Vreme u početku beše lepo, tiho. Drozdovi su pištali, i sasvim blizu u ritovima nešto je živo, žalostivo zavijalo, kao da neko duva u praznu bocu. Prolete jedna šljuka i pucanj za njom odjeknu u prolećnom vazduhu snažno i veselo. Ali kad se u šumi smrači, iznenada zaduva s istoka hladan vetar koji probija do kostiju, sve se utiša. Po lokvama počeše da se hvataju ledene iglice, i u šumi postade neugodno, nemo i pusto. Zamirisa na zimu.
Ivan Velikopoljski, student bogoslovije, crkvenjakov sin, vraćajući se kući iz lova na šljuke, sve vreme je išao putanjom preko poplavljene livade.
Prsti mu se behu ukočili i lice zajapurilo od vetra. Činilo mu se da je ova hladnoća, koja je došla iznenada, poremetila u svemu red i sklad, da je i samoj prirodi neobično, i da se zbog toga večernji sumrak zgusnuo brže nego što treba. Naokolo je bilo tiho i nekako osobito mračno. Samo se na udovičinim gradinama kraj reke svetlela vatra; a daleko unaokolo, i tamo gde je bilo selo, na jedno četiri vrste sve je potpuno tonulo u hladnu večernju pomrčinu. Student se seti da kad je izlazio iz kuće, njegova majka, sedeći na podu u predsoblju, bosa, čistila je samovar, a otac je ležao na peći i kašljao; zbog velikog petka kod kuće se nije ništa kuvalo, i on je bio užasno gladan. I sada, ježeći se od zime, student je mislio o tome kako je isto ovakav vetar duvao i za vreme Rjurika, i za vreme Ivana Groznog, i u Petrovo vreme i da je za njihove vlade bila isto ovakva ljuta beda, glad; isti ovakvi šuplji slamni krovovi, neprosvećenost, čamotinja, ista pustoš unaokolo, mrak, osećanje potištenosti — sve su te strahote bile, postoje i postojaće, i samo zbog toga što će proći još hiljadu godina, život neće postati bolji. I nije mu se išlo kući.
Gradine su se zvale udovičine zato što su ih obrađivale dve udovice, mati i kći. Vatra je silno gorela, s praskom, i osvetljavala daleko unaokolo uzoranu zemlju. Udovica Vasilisa, visoka, punačka starica u muškoj kratkoj bundi, stajala je kraj vatre i zamišljeno gledala u nju; njena kći Lukerja, mala, rošava, s priglupim licem, sedela je na zemlji i prala kotao i kašike. Očevidno, maločas su večerale. Čuli su se muški glasovi; to su ovdašnji radnici pojili konje na reci.
— Evo vam se i zima povratila — reče student, prilazeći vatri. — Dobro veče!
Vasilisa se trže, ali ga odmah poznade i osmehnu se predusretljivo.
— Bog s tobom, nisam te prepoznala — reče. — Znači, obogatićeš se.
Popričaše. Vasilisa, otresita žena, služila je nekad kod gospode kao dojilja, a zatim kao dadilja, pa se fino izražavala, i sve vreme sa lica joj nije silazio blag, dostojanstven osmeh; a njena kći Lukerja, seljanka, koju je muž sasvim utukao, samo je žmirkala na studenta i ćutala, a izraz lica joj je bio čudnovat, kao u gluvoneme.
— Iste ovakve hladne noći grejao se kraj vatre apostol Petar — reče student, pružajući ruke prema vatri. — Dakle, i tada je bilo hladno. Ah, bako, kako je to bila strašna noć! Noć koja je ulivala nekakvu osobitu tugu, duga noć!
On pogleda oko sebe u pomrčinu, grčevito zatrese glavom i upita:
— Svakako si bila u crkvi na dvanaest jevanđelja?
— Bila sam — odgovori Vasilisa.
— Ako se sećaš, za vreme tajne večere Petar je rekao Isusu: „S tobom sam spreman i u tamnicu i u smrt.” A Gospod će mu na to: „Kažem ti, Petre, neće još ni petao, to jest pevac danas zapevati, a ti ćeš tri puta poreći da me poznaješ.” Posle večere Isus je smrtno tugovao u vrtu i molio se bogu, a jadnom Petru beše izmučena duša, malaksala snaga, otežali kapci i nikako nije mogao da odoli snu. Zaspao je. Zatim, čula si, Juda je iste noći poljubio Isusa i izdao ga njegovim mučiteljima. Vezanog su ga vodili prvosvešteniku i tukli, a Petar, malaksao, izmučen tugom i brigom, razumeš li, neispavan, i predosećajući da se svakog časa na zemlji može desiti nešto užasno, išao je za njim… On je žarko, ludo voleo Isusa i sad je izdaleka video kako ga tuku…
Lukerja ostavi kašike i uperi ukočen pogled na studenta.
— Dođoše k prvosvešteniku — nastavi on. — Isusa počeše da saslušavaju, a radnici za to vreme naložiše vatru posred dvorišta, jer beše hladno, i grejahu se. S njima je pored vatre stajao Petar i takođe se grejao, kao evo ja sada. Neka žena, videći ga, reče: „I osvaj je bio sa Isusom”, to jest i njega, eto, treba voditi na saslušanje. I svi radnici, što su se nalazili oko vatre, verovatno su ga podozrivo i surovo pogledali jer se on zbunio i rekao: „Ja ga ne poznajem.” A malo zatim opet neko prepoznade u njemu jednog od Isusovih učenika i reče: „I ti si jedan od njih”. Ali on se opet odreče. I treći put mu se neko obrati: „Nisam li ja to tebe video danas s njim u vrtu?” On se i treći put odreče. I posle toga odmah zapeva petao, i Petar, pogledavši izdaleka Isusa, seti se reči koje mu je ovaj rekao na večeri… Seti se, prenu se, izađe iz dvorišta i gorko zaplaka. U Jevanđelju je rečeno:
„I izašavši napolje, plakaše gorko.” Zamišljam: veoma je tiho, mračan, vrlo mračan vrt, a u tišini se jedva čuju prigušeni jecaji…
Student uzdahnu i zamisli se. I dalje se osmehujući, Vasilisa odjednom zajeca, i suze, krupne, obilne, potekoše joj niz obraze, i ona zakloni rukavom lice od vatre, kao da se stidi svojih suza, a Lukerja, gledajući studenta netremice, pocrvene a izraz joj postade mučan, napregnut, kao u čoveka koji savlađuje jak bol.
Radnici su se vraćali sa reke, i jedan od njih, jašući na konju, bio je već blizu, i svetlost od vatre podrhtavala je na njemu. Student požele udovicama laku noć i pođe dalje. I opet nastade mrak i ruke počeše da zebu. Duvao je oštar vetar, i doista se vraćala zima, i nije bilo ni nalik na to da je prekosutra Uskrs. Sada je student razmišljao o Vasilisi: ako je zaplakala, onda, znači, sve što se desilo one strašne noći sa Petrom ima s njom izvesne veze… Osvrnuo se. Usamljena vatra spokojno je treptala u pomrčini, i pored nje se više nisu videli ljudi. Student opet pomisli, ako je Vasilisa već zaplakala, a njena kći se zbunila, onda svakako ono o čemu je on maločas pričao i što se dešavalo pre devenaest vekova, ima neke veze sa sadašnjicom — sa obema ženama i, verovatno, sa ovim zabačenim selom, čak i s njim, i sa svima ljudima. Što je starica zaplakala, to nije zato što on ume dirljivo da priča, već zato što joj je Petar blizak i što je celim svojim bićem zainteresovana za ono što se dešavalo u Petrovoj duši. I odjednom radost se uznemiri u njegovoj duši i on čak zastade za jedan trenutak da predahne. „Prošlost”, mislio je, „vezana je sa sadašnjošću neprekidnim lancem događaja koji su proisticali jedan iz drugog.” I njemu se činilo da je ovog časa video oba kraja tog lanca: samo što se dotakao jednog, zatresao se drugi.
A kad se prevozio skelom preko reke i zatim, dok je penjući se uz brdo posmatrao svoje rodno selo i zapad, gde se kao uska pruga sijala hladna tamnocrvena rumen — tamo, u vrtu i dvorištu prvosveštenikovom, trajale neprekidno do dana današnjeg i, verovatno, uvek, mislio je tada o tome da su istina i lepota, koje su usmeravale čovekov život su predstavljale ono najvažnije u čovekovom životu i uopšte na zemlji; neopisivo slatko očekivanje sreće, nepoznate, tajanstvene sreće, obuzimali su ga malo- pomalo i život mu se činio zanosan, prekrasan i pun uzvišenih misli i osećanje mladosti, zdravlja, snage — imao je samo dvadeset dve godine.
Anton Pavlovič Čehov
(Preveo: Aleksandar Terzić)
