Top, koji je u Rimu oglašavao podne, odjeknuo je, kao grom, sa Janicula. Oficiri onda predlažu da se ide nekud, dole, u Trastevere, i ruča, a da se San Onofrio, sa relikvijarom Tassa, pregleda posle ručka.
Iako se nikom ne odlazi odatle, gde je hladovina, polazimo najzad i pešačimo do spomenika žene Garibaldija i Garibaldija. Njegova žena, sa malim detetom u krilu, na konju, sa pištoljem u ruci, u galopu, juri i ne miče se, tu, sa Janicula. Ona je umrla iznurena od porođaja i revolucije i skrivanja. Njen muž, na konju, na pijedestalu, stoji tu gore, u večnoj slavi, i posmatra Rim.
Tu iza tog spomenika, godine 1848, topovi su tukli republikanske rovove, bombama. Sad je tu tišina.
Garibaldi! — kaže Albanka. — On je bio naš!
Zatim useda veselo svoj točak i juri sa Janicula, kao da je u Rimu revolucija. Za njom se stuštila naša mala grupa. A kube Michelangelovo, koje je tu gore tako blizu, ostaje iza nas, kao neka ogromna mišolovka papa.
Idemo da ručamo negde, u tom radničkom predgrađu, koje je čuveno sa svojih restorana, a koje je bilo, u doba prvih papa, nastanjeno Jevrejima. U tom predgrađu velika je gužva, i beda, ali svet dolazi tu da jede čuvena jela čuvenih kuvara, a naročito artišoke a la Giudea! U tom predgrađu zidara i stolara, nužnici su malobrojni, a sasvim onakvi, kakvi su bili u doba Cezara. Vide se noge i glava, onih, koji vrše nuždu, a samo jedan deo tela pokriva mramorna ploča. Na nužnicima je svud monogram Rima:
Senat i narod Rima!
Senatus Populusque Romanus!
S. P. Q. R.
Pred nužnicima se čeka u dugim redovima.
Međutim, nigde psovke, ni pijanica.
Oficiri nas vode u jedan mali, čuveni, restoran, čija je terasa u ladoležu, a oko kojeg se skupljaju deca. Kći predsednika vlade nam priča, kako je Rafael, tu, negde, upoznao svoju ljubaznicu, koja je bila, kažu, ćerka jednog pekara. Video je, kažu, kako noge kupa. La Fornarina.
Moj prijatelj kaže da je to priča.
Kći predsednika kaže da nije priča, i, da je Rafael bio toliko zanet telesnim čarima te žene, i strasnim zagrljajima te Trasteverinke, da je umro mlad, od toga.
Dok se mi razmeštamo oko stolova restorana, deca nas slušaju kroz lišće ladoleža.
Ručamo, zatim, na ulici, između mreža ladoleža, i kanapa, a kroz ladolež nas posmatraju bosa deca, zidara, pekara, slastičara. To su bili, pre, najvernije pristalice papa u Rimu. Sad, u tom rimskom predgrađu, ima mnogo komunista. Pre su Trasteverini pravili, od voska, i šećera, male Isuse (Gesu bambini). Sad, izrađuju, od šećera, natpise Internacionale i srp, sa čekićem.
Pri našem stolu, međutim, ni za vreme ručka, ni posle ručka, ne prestaje diskusija o pesniku Torquatu Tassu, kao da smo na sednici neke romanske akademije. Moj prijatelj kaže, da treba ručati brzo, da bismo se vratili do San Onofrija, to jest do groba Tassa.
On se sa ženom prepire već dva dana, oko uzroka nesreće, u životu tog pesnika.
Najvećeg talijanskog pesnika.
Mali, crnpurasti, kapetan Giorgio, kaže, da Tasso nije najveći.
Žena mog prijatelja ubraja Tassa među žrtve papa.
Kći predsednika, kaže, da zna samo da je Tasso bio zaljubljen u sestru vladajućeg princa u Ferrari, a da ga je princ, zato, zatvorio u ludnicu.
Žena mog prijatelja kaže: Torquato Tasso je bio naš.
Ja kažem — tek da nešto i ja kažem — da je nesreća, koja je tog pesnika celog života, pratila, fatalna.
Nije ni socijalna, ni religiozna, ni razumljiva.
Stariji oficir, kaže: nije nikakav izuzetak, nego obična drama tog doba.
Moj prijatelj zatim čita biografiju Tassovih roditelja i biografske podatke iz života pesnika. Svi ga slušamo. Ne sluša ga samo njegova žena, koja, kroz mrežu kanapa i ladoleža, pruža. deci, na ulici, slatkiš, sa svoga i moga tanjira. Deca su to brzo pojela i tanjir olizala.
Stariji oficir izlazi, među njih, i nešto im tiho govori, a ona, posle toga, odlaze, zadovoljna.
Ostajemo sami, pored kuhinje restorana, ispod ogromnih stena Janicula nad nama.
Otac Torquata Tassa, bio je Venecijan, po imenu Bernardo, osiromašeni aristokrat, koji je bio uobrazio da je veliki pesnik. On je napustio Veneziju i odselio se u Salerno, gde je služio tamošnjem princu. Napustio je i Salerno i odselio se u Neapolj. Napustio je i Neapolj, jer je došao u sukob sa španskim potkraljem, koji je, u to doba, vladao. A sve je izgubio u Neapolju.
Zatim je živeo kao emigrant u Rimu.
Bernardo Tasso bio se oženio — mnogo mlađom ženom — i rodio sina u Sorentu. Imao je posle i ćerku.
Napustio je i ženu i kćer u Neapolju. A u emigraciju odveo samo sina, koji je tada bio mali dečko.
Mlađi oficir se ljuti, što nismo posetili, u vrtu Borghese, školu jahanja (Galoppatoio), gde on, inače, jaši, svako jutro. Može biti, kaže, da je Tasso proneo slavu Italije po Evropi, ali, talijanski konjanici, koji će jahati prepone, na idućoj Olimpijadi, proneće tu slavu po celom svetu.
Ne voli Tassa. Tasso je bio plačevan.
Moj prijatelj se ljuti što ga oficir prekida u čitanju.
Mali oficir, međutim, nastavlja da se ljuti na Tassa.
Pa dobro, kaže, ako se zaljubio u tu princezu, sestru duke d’Este. Nije trebalo zbog toga da poludi. Žena kao žena! Jedna kao druga! Nije trebalo da se da uhvatiti u mrežu dvorskih intriga. Trebalo je da se potrudi i da princezu načini bremenitom. Sve bi bilo u najlepšem redu. Kad se muškarac zaljubi toliko, treba da ume i da osvoji ženu. A ako ne uspe, može ubiti i nju i sebe, pa kraj.
Obe žene, kad to čuju, protestuju. Per Pamor di Dio!
Moj prijatelj smatra, da je u celoj toj istoriji zlo u tome, što nema dokaza, crno na belo, da je Tasso imao, uopšte, ljubavnu aferu, sa tom princezom — kako je mislio Goethe.
Čak bi se lakše moglo poverovati, da je bio ljubavnik njene starije sestre, Lucrezije.
Albanka kaže: biće da je obe imao.
To se dešava u mladosti, često.
Moj prijatelj, međutim, misli, da pravu istinu ne znamo.
On kaže, da je Tasso, na dvoru d’Este, u Ferrari, bio primljen lepo. Kao što je, pre toga, bio primljen i na dvoru duke d’Urbino.
Opštio je, kao plemić, sa tim familijama, familijarno.
Bio je lep, mlad, čovek, i slabo je verovatno, prema moralu tadanjem, da se o ljubakanju njegovom sa
Leonorom, i ako je do toga došlo, strogo sudilo.
To je doba kad se čitao ,,Decameron.“
Duca d’Este, u to doba, morao je biti, kao što su i drugi bili u tom društvu, i, u tom dobu — s obzirom na javno mnenje — ono, što se zvalo: učtiv čovek. L’uomo gentile!
Kći predsednika misli, da je do katastrofe došlo zato, što se mladić udvarao dvema, u isto vreme. To nije bez posledica, i kad su u pitanju prijateljice. I kad su sestre. Ako je tačno, da je Tasso bio svaki dan u društvu Leonore i Lucrezije, čitao obema stihove, šetao se s njima u bašti, pri zalasku sunca, nije čudo da je stradao.
Albanka kaže, da je slucaj Tassa zanimljiv, samo kao pojava socijalna, u tom vremenu. Ništa to ne znači što je Tasso bio u Ferrari primljen lepo. Ni to, što su mu dozvolili da se šeta sa princezama, po mesečini. Ni to, da je duca njegove stihove hvalio. Dovoljno je bilo da Tasso zaželi, ili uobrazi, da bi mogao biti zet Alfonsu, pa da ga zatvore u ludnicu. Na sedam godina! Da ga u zatvoru tuku. Sve su te Este, Sforze, Gonzage, ljubazni i uglađeni u društvu. Ali su, tirani, pederasti, podlaci, ubice, u privatnom životu. Pljačkaju sirotinju! Da bi živeli u bogatstvu i raskoši! A njihovi dvorski pesnici, kao čankolizi, pevaju im slavu. Kao što su to radili pesnici i na dvoru cara Avgusta.
Moj prijatelj nas moli, da ne slušamo njegovu ženu kad je reč o dvoru. On smatra da su rimski pesnici bili hrabri, i te kako. Oštro su kritikovali, i Rim i rimsko društvo. Marcijalovi stihovi o grobovima Pompejevih sinova, on smatra, kao jedan od najsmelijih političkih epitafa! To je nešto, kao Zolino: J’accuse!
Njegova žena se smeje na to. Njen je muž, kaže, dobar čovek, ali slab u socijalizmu!
On joj odgovara da je pobuna Tassa i te kako ozbiljna, ali na religioznom terenu. Njegova tragedija počinje, kad je počeo da kritikuje politiku kardinala d’Este, a ne kad je šetao po mesečini Leonoru.
Tasso je bio neka vrsta sekretara kardinalovog, ali se posvađao sa njim, na putu u Pariz i napustio ga, u Parizu. Taj sukob je idejne vrste, sasvim sigurno!
Meni se čini, kažem, da je Tasso stradao zato, što je svoj čuveni ep (Gerusaleme Liberata) hteo da posveti princu Fiorenze — to jest familiji Medici — a ne duki d’Este, Alfonsu II. To je ono, što mu duca nikad nije oprostio.
Moj prijatelj kaže da je i to imalo religiozni uzrok.
Godine 1557 — to sigurno znamo — Tasso je čitao svoj ep, duki i njegovim sestrama, a bilo je jasno, da je spev, iako religiozan, čudnovat, i, da ne odgovara interesu katolicizma, i Vatikanu. Tasso je posle toga bio uobrazio, da su ga Este tužili u Rimu. Inkviziciji! Živeo je u stalnom strahu, da ga, na dvoru d’Este, ne otruju.
Žena moga prijatelja kaže da je taj strah bio opravdan. Ti prinčevi su bili gotovi na ubistvo. Malateste su u grbu imali ružu, i elefanta.
Njen muž ponavlja, da je sukob između pesnika i duke d’Este bio religiozne vrste. To su, po njegovom mišljenju, pojave, talijanskog reformatstva. U to doba, slikar, skulptor, pesnik, lako je mogao da nastrada, zbog neke sitnice, koja je bila religiozna. Neka ideja, neki nekonformizam, i sasvim sitan, mogao je da ih stane čak i života.
Trebalo je hitno davati znake pokajanja, demantovati sebe, poniziti se. Veroneze je saslušavan, zbog toga, što je naslikao neke pijandure, na slici, na kojoj je bio i lik Isusa Hrista. Caravaggio, umalo nije stradao, zbog toga kako je zamišljao da treba da se naslika, sveti Mateja! Morao je da ga briše, već gotovoga, i da naslika drugoga, prema uputstvu iz Vatikana (Santo Ufficio).
Tasso nije odveden, iz odaje Leonorine, u zatvor, nego se nalazio kod njene sestre, Lucrezije, kad mu se — kao Hamletu — učinilo, da ga uhoda duke prisluškuje — pa je trgao nož.
Treba primetiti ono što je glavno u toj intrigi: Tassu su oduzeti njegovi RUKOPISI. Sve su mu papire uzeli, pa je tek onda zatvoren u ludnicu! A njegov veliki spev — „Oslobođeni Jerusalim“ — štampan je odmah zatim, bez njegovog znanja, i odobrenja, u redakciji, dvorskog pesnika Guarinija! A kad je Tasso tražio neke ispravke, zapušena su mu usta.
Tasso je pušten, tek posle sedam godina, iz ludnice, na intervenciju Gonzaga, koji su imali svoju politiku prema papama. Njemu se čini dakle, da ja imam pravo, to je bio neki sukob oko rukopisa, a ne ljubakanja.
Ne treba da zaboravimo da je to doba reformacije!
Da je to doba kontrareformacije!
On u tome vidi interesantnost slučaja Tasso.
Stariji oficir na to kaže, da se muž i žena slažu.
Socijalni detalj, i religiozni detalj, samo su detalji jedne tragedije pesnika koja se njemu čini da je bila prirodna, u to doba.
On je iskoristio jučerašnji dan, da pročita Tassa, i biografije o Tassu, koga je čitao svega jednom, davno, na jednom letovanju, u Alpima. Njemu se čini da moj prijatelj, ipak, greši, kad podvlači samo religiozni motiv u tragediji tog čoveka. Niko ne može živeti izvan svog vremena, sem anahoreta, a Tasso nije bio anahoreta, nego dete svog vremena. Prema tome, on misli, da je Goethe ipak u pravu. Jasno se vidi, da, u tragediji Tassa, te princeze, žene, igraju glavnu ulogu. Tasso je, godinama, u njihovom društvu. U društvu te zlatne mladeži u Ferrari. On se ne tuži princu, nego sestrama prinčevim. Od njih traži pomoć. One su kraj njega, u momentu njegove slave, kad trijumfuje, pri predstavi svoje drame…
Aminte — ubacuje moj prijatelj.
… u vrtovima duke d’Este.
Princ ga prima, i posle njegovog bekstva, i povratka, ali ga te sestre NE primaju. Tek tada dolazi do ispada, sa nožem.
Šta je bilo među njima nikad nećemo saznati.
A kad je Tasso otišao, zauvek, iz Ferrare, ništa se više o tim princezama ne čuje.
Tassova bekstva i odlasci i povraci ne mogu se protumačiti princom.
Ali mogu ako je nesretna ljubav u pitanju.
Moj prijatelj zastupa mišljenje, da je, u to doba, veliki nemoral na dvorovima i da se strada samo zbog religioznih greški. Međutim, prinčevi ubijaju, i u tom vremenu, u ljubavnoj aferi. Ubistva su česta u toj Ferrari, gde se izrađuju čuveni mačevi. Alfons I ubijen je, kad se oženio ćerkom Pape, Borgije, Lucrezijom, a ubio ga je rođeni brat te devojke, Cesare Borgia, jedan od sinova Pape. Prethodnik Alfonsa II — Herkul II — proterao je iz Ferrare svoju ženu, a koja je bila kćer francuskog kralja Luja XII.
Jer je bila zaštitnik Calvina, heretika, i verskog refonnatora, koji se krio u Ferrari pod lažnim imenom. A ne zbog ljubavne afere! — upada moj prijatelj.
Oficir se na to smeška. — Ljubomora je čudna pojava među ljudima. Ona nije uvek seksualne prirode.
Može biti i verske, i druge. U toj istoj Ferrari, na tom istom dvoru. Nicolo III d’Este, držao je zatočene: svoju ženu, Parisinu, i svog vanbračnog sina, jer ih je uhvatio u preljubi. Dao ih je oboje, ubiti.
To je bilo vreme renesanse — kaže moj prijatelj. — Alfons II i Tasso su ljudi baroka, to nije isto. Oni su već humanisti!
Može biti — kaže oficir. — Treba se, međutim, setiti, da su te Este tvrda srca. (Oficir kaže: duri, duri, duri). U njihovom se grbu nalazi, kao simbol dijamant. On veruje da je Alfons II zatvorio u ludnicu Tassa, zbog sestre.
On veruje da svaku tragediju tumači vreme, njeno vreme.
Kći predsednikova se slaže.
Te princeze — kaže ona — kraj sveg nemorala toga doba, čak i da su čitale Decamerona, bile su, u ljubavnim avanturama, kad su upoznale Tassa, svakako, početnice. Imati, godinama, kraj sebe, lepog, mladog, muškarca (Torquato era un bel uomo — kaže) mora da dovede u iskušenje. Još više ako su u pitanju dve žene. Još više, ako su sestre, koje, jedna drugu na zlo navode. Dok je to bilo pozorište, šetnje, moglo je da se krije, ali kad su, češće, sa Tassom, ostajale same, mora da su se zaboravile. Žene ne padaju, u razgovoru, od reči, ma kako te reči bile lepe. Ne padaju ni pod šapatom, pa ni od muzike.
Nego od telesnih dodira i želje. Ona smatra, kaže, da o ljubavi muškarci, i pesnici, znaju malo. Malo zna, čak i Dante (kaže: povero Dante). Njegova Beatrice stvorenje je za oči, za uši, ali za zagrljaj nije. Dante kaže da su Paolo i Francesca Rimini pali zato, što su čitali o ljubavi. Da je do prvog poljupca između muževljevog brata i njegove žene došlo, pri čitanju knjige. Nije. Neće biti. Nego zbog toga, što su bili sami, što je došlo do dodira ruku, a Paolo je bio mlad i lep. Držali su se za ruke. Tako je i Tasso valjda pogrešio. A svemu je kriv brat, Alfons II. Zašto se nije potrudio, da uda sestre? Per carita! — kaže.
Svi počinju zatim da me zapitkuju. Šta je moje mišljenje?
Ja sam stranac, pa ih to interesuje.
Tek da bih i ja nešto rekao, ja kažem da sam i ja iskoristio jučerašnji dan i prekjučerašnje veče, to jest zoru, da čitam Tassa. Ja mislim da svi mi, pomalo, imamo pravo.
I kapetan Giorgio, koji smatra tog velikog pesnika za šeprtlju kod žena, i plačevnog u nesreći, i uzalud zaljubljenog u princezu. I moj prijatelj, koji kaže da nema dokaza, da je Tasso imao sa njom ljubavnu aferu. Čak i, da bi se, pre, moglo pomisliti, da je imao njenu sestru. Možda ima pravo i u tome, da Alfons II, koji je i sam pripadao toj zlatnoj mladeži u Ferrari, ne bi zatvorio Tassa — zbog ljubakanja sa njegovom sestrom — u ludnicu, i držao ga, tamo, sedam godina. A da je hteo, mogao ga je ukloniti sa ovoga sveta, lako. Slažem se, kažem, i sa mišljenjem gospođe Battagliarini, da svašta biva, kad lep mlad čovek, godinama, provodi, sa dve sestre, u društvu. To je svakako bilo opasno i u vreme renesansno i barokno. Možda i gospođa Marta ima pravo. Svu tu tragediju treba shvatiti kao socijalnu. Ti barokni prinčevi imaju svoje berbere, violiniste, krojače, cipelare, astrologe, pa žele da imaju i svog poetu. A kad taj poeta hoće da posveti svoja dela drugom princu, svete se krvavo. To nije ništa novo. Biće da je tačno i to, da se Tiberije — koga proučavam u Rimu, naročito — bavio, godinama, u socijalno daleko nižem, društvu, u Grčkoj, i Rimu, ali to nije značilo da bi za te ljude bio udao sestru. Taj najoholiji čovek antike, završio je starost, u filosofskom i astrološkom društvu, sa svojim astrologom, koji je — socijalno — bio, u to doba, nisko, nisko. Este su, i pre Tassa, imali pesnike na svom dvoru. Na primer, Ariosta, i Guarinija. Ni njima ne bi bili dali sestru. A svi ti prinčevi, posle, u XVIII veku, imaju i svog alhemistu, sa kojim su vrlo intimni, ali zato, što olovo pretvara u zlato. Kao na primer Cagliostro (koji je umro u zatvoru).
Ja mislim da gospođa Marta ima i u tome pravo, što misli, da Tasso ne bi bio stradao, da je sa princezom imao krišom konvencionalno, ljubavnu aferu, ali da je stradao, kad se to raščulo, kad je to moglo da se pretvori u bračnu vezu. Kad ga je otkrio, Alfons II ga je zatvorio u ludnicu. Njegovi ministri, dvorjani, nisu trpeli, Tassa.
Ja mislim da je Tasso, u tom aristokratskom društvu, shvatio ljubav jako naivno, anarhično, antički. Pravio je scene, znamo — pa je čak i psovao — kad princeze nisu htele da ga prime, pri njegovom povratku u Ferraru. Ja mislim da je tačno i to: da svako vreme ima svoj zakon i da smo svi deca svog vremena. Ali, s obzirom na predstavu, koju gospođa Marta ima o princu, treba reći i to, da je isušivanja močvari oko Ferrare, prvi započeo baš taj princ, koji je Tassa zatvorio u ludnicu.
Mladi oficir na to uzvikuje, da dajemo suviše značaja tom slučaju — da je jedan poet zatvoren u iudnicu. On bi, našu žalost razumeo da se radi o nekom kondotijeru, o nekom senatoru, o nekom državniku, ali ne vredi trošiti tolike reči, kad se radi o jednom pesniku.
Svi se smejemo.
Mali kapetan onda dodaje: Pošto svi, izgleda, unamo pravo, možemo da idemo da spavamo!
Ja kažem da kapetan Giorgio precenjuje, shvatljivo, ljude od akcije, i u životu, i kao korist za društvo.
Poet, po mom mišljenju otkriva čoveku, u svakom vremenu, da se osnovne vrednosti života: lepota prirode, ljubav, sreća — ne menjaju. A da su u životu, u svakom vremenu, prolaznost, neizvesnost na vrhu države, politički nemoral, raznolikost ideja u čoveku, a naročito kratkoća života i promenljivost ekonomskih situacija, uzrok, da u svetu vlada haos. Da je sve uzaludno.
Rimski pesnici, na primer, sačuvali su nam sliku rimske države i rimskog društva, i socijalnog uređenja. Sačuvali, realistički, pošteno. A ta slika je, na kraju krajeva, tužna, skandalozna, deprimirajuća.
Ti pesnici su bili borbeni isto toliko, koliko i neki francuski pisci. Oni su oštri kritičari, kao da su marksisti.
Nisu bili čankolizi.
Pa šta vidimo ? Ono što ostaje jeste: jedna duboka žalost.
Nekih, verskih, savremenih, uzroka tragedije Tassa ima svakako, bilo ih je sigumo. Tačno je da njegova tragedija počinje sa sumnjom, da sve nije u katolicizmu onako, kako to traže u Vatikanu.
Njegove patnje počinju, očigledno, kad njegov ep treba da ide u štampu.
Galileo Galilej — ma kakav bio lično, ma koliko bio neumešan u postavljanju svojih novih,
revolucionarnih, teza, u fizici — proveo je jedanaest godina u kućnom zatvoru, iako se svoje teorije, solarne, odrekao. U tom kućnom zatvoru Galileo je i umro.
Campanella je proveo ceo vek, sa prekidima, po zatvorima.
A što je najružnije, svet im se čak i smejao, u svakom slučaju smejao im se onaj, ko ih je zatvorio.
Zatvori, u kojima su ti ljudi — koje sad čovečanstvo spominje sa divljenjem — hodali gore-dole, bez sna, u mesečini, čine se smešni. Prvi zatvor Tassa, zvao se: Belriguardo! Kuća u kojoj je bio interniran Galilej, zvala se: Gioiello, dragulj, nakit, adiđar.
Tamničari su im se smejali.
Mali kapetan Giorgio, pita me, na to, a zašto Tasso nije, kao Carducci, pozivao na bunu? Ja, na to, kažem: vremena se menjaju! Drugačija su vremena Tassa, a drukčija Carduccija. Kapetan Dino, kažem, ima pravo: svi smo stvorenja svog vremena. Tasso, reformacije i kontrareformacije, i humanizma i baroka. Melanholije. Devetnaesto stoleće, stoleće Carduccija, vek je barikada. Barok — herezije koja više nije violentna, nego melanholična. Ali, ima herezije i u Tassu. U njegovom epu o krstaškim ratovima, nije hrišćanska Mati Božija, ona, koja je divna, nego Arabljanke, Armida, muslimanka, žena strasna. Papa je znao s kim ima posla. On je, najzad, pristao, da Tassa krunišu, na Capitolu, za princa pesnika, kao Petrarku — ali je namera bila da se Tasso domami u Rim. To, takozvano krunisanje, kad je Tasso došao, nije izvršeno ni posle pet godina. Tek kad je Tasso bio na samrti, učinjen je gest poštovanja prema najvećem pesniku Italije tih vremena. Poslata su mu kola, jednog kardinala, da ga odvezu, na brdo, u manastir San Onofrio da umre.
Albanka kaže, da je i bolje tako. Kaže tiho: I Tasso je bio naš!
Pet godina, posle Tassa, Giordano Bruno, prošao je mnogo gore. Njega je Papa spalio u Rimu. — I on je bio naš! — kaže gospođa Marta.
Ja smatram Bruna za većeg pesnika i od Tassa, pa vadim iz džepa knjigu, i predlažem, da gospođa Marta koja je marksist — pročita stihove Bruna, o ljubavi. Ljubav — kaže Giordano Bruno — otvara kapije koje su od dijamanta i crne! Amor ch’apre le porte di diamante e nere!
A još lepše govori o čoveku, o sebi: Njegovom srcu, i duhu, i duši, nisu, ni uživanja, ni sloboda, ni život, ono, što mu daje osmeh, što ga pomaže, što prija, što je slađe i lepše, od patnje, od jarma i smrti, koje mu dade priroda, volja — i sudbina njegova.
Al cor, al spirto, a l’alma
non e piacer o libertade, o vita,
qual tanto arrida, giove e sia gradita,
qual piu sia dolce, graziosa ed alma
ch’il stento, giogo e morte,
ch’ho per natura, voluntade e sorte.
Mali kapetan Giorgio me pita, na to, da li je lako, prevoditi, na jezik mog naroda, Bruna i Tassa? Ja kažem da nije, Nije moguće prevoditi, nijednog velikog pesnika. Može se tumačiti, prikazati, ali prevesti ne. Prevod je uvek travestija.
Niko nije uspeo još, da, sa maternjeg jezika, prevede pravog pesnika.
Moj prijatelj ne voli Bruna, ali mi uzima knjigu i kaže: ima jedna pesma Brunova koju voli više svega.
To je pesma koju je Bruno napisao o jednom starom hrastu.
Anossa quercia, che gli rami spendi a l’aria…
I zaista, svi smo potreseni lepotom te pesme, koja je zaista velika tvorevina, poetska, ali, kći predsednikova, iako je dirnuta do suza, viče, da prestanemo. Dosta, kaže, sa strahotama iz prošlosti. Ona uzima knjigu iz ruku moga prijatelja, pa mi prilazi i vraća mi knjigu u džep. Kaže: neće da ide ni do Tassovog groba. Neće da se vrati ni do manastira San Onofrija. Rat je na pragu. Želi da bude vesela. Cela ta priča o Tassu je jeziva. Prošlost je puna kanibala.
Međutim, ona onda seda do mene i ja pokušavam da je umirim. Zastupam mišljenje da je nesreća Tassa, njegova, lična. U svakoj poemi Tassa susreće se jedna, čudna, raskošna, vegetacija, a meni se čini da je to uspomena rodnog kraja, Sorenta.
Ma gde Tasso bio, meni se čini da ga taj Sorento, ta uspomena, prati, pa pisao on stihove u Ferrari, ili Fiorenzi, ili ma gde drugde po Italiji.
Ja sam bio u Sorentu.
Znam tu opojnu, ljupku, lepu prirodu — i meni se čini, da je Tasso unosio, u sve svoje opise prirode. Kao što je Camoens stvorio sebi jedno Sredozemno more i okeane kakvi nisu postojali, Tasso sve svoje krstaše, sve svoje princeze, sve svoje ljubavi, zamišlja, i premešta, u neki svoj Sorento. Zato i jeste nesretan, ma gde bio. Zato i ne nalazi mira nigde. A praćaka se po Italiji, kao riba, kad je bura iz mora izbaci i ostavi među stenama, u plićaku, na pesku.
Meni, strancu, čini se, da je sasvim uzalud pokušavati da se sazna, šta je bilo, ovde, u prošlosti. Jedino je sigurno to, da je u Tassu ostala, ta mekota, melanholija, koja se sreće na svakom koraku, u svako doba godine u neapolitanskom primorju, i pesmi. Tasso je stradao, jer se rodno mesto ne može na đonu poneti. Za mene, stranca, čak nije važan, ni sadržaj, kad čitam Tassa. Nego magija jezika u Tassu, magija tog najlepšeg jezika na svetu. To je nezaboravno.
Mlađi oficir pljeska rukama.
Nešto dakle stranci moraju priznati Italiji.
Da je rodno mesto ono, što taj shizofrenik nosi u sećanju, postalo mi je jasno, kad sam čitao šta piše o materi, koju je izgubio rano. U jednoj, nedovršenoj, pesmi, pisanoj u Urbinu, on MATER spominje, prilikom očeve smrti. Seća se njenih poljubaca pri rastanku, a bio je tada dete (Ah di quei baci…). Poljubaca natopljenih suzama (Ch’ella bagno di lagrime dolenti).
Meni se čini da, tu, ima jedan kompleks nesretnog coveka.
Mati, to je Sorento. Otkud je otišao, i kuđ više ne može da se vrati!
Moj prijatelj kaže da se slaže sa mnom, ali da se njemu čini, da u Tassu živi, ne toliko kompleks o
materi, nego neki violentni OČEV imago.
U toj istoj pesmi, prilikom očeve smrti, Tasso kaže, da je napustio majku, Neapolj, Sorento, a pošao onako mali (sa deset godina) sa ocem u izgnanstvo (E segui… il padre errante).
Živeo je sa ocem u gorkoj emigraciji (in aspro csiglio) i u teškoj bedi (e’n dura poverta). Tasso je svoju predestinaciju dobio u očevoj sudbini.
Moj prijatelj smatra da treba zapaziti i to, da otac Tassa odlazi od žene i kćeri, a odvodi sina od matere, pa je Tasso, posle, tražio mater i sestru, u svakoj ženi. Vraćao se sestri, Corneliji, koju je voleo, do smrti.
Tasso je začet u nekoj dugotrajnoj, shizofreničnoj, seksualnosti očevoj, kad mu je otac bio prešao pedesetu. Otac mu je, docnije, imao i kćer, sa svojom, mnogo mlađom ženom, koja je umrla MISTERIOZNO. Kako — ne znamo. Znamo samo da ju je Bernardo Tasso sahranio.
Tasso posle ima, u stihovima, očigledno, neku, shizofreničku, nežnost, u ljubavi. U njegovim ranim pesmama, čistota njegovih osećanja tako je neobična, u tom renesansnom društvu. A ima i pobune.
Znamo da je na Univerzitetu u Bologni, pročitao neku paskvilu, protiv profesora, koja je izazvala lom.
Žena moga prijatelja se ne slaže sa mužem.
Ona priznaje veliku lepotu jezika kojim Tasso govori, kao i fantastičnu ljupkost u stihu. Ali ga ne smatra boljim, nego sva ta zlatna, otmena, mladež u Ferrari. Tasso je, kaže, artificijelan.
Jednu lepu pesmu počinje stihom: ,,Vaghe nimfe del Po…“ a svaki poslednji stih, u strofi postaje, zatim prvi, u idućoj strofi. Nekom, shizofreničkom, muzikalnosću, na kraju, cela se poema završava sa: Vaghe nimfe de Po! To je maestralno, ali neiskreno. Nije prirodno.
Moj prijatelj i to meće na račun Tassu, ocu.
Bernardo Tasso, kaže, napisao je veliki ep (Amadigi) kao imitaciju Ariosta (Orlando Furioso). Ali se pročuo artificijelnim sonetom napisanim u čast Ginevre Malatesta, kad se udavala. A tek sa šezdeset sedam godina, taj Tasso, uspeo je, najzad, da štampa svoj rukopis, u rodnom mestu, Veneziji. A taj njegov ep je sasvim artificijelan, i ne vredi ništa.
Otac Tassa umro je godine 1569.
Njegov sin, međutim, štampao je, već sa osamnaest godina, ep čija je slava, kao Sunce koje se rađa, osvetlilo, Italiju. Otac je umro kao neuspeo pesnik, a čudnovato je, da je ta godina ujedno poslednja sretna godina u životu njegovog sina. Iduće godine počinje tragedija.
Zanimljivo je primetiti — kaže moj prijatelj — da stihotvorstvo Tassa, u toj godini, kad mu je otac umro, počinje da biva i nekako tamno, kao da na njega padaju senke. A senke je Tasso voleo: Mi ricopra con l’ombra. Pokri me senkom — kaže! — Senke su — kaže — gostoljubive: L’ombra sacra, ospital!
Ja se slažem, kažem, da su rane pesme Tassa, njepovi madrigali, neobično vedri, nežni, radosni. To je mladost. Kažu da je tada bio zaljubljen u neku Lauru, sa — za mene smešnim — prezimenom: Peperara! Može biti. Počeo je dakle kao i svi drugi ljudi. Lovor, lauro, reč koju ubacuje, tada, u svaki svoj spev, kao i Petrarca. Niko me, međutim, ne može ubediti, da u njegovim stihovima, pisanim u Ferrari, nema, neka, velika, promena. Neka druga žena. Neka dublja strast. Ja mislim čak, da bih se mogao i kladiti, sa kojim je stihom počela ljubav, prema sestri duke d’Este. Predlažem da to bude stih u kom to ljubljeno stvorenje naziva: Vita della mia vita!
Žena moga prijatelja me pita: znači li to, da ja mislim, da se jedna obična žena ne može voleti, toliko, kao neka princeza?
Kažem, ne znači. Kad vole — kad su gole — neke princeze su, kažu, kao sudopere, a neke sudopere, kažu, kao princeze. Znači samo, da je ona poezija Tassa, koja je pisana gospođici Peperara, običnija, nego ona shizofrenična, koja je, očigledno, pisana duchessi. Ne zato, što je duchessa, nego zato, što je ta ljubav bila neobičnija.
Pesma o kojoj mislim da je početak te tragedije (a koju mnogi smatraju, znam, da pripada još Lauri Peperara), počinje stihovima: Qual rugiada…
Moj prijatelj na to kaže, da zna tu pesmu, pa prelistava knjigu i čita nam, sentimentalno:
Qual rugiada e qual pianio
quai lacrime eran quelle
che sparger vidi dal notturno manto
e dal candido volto delle stelle?
Eperche semino la bianca luna
di cristailine stelle un puro nembo
a l’erba fresca in grembo ?
Perche nel’aria bruna
s’udian, quasi dolendo, intorno intorno
gir l’aure insino al giomo?
Pur segni forse della tua partita
vita della mia vita?
Što, otprilike, znači: Kakva rosa, ili kakav plač, kakve suze su to bile, koje videh da kaplju sa plašta noći i čistog lica zvezda? I zašto je prebledeli Mesec sasuo čitav oblak čistih, sjajnih, zvezda svežoj travi u krilo? Zašto su se u tamnom vazduhu čuli, skoro bolno, uokolo, uokolo, vetrići, sve dok nije svanulo jutro? Je li to bio trag možda odlaska tvog, živote mog života?
Albanka je, umorna od mog oduševljenja za Tassa; njen muž, međutim, i oficiri, oduševljeni su i traže da se nastavi.
Zaboravili smo, gde smo, ko smo, zašto smo došli, otkud smo došli, pa slušamo, kao omađijani, reči, koje su stare trista sedamdeset godina. A kelneri Trasteverini, stoje, naslonjeni na zid, iza nas i čekaju da odemo, pošto smo jeli i pili, a oni radili.
Jedan među njima, valjda od duga vremena, hvata muve.
Moj prijatelj smatra da su moji dokazi slabi. Tasso, kaže, i dalje upotrebljava, u to doba, igru reči, sa rečju lovor. Može dakle biti da se još uvek radi o Lauri Peperara.
Zatim čita jednu pesmu, koja počinje stihovima:
Fummo un tempo felici…
— Bili smo neko vreme sretni…
U toj pesmi, Tasso, izričito, kaže: da mu je ta žena postala neprijatelj, a da se njegova žudnja pretvorila u prezir.
Ja kažem, da nigde u dokumentima nema traga nekoj drami sa Laurom Peperara, ali ima sa Leonorom, ili njenom sestrom. U tim, sladunjavim, sentimentalmni, baroknim, pesmama, Tasso, očigledno, hoće da kaže, da je neko vreme mislio da je voljen, ali se jednog dana probudio iz tog sna. Samo tako mogu da razumem da se Tasso, dotle tako veseo, počinje da ponaša, čudno, u Ferrari, da se tuži na glavobolje, da postaje razdražljiv, da sumnjiči ljude da su ga denuncirali Inkviziciji u Rimu.
Stariji oficir kaže da nemam pravo što te stihove nazivam sladunjavim. Oni su bili omiljeni u narodu, docnije.
Bilo, kako bilo, ostaje fakt, da je Tasso u to vreme počeo da misli da neko želi da ga otruje. A kad je otišao u zatvor, misli na bekstvo iz Ferrare. Pobegao je u seljačkom odelu, prerušen, preobučen, krio se po Italiji i pojavio u Sorentu, gde je tražio sestru.
A već iduće godine, molio je za dozvolu, da se vrati u Ferraru!
Moj prijatelj priznaje da je držanje Tassa u to vreme čudno. A još više, da Tasso, kad je dobio dozvolu za povratak u Ferraru, i došao u Ferraru, beži PONOVA.
Prvo u Mantovu, zatim u Padovu, pa u Veneziju, pa u Urbino, a iduće godine vraća se OPET u Ferraru!
Poveretto! — kaže ćerka predsednika.
Ženu moga prijatelja uzbuđuje to, što čitav niz kritičara, u naše vreme, brani, duku. Ona kaže: perfidno, prepodobno! Želeli bi, kaže, da poverujemo, da je Tasso, iznenada, duhovno, oboleo, da luta po Italiji, sumanut, a ne zna se zašto. Alfons II, kažu ta gospoda, ponašao se u tom slučaju, prema Tassu, kao prema bolesniku, nežno! A zatvara ga na sedam godina, u ludnicu. Ti literarni lešinari trude se čak da i to protumače kao brigu prinčevu, za Tassa.
Svi se smejemo.
Mlađi oficir kaže, da to ipak nije isključeno. On smatra, da se jedan renesansni princ, hteo ne hteo, morao da ponaša lepo. Takva su bila vremena — takva je bila Italija u to doba.
Albanka se smeje na to.
Ona kaže, da je i ona čitala, o tome, enciklopediju!
Ti prinčevi nisu, uopšte, bili sposobni za altruizam, ma koje vrste bio.
Moj prijatelj, neočekivano, ovoga puta, slaže se sa ženom. Ima jedna pesma Tassa, kaže, jednom prijatelju, u kojoj pesnik kaže ovo: Scipione! Ili je sažaljenje umrlo, ili je prognano iz srca vladajućih!
A, na žalost, nije tačno, ni to, da je zatvor Tassa bio neka vrsta kućnog zatvora, u franjevačkom manastiru. Da je bilo tako, ne bi bilo moguće, da Tasso, u stihovima, koje je iz tog manastira, prijateljima, pisao, govori o mučilištu (strazio indegno) i da kaže, za taj, tobože kućni, zatvor, da je grob živih (tomba de’ vivi). Da sebe naziva živim lešom (cadavero spirante).
Mlađi oficir kaže da je pesnik sve to, možda, samo, uobrazio.
Albanka kaže da dvorovi, prinčevi, vladari, i njihovi ministri, uvek, svet varaju. Ona smatra da specijalan položaj Tassa, prema princu, postaje sasvim jasan, kad se pročita pesma, u kojoj Tasso moli DVORSKU BUDALU duke, da poradi kod Alfonsa II, da ga pusti iz zatvora!
Mlađi oficir kaže da su to bile halucinacije.
Moj prijatelj kaže, da ima tu nešto, jer fakt je, na primer, da je jedna od najlepših pesama Tassa, napisana u zatvoru, dvema mačkama! Lepim mačkama! O bella gatta!
Tasso kaže, da njene oči sjaje kao svete! Tue luci sante!
Tasso kaže, da mu se čini, da vidi zvezde, i da su mu njihove oči svetiljke, koje omogućuju, da u ludnici, ipak, piše.
Ćerka predsednika vlade kaže, da je jasno, da se to odnosi na dve duchesse. Tasso, nije mogao, u rukopisima, iz zatvora, iz ludnice, da spominje dve sestre, vladara. Tasso kaže: O moje ljubljene mačke!
O gatte amate! To svaki u Italiji zna šta znači! Nije on lud, nego oni koji to ne vide! Njoj je njen muž, kad su bili vereni, pisao uvek: „Moja mačkice!“ Ne zna zašto, ali joj je bilo milo.
Mlađi oficir na to kaže, da on zna zašto je njen muž, kad joj je pisao, mislio na mače!
Stariji oficir se slaže sa ćerkom predsednika, da je Tasso mislio na princeze, ali, smatra, da nije neshvatljivo ni to, zašto su te princeze zatvorile vrata Tassu.
Ja kažem da mene čudi, naročito, jedna pesma Tassa, koja je upućena toj duchessi (u tom se svi slažu), a
u kojoj Tasso govori o njoj, onako, kako pesnik govori samo o vrlo mladoj devojci. Mislim na pesmu koja počinje stihovima: Nei anni acerbi tuoi…
Prema toj pesmi sudeći, Leonora je morala biti vrlo mlada, kad je ta ljubav počela. Ako je to tačno, mnogo štošta, u toj drami, bilo bi lako razumljivo. A naročito ono, što se docnije desilo.
U svakom slučaju, ima dve epohe, u toj epohi Tassa, u Ferrari.
Prvo jedna puna vedrine, sreće, mladosti. Zatim, druga, puna nesreće, prezira, mržnje, gađenja.
Zašto — to nikada nećemo saznati.
Ja mislim zato, što je takva bila sudbina tog čoveka.
Tasso kaže: Sa mnom nema sreće! Meco non e fortuna!
Moj prijatelj kaže, da pristaje, da mislimo, da su te dve sestre, princa, u Ferrari, bile ono što je Tassa privlačilo u Ferraru i unesrećilo, kao muškarca, ali da je uzrok njegovoj tragediji bio, ipak, idejni, verski. On smatra, da su zaista te dve sestre, od kojih se Tasso nadao spasu iz ludnice i da je sasvim sigurno da se obraća njima u svojoj molbi, i njihovu pomoć traži. Govori njima, — kaže. Njima svoje jade tumači. A voi spiego’l mio affanno!
Ali — kaže moj prijatelj — ostaje fakt, da govori samo o njihovoj ljubaznosti, ne ljubavi! (Vostri affetti cortesi). Govori o godinama koje je proveo kraj njih (gli anni miei tra voi spesi).
Kćer predsednika vlade kaže: Valjda moj prijatelj tek ne misli, da je mogao da im piše, kao svojoj ženi?
Albanka, međutim, uzima opet iz ruku muževljevih knjigu, pa kaže, da su oni, zajedno, čitali, sinoć, kod svoje kuće, Tassa, ali da njen muž sad pokušava da nas prevari. Da stvar zabašuri.
Ona onda čita a čita vrlo lepo — kao što samo žene umeju, kad se srde — stihove u toj pesmi. U njima Tasso jauče: Šta sam? Šta sam bio? Šta tražim? Gde sam? Ko me je vodio? Ko zatvorio? Qual son, qual fui, che chiedo, ove mi trovo, chi mi guido, chi chiuse?
Mlađi oficir viče na to, da je dosta. Tasso je, kaže, neka vrsta Talijana kakvih više nema. Šta kuka? Imao je nož!
Da čitanje prekinemo.
Albanka, međutim, čita dalje, stihove u kojima Tasso upoređuje svoju ljubav sa antičkom čarobnicom, Kirke, koja je ljude pretvarala u svinje. Kakva me Kirke zavede u krdo? O qual Circe mi spinge infra le gragge? I ona, kaže, misli, da smo dosta pročitali.
Sad znamo kakve su bile princeze u Ferrari.
A kad se njen muž buni, ona brzo prelistava knjigu i kaže da čujemo još ovo:
Suonanu i gran palagi e i tetti adorni
di canto! io soi di pianto il carcer tetro
fo risonar. Questa e la data fede?
Son questi i miei bramati alti ritorni?
Lasso! Dunque prigion, dunque feretro
chiamate voi pieta, Donna, e mercede?
Odjekuju velike palate i raskošne tavanice
od pesme! ja samo plačem u zatvoru mračnom.
Je li to zadata reč?
Jesu li to moji toliko željeni uzvišeni povraci?
Avaj! dakle tamnica, dakle sanduk mrtvački,
zovete vi milošću, Gospo, i nagradom?
Muž Albanke se smeška, i kaže, da ne treba slušati njegovu ženu, kad govori o zatvoru. Njoj se prošlost čini kao jedna priča o stalnom mučenju ljudi, slabijih, nižih, staleža, sirotinje, od strane vladara, prinčeva, tirana. On shvata, donekle, opravdanost i takvog mišljenja, i takvog gledanja, na prošlost.
Samo, ovde se ne radi o sukobu i eksploataciji klasa, nego o nesreći jednog protestanta, koji je bio uobrazio, da ga ta mlada princeza, koja je bila prema njemu učtiva, ludo voli.
Prošlost, ukoliko je sačuvana u hijeroglifima, pokazuje, da ni za vreme faraona, ljudi — i siromašne klase — nisu bili sasvim nesretni.
Slike koje su sačuvane o zidanju piramida, o poljskom radu robova i seljaka, u starom Misiru, pokazuju život, koji nije mračan, nego je bilo, u njemu, i veselja.
Njegova žena mu na to kaže, da je šteta, što ne može da oseti na svojim leđima, to vreme, zidanja piramida.
Stariji oficir, na opšte iznenađenje, onda traži, da se pročita jedna pesma koja se njemu naročito dopada.
Vadeći iz džepa komadić hartije, kaže da ta pesma Tassa počinje rečima: Siepe, che gli orti vaghi… U toj pesmi, Tasso se, prema ukusu svog vremena, obraća, u stihovima, tobože, živoj ogradi jednog vrta. Ona, kaže, deli lepe voćnjake, i njega, od sebe samog. Onu koju voli, vidi, kod te ograde, među ružama. A kad pruži ruku, preko ograde, ona, koja ga voli, stiska mu blago ruku!
On smatra da ne treba dalje da se prepiremo oko toga, da li je ta princeza kriva, ili ne, za nesreću Tassa.
Krivo je to doba u kome je živeo. Da je živeo u doba rimskog cara Domicijana i bio džokej, ili glumac — mogao je imati i ženu Domicijana.
Ma ko bila ta žena, ili devojka, koja se sastajala, sa Tassom, u vrtu, kod trnovitog plota, ta slika je jedna od onih, koju je, čitajući sinoć Tassa, odabrao kao nezaboravnu.
Albanka kaže da se čudi, da, kapetan Dino, koji je najlepše dane proveo u Alpima, može da podlegne čari, tako artificijelnih, dvorskih, kineskih, mandarinskih stihova. Ona se raduje što može da primeti, kako i reči, u istoriji, i ljudskom društvu, menjaju smisao. Orti, reč koju Tasso upotrebljava, očigledno, za vrt pun ruža, narod u Rimu, sad, upotrebljava, za, baštu povrća i zelja.
Stariji oficir kaže: može biti. Mnogo štošta mi, danas, čitamo onako, kako se nama svidi. Čak i u govoru alpinaca. Ali to ne smeta — ta ruka, među ružama, preko trnovitog plota, njen nežni stisak, ostaje iepota, jer je iz jednog vrta. Narod u Italiji, još kad je bio nepismen, zavoleo je Tassa, znao Tassa, pevao Tassa.
Ja kažem da neko, shizofreničko, značenje, ima i taj stisak ruke.
Tasso je nesretan, i onda, kad je izišao iz ludnice i topografska karta njegovog kretanja, po Italiji, liči na seizmografski snimak, na kardiogram bolesnog srca, na trčkaranje miša u mišolovkama. To, po mom mišljenju, nije nimalo sramota. Ludačko je samo kako taj čovek traži ono, čega nema, što je izgubio, što više, nikad, ne može naći!
Moj prijatelj kaže, da je Tasso pušten na ličnu intervenciju Gonzaga i da je to jedan dokaz više hrišćanskog morala, u to doba.
Posle sedam godina ludnice — kaže Albanka.
Moj prijatelj onda ređa pojedina mesta, kuda se Tasso zatim kretao, i kaže, priznaje, da ja imam pravo, to izgleda luda lutnja. Iz ludnice, kod Gonzaga, iduće godine, u Bergamo. Iz Bergama u Rim. Iz Rima u Neapolj. Pa natrag u Rim. Pa u Fiorenzu. Pa opet u Rim. Pa opet u Neapolj. Godinama, tako. On misli da je tome uzrok religiozan.
Mlađi oficir kaže, da to nije ništa. Takvi su i danas premeštaji oficira.
Moj prijatelj kaže, međutim, da stvar nije šaljiva. Sve se to svršava, sa pet godina, STALNOG, trčkaranja, tamo-amo, između Rima i Neapolja. Za sve to vreme, nema ljubavnih pisama Tassa, ali ima pregovora, prepiske, oko Papinog blagoslova.
Istoričari tvrde, da su to dokazi ludila i da je Alfons II bio u pravu kad je Tassa proglasio za ludaka. Međutim, nema dokaza, nekog bezumlja, nema scena besnila, nema traga ružnim uspomenama. Ničem, sem tom nemiru, sem tome, da Tasso nigde nije našao mira. Papa je činio sve, da slavnog, čuvenog, pesnika, zadrži. Uzalud!
Neka herezija, neki protestantizam, mora da je bio uzrok što je Tasso lutao, tamo-amo, po senkama Italije. Papa ga je zvao u Rim. Tasso je godine 1592, izgleda, pristao, da štampa neku vrstu verske apologije svog pesničkog rada. Pojavila su se POPRAVLJENA izdanja „Oslobođenog Jerusalima“, koji je pesnik sad nazvao: „Osvojeni Jerusalim“ (Gerusaleme Conquis- tata).
Tasso je tada bio pri kraju svog života.
Bio je dobio, malu, penziju, od Vatikana.
Koju nije primio za života! — kaže Albanka.
Utvrđen je bio i datum njegovog krunisanja lovorovim vencem (lauro) u Rimu, za princa pesnika.
Ali se kardinal Aldobrandini — slučajno — razboleo — pet dana pre toga — kaže Albanka. Pa je ceremonija krunisanja odložena!
Da bih prekinuo taj dijalog muža i žene, ja onda tvrdim, da je Tasso bio svestan, ne samo da sreće za njega nema (meco non e fortuna), nego i toga, da je Ferrara, ta, koja ga je unesrećila. U pesmi, koju je uputio Gonzagama, da ga spasu iz zatvora, evo šta je rekao o Suncu :
Ben veggio il sol, ma qual talora li cinse
oscuro velo in tenebroso ecclissi;
e veggio in cielo i lumi erranti e fissi.
Ma chi d’altro pallor cosi li tinse?
Da, vidim i ja Sunce, kaže, ali onakvo, kao što je, kad ga neka senka, kao veo, skrije i zamrači; vidim i zvezde na nebu, koje se kreću, i one, koje stoje nepomično. Ali ko je taj, ko ih je, tim strašnim bledilom, obojio?
Mi znamo ko je — kaže Albanka.
Glas Tassa, kažem, kad je izišao iz ludnice, nije više onaj, koji je bio. Meni se čini da gospođa Marta ima pravo i da je Tasso, sad, svestan i svoje klase! Kao i tiranstva d’Este! U svojim stihovima, upućenim prijatelju, koji se zvao Gaspare Micinelli, kaže ovo: To, što, sad, njegove pesme hvali čovek, koji purpur nosi. To, što ih princ povezuje i pokazuje, ne zadovoljava njega nimalo! Ah! kad bih mogao biti u planini kod prijatelja! Gasparo! Oh foss’io pur ne’vostri monti! A taj socijalni jauk se još više oseća u pesmi upućenoj jednom drugom prijatelju, koji se zvao Don Angelo Grillo. Ja sam, kaže tom popu Tasso, sejao, a drugi žanju. Ja sam zasadio voćku a drugi beru. Ja nosim teret, ja orem po dubokom moru, a drugi trguju. Ko to vlada zemljom tako, po zakonu? Ili, ko će me podržati, ako klonem na tle, ili potonem na obali u stenju?
Moj prijatelj kaže, da to ne znači da se Tasso bunio. To je upućeno jednom svešteniku. To je momenat pokajanja. Tasso, u toj pesmi, kaže i to, da oseća kako je od godina malaksao i kako njegova slava nije ravna patnji kojom je slavu stekao (non sono equali al dolor mio le glorie). Tasso čak kaže, izričito, i to, da se na Parnassu ne zeleni lovor za njegovu glavu. A što je još gore, kaže: JA SAM NEMA TRUBA ZA HILJADU TUĐIH POBEDA. (Son tromba muta a mille altrui vittorie).
Albanka kaže da njen muž uopšte, ne vidi socijalni momenat u Tassu, a da bi ušao i u komunističku partiju, kad bi i Papa ušao.
Moj prijatelj se smeška, ženi, ironično, pa kaže, da je Tasso napisao, i, jednu poemu o zlatnom, sretnom, dobu čovečanstva. I, da u toj poemi, Tasso, kao neki Rousseau, peva prirodi i njenom zakonu: da je slobodno ono, što želimo!
To je, kaže, čist paganizam! Antika. To su skoro doslovno reči žene cara Avgusta! To je divno! — kaže, iznenada, mali oficir.
Neka pričeka, kaže mu moj prijatelj. Tasso kaže: S’ei piace, ei lice! Ali dodaje, a to je strašno, i to: da je pojam morala što je pomutilo izvor naših uživanja! Taj pojam o moralu, kaže Tasso, stišao je uzburkano more ljubavne žeđi, a naučio oči da svoju lepotu kriju. Vlasi rasute na vetru skupio je pod mrežu, a slatke bestidne, čini, pretvorio u nešto, što oklevamo da činimo i čega se stidimo! Na reči su bačene uzde, a koraci naši postali izvitopereni. Tvoje je delo, moralu — viče Tasso — da je postalo krađa ono, što je pre ljubav bilo!
Kći predsednika vlade viče, da je divno!
Mlađi oficir kaže: Pa to je čist D’Annunzio!
Moj prijatelj se smeška, pobedonosno, pa kaže, kad smo već dotle došli, da vidimo, kako je Tasso, tu pesmu, završio. Završio ju je, kaže, pozivom da moral, pojam časti, ode i uznemiri san velikih i silnih, a nas, nisku gomilu, o kojoj se niko ne brine, ostavi na miru! Da živimo po običaju antičkog sveta! Sunce, kaže, zalazi, a posle se ponovo rađa. Od nas se, međutim, skrije brzo, a san, koji je večna noć, za nas dođe!
To je dakle isto što i Katul kaže!
Tasso je bio naš!
Mlađi oficir kaže milo mu je, da vidi, da pesnici kradu jedno od drugoga trkačke konje, to jest ideje!
Moj prijatelj protestuje.
Pesnici, kaže, ne kradu ideje, nego predaju, tako, kroz vekove, da se ne ugase, buktinje čovečanstva. On ne odobrava taj anarhizam Tassa, ali mu prašta, jer je, na kraju, priklonio glavu crkvi, i umro sa balagoslovom Pape.
Albanka kaže da napredne partije pridobijaju mladež — a crkva pokajnike, kad su već u bunilu agonije.
Moj prijatelj, međutim, patetično, pokazuje zelenilo, uz stene Janicula i kaže da je sramota, što smo
prošli kraj groba, Tassa, a nismo posedeli, trenutak-dva, ispred manastira San Onofrio.
Kelneri su njegov gest shvatili da želi da plati ručak, pa prinose, žurno, račune. A kad on nastavlja da deklamuje, oni stoje u nedoumici i očigledno, besne. Davno je prošlo podne.
Naše se društvo, najposle, rešava da ide, a mlađi oficir nestaje. On odlazi da plati ručak, za sve. Možda je naš poslednji, zajednički, ručak u Rimu — kaže.
Posle nastaje graja oko naših točkova i kćer predsednika hoće da ostane. Umorna je. Neće da poseti grob.
Svi je, međutim, molimo, da ne kvari društvo i naša grupa, uz smeh i šalu, najzad, opet kreće. Idemo natrag uz Janicul, ali lagano, peške. Naši točkovi pokušavaju da nas ostave i klize.
Moj prijatelj je preuzeo vođstvo grupe, a oficiri, posle dobrog ručka, prate upaljenim pogledom, žene.
One osećaju to, pa se smeju.
Moj prijatelj, patetično, priča, kako je, godine 1595, put tuda, do manastira San Onofrio, bio jako strm i sav obrastao drvećem. Aprila prvoga, te godine, tuda su se pela kola kardinala Aldobrandini, teško, i lagano. U njima se u manastir vozio, umoran i bolestan, Tasso.
Osećao je da će umreti i da je svemu kraj.
Poslali su ga da umre u San Onofrio, a kardinal mu je ustupio svoja kola.
Videvši da im dolaze kola jednog kardinala, monasi su, iz San Onofrija, istrčali da ih dočekaju, ponizno.
Iz kola je izišao pesnik.
Rekao je, kažu, da je došao kod njih, da umre.
Gospodin Henry Beyle (Stendhal) zna i to — kaže moj prijatelj — da je Tasso izabrao to mesto sam.
Zato — kaže gospodin Beyle, — što je to jedan od najlepših položaja, na ovom svetu, za umiranje.
Odatle se vidi ceo Rim i okolina i slika je bajna!
Mlađi oficir uzvikuje na to, da nije više!
Stendhal kaže da tu mora biti lakše učiniti onaj poslednji korak, kojim se od ovog sveta rastajemo. Tasso je, kaže Stendhal, tu seo, pod jedan stari hrast, a monasi su mu, izneli tablicu za pisanje. Tvrde da je Tasso na toj tablici napisao svoje poslednje pesme. Manastir San Onofrio čuvao je jedan sonet Tassa, uokviren. Stendhal kaže da mu se činilo, da je taj sonet pun nekih, platonskih ideja i da nije jasan!
Monah, koji je Stendhaiu pokazivao grob pesnika u manastiru, rekao je: Era uomo buono, ma non e santo! Bio je čovek dobar, ali nije svetac! Tako kaže Stendhal da je monah rekao.
Moj prijatelj kaže, da je Stendhal zabeležio i sonet, koji je tu napisao Alfieri, veliki pesnik tadašnje Italije. Alfieri se ljutio na Papu, što Vatikan kojekakve svoje episkope sahranjuje u najveću crkvu hrišćanstva, u San Pietro, a Tasso leži u zapuštenom groblju, u jednom usamljenom i malom manastiru. Alfieri kaže: negletta tomba.
Tasso — viče Alfieri — odjekuje od Južnog do Severnog pola. Njegovo ime grmi do nebesa: il gran nome al ciel rimbomba!
Naše se društvo, onda, i nehotice, smeje, zastarelim slikovima Alfierija; tomba, tromba, rimbomba, catacomba.
Stihovi kao bomba!
Dok se naše društvo, sve više pospano, razmešta, u hladovini starih hrastova, moj prijatelj čita, i priča, o poseti, koju je grobu Tassa učinio francuski poet Lamartine, kad je služio u Italiji. Zaplakao se, kad je video, da grob Tassa niko ne čuva. Gazio je po nadgrobnoj ploči, ne znajući da je, tu, sahranjen Tasso.
Zatim nam čita, o poseti italijanskog pesnika, Leopardija.
I on je plakao na ovom grobu.
Mlađi oficir se na to ljuti, pa kaže, da ja moram imati utisak, da su svi Talijani plačevni, i, da je taj, tuberkulozni Leopardi morao biti kukavica, lak na suzi?
Ja onda tvrdim da su ljudi, i čitavi narodi, podjednako hrabri, uglavnom, i da su neki hrabriji u napadu, a drugi u odbrani. Moj narod, kad brani svoju zemlju, ume da bude veoma hrabar. A pošto ima mnogo sirotinje, u nas, ima i mnogo tuberkuloznih. Zašto bih prezirao Leopardija? Što se zaplakao na grobu Tassa? Možda je plakao nad samim sobom? Uostalom, Leopardi, koji je, bolestan, i godinama, gledao, mirno, smrti, u oči, morao je biti hrabar, jer kaže: Ja sam grob, koji hoda, a nosi u sebi mrtvog čoveka. Io sono un sepulcro ambulante che porto dentro di me un uomo morto. Biti godinama živ mrtvac, mirno, oholo, meni se čini da je veće junaštvo, katkad, nego jurišati na konju, malo napit. Ja ne mislim da su Leopardi i Tasso bili plačevni. Bili su nesretni.
Kći predsednika vlade viče, da će ona otići, ako nastavimo sa razgovorom o smrti. Hoće kući. Njen otac zna da će ga ubiti.
Ja kažem da je Leopardiju bilo lako!
Ta mlada žena me pita onda, začuđeno, zašto?
Leopardi, kažem, u svojim uspomenama, kaže, da je metnuo na oči naočari načinjene od meridijana i dva polarna kruga! Si misse un paio di ochiali fatti della meta del meridiano co’ due cerchi polari!
Pa to je nerazumljivo! — kaže mlada žena.
Za Hyperborejce nije!
Zbog te mlade žene, naše društvo mora da ide iz tog manastira, gde se nalazi grob Tassa. Uz veliku graju, ona uspeva da nas sve natera, da idemo odatle.
Uzalud se moj prijatelj, novinar — koji se oseća kao naš opunomoćeni vodič toga dana — trudi, da nas zadrži. On glasno priča, kako je 2. februara godine 1787. veliki Goethe dolazio ovamo, na brdo, gde mi sad stojimo i kako je stajao pred poprsjem Tassa, u biblioteci ovog manastira — pred poprsjem od voska.
Zapisao je, da je ta voštana figura snimak sa mrtvog Tassa.
Nije bogzna kako uspela, ponegde je i oštećena, ali je ipak lik jednog „darovitog, nežnog, otmenog, u
sebe zatvorenog, čoveka“.
U SEBE ZATVORENOG
Ja onda kao deca u školi, pri pismenim zadacima, upoređujem Goethea i Kierkegaarda. U sebe zatvorenog, čoveka.
Međutim, biva onako, kako kći predsednika vlade želi.
Odlazimo od manastira San Onofrio, na našim točkovima.
Moj prijatelj onda predlaže, da koristimo preostalo vreme, za jednu posetu u crkvi Svetog Petra.
Protiv tog protestuje njegova žena.
I ona je, kaže, čitala ono, što o Rimu piše, Goethe.
Seća se kako Goethe kaže, da je istog dana otišao da vidi freske Michelangela, u Sikstinskoj kapeli, i, kako je brzo izišao otuda.
Već trista godina, kaže, prijaju popovi dimom sveća te freske. To je tamjan, kojim Crkva želi da to
Sunce umetnosti maglom uvije, potamni, pa da ga na kraju pokrije mrakom.
Njen muž se smeje i tvrdi da tih sveća davno nema.
Ja onda predlažem, da se vratimo, obalom Tibra, a, uz put, posetimo, Farnesinu.
Mali poručnik protestuje, i pita, šta imamo da vidimo tamo?
Imamo, kažem, da vidimo, još jedom — ako je vila otvorena — Rafaelovu Galateju
Golu.
Poručnik Giorgio se smeje na to, pa kaže, da je to divna ideja.
Eto, kažem ja, neko će, u našem društvu, uživati, da vidi Galateju, golu.
Oficir se smeje, i na to, pa kaže, da sam pogodio. On ne čita enciklopedije, i ne zna ih napamet, ali nije ni licemer. Voli da vidi lepu sliku, ako na slici može da vidi i lepu golu ženu. A kad ljubav prođe, ne voli da vidi svoju ljubav, ni živu, ni namolovanu.
Polazimo dakle opet i vozimo obalom Tibra, koji krivuda kroz Rim i odlazi, ispod Aventina, prema Ostiji i moru.
Kad zastanemo, moj prijatelj, novinar, priča, kako je taj deo Rima, u antičko doba bio sav u zelenilu i vrtovima i cveću. U antičko vreme, Tibar je, kaže, bio široka, plovna, reka, u kojoj su brodovi bili česti i dolazili sve do te obale, kojom sad mi idemo.
Dovozili su iz Afrike žito, a iz Egipta, ruže.
Sad niti dovoze žito iz Afrike, niti iz Egipta ruže.
Prošlost je bila lepša.
Njegova zemlja, Italija, bila je, u antičko vreme, centar sveta, a Tibar, na celom svetu, najčuvenija reka.
Sad to više nije, sad je lepša još samo u latinskim stihovima.
Njegova žena se, prvi put, slaže sa mužem.
Pokazuje nam rukom Tibar, koji je sad kanal, u Rimu, pa protiče između dva reda drvoreda, koji su šetališta. Noću puni ljubavnih parova. Na reci se vide drvena kupatila, a u njima se kupa samo sirotinja Rima.
U prljavoj vodi se vide, međutim, i lepe, drvene, terase, veslačkih klubova. Čiji su članovi samo deca bogatih porodica.
Reka je sad, katkad, brza, a puna je virova, opasna.
Moj prijatelj priča kako je Cezar preplivao Tibar, iako je bio epileptičar, pa veliča hrabrost Cezara.
Stariji oficir, Alpinac, međutim, priča ćerci predsednika vlade, da je obala Tibra, otkad su počela zamračenja, raj ljubavnih parova. U tim drvoredima, puno je, noću, parova. Duž zida. Stoje, tako, satima, kad nije mesečina, u ludim zagrljajima.
Ćerka predsednika vlade, kroz smeh, traži, da joj se objasni, kako to uživaju u zagrljajima? Alpinac joj daje na znanje, da je žena, ili devojka, obično naslonjena uza zid, na kamenitu obalu Tibra, a muškarac naleže na nju, kao da želi da je digne u nebesa.
Nastaje smeh među nama.
Mali poručnik predlaže da večeras dođemo i vidimo to.
Alpinac kaže da dolazi policija i da ih osvetljava električnim, ručnim, lampicama, sa bicikleta.
Kažnjava.
Moj prijatelj traži da se vožnja nastavi. Da se prestane sa skaradnim pričama.
Društvo onda vozi i pedalira, ispod Janicula, a saobraćaj je gust, pa je vožnja teška. Odjahujemo sa bicikleta pred Farnesinom.
Farnesina, u vrtu, stoji nema.
Kapija je zatvorena.
To je bila vila bogatog bankara, koji se zvao Chigi, a koji je besmrtan, jer je bio mecena Rafaela. U njegovoj vili nalaze se freske Rafaela, čiji je sadržaj istorija Psyche, onako, kako je u Apuleju napisana.
Svet smatra to delo kao veliko delo velikog umetnika.
Niko ne sme da protivreči tome.
Oficiri, međutim, zvone, na kapiji ulaska, nestrpljivo.
Nema, međutim, ni vratara.
Moj prijatelj misli da je vila zatvorena. Možda zbog rata.
On se vajka što ne može da nam pokaže, još jednom, Galateju, koja je, kaže, božanski lepa. Od koje su samo Madonne lepše, naslikane rukom Rafaela. Treba, kaže, da, večeras, pročitamo, o Farnesini, ono, što piše Paleologue, francuski akademik, veliki poznavalac Rima.
Ja onda kažem da ne volim tog matorog akademika, koji je napisao, da se u očima Michelangelovog Adama, u Sikstini, već vidi sva tragedija, buduća tragedija, čovečanstva.
Moj prijatelj, novinar, međutim, bio je poneo i knjigu Paleologuea, pa nam iz te knjige čita. Mi smo posedali na zemlju, ispred Farnesine, koja se čini prazna.
Kad mali poručnik ču, da se na toj freski Rafaela može videti Triton, koji je, u zagrljaju, pritisnuo jednu nimfu, koja je gola, ali se brani, počinje da se ljuti. Zvoni, dugo, na kapiji.
A kad moj prijatelj čita opis Paleologuea, o tome, kako, na toj freski, jedan kentaur uzdiže jednu golu nimfu, koja NE daje otpora, poručnik Giorgio lupa na vrata.
Želi da vidi, još jednom, delo božanskog Rafaela.
Kći predsednika vlade se smeje, glasno, mladom oficiru.
On joj dovikuje, da je Rafael najveći umetnik Italije i Rima.
Ona, međutim, viče, da se pođe dalje, pa useda svoj točak, a za njom useda i njena prijateljica, Albanka, a za njima polazi i Alpinac, pa i moj prijatelj, novinar, pa polazim i ja.
Mlađi oficir me stiže, u gunguli vozila, duž Tibra, pa pita, začuđeno, zar meni nije stalo do Rafaela?
Ja mu dovikujem da sam ja već video tog Rafaela, više puta, da sam do Farnesine dolazio, već pre dvadeset godina. Ali nisam dolazio zbog Rafaela, koga ne cenim, nego zbog jednog drugog slikara, koga smatram za pravog, velikog, umetnika.
Zvali su ga Sodoma.
U toj vili, na spratu, ima jedna njegova slika, koja je lepša, i veće delo slikarsko — po mom mišljenju — nego ta Rafaelova Galateja. To je slika bračne noći Aleksandra Makedonskog. Devojka, koju Aleksandar uzima, lepša je od Galateje. Sodoma je veći umetnik od Rafaela.
Otkud je to moguće — viče mali poručnik — kad se svi slažu, da je Rafael najveći? — Biva to u svetu, biva — dovikujem ja.
Mlađi oficir zastaje, snuždeno, pa kaže da se vratimo.
Žali što će morati da ode iz Rima, u kom je živeo, a propustio da vidi tu sliku Sodome, kao i Rafaela.
Kroz koji dan, kaže, otići će iz Rima, možda zauvek, možda u smrt, a neće moći da vidi, kakva je bila ta Roksana. Nikada.
Ma koliko to bilo neverovatno, i smešno, taj mladi oficir stoji, neko vreme, snuždeno, kao oni koji nemaju da plate sladoled u Rimu, pa ponavlja, da želi da se vratimo.
Jedva sam ga nagovorio da krenemo za ostalima.
On vozi, zatim, ćutke, a naslonio je desnu ruku na moje rame, kao da smo na nekom starinskom tandemu. Čudno je, kaže, da postoji jedan slikar, koga smatraju za većeg od Rafaela, a to se ne zna, ne priznaje, čak ga niko i ne gleda — nego svi trče da vide Rafaela. A čudno je i to, da, on, kapetan Chiaramonti, odlazi iz Rima, a neće nikad videti tu Roksanu Aleksandra Makedonskoga. Čak ni namolovanu.
Dok mi to vičemo, kraj nas prolaze kamioni, na pedalj, dva, odstojanja, ludačkom brzinom, kojom se vozi u Rimu, i Italiji. Vozači se deru na nas, očigledno besposlene, pa nas grde, glasno.
Stižemo najzad naše društvo, koje je odjahalo do Aventina.
Moj prijatelj, novinar, koji tog dana izigrava arheologa, vodi nas do mesta, gde je, u antičko doba, u
Tibar, uticao kanal izmeta, Cloaca Maxima. Kad Tibar opadne, kaže, i sad, tu, zaudara.
Njegova žena se ljuti, na glupe šale arheologa, pa kaže, da bi trebalo više da se divimo sanitarnom uređenju Rima, nego vilama bankara i freskama Papinih slikara.
Za stotine hiljada stanovnika antičkog Rima, ova reka izmeta, bila je važnija od ruža iz Egipta. Ona ih je spasavala od pomora, od smrada, od epidemija.
Bogat svet je imao sanitarne uređaje u prizemlju svojih kuća. Većina stanovništva, proletera, u Rimu, koji su stanovali na spratovima visokih kuća, nije imala toga.
Ostalo je lako zamisliti.
Po tim višespratnicama bilo je, noću, čuda.
Njen muž, kaže ona, zna za bitke i strategiju i ratove Avgustovog generala, Agripe, ali prećutkuje da se Agripa — koji je bio i sam proleterskog porekla — brinuo i o sanitarnim uređajima Rima.
Provozao se barkom po ovoj reci, ispod Rima.
Mali poručnik onda pita, ko je bio, i kakav je bio, taj Agripa?
Ako ga je učio u školi, davno ga je zaboravio.
Ali se, kaže, slaže, trebalo bi znati za čoveka, generala, koji se po takvoj reci voza. Države i varoši bi trebalo da uredi vojska.
On je bio oduvek za to.
Dok se prepiremo oko toga, kroz moj mozak, iznenada, prolazi ceo taj deo Tibra, gde u reci, i sad, sloji ruševina jednog prekinutog mosta, a to je bilo i omiljeno mesto skandinavskih slikara.
Sećam se i poprsja Agripe.
Među imperatorima, koji su poreklo vodili od bogova, taj zet Avgustov, plebejskog porekla, ima lik,
čistijih, plemenitijih, crta, od svih drugih, u familiji cara.
Moj prijatelj, novinar, međutim, priča, da njegova žena preteruje, dajući toliki značaj sanitarnim uređajima Rima. Mnogo je važnije znati, da je obala Tibra, otuda, pa do mora, sva bila u vrtovima, u čempresima, u pinijama.
Žena moga prijatelja kaže, da njen muž živi u iluzijama.
Ona je uverena da je u antičkom Rimu, Claoca Maxima, bila čuvenija, od vrtova. Njen muž zna pape, Tibula, Katula, Propercija, Marcijala, a neće da zna socijalnu istoriju Rima.
Njen muž onda zastupa mišljenje, da su ti sanitarni uređaji potrebni, tek otkad je varoš, kuća, ulica, zatvoren prostor. Italija je, kaže, pre, bila, sretna. Sve je bilo u vrtovima, u drveću. Goethe je, kaže, kad je sišao u Italiju, noćio u jednom malom mestu na jezeru Garda. To mestašce se zvalo, Torbole. Na vratima nije bilo brava. Na prozorima nije bilo stakla. A u gostioni nije bilo ni tih sanitarnih uređaja.
Živelo se bezbrižno, kao što ptice žive.
Geothe priča, kako je, začuđeno, pitao momka gostioničara:
Gde bi?
A kako mu momak odgovara: Tamo dole, poslužite se.
Gde? Dove?
Svud gde vam je volja. Da per tutto, dove vuol.
Kći predsednika vlade, uvređena, ne smeje se, nego traži, da se prekine dalji razgovor, te vrste, a prekine i dalji obilazak Rima.
Gladi rukom svoje lepe butine, u svojim tesnim, sportskim, čakširama, pa ponavlja, da ne može dalje.
Umorila se.
Miloš Crnjanski
