Neobjavljeni fragmenti1
Krilata bića
Naše trupe su najzad uspele da kroz Južnu kapiju prodru u grad. Moja četa ulogorila se u bašti na periferiji, pod stablima trešanja napola spaljenim, i čekali smo nova naređenja. A kad smo čuli moćnu jeku truba s Južne kapije, ništa nije moglo da nas zadrži. Sa oružjem koje je svako dograbio onako kako mu je došlo pod ruku, bez ikakvog reda, i ja zagrlivši druga i urlajući naš bojni poklič kahira, kahira, krenusmo kasom, obrazujući duge povorke, kroz močvaru do grada. Na Južnoj kapiji zatekli smo samo još leševe i žuti dim koji se vio nad tlom i sve pokrivao. Ali ne želeći da budemo zadnji, odmah se zaletesmo u tesne uličice koje su, do tada, bile pošteđene borbi. Prva vrata se rasprsnuše pod udarcem moje sekire i tako smo naglo sunuli u hodnik da smo se zakovitlali jedan oko drugog. Izlazeći na dugi prazni hodnik, neki starac se uputi prema nama. Neobičan starac – imao je krila.
Krila su bila raširena i njihov gornji rub bio je viši od njega. „On ima krila”, kriknuo sam svome drugu. A mi smo bili na čelu, donekle preprečujući prolaz onoliko koliko su nam to dopuštali oni koji su nas gurali otpozadi.
„Zar vas to čudi”, reče starac, „da svi ovde imamo krila, ali ona nam nisu ničemu poslužila i ako bismo mogli da ih iščupamo, to bismo uradili.”
„Zašto niste odleteli?”, zapitao sam.
„Da li je trebalo da odletimo i napustimo svoj grad? Da napustimo rodnu grudu? Naše mrtve i naše bogove?”
Mojsije i prividna smrt
Ko je jednom bio kao mrtav, može o tome da priča užasne stvari, ali ne može ništa da kaže kako je posle smrti; on zapravo nije bio ništa bliži smrti od nekog drugog; u stvari je „proživeo” nešto posebno, a ovaj ne poseban nego običan život postao mu je zbog toga vredniji. Slično je sa svakim ko je nešto posebno proživeo. Mojsije je, na primer, na Sinajskoj gori sigurno proživeo nešto „posebno”, ali umesto da se tom posebnom preda, recimo poput nekog prividno umrlog, koji se ne javlja i ostaje da počiva u kovčegu, on je pobegao sa Gore i, dabome, imao šta da priča vrednog i voleo ljude, među koje je pobegao, još i više nego ranije, a onda im žrtvovao i svoj život, mogli bismo možda reći, u znak zahvalnosti. Ali, i od jednog i od drugog, i od onog ko se vratio iz prividne smrti i od Mojsija koji se vratio sa Gore, možemo prilično da naučimo, pri čemu, ipak, ono što je presudno ne možemo od njih da saznamo, jer oni sami nisu to saznali. A da su to saznali, onda se ne bi više ni vraćali. Ali, ni mi nećemo to saznati. To je mogućno ispitati u tome da, na primer, možemo želeti da proživimo doživljaj prividno mrtvog ili Mojsijev doživljaj prilikom obezbeđivanja silaska, „prilikom sprovoda”, da čak želimo sebi smrt, ali da nijednom ne bismo, u svojim mislima, hteli da mi, dok smo živi, ostanemo u kovčegu bez ikakve mogućnosti povratka ili na Sinajskoj gori.
(To zapravo nema ničeg zajedničkog sa strahom od smrti…)
*
Oseća se zatočen na ovoj zemlji, tesno mu je, iz njega provaljuju tuga, slabost, bolesti, bezumne zatočeničke vizije, nema te utehe koje bi ga utešila, jer je to naprosto samo uteha, nežna, glavobolna uteha naspram grube činjenice zatočeništva. Ali, upitaju 253
li ga šta bi zapravo hteo, ne zna da odgovori, jer on nema – što je jedan od njegovih najjačih dokaza – nikakve predstave o slobodi.
*
Bolesnik je samcit ležao satima, groznica se bila donekle povukla, tu i tamo je uspevao da zapadne u lak polusan, a tokom ostalog vremena, ne mogavši od slabosti da se pomeri, gledao je u strop i bio prinuđen da se nosi sa mnogim mislima. Njegovo razmišljanje kao da se jedino sastojalo u opiranju: sve mu je, o čemu god počinjao da misli, bivalo dosadno ili bi ga mučilo, pa je svoje snage koristio da suzbije razmišljanje.
Zacelo je bilo već veče; u svakom slučaju odavno se bilo smračilo, pošto je bio novembar, kadli se otvoriše vrata susedne sobe i uđe stanodavka da bi upalila električno osvetljenje, a za njom lekar. Bolesnik se čudio kako je zapravo on malo bio bolestan ili kako ga bolest malo napada, jer je pridošlice sasvim razgovetno prepoznao, nijedna pojedinost im nije nedostajala, pa čak ni one koje su kod njega obično budile osećaj pustoši ili odvratnosti – izgledale su mu nekako preterane, i sve je bilo kao što je uvek bilo.
*
Poznajem ga još od rane mladosti. On je sedam ili osam godina stariji od mene, ali ta po sebi velika razlika u godinama nije od značaja; danas čak izgleda da sam ja stariji, a i on sam ne gleda na to drukčije. Ipak, to se tek postepeno razvijalo.
Sećam se našeg prvog susreta. Bio je zimski suton, a ja sam se, još mališan koji je pohađao prvi osnovne, baš vraćao iz škole. Kad sam zavio na uličnom uglu, opazio sam ga: on je bio snažan, stamen, lice mu je bilo koščato, a ipak mesnato, izgledao je sasvim drukčije nego danas, fizički se, od svog detinjstva, promenio do neprepoznatljivosti.
Vezanog za remen, vukao je i trzao nekog mladog i bojažljivog psa. Zastao sam i gledao ga šta radi, ne iz zlobe nego iz radoznalosti, bio sam veoma radoznao, sve me je uzbuđivalo. A on je moje gledanje primio rđavo i rekao je: „Gledaj svoje stvari, budalo.”
*
Zaključao se u drugoj sobi, pokucao sam, prodrmusao vrata, a on je i dalje bio nem. Besan je na mene, neće ništa da zna o meni. Ali, onda sam se i ja razbesneo i nisam više mario za njega. Pomeram sto do prozora i napisaću pismo zbog koga smo se posvađali.254
To je pismo devojci, u kojem se rastajem od nje, kao što je razborito i ispravno. Nema ničeg razboritijeg i ispravnijeg. To se naročito onda da uvideti kad zamislimo suprotno pismo: takvo pismo bilo bi užasno i nemogućno. Možda ću napisati takvo pismo i pročitati ga pred zatvorenim vratima, a onda će on morati da mi dâ za pravo. On mi, dabome, i ovako daje za pravo, i pismo o rastanku smatra za ispravno, ali je besan na mene. Poglavito je takav, neprijateljski raspoložen prema meni, ali je bespomoćan; kad me pogleda svojim očima onako nemo, to je kao da od mene iziskuje obrazloženje za svoje neprijateljstvo. „Mladiću”, mislim ja, „šta bi ti hteo od mene? I šta si već od mene napravio!” I slično kao uvek, ustajem, odlazim do vrata i ponovo kucam. Nema odgovora, ali ovog puta se ispostavlja da je otvoreno: ipak, soba je prazna, on je otišao, i to je zapravo kazna kojom me on rado kažnjava – posle ovakvog spora on odlazi, i danima i noćima se ne vraća.
U gostima kod mrtvih
Bio sam u gostima kod mrtvih. Bila je to prostrana i čista kripta u kojoj se već nalazilo nekoliko kovčega, ali bilo je još prilično mesta; dva kovčega su bila otvorena i ono što se videlo u njima nalikovalo je nenameštenim posteljama iz kojih se upravo bilo ustalo. Pisaći sto nalazio se malo postrani tako da ga nisam odmah opazio. Za njim je sedeo stasiti muškarac. U desnoj ruci je držao pero, izgledalo je kao da je pisao i upravo tog trena prestao, levom rukom se na prsluku poigravao sjajnim lancem časovnika i glava mu je bila oslonjena na tu ruku. Neka služavka je pajala, ali nije bilo ničeg za pajanje.
Neka radoznalost me je naterala da joj strgnem maramu koja joj je potpuno zasenčila lice. Sad sam je tek video. Bila je to neka mlada Jevrejka koju sam nekad poznavao. Lice joj je bilo belo, čulno, a oči uske i crne. Ugledavši me, nasmejala mi se iz svoje odrpane haljine koja ju je pretvorila u staricu, a ja sam rekao: „Izigravate ovde kao neku komediju?” „Da”, rekla je ona, „pomalo. Kako si to samo znao!” A onda je pokazala na muškarca za pisaćim stolom i rekla: „Sad idi i pozdravi ga, on je ovde gospodar. Dokle god ga ne pozdraviš, ne smem s tobom da razgovaram.” „Pa ko je on?”, tiho sam upitao. „Francuski plemić”, rekla je, „zove se De Poaton.” „Kako je ovamo stigao?”, pitao sam. „To ne znam”, rekla je. „Ovde je velika zbrka. Čekamo na nekog da zavede red. Jesi li to ti?” „Ne, ne”, rekoh. „To je veoma pametno”, reče ona, „ali sad idi do gospodara.”
Otišao sam, dakle, i naklonio se; pošto nije dizao glavu – video sam samo njegovu zamršenu sedu kosu – poželeo sam mu dobro veče, ali se on još ne pomeri. Mače koje je optrčalo po ivici stola, doslovno skoči u gospodinovo krilo i u njemu opet nestade, a on možda i nije gledao u lanac časovnika nego u nešto ispod stola. Hteo sam, eto, da razjasnim kako sam ovamo stigao, ali moja poznanica otpozadi mi skide kaput i prošaputa: „To je sad dovoljno.”
Time sam bio vrlo zadovoljan, okrenuo sam se ka njoj i ruku podruku smo šetali po kripti. Njena pajalica za prašinu mi je smetala. „Baci tu pajalicu”, rekao sam. „Ne, molim te, dozvoli da je zadržim”, rekla je, „jer vidiš i sam da mi ovde pajanje ne pričinjava nikakav napor. Uz to, tako imam i izvesna preimućstva kojih ne bih da se odreknem. Uostalom, hoćeš li ovde da ostaneš s nama?”, upitala je da bi skrenula razgovor. „Zbog tebe bih rado ostao”, rekao sam polako. Sad smo šetali pripijeni jedno uz drugo poput ljubavnog para. „Oh, ostani, ostani”, rekla je, „toliko sam želela da dođeš. Ovde i nije tako loše kako se možda bojiš. A nas dvoje ne moramo ni da marimo za ono što se oko nas dešava.” Trenutak smo ćutke šetali, ruke su nam se odvojile, sad smo bili zagrljeni. Išli smo glavnom stazom, desno i levo su bili kovčezi, kripta je bila zaista prostrana, u najmanju ruku veoma dugačka. Bio je, doduše mrak ali ne sasvim, neka vrsta sutona, ali još je bilo pomalo svetlo na mestu na kojem smo se nalazili i u malom krugu oko nas. Ona odjednom reče: „Dođi da ti pokažem svoj kovčeg.” Bio sam zatečen. „Pa ti nisi još mrtva”, rekao sam. „Ne, nisam”, rekla je, „ali valja priznati istinu: ovde ne prepoznajem sebe i zato sam tako radosna što si došao. Za tili čas ćeš sve razumeti, pa i sad već vidiš verovatno sve jasnije od mene. U svakom slučaju, imam svoj kovčeg.” Oboje smo skrenuli desno na sporednu stazu, ponovo između dva niza kovčega. Na ovoj stazi prešli smo i preko malog, jedva metar širokog potoka kojim je voda brzo tekla. Onda već nismo bili daleko od devojčinog kovčega. Bio je ukrašen lepom čipkom. Devojka sede u njega i pozva me da joj se pridružim, više pogledom nego pokretom kažiprsta. „Draga devojko”, rekoh, skidoh joj maramu i položih ruku na njenu bujnu i meku kosu. „Još ne mogu s tobom da ostanem. Ovde u kripti je neko s kim moram da razgovaram. Da li bi htela da mi pomogneš da ga potražim?” „Moraš s njim da razgovaraš? Ovde nema nikakvih obaveza”, rekla je ona. „Ali ja nisam odavde.” „Veruješ da ćeš otići odavde?” „Svakako”, rekao sam. „Zato bi trebalo što manje da traćiš svoje vreme”, rekla je ona. Onda ona potraži nešto ispod čipke i izvadi neku košulju. „To je moja mrtvačka košulja”, rekla je i pružila mi je, „ali ja je ne nosim”.
Franc Kafka
1 Bogatstvo rukopisne ostavštine Franca Kafke nije beskonačno po materijalnom opsegu, ali je zato, sežući duboko, znatno veće po unutrašnjem obilju. Piščeva opsesija pisanjem bila je takoreći svakodnevna, a danas njen plod može da ispuni naš duh. U dve knjige Kafkinih za života neobjavljenih priča i pripovednih odlomaka (iduće godine u izdanju Službenog glasnika, Beograd) sabrano je pripovedačko bogatstvo zatečeno posle piščeve smrti, a ono je već divno svedočanstvo da je Kafkina imaginacija bila takoreći neiscrpna. (Odatle su i ovi fragmenti, isključivo namenjeni čitaocima Letopisa Matice srpske.) Čak i kad je u pitanju Kafkin najmanji fragment, prepoznaćemo u kojoj meri nekoliko reči mogu biti zametak priče u potrazi za čitaocem u kojem će onda pustiti koren i razviti se od nenapisane u imaginarno beskrajnu celinu. Otkrićemo da svaka Kafkina rečenica, pa i ona nezavršena, svaki samotni odlomak poput iverka s nepostojećeg stabla, može biti neodoljiva priča za sebe.
Preveo s nemačkog
Jovica Aćin
