Pre­du­go nam tra­je, moj slu­đe­ni ze­mlja­če, ova sa­mo na­ša luc­ka­sta noć. Po­tra­ja­će, luc­ka­sto i su­lu­da­sto, sva je pri­li­ka, još du­go i pre­du­go. Luc­ka­sta noć tra­je li tra­je, a naj­lu­đa noć, opa­sno se pri­ma­kla. Ne­go ka­ko, ne­go ta­ko! Iz luc­ka­ste no­ći na ko­ju smo svi­kli i obi­kli i bez ko­je, ova­kvi […]

Ni­je ovo ži­vot, pje­sma je ovo, moj pje­smo­tvor­ni ze­mlja­če. Jer, da je ži­vot, bi­lo bi ne­pod­no­šlji­vo. Je­di­no u ovoj pje­smi, u ovoj ro­man­si, sve do­bi­ja vi­ši smi­sao i du­blje zna­če­nje ko­je iz­mi­če nor­mal­nom umu i obič­nom tra­ja­nju. Ot­ka­d nas ima, ako nas uop­šte ima, ni­šta nam ni­je ka­ko bi tre­ba­lo […]

Ne znam kad smo si­šli, ali znam da je­smo. I znam da smo ta­mo gdje smo jed­nom si­šli. I či­ni mi se da će­mo tu, gdje smo jed­nom si­šli, osta­ti još za­du­go. Slu­tim i da su oni ko­ji su nas ta­mo, u to mr­či­li­šte do­ve­li, sa na­ma. I ne­što mi­slim […]

Da je, recimo, pao snijeg, valjalo bi razmišljati o prvom snijegu. O tragovima u snijegu, o prtinama i smetovima, o brdima pahuljastih kristala koji ne traju dugo, ali umiju da traju lijepo… Da je, recimo, pao snijeg, rauzmišljali bismo o zvjerkama, o ljudima, o ljudima-zvjerovima, o zvjerovima u ljudima, o […]

Vo­li­mo blat­nja­ve ba­ri­ce i tu ne­ma li­je­ka. Kao da nam je, Bo­že mi opro­sti, Pe­pa-pra­se rod naj­ro­đe­ni­ji. Uosta­lom po­la­ko, ali si­gur­no, gu­be se raz­li­ke, sve vi­še li­či­mo na ono, a sve ma­nje na se­be. Mo­der­na vre­me­na, šta li, bri­šu de­mo­di­ra­ne raz­li­ke. Čo­vjek me­đu lju­đi­ma, pro­sto-na­pro­sto, ne­ma šta da tra­ži uko­li­ko […]

Još od onih da­na, a bje­še to pri­je no­ve, a na po­čet­ku Mi­la­ši­no­ve ere, na­stu­pi­la su sto­mač­na vre­me­na, a u skla­du sa vre­me­ni­ma i pro­ble­mi, uglav­nom, sto­mač­ni. Ma­li džem­pe­raš op­sjed­nut sto­ma­kom kre­i­rao je vri­je­me u skla­du sa svo­jom op­se­si­jom i, lo­gič­no, stvo­rio je sto­mač­nu eru, a u skla­du sa erom […]

Znaš li ti uop­šte šta `oćeš ili sa­mo znaš kao i sva­ka za­dr­ta dan­gu­ba, šta ne­ćeš? Ili ti ta­kav ka­kav si-ni­ka­kav, ne znaš ni šta ne­ćeš, a ka­mo­li šta ‘oćeš?! Ili ti je, ta­kvom na­o­pa­kom, sva­ko ‘oću za­pra­vo ne­ću, a sva­ko ne­ću obr­nu­to ‘oću?! Kad bi ba­rem znao šta ti […]