– Leopardi u svojim uspomenama kaže da je metnuo na oči naočari od meridijana i dva polarna kruga. Pa to je nerazumljivo, kaže mlada žena… – Za Hiperborejce nije!
– Sve je na svetu u vezi. I rimski pesnici, i Sloveni, Hiperborejci.
Oba pasusa su od Crnjanskog.
Od čega su naočari koje je na oči stavio Vladimir Pištalo pišući roman Tesla, portret među maskama? Kako da dokona ono što je mrmljao Tesla: »Sve je u svetu povezano onako kako ludi ljudi misle da je povezano«? Koja je, na prvi pogled, veza između trojice naših pesnika (da, pesnika) koje pominjemo? Veza je važna (nije presudna?): sva trojica su odlazili u tuđinu, tamo živeli i stvarali. Šta su tražili, koja pitanja su nosili u sebi?
Prvi redovi u Pištalovom romanu su razmišljanja Teslinog oca Milutina: – Šta je ovaj svijet? Šta je razlog postojanju… Neminovno, dolazilo je do poslednjeg, strašnog pitanja – šta je »šta«?
Sin moga prijatelja Predraga, M., koji je Beograd napustio početkom devedesetih godina prošlog veka jer »nije hteo da živi u laži«, pisao je ocu i ovo:
»U poemi ‘Konferencija ptica’ Farida Ud-Din Atara (sufi-mistika iz 12. veka) opisuje se potraga za bogom koju preduzima jato ptica. Ptice prolaze kroz razne avanture i stanja svesti i iskušenja na tom putu do boga. Konačno, ptice dolaze do boga i u trenutku ekstatičnog razrešenja prepoznaju boga u sebi – kao u ogledalu, shvataju da je sve Jedno, da nema odvojenog Ja i da sve dolazi od jednog izvora. Zanimljivo je da se ovaj koncept ogledala ponavlja na tako mnogo mesta u raznim učenjima, kao verovatno najbliža shvatljiva deskripcija božanskog iskustva, inače neopisivog.
Svako je heroj svog sopstvenog mitskog putovanja. Ovo je rekao Džozef Kembel, čuveni pisac, filozof, Jungov intimni prijatelj.
Drugim rečima, svako je heroj svog sopstvenog života i puta i to niko sa strane ne može da razume jer je po božanskom planu naš put i život sazdan samo za nas«.
*
Neprevaziđeni pesnik ljudskih seoba, Crnjanski, napisao je i dramu o Tesli, »najvišem intelektu među svim ljudima na našoj teritoriji i pripadali su našem narodu«, kako se izrazio u pismu direktoru drame Narodnog pozorišta u Beogradu, pred premijeru (april 1966). »Njegova drama je sukob sa njegovom sudbinom u stranom svetu, koji je godine 1900, u Americi, na vrhuncu stvaranja kapitalizma i imperijalizma, koji nikad nisu trpeli čoveka koji živi za budućnost, sanjara koji gleda u budućnost, usamljenika koji neće da se identifikuje sa interesima, imperijalnim. Teslina tragedija je osim toga u sukobu njegovih pojmova, osećanja i misli, sa pojmovima o ljubavi, ženi, braku,
prijateljstvu, koji vladaju tada u tuđem svetu u koji je on poneo pojmove, moral, osećaje iz svog zavičaja.«
U trenutku kada u Beogradu biva premijera drame »Tesla« Crnjanski ima 73 godine – Vladimir Pištalo tek se sprema za polazak u osnovnu školu.
Pištalo je rođen u Sarajevu. U Beogradu je završio IX beogradsku gimnaziju i prava. Pre petnaestak godina odlazi u SAD gde magistrira na temu sociologije i umetnosti (ako mi je podatak precizan), a doktorska disertacija je o – srpskoj dijaspori u Americi. Je li se to zove sudbina?
Njegova knjiga o Tesli (Agora, Zrenjanin 2008) »proizvod je višegodišnjeg učenja i zaboravljanja«. Bila mu je saputnik najmanje šest godina. »Nosio sam je gde god sam išao.« Tesla, portret među maskama nije nikakva romansirana biografija. Pištalo nije mogao da »opisuje« Teslin život i rad. Morao je da »uči i zaboravlja«, da sve razbije u paramparčad, pa da na krhotinama činjenica stvara Teslu genija, Teslu svog i Teslu čovečanstva.
Ko zna, a moguće je (»jer je sve u vezi«) da je Andrej Beli (u »Petrogradu«) slutio čudesnost, složenost neke svetlosti i neke tajne Tesline, i napor Pištalov da to izrazi:
»Lišivši se tela, on je osećao telo: nevidljivo središte koje je ranije bilo svest izgledalo je da ima oblik pređašnjeg, logika postade skelet, a silogizmi se omotaše žilama, sadržaj logike obrastao je sada mesom, tako je ‘ja’ opet ispoljilo telesni lik svoj, iako nije bilo telo, i u raznetom otkrilo se tuđe ‘ja’: pojurilo je od Saturna, vratilo se Saturnu«.
*
Nevažno je u koje će fioke kritičari stavljati Pištalov roman (poemu?), hoće li se mašati za nekakve »postmodernističke ključeve« za ulazak u tajnu piščevog pripovedanja. Hronika je i suviše prozaična reč: doživljaj epohe u Teslinom zavičaju, Evropi i Americi proizlazi iz ukupnosti poezije u traganju za materijom i duhom, za nedokučivim. U Pištalovom prosedeu nema mitomanstva, nema patetike: ovde je reč o iskustvu poetskog romana, talasanju duše, o unutarnjem koje ne mora da bude subjektivno, o misaonom bez esejističkog. »Sve individualnosti su bile iznajmljene kao maske za karneval. Mala izvitoperenost je pretvorila lice u maske.« A gde su maske eto i karnevala, eto i virtuozne Pištalove poetike. Ali: »Ljubav je davala vrednost maskama«… I neka bolna ljubav, ponekad pritajena (sećanje na majku Đuku), ponekad razdiruća, traje u Tesli od rođenja do smrti. Prerano umrli brat Dane javlja se u Teslinim snoviđenjima, decenijama, i Nikola nemo jauče: pusti me, pusti me…
»Nikola će nestati u svetlima Njujorka. Zar nije sveti Grigorije Palama rekao da onaj ko učestvuje u božjoj energiji donekle i sam postaje svetlost?« Zablesnut i sam Teslinom svetlošću, koja nije bila bez tame, jer jedno bez drugog valjda nije mogućno, Vladimir Pištalo je »krvlju srca«, poezije i uma (postoji li taj izraz, šta on znači?) napisao Teslu, portret među maskama.*
Predragu je M. davno pisao: »Imali smo jedan život u Beogradu koji smo ostavili, zatim drugi, nimalo beznačajan, u Južnoj Africi, koji smo takođe ostavili i sada smo ovde, u Americi: tu je univerzalno emigrantsko osećanje – gde je dom. Zašto je to tako, pokazaće se u totalitetu i vremenu trajanja. Dok se taj krug ne zatvori ostaje nam da tragamo za smislom života i postojanja. Mnogo puta je ovo pitanje zamagljeno iluzijom imaginacije, čovek spava. I u tom spavanju sanja, hiljadu i jedan san«.
Znaš, šapće mi Predrag, M. je poznavao Vladimira, dok su živeli u Beogradu. A kao dečak od nepunih sedam godina upoznao je Crnjanskog, koji ga je pomilovao po obrazu. Otkud to, tako? Pa možda zato što je sve, sve…
Dragutin Orlović
