Piše: Goran Marković
Jednom prilikom, u avionu iz Pariza, primetio sam neugledno obučenu ženu, izrazito pegavu i prilično neuredne kose. Učinila mi se odnekud poznata. Dok je, onako sitna, dremala sklupčana u sedištu u kome je normalan čovek jedva sedeo, razmišljao sam ko bi to mogao biti. A onda mi je sinulo – bila je to Izabel Iper! Moja omiljena glumica, apsolutno neprepoznatljiva u toj izgužvanoj i zapuštenoj varijanti. Nekoliko dana kasnije video sam je u Šabrolovom filmu ‘Rien ne va plus’ u ulozi fatalne zavodnice Beti. Bila je apsolutno zanosna i više nego uverljiva kao lepotica. Razmišljao sam kako je moguće da se ona osoba iz aviona pretvorila u ovo što vidim na platnu. Jedini odgovor je bio – talenat. Samo neko toliko obdaren mogao je odigrati nešto što privatno uopšte ne poseduje, ovoga puta se radilo o lepoti. Shvatio sam da se i lepota glumi, kao i sve ostalo. Da nije tako, najzgodnije devojke bile bi i najuspešnije glumice, bar kada su u pitanju uloge kobnih lepotica, neodoljivih ljubavnica i slično. Ali, u praksi je to sasvim drugačije. Na ekranu, lepuškaste devojke bez glumačkog dara deluju ne samo bledo i isprazno već, jednostavno, ne izgledaju lepo. I obratno, talentovane glumice sa raznoraznim fizičkima manama (da ih sada ne nabrajamo) prosto zrače lepotom. To je tako, ne da se tu ništa učiniti. Tu mi pada na pamet jedna stara anegdota, vezana za našeg čuvenog glumačkog barda Milivoja Živanovića. Jednoga dana mu je došao prijatelj s molbom da protežira njegovog sina koji je tih dana polagao prijemni ispit na glumi. Milivoje mu je, otprilike, rekao ovo: ‘Vidi, ja poznajem nekoliko članova komisije i mogao bih, ukoliko se radi o jezičku na vagi, da malo poguram tvoga sina. I da on nekako bude primljen na akademiju. Kada počne da studira, onih nekoliko njegovih kolega koji su prijemni prošli glatko neće raditi mnogo, izostajaće sa časova i ponašaće se prilično bahato. Tvoj sin će, međutim, upijati svako predavanje i vredno raditi na sebi. Ali kada dođe završni ispit, oni prvi će dobiti desetke a tvoj sin šesticu ili sedmicu. Biće uveren kako mu je nanesena grdna nepravda. Ali to će se ponavljati iz godine u godinu, sve do diplomskog! Onda će na završni ispit njegove glumačke klase, u lovu na talentovane mlade glumce, pohrliti upravnici raznih pozorišta. Ali, nepravda će se ponoviti! Oni lenji i neuredni dobiće angažmane u najboljim pozorištima a tvoga sina niko neće želeti da zaposli. Tada ćeš opet doći kod mene i zamoliti me da razgovaram s nekim od tih upravnika, da prime tvog sina. Kako ja poznajem većinu njih, naći ću nekog ko će mi to učiniti i tvog sina će primiti u jedno od pozorišta. Ali, onda će početi pripreme novih komada i oni prvi, nemarni i neotesani dobiće velike uloge a tvome prilježnom sinu neće zapasti ni epizoda. Tada ćeš ti po treći put doći kod mene i zamoliti me da razgovaram sa tim i tim rediteljem, da tvome nesrećnom sinu dodeli neku ulogu. Pošto sam dobar sa većinom reditelja, ja ću to i obaviti. I tvoj sin će najzad dobiti svoju prvu ulogu. Vredno će raditi, a onda će doći dan premijere, upaliće se reflektori, on će izaći na scenu ali – mene tamo neće biti!’ Šta je talent? Ne znam. U svakom slučaju to je nešto što nam je ‘od Boga dato’ i nije merljivo, još manje prenosivo. Nagledao sam se dece talentovanih umetnika koja su bezuspešno pokušavala da nastave roditeljskim putem. I darovitih ljudi koji su poticali iz običnih, često apsolutno neukih porodica. Prvi skapavaju u očajničkim pokušajima da utvrde šta je uzrok zle kobi koja ih prati čitavog života, dok drugima, bar sa strane posmatrano, ide od ruke čega god se late. Ipak, najveća nepravda može biti učinjena u slučaju da komisija na nekom umetničkom fakultetu primi netalentovanog kandidata. Tog trenutka ga je unesrećila za ceo život. On će svoj vek protraćiti u uzaludnom naporu da odgonetne neodgonetljivo, da ispravi veliku nepravdu koju mu je sudbina priuštila podelivši mu slabe karte. Mnogo manji je greh ne primiti darovitog. On još uvek ima šanse da nešto učini sa sobom, njegov talent će naći putda se ostvari. Ali oni prvi… Za kraj još jedna anegdota koja, na neki način, pobija ovo prethodno. Poznati slikar, akademik i dugogodišnji šef katedre za keramiku na FPU Ivan Tabaković konstantno je odbijao da uđe u komisiju za prijemni ispit. Jednom prilikom, neki mlađi kolega nije izdržao i upitao ga zašto on, kao najstariji i najpoznatiji među njima, odbija da uzme učešće u radu komisije njihovog fakulteta. Stari profesor je odgovorio ovako: ’1907, na bečkoj Akademiji lepih umetnosti pojavio se kandidat Adolf Hitler. Nije primljen. Ne želim da preuzmem odgovornost!’
Izvor: http://protest.ba/v2/talenti-i-obozavaoci/
