Pre nego što ga je vreme uvuklo u vlastiti kovitlac i usisalo, ostavljajući za njim reči koje su od njega stvorile pesnika, američki poeta i pevač rok benda ’’The Doors“ Džim Morison je napisao, proživeo i otpevao mnoštvo nezaboravnih pesama. Njegova poezija temeljila se na tradiciji romantičarskih pesnika, pre svih poeziji mističnog romantičara Vilijama Blejka, kao i pesmama francuskih simbolista, gde je presudan uticaj na njega ostavio Artur Rembo (takođe tragičan lik, kao i sam Morison). Dakle, sa jedne strane oluju su stvarali romantični sanjari, revolucionari željni slobode, promena, pravde i istinske, romantične ljubavi, idealisti sa setom i gorčinom u srcu i peru, duhoviti satiričari, estete, mistici, vizionari i tanani liričari na pragu novih horizonata, a sa druge strane, šibala je oluja boemskih jahača koji su raskalašno i hrabro tragali za lepotom, pokušavali da snažnim rastrojstvom čula dođu do alhemije reči, da halucinacijama ukradu svetlost i dosegnu čistu poeziju, grleći celi univerzum u trenucima revolta prema beživotnoj tradiciji. Šibala je ’’oluja prokletih pesnika“, sa svojim nedostižnim idealima i prefinjenim, pesimističnim osećanjem sveta.
Evropski romantičari bili su vesnici čudesnog proleća života, glasnici korenite revolucije duše, slobode i nove zore koja retko sviće, novih horizonata i pogleda na sve(t), pesnici razigrane mašte i iskrenih emocija što diraju dušu i srce, buntovnici s razlogom, duhovnici suprotstavljeni bezdušnosti i sakatosti licemerja ogoljenog materijalizma, pobunjeni individualci snažnih emocija i lirskog senzibiliteta i ugođaja, sanjari koji su slepo i iskreno verovali, borili se do samog kraja. Živeli su i umirali ljubeći, puni zanosa, tragike i melanholije, vođeni slobodarskih duhom i čežnjom za istinskom romantičarskom ljubavlju. Pročišćene, osećajne i sanjarske lirike, neposredni, slikoviti, inspirativni, nadahnuti prirodom i lepotama sveta, nabujalih emocija kao potok što nabuja nakon prolećnih kiša, dinamični, opsenari magičnih moći. Nekad divlji, nekad bolećivo nežni, skloni empatiji, vizijama, snovima, proročanstvima, weltschmertzu, antiklasicizmu i jetkoj satiri usmerenoj ka svetu koji ih nije razumeo i prihvatao. Zadojeni revolucionarnim i humanističkim idejama, mistikom, sentimentalnošću, eteričnošću, sa jakim osećajem za lepote i mistiku prirode, tanani posmatrači života, lirski osetljivi, skloni setnim raspoloženjima, sanjarenju na javi, kontemplaciji, zadojeni idealizmom obojenim gorčinom spoznaje o trulosti sveta i blatu koje vuče ka dnu poraza, duhoviti, prefinjene estete, željni radikalne promene sveta, posvećeni misiji oslobađanja sveta od tiranije i ropstva – i fizičkog i mentalnog.
Francuski simbolisti su verovali da svrha umetnosti nije predstavljanje stvarnosti već pristup većim istinama ’’sistemskim rastrojstvom čula“ kako je to objašnjavao pesnik Artur Rembo. Simboliizam je potekao iz pobune pesnika protiv krutih konvencija koje su regulisale i tehniku i temu u tradicionalnoj francuskoj poeziji, što je vidljivo u preciznom opisu poezije. Simbolisti su želeli osloboditi poeziju od njezinih izlagačkih funkcija i formalizovnog govorništva kako bi umesto toga opisali prolazne, neposredne senzacije čovekova unutrašnjeg života i iskustva. Pokušali su dočarati neizrecive intuicije i percepcijske utiske čovekova unutrašnjeg života i preneti temeljnu tajnu postojanja vrlo ličnom upotrebom metafora i slika koje bi, iako im nedostaje precizno značenje, ipak prenele stanje pesnikova uma i dale naslutiti ’’mračno i zbunjeno jedinstvo“ neizrecive stvarnosti. Živeli su boemski, raskalašno, od danas do sutra, tragajući za lepotom, što je delovalo skandalozno iz ugla tadašnjeg francuskog društva. Osobena pariska boemija, pre svih ostalih, utonula u mit i duh jednog jedinstvenog soja ljudi (koji su svesno odbacivali isprazni konformistički svet i njegove ’’vrednosti”, zarad vlastite slobode i blagodeti duše) predstavljala je opiranje buržoaskim vrednostima, a te vrednosti poseduju jedan šablon po kom se formiraju, iako su vremenom postale nelako uočljive jer su se odomaćile i postale prihvaćene kao ’’jedine moguće”. Buržuj, građanin, a u današnjim kategorijama i svaki proleter, običan radnik, nezaposlena i zaposlena obrazovana populacija kao i prost seljak imaju nešto zajedničko – ostvaren ili neostvaren san o sigurnosti i izvesnosti. Nekada je on pripadao samo buržoaziji, a danas svima onima koji su se protiv nje borili i iz njenog raslojavanja nastali. San o izvesnosti podrazumeva žrtvovanje dosadnog danas sigurnom sutra, potrebu za domom, za vernim životnim partnerom, pouzdanim izvorom prihoda i stalnu opsednutost sticanjem, tako da se rad i njegov smisao sagledavaju samo kroz prizmu dobitka u materijalnom smislu. Boem, sa druge strane, predstavlja alternativu ovakvom sistemu vrednosti, a njegov prvi zadatak jeste da te vrednosti uoči i doživi kao relativne, a ne propisane i date ma koliko da su one gotovo svačiji san, uteha i strah. Prezrevši postojeće društveno stanje, sredinu koja ne razume umetnost i, skučena u sopstvena izmišljena pravila, odbacuje širinu misli i slobodu ponašanja, umetnici su u kafani i društvu jedni drugih tražili utočište – prostor gde mogu da razmene misli sa sebi sličnima, i da u vinu i apsintu potraže nadahnuće i oslobode umetnički duh. Slatko vino i gorka duša čudnovato su se stapali u jedinstven ukus boemstva. Uostalom, ni sami nisu preterao bežali od toga – ideal svrsishodnosti bio im je sve samo ne privlačan, živelo se za trenutak i trenutno zadovoljstvo sa bezbrižnim pogledom u neizvesno sutra. To je bio njihov vid podrivanja buržoaskog sistema vrednosti. Sve navedeno neizmerno je uticalo i na mladog američkog poetu, buntovnog boema Jima Morrisona, uronjenog duboko u svet američke boemije – svet bitnika koji su doneli nove poglede na umetnost i svet oko sebe.
Bitnici su bili zbunjena deca američke srednje klase, koja su se bavila filozofijom i umetnošću. Kao čitava jedna buntovnička – beat generation, postavili su u središte svog života jedno nomadsko pleme, koje je putovalo između Berklija, Denvera, univerziteta ’’Kolumbija“, sa povremenim izletima u Meksiko. Pravo središte njihovog okupljanja je bio San Francisko, gde su osnovali vlastitu zajednicu (komunu) u trošnom primorskom predgrađu North Beach. Zapadna Venecija (Venice west) u Kaliforniji postala je utočište pobunjenika, boema, nekonformista i svih onih iščašenih i uvrnutih mladih ljudi koji su odbacili zakone i vrednosti potrošačkog društva, mladih ljudi van kolotečine. Na zapadnoj, pacifičkoj obali bezgranično su eksperimentisali sa drogama, zapisujući utiske i iskustva. Ginzberg: ’’To je struja priključena u samu sebe, da ima žice, postala bi paukova mreža“. Rozental: ’’Heroin je nova noć u ovom novom dobu, kokain je iznenadni sunčev blesak na uzburkanom moru, trava je pozorište!“. Smatrali su, poput dvojice velikih, tragičnih umetnika i junaka – pesnika Dilana Tomasa i džez saksofoniste Čarlija Bird Parkera, da je jedina odbrana od sveta koji srlja ka propasti – čin stvaranja tj. nevina, lirska umetnost. Tragali su za duhovnim vrednostima, gledali na sebe kao odmetnike, nalik na prve hrišćane koji su i sami živeli po rupama i skrivenim katakombama. Jednostavno, želeli su da se vrate primitivnim korenima i izvorištu iskrene vere. Pobuna protiv bilo kakvog autoriteta, cinizam, oporost i izbor siromaštva po volji, u društvu gde je siromaštvo bilo greh a bogatstvo vrlina, činilo ih je autentičnima u svetu buntovništva, undergrounda i usamljenih marginalaca, polusveta, svih onih i prezrenih pustinjaka lepote, istine i pravde radi. Bili su i ostali deo opšte protivteže, dubokih korena pobune još od najiskrenijih i najsurovijih ranohrišćanskih dana (kada se bunt kažnjavao smrću), opšteg otpora đavoljem svetu podlosti, dvoličnosti, nasilja, laži, eksploatacije, vere u Moloha i Mamona, genocida nad Indijancima i svima koji su se hrabro usprotivili , sveta bezdušne sarkastičnosti u kome se gladnima umesto hrane kao pomoć šalju tablete za apetit, svetu lažnih proroka gde je sve samo plod praznog deklarisanja i još praznijih reči bez ikakvih suštinskih plodova i dela – hiljadama i hiljadama godina, u krug, u nedogled, bez blagoslova, lepote, samo sa pustim srcem od kamena.
’’Nisu samo mašine i novac ti koji predstavljaju Moloha. Moloh je i sam razum. Ono što Amerika zove zdravim razumom je ludilo, a nepobediva oprema američke moći i prava nije ništa bolja od tolikih ludnica“.
Bit generacija (beat generation) predstavljala je prvi, udarni talas nadolazeće oluje pobunjene američke omladine (tzv. ’’baby boom“, poratne generacije), nespremne za ’’lepote izazova“ rata u Vijetnamu i dotadašnje vrednosti društva, generacije koja se gnušala komformizma, materijalizma i njihovog prećutnog idolopokloničkog prihvatanja. U Engleskoj su to bili Gnevni mladi ljudi, dok su ih u SAD krstili kao ’’Nove Varvare“. I Bit generacija i Gnevni mladi ljudi sociološki su predstavljali fenomen koji je sa sobom doneo obogaćeni i životniji literarni izraz. Povrh svega, bili su nosioci moralne revolucije koja će transformisati čoveka ’’od bića istorije do bića iskustva“, kako su to već ranije protumačili egzistencijalisti poput Kamija, Sartra ili Martina Hajdegera. I oni, i njihovi prethodnici filozofi prihvatili su život kao kontinuirani nemir i čoveka kao biće žedno smisla. Kredo Bit generacije je bio jednostavan i direktan:
’’Jedini način da se živi u slozi sa životom na ovoj planeti koja srlja u propast je suoćiti se sa stvarnošću onakvom kakva je, sa svim trenucima agonije i radosti“.
Bit generacija donela je jednu novu temu: usamljenog čoveka, lišenog iluzija, koji stoji u mračnoj ponoći svog postojanja, a njihova najveća zasluga je u tome što su u vreme duhovnog mraka skrenuli pažnju čovečanstva na jedini izvor nade jednog iscrpljenog sveta: čovekovo srce koje kuca. Bitnici su odbacivali prošlost i budućnost koncentrišući se na sadašnjost, odbacivali svaku moguću kontrolu prirode, događaja i ljudi, istupili iz takmičarske arene trke za novcem i besmislene, iscrpljujuće borbe, ne želeći ništa, a ipak, interesujući se za sve, pobunili se protiv organizovane vlasti i sa gnušanjem odbacili ziheraški stav većine i njihovo čvrsto držanje za kolotečinu, iluzije i tobožnje moralne vrednosti. Bit generacija izvukla se iz besmisla Trke pacova koja je uništavala ono najdragocenije u čoveku – njegovu svest, kreativnost i emocije.
’’Postoje mnogi elementi kontinuiteta između nas i sadašnjeg trenutka – to su droga, muzika, interes za Istok, bavljenje Vitmenom, Toroom, ponovno otkrivanje Zemlje i Tela. Srce pokreta predstavlja povratak prirodi i revolt protiv mašine“.
Drugom polovinom šezdesetih sve veći broj Amerikanaca gleda na američko društvo kao na jednu surovu, bezličnu mašinu koja će ih progutati ukoliko se oni toga ne oslobode. Nova kultura koja se stvarala nije bila elitistička, već uzbudljiva, nepredvidiva i nemoguća za kontrolisanje. Ona je ponudila novi, alternativni način života. Ona je ponudila underground pokret kao žestoku vrstu odgovora i otpora na dotadašnje mrtvilo stare kulture i odgovore na potisnute tabue poput pitanja droge i politike. Underground je postajao ogledalo u čijem odrazu nije bilo mesta za iskrivljene slike sveta, iskonstruisana sranja ulepšane stvarnosti i lažne nade, zasnovanih na licemerju i podobnosti.Vremenom, postao je put povratka ka ukaljanom i zaboravljenom izvorištu svih pravih stvari i vrednosti, glas razuma koji iznova pokušava da uskladi misli, reči i dela, vraćajući im istinsko značenje, kreativnost i progresivnu delotvornost. Suštinski antikomercijalan, antisistemski, nezavisan, autentičan, alternativan, nepotkupljiv i kreativan stvarao je neki novi, vlastiti put, meandrirajući kroz pustinju ispraznog etabliranog stvaralaštva i ustajale žabokrečine komercijale utonule u opšte mrtvilo. Razbijajući šablone, zadate koordinate, podobnost i opšte prihvatljivosti isijavao je duboke kreativne porive i samosvest koji su dugo tavorili unutar buntovnih pojedinaca željnih promena i pomaka ka nečemu što ne zahteva pljeskanje većine, lažne osmehe i komercijalni efekat.Underground, povratak korenima i zaboravljenom izvorištu pravih stvari, ogoljeni je akt poznog modernizma i šezdesetosmaških stremljenja, rušilačko-kreativna odiseja proključala iz zabranjenih i naizgled zaboravljenih ponora nagomilanog nezadovoljstva predodređenih, namerom zapostavljenih i poniženih, sudbom odabranih pojedinaca.Uzvraćen udarac ili okrenut drugi obraz, ljubav usmerena ka neprijateljima života i istine, gorčina istresena do kraja. Psihodelična muzika (pojam koji je karakterisao umetničko stvaralaštvo tog prelomnog vremena nazvan je psihodelija), kao žanr, predstavljala je spoj i kombinaciju raznih uticaja: od avangardnih eksperimentalista Edgara Varezea, Kejdža i Štokhauzena, istočnjačkih, pre svega indijskih muzičkih idioma, džeza, roka, popa, bita, ritam i bluza i garažnog, underground zvuka. Sve to propušteno kroz novu tehnologiju progresivnog vremena, halucinogenu svest najkreativnijih autora u rock and rollu dalo je za rezultat psihodelični ’’zeitgeist“ (duh neponovljivog vremena radikalnih promena svesti i društva) i manje uobičajenu muziku. Teško je utvrditi bilo kakve korene i prethodne uticaje na stvaranje i naglu pojavu psihodelije. Pored razvoja studijske tehnologije tih godina (neophodne za snimanje mnogih psihodeličnih muzičkih inovacija, kao na primer snimci traka puštenih unazad na ’’Tomorrow Never Knows“ Beatlesa, pre svih), smatra se da su muzička prethodnica bili legendarni džez saksofonisti Koltrejn i Kolmen, muzičari koji su istražujući opseg novih formi u džezu podstakli bendove američkog rock and rolla da krenu izvan konvencionalnih okvira, struktura i tonaliteta pop muzike. Kolmenov free jazz svojim duhom improvizacije stvara pravac koji raskida tradiciju, pre svega istraživačkim pristupom koji ide u suprotnom smeru od postojećih pravila tradicionalnog džeza. Pored njih dvojice, značajan je bio i uticaj indijske klasične raga forme, sitara i muzičara Ravi Šankara, virtuoza koji je uticao na Bitlsa Harisona i njegov istočnjački misticizam preliven i transponovan u psihodeliju. Ipak, veći deo psihodelične muzike sastojao se od standardno strukturisanih pop melodija filtriranih kroz nove studijske efekte, produkcijske tehnike i izmenjeno stanje svesti i kreativnosti. Pod uticajem halucinogenih droga ili ne, psihodelija je dobro isfiltrirala na radikalan način svest i kreativnost pojedinca. Brojne studije napisane su o kultnim albumima poput ’’Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“ Bitlsa i ’’The Piper at the Gates of Dawn“ Pink Floyda, s ove strane bare, ili albuma benda ’’Grateful Dead“,’’ Jefferson Airplane“ i scene oko San Franciska i Los Anđelesa – The Doors, centara umetničke i društvene kontrakulture šezdesetih (i šire, naravno). Estetika legendarnog autora i vođe protestnog pokreta Boba Dilana i njegovog kultnog albuma ’’Blonde on Blonde“, njegovih igara rečima, alegorija i metafora bila je još viši nivo ’’visoke umetnosti“ i tema za obimniju studiju.
’’Revolucija mora prekinuti sa prošlošću, i izvući svoju poetiku iz budućnosti. Naš program je kulturna revolucija kroz totalni napad na kulturu, koji koristi sva sredstva, svu energiju i sve medije koji mogu da dođu u naše kolektivne ruke, naša kultura, naša umetnost, muzika, novine, knjige, posteri, naša odeća, naši domovi, način na koji hodamo i govorimo, način na koji raste naša kosa, način na koji pušimo i vodimo ljubav i jedemo i spavamo – sve to predstavlja jednu jedinu poruku – a poruka je SLOBODA“.
Morrison je bio romantični, tragični pesnik, zagledan u sebe i mogućnost prolaska kroz ’’vrata percepcije“ ka beskonačnom, dionizijsko-remboovski pijani brod i zaneseni trubadur rođen za beskrajne noći, koji je doslovno živeo i umro za umetnost, vlastite ideje i snove. Bio je neprilagođeni usamljenik, marginalac i stranac u svetu apsurda, zla i podmukle zlobe, neko ko je beskompromisno i isključivo sledio samo svoj put, razapet između neba mogućeg i pakla nedosanjanog. Bio je jezivo iskren čovek, neko ko je vlastiti, jedinstveni duh beskompromisno ispoljavao. Bio je velika, tragična duša, koja je pevala o sopstvenom kraju (The end) kao svom jedinom prijatelju. Jedinstvena duša, razigrana na besmrtnoj vatri muzike, pesme kao jedinog iskrenog prijatelja koji sa nama ostaje do kraja. Jedinstvena, beskrajno hrabra, ogoljena, očajna i bolno iskrena duša koja je pre konačnog kraja i velikog sna poželela da čuje vrisak leptira i otkaže pretplatu na uskrsnuće.
Jedinstveni, hipersenzibilni spoj tih dvaju svetova doneo je magiju setne lirike romantičnog sanjara – Džima Morisona, doneo je duh ’’prokletog jahača na oluji“ i raskošni svet poezije kojem se u potpunosti prepuštam, pružam ruku prijateljstva usamljenog i rezigniranog buntovnika i uz poneku reč komentara, prikaza uz dobru kapljicu sete krećem na nezaboravno poetsko putovanje. Pogasio sam svetla i zaigrao u srcu uz muziku, na njenom plamenu. Zaigrao sa jedinim prijateljem koji ostaje do kraja. Iniciran duhom Navaho Indijanca koji umire, napušta ovaj svet odlazeći u večna lovišta, buntovnim učenjima filozofije protesta, misliocima poput Rusoa, Sartra, Hajdegera i posebno intrigantnim Fridrihom Ničeom, poezijom Artura Remboa i Vilijama Blejka, ’’Uliksom“ Džejmsa Džojsa, Living teatrom i teatrom apsurda, knjigom Normana Brauna ’’Život protiv smrti“ koja istoriju tumači frojdistički, bluesom i šamanizmom, fikcijom Edipovog kompleksa i filmskom umetnošću, koju je studirao i smatrao da u njoj ne postoje autoriteti jer učenici znaju koliko i profesori, grčkom tragedijom i umetnošću uopšte, mladi Morison poziva na put koji vodi selinovski na kraj noći, tamo gde samo odabrane čeka carstvo blaženstva, carstvo svetlosti i slatke radosti. Za one koji to nisu, obeležene znakom, prokletstvom, neizmernom hrabrošću i istinskim buntom, otporom prema svakoj vrsti autoriteta – za njih ostaju samo beskrajne noći obavijene velom tajne, tame, tragike i bodlerovskog spleena, sumorne spoznaje tamnice snova i kraja, kraja noći.
Rođen za beskrajne noći, bez slatkih radosti, bez smeha i finih laži, nakon što je otkazao pretplatu na uskrsnuće, poslao papire u ludnicu, čuo krik leptira i nežan zvuk i poželeo svet odmah i sada, Morison, nošen silnom poetskom energijom, razuzdanošću plesa na vatri muzike i divljinom, postavlja ključna egzistencijalna pitanja o smislu i budućnosti sebe i sveta, i uranja u introspekciju edipovske psihodrame – obračuna sa samim sobom, kao jedinim pravim prijateljem i onima koji su mu podarili život – roditeljima.
Ovo je kraj, divni prijatelju,
ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj
naših velikih planova, kraj
svih pravih stvari, kraj,
bez blagoslova, iznenađenja, kraj.
Nikad te više neću pogledati u oči.
Zamisli šta će biti sa nama
sa nama tako bezgraničnim i slobodnim
kad očajnički zatražimo ruku nekog stranca
u zemlji očaja?
Izgubljeni u pustinji patnje,
u kojoj su sva deca poludela,
sva deca poludela,
od čekanja kiše.
Opasnost vreba na kraju grada,
leti cestom kraljeva.
Čudesni prizori u rudniku zlata.
Kreni na zapad, draga.
Uzjaši zmiju, uzjaši zmiju,
hitaj do jezera, drevnog jezera,
zmija je, draga, sedam milja duga,
uzjaši zmiju,
staru, ledenu kožu.
Zapad je najbolji, Vest je the best,
samo ti dođi,
a ostalo prepusti nama.
Plavi autobus nas zove,
plavi autobus nas zove.
Hej, vozaču, gde nas to vodiš?
Ubica se probudio u praskozorje,
navukao čizme,
nabacio lice sa drevnih slikarija,
i krenuo niz hodnik.
Ušao je u sobu svoje sestre,
posetio svoga brata,
a onda krenuo hodnikom.
I stigao do vrata,
i pogledao unutra,
„Oče?“
„Molim, sine?“
„Hoću da te ubijem.
Majko, hoću da…“
Hajde, draga, okušaj sreću sa nama,
okušaj, draga, sreću sa nama.
I nađi me u dnu plavog autobusa…
Ovo je kraj, divni prijatelju.
Ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj.
Boli me što te puštam da odeš
jer me nikada nećeš slediti.
Kraj je smehu i finim lažima,
kraj noći u kojoj smo probali smrt,
kraj.
Poema The End je na neki način predstavljala edipovsku psiho-dramu, obračun sa onima koji su Morrisona stvorili – njegovim roditeljima, i jedinim pravim prijateljem, tj. sa njim samim – Jimom Morrisonom. Savršena psihološka autobiografija u stihu (snimljena u potpunoj tami i kliničkoj tišini studija, uz samo upaljene sveće kraj samog Morisona, naglašavajući dramatiku apokaliptične teme) i neprijatno iskrena melodrama dovodi nas do suštine Morrisonovog bunta s razlogom – ’’Ubij oca, pojebi majku!“. Podsvesna želja za uništenjem onih koji su mu dali život značila je potrebu za odbacivanjem svih nametnutih zakona (od državnih do verskih) i brutalno iskrenu potrebu za nesputanošću, bezgraničnošću i slobodom življenja i stvaranja.
Pesma koja je u svom povoju krenula svoj čudesni put ka jezi smrti, konačnom kraju jednog jedinstvenog poete, buntovnika s razlogom i hipersenzibilne, tragične duše u kovitlacu jednog burnog, prelomnog vremena, kao obična ljubavna pesma, opraštaj od Džimove srednjoškolske ljubavi, devojke Meri, vremenom je prerasla u jedanaestominutni apokaliptični edipovski ep. Po rečima samog Morisona početak je izgledao ovako :
’’Kad god čujem ’’Kraj“, ona za mene ima drugačije značenje. Počelo je kao jednostavna opraštajuća kompozicija, verovatno namenjena bivšoj devojci, ali uvideo sam da bi mogla da bude i opraštanje od detinjstva. Nisam siguran. Mislim da je dovoljno složena i univerzalna u svojoj maštovitosti da bi mogla da bude bilo šta što neko poželi“.
Mračna Morisonova priča o smrti, konačnom čovekovom kraju kao jedinom istinskom prijatelju, ogoljena simbolistička poema u ovitku Edipalnog kompleksa i bošovskih zastrašujućih slika Morisonovih psiholoških razdirućih kompleksa i košmara, demona koji ga nikad nisu napustili ostavljajući ga utamničenog na graničnim egzistencijalnim područjima kao stranca, usamljenika rođenog za beskrajne noći, snimljena je u prostoriji sa potpuno ugašenim svetlima uz samo sveće koje su gorele kraj samog Morisona, kraj njegove tame koja ga je duboko prožimala i razdirala, transponujući se u besmrtnost stihova jedinstvenog poete.
Hipnotički zvuk gitare Robija Krigera koja zloslutno zvuči kao indijski sitar i bubnjevi Džona Densmora dizajnirani da zvuče kao još jedan indijski, mističnim tonom obojen instrument – tabla, uvode nas u jedanaestominutni turobni, magični ep poniranja u oniričke, mračne slojeve Morisonove kompleksne ličnosti. Stihovima.
Ovo je kraj, divni prijatelju,
ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj,
naših velikih planova, kraj,
svih pravih stvari, kraj,
bez blagoslova, iznenađenja, kraj.
Nikad te više neću pogledati u oči.
Zamisli šta će biti sa nama
sa nama tako bezgraničnim i slobodnim
kad očajnički zatražimo ruku nekog stranca
u zemlji očaja?…
Uznemirujućom poetikom uplovljavamo u jedinstvenu psihološku dramu jednog romantičnog lirika, stranca u zemlji očaja, na njegov put bez povratka, kosmičko putovanje plavim autobusom koji hipotetički simbolizuje drevni egipatski solarni brod i neizrecivost uznemirujuće mistike plovidbe stihovima ka beskonačnosti, većnosti i konačnom, Edipalnom obračunu Džima Morisona sa vlastitim ocem, autoritativnim admiralom, komandantom američke vojske (kojeg podsvesno želi da ukloni, ubije) i majkom, sveprisutnom u njegovom usamljeničkom odrastanju bez odsutnog oca (koju podsvesno želi da pojebe).
The killer awoke before dawn
He put his boots on
He took a face from the ancient gallery
And he…he walked on down the hallway, baby
Came to a door
He looked inside
Father?
Yes, son?
I wanna kill you
Mother…I want to…
Fuck you, mama, all night long
Beware, mama
Gonna love you, baby, all night
Come on, baby, take a chance with us
Come on, baby, take a chance with us
Come on, baby, take a chance with us
Meet me at the back of the blue bus
Meet me at the back of the blue bus,
Blue rock,
Blue bus,
Blue rock
Blue bus.
Kill! Kill!
This is the end, beautiful friend
This is the end, my only friend, the end
Hurts to set you free
But you’ll never follow me
The end of laughter and soft cries
The end of nights we tried to die
This is the end …
’’Ubica je obuo čizme, uzeo lice iz antičke galerije i prošetao niz hodnik. Otišao je kod sestre u sobu, pa kod brata i onda je došao do sledećih vrata i provirio unutra. ‘Oče?’, ‘Da, sine?’, ‘Želim da te ubijem’. ‘Majko… želim da te j…m“. Sitar u pozadini neprestano ponavlja nekakvu mantru i vuče nas u dubinu podsvesnog, nečega opasnog, apokaliptičnog i ugrožavajućeg, u ono jungovsko podsevseno ali i nešto jako lično, morisonovsko. Ono što pravi teskobu i težinu u pozadini teksta je činjenica da opasnost ne dolazi spolja, opasnost je unutar kuće. Taj neko ide od vrata do vrata i čini jezivo delo. Snimanje matrice za finalnu verziju, (sa tekstom ’’Majko želim da te j…m“) bilo je tegobno, sa mnogo ponavljanja. Morison to nije mogao da uradi bez dobre količine alkohola. Iste noći, u stanju regresije izazivanog pijanstvom vratio se u studio i demolirao ga protivpožarnom penom. Očigledno mu nije bilo lako da izrazi nešto što je ne priča o Edipu, kako neki vide, već o opasnosti koja dolazi iznutra, od onih koji su bliski. Isto imate i u pesmi ’’Riders on the Storm“: ’’ako pustite tog čoveka unutra, cela porodica će stradati“. Objašnjavajući priču o kraju, tj. smrti kao jedinom prijatelju, Morison je govorio sledeće : ’’Ljudi se smrti plaše više no bola. To je čudno. Život mnogo više boli od smrti. U trenutku umiranja bol nestaje. I to bih nazvao – prijateljskim”.
Morisonov odnos prema KRAJU, odnos prema smrti kao jedinom istinskom prijatelju uporediv je sa tvrdnjom jednog od njegovih ključnih poetskih i duhovnih uzora – Vilijamom Blejkom (William Blake), engleskim pesnikom romantičarem, mistikom i čudesnim vizionarom koji je govorio da ’’smrt ne postoji pošto je ljudski život beskrajno hodočašće kroz vreme prema večnosti”. Otkazujući svoju pretplatu na uskrsnuće u svojoj ništa manje značajnoj poemi ’’ When the music’s over”, želeći da pre nego što potone u VELIKI SAN tj. SMRT začuje scream of the butterfly, Džim Morison postavlja jedno od svojih ključnih poetskih pitanja : ’’Znate li za toplo putovanje pod zvezdama, znate li da postojimo?”. Svoje jedino pravo onostrano utočište Džim pronalazi u muzici i poeziji, u onom neizrecivom poetskom nadahnuću koje nam ostaje kad muzika i život utihnu, kad se svetla na pozornici naših života sudnjeg dana pogase.
Danas je već sasvim jasno da je Džejms Daglas Morison pesnik koji ima svoje mesto u istoriji američke poezije. Izrastao na temeljima tradicije koja je oblikovala izraz više značajnih pesnika njegovog doba, Morison je tu tradiciju obogatio sopstvenim poetskim zaveštanjem, nazivajući se Remboom u kožnoj jakni. Ono je sazdano i od nasleđa evropskih pesničkih tokova – romantizma, simbolizma, nadrealizma – ali je, prošavši kroz te uticaje, Morison postao pesnik američke molitve i američke noći. Poput Ginzberga, Ferlingetija ili Majkla Meklura, njegovog iskrenog prijatelja koji je rekao za Džima sledeće : Džim je bio jedan od najsvetlijih duhova koje sam poznavao, jedan od najsloženijih. Kada je jednom prestao da bude pevač u kožnim pantalonama, seks simbol the Doors , postao je divna olupina procvetala u debeljuškastog bluzera, postao je vodič kroz košmar neonskog sveta, blasfemični sveštenik duhovnosti u svetu materijalizma, pesnik koji je sred plitkoumno radosne potrošačke glorifikacije života prizivao smrt – ne bi li je nekako nadmudrio i prevario.
Polazeći od Remboovog (Arthur Rimbaud, francuski pesnik, simbolista) principa svesnog rastrojstva čula ka čistoti poezije kao vrhunca načina ljudskog postojanja (za buntovnika i reformistu, buntovnika protiv svih normi i konvencija, Artura Remboa, poezija je bila suština čovekovog života, dok je autentični život predstavljao najuzbudljiviju poeziju), Morison je tragao za načinom kako sprovesti u delo, sam život, čuvenu Blejkovu viziju: ’’Ako se pročiste vrata percepcije, sve će se pred čovekom ukazati onakvo kakvo zapravo i jeste – BESKRAJNO”.
Vrata percepcije nalazila su se unutar samog Morisonovog uma, dok je prolazak kroz njih predstavljao uzbudljivo putovanje kroz predele svesti, kroz paklenu remboovsku nostalgično-ogorčenu rekapitulaciju života u kome je duhovna smrt nastupila znatno pre fizičke( na blejkovskom putu preterivanja ka dvorcu mudrosti)… U kuhinji svoje jedinstvene, tragične, boemske, hrabre, kreativne i beskompromisne duše Morison se nalazio na putu povratka čoveka ka iskonskoj čistoti i nevinosti, nastojeći pre no što utone u veliki san stvoriti svoj novi svet – nematerijalan, neuništiv, satkan od stihova svojih mračnih, apokaliptičnih poema – pre svih The end i When the music’s over. U Morisonovoj Američkoj noći, poput Remboove Iluminacije svet se iznova gradio, u grču, u tami, na na večnom putovanju na kraj noći – bez blagoslova, iznenađenja, mogućnosti povratka.
’’Plavi autobus” kojim nas je Džim poveo u svojoj mračnoj poemi KRAJ na magično, kosmičko, apokaliptično putovanje stigao je na svoje konačno odredište jedne vrele letnje, pariske noći – 3. jula 1971. godine. Bio je to samo ovozemaljski KRAJ smeha i finih laži, kraj noći u kojoj je Džim konačno probao smrt – bio je to KRAJ svih velikih planova i sudbinski susret sa jedinim istinskim prijateljem u zemlji očaja, pustinji patnje gde su sva preostala deca poludela čekajući letnju kišu, spas duši izgubljenoj.
By Dragan Uzelac
