upućen u doktrinu svih buda. Darma mu reče:

»To se ne traži posredstvom drugog.«

»Duša mi još nije uspokojena. Molim te, učitelju, uspokoji je.«

»Donesi svoju dušu ovamo, pa ću je uspokojiti.«

Kuang oklevaše za trenutak, ali konačno reče: »Tražio sam je sve ove godine ali još ne uspevam da je uhvatim!«

»Eto! uspokojena je jednom zasvagda!« Tako je presudio Darma.

Darma mu zatim naloži da svoje ime promeni.

Prošlo je devet godina i Darma zažele da se vrati n svoju domovinu. Sazva pred sebe sve svoje učenike i reče im: »Došlo je vreme da krenem, pa želim da vidim šta ste postigli.«

,Po mom shvatanju,« reče Tao Fu (Tao-fu), »istina je iznad afirmacije i negacije, pošto joj je takva priroda.«

Darma reče: »U tebe je koža moja.«

Potom uđe kaluđerica Cung či (Tsung-ch’ih) i reče:

»Kako je ja razumem, ona je slična Anandinom sagledavanju Budine zemlje Akšobje (Akshobhya): ugledaše je jednom i nikad više.«

Darma reče: »U tebe je meso moje.«

Tao Ju (Tao-yu) beše drugi učenik koji izloži svoje gledište rekavši: »Prazna su četiri elementa, a pet skandha ne postoje. Po meni, nema stvari koja bi se mogla pojmiti kao realna.«

Darma reče: »U tebe su kosti moje.«

Na posletku se Huj Ke (to jest: šen Kuang) s poštovanjem pokloni učitelju, ali osta stojeći pred svojim sedištem i ništa ne reče.

Darma tad objavi: »U tebe je srž moja.«

Kraj Bodidarminog života u Kini obavijen je tajnom: ne znamo kako je, kada i gde otišao s ovog sveta.

Neki kažu da su ga otrovali suparnici; drugi — da se vratio u Indiju prošavši kroz pustinju, a treći opet izveštavaju kako je prešao u Japan. U jednom se svi slažu: da je bio veoma star; po Tao Hsuanu, u času smrti imao je preko sto pedeset godina.

 

 

Kao što se može lako zapaziti, ova priča je više-manje fiktivna. Mislim na one delove o Kuangovom stajanju na snegu i odsecanju ruke radi dokazivanja ozbiljnosti i iskrenosti. Neki misle da priče o snegu i samosakaćenje ne spadaju u Kuangovu povest (pošto ih Tao Hsuan ne pominje u svojoj knjizi), već da su pozajmljene iz nekih drugih izvora. Ruku su Kuangu odsekli razbojnici koji ga napadoše posle njegovog razgovora s Darmom. Nemamo mogućnosti da proverimo koja je priča tačna. Okolnosti su, međutim vrlo dramatične, a tokom istorije zena jednom se svakako javila potreba da se izmišljeno ispreplete sa činjenicama.

 

Nastaviće se