Rano sam počeo da čitam Andrićeva dela. Čitao sam ih u srednjoj školi, a najviše kad sam došao na fakultet da studiram književnost. Posebno sam bio opsednut Andrićevim delima u trećoj godini studija književnosti kad smo postepeno, izučavajući prvo teoriju književnosti, a potom i dela modernih naših i evropskih autora dvadesetog veka, ulazili u ono, što se tada smatralo najnovijom
književnošću, a što se još nije bilo našlo u programima. Tada sam počeo da uobličavam u pisanoj formi svoje prve utiske o pročitanim stranicama Andrićeve lektire. Prve radove o Andriću napisao sam docnije (1962. godine), ali to što sam pisao u drugoj polovini pedesetih godina prethodilo je tome i značilo je obimniji uvid u celinu ostvarenja velikog pisca.
Naime, kao student treće godine Filozofskog fakulteta u Sarajevu sačinio sam jedan rad o Andriću od nekih pedesetak stranica i za njega sam dobio najveću nagradu Sarajevskog univerziteta. Rad su visoko ocenili moji tadašnji profesori, Dragiša Živković i Midhat Begić, i zahvaljujući tom tekstu izabran sam za asistenta odmah čim sam diplomirao. Tema moga diplomskog rada bio je takođe Andrić.
Tako mogu da kažem da me je sa Andrićem pratila sreća od samog početka. Srećne ruke Andrić mi je bio i dalje: za temu doktorske disertacije odabrao sam opet Andrića i doktorirao sam sa nepunih trideset godina, što je za nekoga ko je poreklom sa sela i potiče iz tzv. Pasivnih krajeva, kako se tada govorilo, ravno podvigu. Kasnije sam doktorsku disertaciju preradio i štampao kao knjigu pod naslovom Velika sinteza. Knjiga se brzo rasprodala, a ja sam za nju dobio jednu od visokih nagrada u Bosni i Hercegovini.
Zahvaljujući radu na disertaciji prvi i jedini put sam se susreo sa Andrićem i dugo razgovarao. Susret sa Andrićem ugovorili su mi dvojica mojih bivših profesora, a tada kolega, Salko Nazečić i Midhat Begić. Pošto sam diplomirao u rekordnom junskom roku 1960. godine, odmah sam primljen za asistenta na Katedri za jugoslovensku književnost. Sledeće godine otišao sam na odsluženje vojnog roka. Po povratku sam prijavio doktorsku disertaciju „Ivo Andrić i naša književna kritika“.
To je bio razlog što su moji profesori, posebno Midhat Begić, zamolili Andrića da me primi, a on je odmah na to pristao.
Ne znam kojim povodom je bio na našem fakultetu i ne mogu da se setim ni koje je godine to bilo. Najverovat- nije 1963. Andrić me je pozvao da sutradan poslepodne dođem u hotel „Evropu“ i da ga tamo potražim. Nesiguran i zbunjen, kakav sam po prirodi, proveo sam to vreme do susreta u pripremama, strepeći kako ću se snaći da razgovaram sa velikim piscem i nekadašnjim uspešnim diplomatom. Znao sam da će njegov pogled, kao rendgen, da snima sve moje misli i osećanja, pa mu neće biti teško da providi i moju zbunjenost. Ispalo je ipak sve bolje nego što sam verovao da će biti. Dočekao me je ispred hotela i odmah mi je predložio da krenemo u šetnju, pa ćemo, kako reče, hodajući razgovarati. Izašli smo na obalu Miljacke i krenuli nizvodno, uputivši se niz Vilsonovo šetalište i došli do mosta na Čengić vili i tu napravili zaokret, vratili se istim putem nazad. Po povratku, uputili smo se ka hotelu zaobilaznim putem. Zadržali smo se u dvorištu zgrade, gde je bio smešten Muzej književnosti. Andrić je neočekivano otvorio vrata i pozvao me da uđemo u kaldrmisano dvorište, ograđeno zidom, gde je žuborio vodoskok, a okolo je raslo visoko drveće. Zadivljeno je posmatrao žuborenje vodoskoka i ispričao priču o tom kompleksu zgrada, pohvalio sklad i toplinu stare arhitekture.
Ovaj muzej književnosti, kazao je, smešten je u staroj kući iz sredine osamnaestog veka. Kuća je bila najpre u posedu čuvene sarajevske srpske porodice Despića, tačnije Jeftana Despića, i u njenom izgledu izrazile su se odlike tadašnjeg arhitektonskog istoricizma. Posebna lepota te zgrade upravo je unutrašnje dvorište. Andrić ga je sada razgledao sa puno ljubavi i topline. Napomenuo je uzgred da je u toj kući rođen i Vladislav Skarić.
Po dolasku u hotel pozvao me je da u holu popijemo kafu. Ipak, to nam nije uspelo do kraja. Odnekud, čim smo seli, stvorio se jedan student sa pitanjima o romanu Na Drini ćuprija, koji je bio predmet njegovog diplomskog rada. Došli su i drugi i dalje se nije moglo razgovarati udvoje.
Tek mi je sad bilo jasno zašto je predložio šetnju. To je izgleda i za mene, mladog čoveka koji je tek pre koju godinu diplomirao, bilo spasonosno. Pri prvim koracima pored velikog pisca, osetio sam potpunu sigurnost. Nestalo je treme i ja sam koračao uz običnog čoveka s kojim razgovaram jednostavno i o jednostavnim stvarima. Bio mi je bliži i od mojih nekadašnjih profesora.
Prvo mi je on ispostavljao pitanja o mom budućem doktorskom radu. Rekao mi je da je dobro što sam se opredelio za takvu temu koja se može egzaktnije istraživati nego da pišem samo o njegovom delu. On, naglasio je, kao pisac nije muku mučio sa kritičarima, kao neki drugi, tako da neću imati mnogo problema oko teme. Najbolje je da osvetlim što potpunije pozadinu književnih i društvenih zbivanja koja su uticala da se o njegovom delu piše tako kako se pisalo.
Rekao mi je da ću imati problema oko sastavljanja bibliografije koja bi mi omogućila da istražim što više podataka. Malo je celovitih bibliografija kod nas, kazao je, ali je važno ono što su uradili Leksikografski zavod iz Zagreba i Bibliografski institut iz Beograda. Treba se ipak potruditi i nastojati da bude što manje propusta. Napomenuo sam mu da mi je od pomoći bibliografija o njemu koju je sačinio Živorad P. Jovanović i objavio je u Bibliotekaru za 1961. godinu. Da, rekao mi je, i to treba iskoristiti i sve slično što se može naći.
Kad smo iscrpli teme koje su se ticale doktorske disertacije, ja sam mu počeo postavljati pitanja slična onima koja su mu docnije postavljali drugi, a ticala su se njegovog đakovanja u Sarajevu, pogotovu učešća u pokretu Mlade Bosne. Izgledalo mi je kao da se čudi što ga to pitam. Zaustavio bi se, pogledao bi me i nastavio da pažljivo izbira reči kako bi što određenije odgovorio na moja pitanja. Išli smo duž Miljacke u jednom i u drugom smeru kuda se on, verovatno, kao učenik često kretao ili kuda su krstarili junaci njegovih sarajevskih priča i romana. Osećao sam da svako takvo pitanje može da ga otvori da o njemu progovori neposrednije, ali je bio oprezan i u više navrata, pre nego što bi nešto objasnio, rekao bi:
„Nadam se da ovo nećete zloupotrebiti u novinama ili na drugi način“. Odgovorio sam, pomalo se čudeći u sebi, da mi to nije ni na kraj pameti, kao što mi nije ni bilo, da ja i ne pišem za novine, kao što nisam ni pisao. Interesovao sam se za Dimitrija Mitrinovića, o kome sam tada sastavljao jedan članak. Ozario se odjedanput kad sam mu pomenuo to ime i prezime. „Evo“, reče mi, „stajali smo jedanput baš ovde na ovom mestu kad neočekivano iz mraka i sa štapom u ruci i šeširom iskoči Dimitrije Mitrinović“. Duže je govorio o Mitrinoviću, kazavši, uglavnom, ono što je docnije govorio i drugima: kako je bio pomalo tajanstvena ličnost, ili je to glumio, pojavljivao bi se iznenada, obasipao slušaoce slapovima reči koje je izgovarao polušapatom. Pričao je i o tome koliko je na sve njih uticao savetima, preporukama, a i svojom pojavom.
Tada sam, isto tako, bio napisao tekst o Rabindranatu Tagori. U Zagrebu, za vreme služenja vojnog roka, bio sam pronašao u antikvarnici izbor Tagorinih dela. Mnogo sam ga čitao. A Andrićeve pesme u prozi podsećale su me na Tagorinu zbirku Gitanjali, za koju je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Zapitao sam ga šta misli o Tagori. I to ga je pitanje, imao sam utisak, iznenadilo. Odgovorio je kratko: Tagora je značajan ali odveć sladunjav pisac i nikad nije voleo da ga čita. Stvar je ukusa kako će ko prihvatiti nekog pisca.
Znatno kasnije Žaneta Đukić Perišić objavila je u Sveskama Zadužbine Ive Andrića prepisku između Andrića i Vere Stojić (1988). U jednom pismu Veri Stojić, Andrić govori o Tagori i kaže sledeće: „Vi znate, čini mi se, da sam ja veliki protivnik G. Tagorea. Cenim ga, naravno, ali ne verujem da svetlo dolazi sa Istoka. To je optička varka. I posle, osećam da sve te mudrosti iz Azije, ne poričući ni najmanje njihovu apsolutnu vrednost, za nas koji smo kršteni – pa ma i ne bili hrišćani ne vrede ništa ili malo“. Kao što se vidi, 1926. godine Andrić je opširnije govorio o Tagori i indijskoj i ostalim istočnim kulturama, ali i ono što je rekao meni trideset i više godina posle toga ukazivalo je na kontinuitet njegovog mišljenja o jednom velikom pesniku i o ukusu koji je više uvažavao hrišćanske evropske vrednosti od onih istočno-azijskih.
Više se i ne sećam šta sam ga sve pitao – naš razgovor, u laganoj šetnji uz i niz Miljacku, trajao je prilično dugo. Bio sam mu zahvalan na odgovorima, ali i na tome što je znao da se povuče preda mnom, da mi ostavi slobodan prostor, i nestane kao veličina, a da ostane kao običan čovek s kojim se dalo lako i bez ustezanja razgovarati. Za mene je to tada, kao za mladog čoveka koji se spremao da uleti u poslove, bilo od velikog značaja. Zato se sa setom prisećam tog davnašnjeg susreta sa Andrićem koji se desio dve godine posle dobijanja Nobelove nagrade za književnost. Ništa se tim povodom nije bilo promenilo u Andrićevom životu i ponašanju. Ostao je skroman i pristupačan čovek koji i pored naizgledne suzdržanosti, nije izbegavao da razgovara o svemu što bi ga čovek pitao, ne želeći nigde da prekorači granicu između ličnog i javnog, niti da otkrije ono što bi zadiralo u intimu. Nečeg od manira iskusnog diplomate i mudrog očitovalo se u svakoj njegovoj izgovorenoj reči.
Radovan Vučković
(Beograd, Zadužbina Ive Andrića)
