jedanaesti nastavak
Piše: Grejl Markes
ZBOG TOGA
Zbog toga što dvojica ili trojica ili desetorica nisu mogla da artikulišu ništa što je prevazilazilo pesme i tekstove (od kojih su svi, u početku, vađeni iz nekog singla ili intervujua Sex Pistolsa, sve je sada bilo stvar ružnoće, zla, greške, gađenja, represije, i neslobode – seks, ljubav, porodica, obrazovanje, pop muzika, star sistem, vlada, gitarski solo, rad, socijalna pomoć, kupovina, saobraćaj, reklamna propaganda – i sve je bilo deo jedne celine. Besmisleni radio džingl koji si slušao preko celog dana prerastao je u celinu: da bi se taj džingl skinuo s radio talasa, postalo je jasno, morao se promeniti radio, što je značilo da se moralo promeniti društvo.
Kupovina, saobraćaj, i reklamna propaganda kao svetske-istorijske uvrede integrisane u svakodnevni život kao zavodljive napasti – na neki način, pank je bio najlakše prepoznatljiv kao nova verzija kritike masovne kulture stare frankfurtske škole, rafinirani užas ljudi koji su bežali od Hitlera obarajući se na lagodnu vulgarnost svog ratnog američkog utočišta; nova verzija Adornove osude izložene u Minima Moralia, koji je kao nemački jevrejski intelektualac u bekstvu od nacista u zemlju slobodnih trampio izvesnost sopstvenog uništenja za obećanje duhovne smrti.
Međutim, sada su premise stare kritike eksplodirale iz mesta koje niko u frankfurtskoj školi, ni Adorno, ni Herbert Markuze, ni Volter Benjamin nisu nikada naslutili – iz srca pop kulta masovne kulture. A da stvari budu još čudnije: stara kritika masovne kulture sada je paradirala kao masovna kultura, ili barem kao protejska, buduća masovna kultura. Ako je pank bio tajno društvo, cilj svakog tajnog društva je da ovlada svetom, baš kao što je cilj svake rok’n’rol grupe da svakog natera da je sluša.
Nijedna definicija panka verovatno se ne može dovoljno raširiti da bi obuhvatila i Teodora Adorna. Što se tiče njegovog muzičkog ukusa, on je mrzeo džez, i podjednako se gnušao Elvisa Prislija kada ga je prvi put čuo, i nema sumnje da bi on shvatio Sex Pistols-e kao povratak Kristallnacht, da nije bio te sreće da umre 1969. Međutim, na pank se može naići u svakom drugom redu Minima Moralia: njen krajnji prezir prema onom što je zapadna civilizacija napravila od sebe krajem Drugog svetskog rata je, do 1977, bio građa stotina pesama i slogana.
Ako su na pločama Sex Pistolsa-a sve emocije svedene na jaz između praznog pogleda i podrugljivog keza, u Adornovoj knjizi sve emocije sabijene su u prostor između kletve i žaljenja – a na tom polju i najmanji domet u pravcu saosećajnosti ili kreativnosti može poprimiti naboj apsolutnog noviteta; osim svim mogućim varalicama i prevarantima, negacija daje moć i najmanjem mogućem gestu. Negacionista, napisao je Raul Vanegem, “nalik je Guliveru koji leži bespomoćan na liliputanskoj obali, dok mu je svaki delić tela vezan; odlučan da se oslobodi, on pomno gleda oko sebe: najsitniji detalj okolnog pejzaža, najmanja izbočina na tlu, najmanji pokret, sve postaje znak od koga može zavisiti njegovo bekstvo”. Kada se život ovako postavi, kada je dominacija postulilrana, kada jedan običan gest, nov način hoda, može da znači oslobođenje, jedan od rezultata je skoro neograničena prilika za popularnu umetnost.
Ono što je Adornu nedostajalo bila je razdraganost – duh koji je bez prestanka izbijao iz pank verzije njegovog sveta. Hodajući ulicama kao poza i moda, Adornova otelotvorenja bila su prožeta srećom, ushićenošću koja ih je činila jednostavnim i jasnim. 1977, kritika frankfurtske škole bila je zarđali kazan bojlera, ne toliko opovrgnuta od strane istorije ili boljih ideja koliko pretvorena u iritantni džingl koji je došao na vrh prevelikog broja lista popularnosti studenata umetnosti i studenata – radikala tokom šezdesetih: Celokupan društveni život oraganizovan je /Od vrha na dole/ Kroz neprobojne hijerarhije/ Da bi se od tebe napravila posuda/Za uzgoj kulture/ Koja će te navesti da funkcionišeš/ Kao robot u privredi. Ono što je bilo novo bio je uticaj ovoga džingla, njegov novi zvuk. Sada si mogao da ga imenuješ i polažeš pravo na njega. Komadići teorije postavljene pre nego što si se rodio izbili su iz trotoara i udarili te u lice kao da si pao licem tresnuvši u beton. Tvoje lice sada je bilo totalitet, predstava u ogledalu jedinog totaliteta za koji zaista znaš, a šok prepoznavanja izmenio ti je lice – sada si išao niz ulicu sa stisnutim usnama koje prolaznicima deluju kao da im izriču smrtnu presudu, dok je tebi to ličilo na osmeh. S obzirom da je tvoje lice bilo tvoj totalitet, a šok ga je promenio, isti taj šok sada je promenio ulicu.
Pošto bi izašao iz diskoteke na trotoar, svaka siva javna zgrada oživela bi od tajnih poruka punih agresije, dominacije, malignosti. Upadljivija od vreća za đubre i iscepanih košulja, bila je kod pankera Adornova morbidna smelost; oni su je ispisivali svuda po sebi. Kao Adornovi pripremljeni leševi, svesnije pripremljeni nego što je to Adorno mogao i da zamisli, oni su eksplodirali od vitalnosti – to jest, oni su govorili ono što su mislili.
Radeći to, oni su okrenuli Adornovu viziju modernog života protiv samih sebe: Adorno nije zamišljao da bi njegovi leševi mogli da znaju šta žele da kažu. Pankeri su bili oni koji su na sebe sada gledali kao na ljude od kojih je vest o njihovoj ne sasvim uspešnoj bolesti dotad bila uskraćivana iz razloga populacione politike – prema pankerskoj definiciji odsustva budućnosti, društvu će biti potrebne brojne zombi kontra-osobe, kupci, birokrate, molioci socijalne pomoći, mnogo ljudi koji će stajati u redovima i sačinjavati ih. Razlika je bila u tome što su ovi ljudi već bili čuli tu vest.
To je bio trend, tako da su ljudi prognali ljubavnu pesmu. Umesto toga, oni su pevali o masturbaciji, poslovima, klasi, cigaretama, semaforima, fašističkim diktatorima, rasi, podzemnoj železnici. Proterujući ljubavnu pesmu, ljudi su otkrili o čemu se još može pevati. Ljubavna pesma dotad je ukrašavala njihov život jeftinom poezijom; sada se ukazala mogućnost da ga poetizuju nekim drugim stvarima. Kao pobornici trendova, pankeri su se poigravali s Adornovom negativnom dijalektikom, gde se svako da pretvaralo u ne – oni su kao granate ispaljivali svoje nestabilne jednakosti. Pevajući o reklamama, dezodoransima, lažnim identitetima, supermarketima, predebela tinejdžerka s metalnom protezom na zubima, Merion Eliot, promenila je svoje ime u Poli Stiren, a svoj bend nazvala X-ray Spex po naočarima koje je volela da nosi. “Antiumetnost” je bio početak, zaurlala je ona svojim jednotonalnim glasom, a novinar ju je onda upitao ko je ona.
“Ja volim da budem potrošač”, odgovorila je, “jer ako ne trošiš, onda to troši tebe.”
Niko nije znao šta je time mislila da kaže, ili da li je “Poli Stiren” dobra ili loša, ironija ili prihvatanje, napad na bolji život putem hemije, ili tvrdnja da Poli voli da je nosi.
To je bio pank: tovar starih ideja senzacionalizovanih u nova osećanja skoro trenutno pretvorio se u nove klišee, ali primenjene s takvom silinom da je svakodnevno dizao u vazduh svoje sopstvene jednakosti. Za svaku pozu iz treće ruke postojala je poza iz četvrte ruke koja se pretvarala u pravi motiv.
ODMAH POSLE
Odmah posle poslednjeg nastupa na jedinoj američkoj turneji, Džoni Rotn ponovo se vratio svom pravom imenu, Džon Lajden. Maja 1534, Džon od Lajdena, holandski jeretik poznat i kao Jan Bokelson, proglašen je za kralja nemačkog grada Minstera, Novog Jerusalima – i, time, kralja čitavog sveta.
Ranije iste godine, grupa radikalnih anabaptista – jedne od mnogih novih protestantskih sekti naklonjenih izmeni dekadentnih crkvenih rituala sa doslovnom primenom Jevanđelja – preuzela je kontrolu nad Minsterom. U početku, oni su jednostavno naterali gradski savet da donese zakon kojim se legalizuje “sloboda svesti” – to jest, legalizuje jeres, što je bio nezamisliv čin čak i na vrhuncu Reformacije.
Anabaptisti su brzo proterali luteransku većinu, a onda naselili grad susedima – istomišljenicima i, pod vođstvom jednog pekara po imenu Jan Metjus, uspostavili teokratiju. Već u martu, napisao je Norman Kon 1957, u Potrazi milenijuma – (knjizi objavljenoj u Francuskoj pod imenom Fanatici apokalipse) – Minster je bio pročišćen: ponovo zasnovan kao komuna Božje Dece, vezane ljubavlju da bi živela život bez greha.
Sva imovina bila je eksproprisana. Novac je bio ukinut. Vrata svih kuća morala su biti otvorena i danju i noću. Na velikoj lomači uništene su sve knjige izuzev Biblije. “Najsiromašniji među nama”, stajalo je u jednom minsterskom pamfletu koji je imao za cilj da izvrši subverziju na selu, “koji su bili prezirani kao ‘prosjaci’, sada idu obučeni isto tako lepo kao i najuzvišeniji i najistaknutiji.” “Sve stvari morale su biti zajedničko vlasništvo”, rekao je kasnije Džon od Lajdena. “Privatna svojina bila je zabranjena i niko više nije smeo da radi, već je imao samo da veruje u Boga.” U svim slučajevima, bez razlike, nove zapovesti bile su uvedene pod pretnjom smrtne kazne.
Izvan zidova samog grada, anabaptizam – na čije se deliće i dan-danas može naići u izvesnim pentikostalnim kredima – proglašen je najvećim prestupom. Stotine, možda hiljade ljudi mučeno je i pobijeno. Lokalni biskup organizovao je armiju plaćenika i stavio Minster pod opsadu. U božanskoj misiji protiv biskupovih ideja, Jan Metjus je ubijen, a Džon od Lajdena zauzeo je njegovo mesto.
On je najpre protrčao kroz grad go, a onda nije davao ni glasa od sebe tri dana. U međuvremenu, stvoren je novi Božji red. Metjusova socijalna revolucija proglašena je apstraktnom, a Džon od Lajdena uzeo je na sebe da izvede novu revoluciju sve do najsitnijih detalja svakodnevnog života. Smrtna kazna bila je predviđena za svaki greh: ubistvo, krađu, pohlepu, svađu, dečju neposlušnost, žensku nepokornost.
Poligamija je bila ozakonjena, smrtna kazna uvedena za neudate devojke zrele za rađanje, kao i neslogu među ženama koje žive pod krovom jednoga muškarca. Ulice su dobile nova imena, a Džon od Lajdena birao je imena za novorođenčad. Organizovani su spektakli: ogromne gozbe, posle kojih su sledila odrubljivanja glava. U prethodno razorenoj katedrali održavane su crne mise.
I dalje pod opsadom, pružajući vatren otpor koji im je omogućavao da zadrže linije snabdevanja otvorenim, građani Minstera živeli su od sledovanja. Džon od Lajdena provodio je vreme po gozbama, i oblačio se u zlato i svilu. Braća Slobodnog Duha, koja su od ranog trinaestog veka širila društvene jeresi tipa “sve stvari su zajedničke” i “nikada ne radi” širom Evrope, verovala su da za one koji su zaista slobodni duhom, nijedan zločin nije zločin i nijedan greh nije pravi greh. Po njima, Božja milost mogla se naći i u upražnjavanju najgorih “grehova”, jer je to bio jedini način na koji je čovek mogao dokazati da ga ništa ne može okaljati. Džon od Lajdena objasnio je svom gradu da su njemu dopušteni luksuz i uživanje jer je on “mrtav za svet i putenost” – i da će, uskoro, to biti svi.
Januara 1535. biskup je pregrupisao svoje snage i blokirao grad. Do aprila meseca sve životinje, do poslednjeg pacova i miša bile su pojedene, a onda je na red došla trava, pa mahovina, pa cipele i kreč, i konačno ljudska tela. Džon od Lajdena je izjavio da će, kao što to Biblija obećava, Bog pretvoriti u kaldrmu u hleb, pa su ljudi pokušali i nju da jedu. Prokletim večitom kletvom, kolebljivcima je dopušteno da odu, a sve od njih koji su bili zdravi i snažni odmah su pobile biskupove trupe. Žene, deca i starci, kao da su zaraženi kugom, ostavljeni su između bedema i zidova grada da umru od gladi. Moleći se za smrt i zapomažući oni su puzali na sve četiri i jeli zemlju čeprkajući po njoj u potrazi za korenjem. Otpor Džonu od Lajdena pojavio se i u samom Minsteru, tako da je i on sam, lično, počeo da izvršava egzekucije. Tela ubijenih bila su isečena na komade, koji su onda prikucavani za stubove.
Juna 1535. došlo je do izdaje i grad je osvojen. Svi njegovi stanovnici, izuzev Džona od Lajdena i dvojice njegovih bliskih saradnika, pobijeni su. “Po biskupovoj komandi”, piše Kon, Džona Lajdena, “su neko vreme vodili naokolo na lancu i javno pokazivali kao retku zver.“ Januara 1536, on i njegova dva preživela sledbenika vraćeni su u Minster, gde su “javno pogubljeni tako što su stavljeni na muke s usijanim gvožđem. Tokom čitave agonije bivši kralj nije ispustio ni glasa, niti napravio jedan jedini pokret. Posle egzekucije tri tela su spuštena sa crkvenog tornja usred grada u kavezima koji se i danas tamo mogu videti”.
Toliko o jednom istinskom Hristu, i jednom istinskom Antihristu. Postojanje same koincidencije u imenima je varljivo, ali do slučajnih otkrića dolazi se – slučajem.
Džon Lajden odgojen je kao katolik, i kada su ga 1980. dvojica preporođenih hrišćanskih rok kritičara (od kojih je jedan kasnije na talasima jedne hrišćanske radio stanice izjavio da je rok’n’rol đavolska muzika) upitali da li oseća grižu savesti zbog svojih “svetogrđa”, Lajden je odgovorio negativno, i ničega se nije odrekao.
nastaviće se
