Herman Hese je imao četrnaest godina u martu 1892. godine kada je pobegao iz teološkog seminara u Maulbronu i tri meseca kasnije pokušao je samoubistvo. Posle uzaludnih pokušaja njegovih roditelja i teologa, koji su bili kućni prijatelji, da iz njega „isteraju njegovu đavolsku samovolju”, krajem juna 1892. biva smešten u nervnu kliniku Šteten u Remštalu. Tokom tromesečnog boravka u toj klinici, tada petnaestogodišnjak, Hese je između ostalog pisao pisma svojim roditeljima; to su pisma kojima po svojoj pobuni protiv svakog oblika zavisnosti u pismima nemačkih pisaca nema sličnih.
Šteten, 11. septembar 1892.
Čitava ta svađa sastoji se jednostavno u tome što se susreću potpuno različita mišljenja tu gde se očekuje simpatija.
Vi posle ovog jadnog života vidite jedan bolji život, dok ja sasvim drugačije mislim i zbog toga ili odbacujem taj život ili nešto želim da imam od njega. […] Tata naziva Šteten „najboljim” mestom jer sam tu uhapšen, a vi ste me se oslobodili. O, verujte, ova hladna objašnjenja s moje strane ne ispunjavaju me i ne pokreću me, ne, to je bolno osećanje zbog zauvek izgubljenog proleća i tome slično, to je nostalgija, ali ne za Kalvom, već za nečim stvarnim. Ja, međutim, vidim u životu i u radu, u nadama i u ljubavi, samo obmanu, samo osećanja; kao što to Turgenjev kaže: „Magla, magla!” Da sam pre nekoliko meseci mogao da vidim svoj sadašnji život, smatrao bih da je jedan ružan san. Taj hladni, poluučeni, polupraktični sveštenik sa svojim propovedima, ti neobrazovani bolničari, ti bolesnici sa tim odvratnim licima i manirima i tako dalje, i tako dalje, sve mi je to omraženo i kao da je stvoreno da jednom mladom čoveku pokaže koliko je gorak ovaj život. Koliko mi je oduvek bila važna dobra muzika, dobra poezija! Od svega toga ovde nema ni traga, samo gola, najmračnija proza. Bilo bi drugačije da sam ovde odrastao. Kao leptir koji se upravo izlegao mogao bih kasnije da se radujem suncu. Ali meni je sunce poznato: zatvorite ponovo leptira koji se upravo izlegao! Ipak, čemu ta objašnjenja, vi ste u Kalvu, a ne u Štetenu, a ja sam u Štetenu, a ne u Kalvu. Vi dišete drugačiji vazduh od mene, „Herman u Štetenu” vama je nepoznat, to nije vaš sin.
Radovi u vrtu su mi omraženi, i od kada sam ovde, bio sam samo nekoliko puta u vrtu, iako svakog dana „treba” da idem. „Mom ocu nisam potreban i on me je poslao u Šteten” i time je sve rečeno. Ovde sam, jer ne smem da budem negde drugde i plačem nad sobom, dok se zbog inspektora smejem. Ne dopuštam da me prinudi. Kada on sazna da ne radim u vrtu, daće mi manje da jedem i tome slično, možda će pretiti ćelijom. On to voli da radi.
Svoju poslednju snagu želim da upotrebim da bih pokazao da nisam mašina koju čovek treba samo da pokrene. Nasilno su me strpali u voz, doveli u Šteten, tu sam i ne opterećujem svet više, jer Šteten se nalazi van sveta. Uostalom, tu sam između četiri zida svoj gospodar, tu se ne pokoravam i neću se pokoravati.
Kada inspektor to bude primetio, biće užasnih nastupa, mučiće me, sve se to događa za moje dobro!
Priroda me nije, kako se meni čini, odredila za roditeljsku kuću, za porodicu, pa ipak ne smete reći poput Poze:
„Kako si siromašan, poput prosjaka,
Od kako nikoga osim sebe ne voliš.”
To ne zaslužujem. Volim sebe, kao i svako drugi, ali ne mogu ovde živeti zbog toga, već zbog toga jer mi je potrebna drugačija atmosfera da bih mogao i da bih želeo da ispunim svoju svrhu kao čovek. Vidite da se naprežem da bih sve objektivno objasnio, svi prigovori su unapred odbijeni; jer konačno ja želim odluku. Recite tako – i ja ću videti strance u vama, recite tako – i ja ću moći da živim i da radim. Šta mi pomaže ukoliko tata nebrojeno puta ponavlja: „Veruj, mi ti mislimo dobro”? Ta fraza ne vredi ni boba. Ja moram da budem među drugim ljudima, mogu da kažem kao Julije: „Moje srce traži određenu filozofiju, a fantazija podmeće svoje snove. Oni najtopliji bili su mi najstvarniji. Ja istražujem na osnovu zakona duha, ali zaboravljam da dokažem da oni stvarno postoje. Jedan hladan napad materijalizma srušio bi moju tvorevinu.”
Kada kažem „ti treba da…”, ili čak kada kažem „ti bi trebalo da…”, tada govori materijalizam „ti moraš” i tako dalje, i tako dalje. Da, najmaterijalniji materijalizam je ovde, čak i vazduh ovde izgleda materijalno. Ovde nema nade, nema verovanja, nema ljubavi i ne postoji mogućnost da čovek bude voljen, mnogo manje postoji bilo kakav ideal ili bilo šta lepo, estetsko, nema umetnosti, nema osećanja; sve što prevazilazi rad i jelo otpada, ne postoji ništa više na zemlji, ne postoji veća moć od trenutnog zakonodavca, nema drugog motiva osim tuđe zapovesti, ovde nema, jednom rečju rečeno, duha. Čak ni telesna savršenost ovde ne znači ništa, čak i tih nekoliko plemića koji su ovde deo su besmislenog proletarijata koji se ovde sakupio. Ja sigurno ne zahtevam da sa ovdašnjim ljudima mogu da politiziram i slično, ali nemoguć je čak i jedan pristojan privatan razgovor. Izgleda da je dvostruko opasno biti iznad te jadne mase, pošto svi ti bolesnici ništa ne osećaju i delom ne mogu ništa osetiti. Jer ipak malobrojni nisu toliko glupi da ne bi mogli da izvedu neku neveštu intrigu.
Dok sve ovo opisujem uopšte nisam uzbuđen, što moj bolničar, kome je delimično poznato ovo pismo, može potvrditi. U celosti pokušavam da što je moguće hladnije i kategoričnije opišem odnose. A sada pitam, samo kao čovek (jer dopuštam sebi, protiv vaše volje i protiv mojih 15 godina da nazovem sebe čovekom): da li je pravedno da jednog mladog čoveka, koji je osim malih slabosti nerava prilično zdrav, smestite u „lečilište za slaboumne i epileptične” i time mu nasilno uskratite verovanje u ljubav i pravednost, a time i u Boga? Znate li da sam, kada sam prvi put došao iz Štetena, ponovo živeo, da sam želeo da se borim i da sam sada, ovako prilično izlečen, bolesniji u unutrašnjosti nego ikada? Zar ne bi bilo bolje da ste me potopili sa kamenom oko vrata u more, gde je najdublje?
Ne znam da li se smejete dok ovo čitate ili ste šokirani, ali to je svakako moja gorka realnost i pitam vas sa ljudskog stanovišta. Može vam izgledati besramno, ali ono što sam u prvom, drugom i trećem pismu rekao između redova, možda ste namerno prevideli, tako da ću u četvrtom pismu reći jasno, jer jasno izražavanje smatram za osnovni uslov svake prepiske. Možda kažete: „Ti ne snosiš odgovornost.” Ali ja podnosim štetu, ja sam sasvim sigurno medijum, i verujem da me se takođe nešto dotiče. Vi kao „pobožni” kažete: „Ta stvar je sasvim jednostavna. Mi smo roditelji, ti si dete, time je sve rečeno. Ono što mi smatramo da je dobro, to je dobro, kako god da je.”
Ipak, ja govorim sa svog stanovišta: Ja sam čovek, „ličnost”, kako to Šiler kaže, moj stvoritelj je samo priroda, a ona nikada, nikada nije imala loš odnos prema meni. Ja sam čovek i od prirode zahtevam ozbiljno opšta ljudska prava, a potom i posebna prava. Ja tvrdim: nijedna zasluga nam ne obezbeđuje stvarno pravo, već ono potiče od prirode, koja nas je odredila za određene stvari. Kažem, iako to čak i u mojim ušima zvuči neobično: priroda mi nije odredila to pravo da živim među slaboumnima i među epileptičarima.
Ipak, mišljenje nekoga ko nije odrastao i njegova ljudska prava vama ništa ne znače, to znam i ostavljam vam vaše stavove zbog jednostavnih razloga.
Treba još primetiti da je moje spoljašnje zdravlje bolje nego ikad. Spavam poput pacova, imam dobar apetit i snagu, glavobolje i mučnine su davno prošle. Duhovni rad retko me zamara. Porastao sam od Maulbrona četiri centimetra i teži sam šesnaest funti. Iako tata smatra da me razume, ipak je to, izgleda, drugačije. Pišemo pismo za pismom i u svakom se nalazi isto i u svakom se nalazi nešto drugo! Svakako je veoma, veoma neobično da za jednog mladog čoveka – koji ima 15 godina, koji je nervozan, inače u preostalom potpuno zdrav, koji ide u školu i tako dalje, i tako dalje – ne postoji nijedno, nijedno mesto na ovom beskrajnom svetu osim – Štetena u Remštalu. Šlos, broj 29. Kada bih imao više novca i veće društvo, sve to bih zaboravio u kafani. Do toga je dovela roditeljska ljubav za sina, sa kojim imaju anđeoski dobre namere, a taj sin bi zbog toga prodao sebe za jedno zabavno poslepodne u društvu. […] Ovde je svaki ideal, svaka ljubav obezvređena, pogrešno shvaćena, ismejana. Vi kažete da imam čitav život pred sobom. Svakako, ali mladost je osnova, tada je srce još uvek osetljivo za dobro i za zlo. Ali, ah, zaboravljam da ste vi drugačiji ljudi, bez mane i bez greške, poput statua, ali isto tako mrtvi kao statue. Da, vi ste pravi, stvarni pijetisti, poput Nikodima, Jevrejina u kome nema greške. Vi imate drugačije želje, drugačije poglede, drugačije nade, drugačije ideale, u drugima pronalazite svoje zadovoljstvo, imate drugačije zahteve od ovog života; vi ste hrišćani, a ja sam samo čovek. Ja sam neuspeh prirode, klica nesreće nalazi se u meni samom… Mogu, kao što Poza kaže Don Karlosu, da kažem sebi:
„ – o pomisao
Detinjasta bila je, ali božanski lepa.
Prošli su snovi ti!”
Nastavljam da pišem ovo pismo, ali ni sam ne znam zbog čega. Kada bi mogli da pogledate u moju unutrašnjost, u taj tamni pakao, u kojoj jedina svetla tačka pakleno gori i žari, vi biste mi poželeli smrt i dopustili biste mi je. Ovde ispred mene nalazi se Livijeva knjiga: ja treba da radim na njoj, a skoro da ne mogu! Rado bih i Livija zajedno sa čitavom leksikom, tu čitavu ludnicu, Bol, Kalv, budućnost, sadašnjost i prošlost bacio u vatru i sam bih uskočio u nju.
Rado bih pobegao, ali gde bih otišao u hladnu jesen, bez novca i bez cilja, u sivilo? Gde bih pobegao u ovoj zemlji koja je prepuna goniča? Poželeo bih sada da izbije neka revolucija, da se pojavi kolera. U opštoj bedi ovaj mali mogao bi mirno da umre.
U Bolu sam najpre naučio da se smejem, pa potom da plačem, u Štetenu sam takođe nešto naučio: naučio sam da proklinjem. Da, to sada znam! Mogu da proklinjem sebe samog i pre svega Šteten, potom rođake, potom taj omraženi san i zabludu o svetu i Bogu, sreći i nesreći. Ukoliko želite da mi pišete, tada vas molim, nemojte mi ponovo pisati o vašem Hristu. On je ovde dovoljno okačen na veliko zvono. „Hrist i ljubav, Bog i blaženstvo” i tome slično, nalazi se na svakom mestu, napisano na svakom uglu, a između toga – sve puno mržnje i neprijateljstva. Verujem da, kada bi duh mrtvog „Hrista”, Jevrejina Isusa, mogao videti šta je uradio, on bi plakao. Ja sam čovek, podjednako dobar kao i Isus, vidim razliku između ideala i života podjednako dobro kao i on, ali ja nisam toliko žilav kao taj Jevrejin!
Ostajte zdravo.
Molim, dakle, još jednom da mi precizno odgovorite, bez fraza, bez poštede, ali ne besno na moje pismo. U svemu ostalom ostajem vaš i tako dalje.
Herman Hese
