Ne postoji teži i nezahvalniji zadatak od onoga koji obavlja turista u punom radnom vremenu. U Grčkoj je mukotrpnije nego na bilo kom drugom mestu. Ne znam zbog čega sam uvek imao ideju da Grci imaju nešto od neobaveznosti i lepršavosti Italijana. Ne samo da nije tako, već je potpuno suprotno. Od kapetana broda do dečka koji nosi prtljag, svi su u toj meri strogi i tačni da čovek ima utisak da je u časovničarskoj radnji. Takve osobine su idealne za turistu bez mašte kome treba sve pokazati. Ali oni koji bi hteli da vide nešto van programa doživljavaju teška iskušenja.
Upravo to nam se dogodilo kada smo sa još jednim parom prijatelja odlučili da se izdvojimo od drugih i zadržimo tri dana na ostrvu Mikenas. Sišli smo sa osam putničkih torbi u mesto gde se dolazi samo sa kupaćim gaćicama i četkicom za zube. Lokalni carinici, koji možda nikada nisu videli sličan prtljag, zainatili su se tražeći da sve pregledaju. Uzalud smo objašnjavali da smo već podvrgnuti carinskoj kontroli kada smo u luci Pirej prvi put ušli u zemlju. Nedelju dana kasnije u luci Helion na Kritu carinici su bili spremni da i treći put prionu na posao. „Već smo to dva puta učinili”, uveravao sam grčkog carinika sa sanjivim očima i gustom bradom. „Kako da znam da govorite istinu?”, upitao me je. „Zbog toga što vam dajem reč”, odgovorio sam. Potapšao me je po ramenu i pustio da prođem.
Bila je to naša jedina pobeda za deset dana. Između ostalog, imali smo teškoća sa hranom, jer nismo bili uvršćeni ni u jednu grupu, ili zbog toga što smo ranili ili kasnili na obede. Imali smo na kraju utisak da je postojao samo jedan način da se bilo šta obavi i da je drugačije ponašanje shvatano kao remećenje kosmičkog reda. Ne sećam se da sam ikada video čoveka tako zapanjenog kao mornara na brodu koji me je u ponoć zatekao kako osmatram more, kada je sva aktivnost bila završena a turisti se već nalazili u svojim kabinama kako im je preporučeno zbog sutrašnjeg obimnog programa. Kada smo se trudili da sledimo primer drugih, bili smo izlagani naporima za koje nam je bio potreban novi odmor na nekoj od zaboravljenih plaža.
Izleti od devet do jedan svakog radnog dana, a potom posle ručka iznova do večeri, bili su za nas previše. Nedelja dana, najzad, i pod vojnom komandom nije dovoljna da se upozna četvrtina istorije čovečanstva.
Za mene je bilo najgore što se trčanje za svim tim starim kamenjem završavalo bez mogućnosti da saznam kako danas ljudi žive. Grčka je živa kao u doba Perikla, ali turističke agencije pokazuju isključivo spomenike a ne očaravajuće vreme današnjice. Začudilo me je da na svim ostrvima, takođe usred leta, najviše prodavnica nudi krzna i nakit. U Nju Delhiju su takođe najviše opsednute radnje sa nakitom, iako su gospođe pred njima praćene hordama gladnih. Sećam se opet da sam jednom na Tajlandu, posle celodnevnog izleta, umirao od gladi. Srce mi je naprosto zalupalo od radosti kada sam na ulazu u luksuzni hotel osetio miris prženog mesa. Možete samo zamisliti kako sam se osećao kada sam otkrio da miris ne potiče od roštilja već od posmrtnih ostataka koje su po budističkom običaju spaljivali na obali obližnje reke. Na grčkim ostrvima, naprotiv, čovek se pita gde skrivaju siromaštvo: nema uličnih prodavaca, čak ni pasa lutalica. U jednom baru u Mikenasu, gde možda ne zalaze proizvođači filmova, turistima prženi krompir i ledeno pivo donosi lepotica kakvu nisam video nigde na svetu. Ali, takve prizore nije lako otkriti jer u turističke programe život danas nije uključen.
Gabrijel Garsija Markes
