The Freewheelin’ Bob Dylan (1963.)

Za mene, i druge nalik meni, rock and roll je bio način života koji je zahtevao totalno angažovanje.

Smatram se pre svega pesnikom, a potom muzičarem. Živim kao pesnik i umreću kao pesnik.

Mnogi ga smatraju jednim od najznačajnijih autora u istoriji rock muzike, čiji je kreativni doprinos i uticaj uporediv samo sa važnošću Bitlsa. Njegovi inovativni tekstovi, harizma, politički uticaj i vizionarske pesme izazivali su promene u svesti čitave jedne generacije. Protestne i antiratne pesme (sa osobenom blues oštricom i specifičnim smislom za humor) učinile su ga glasom generacije – svešću i predvodnikom, onim koji diže glas protesta protiv nasilja i nepravde. Bio je jedna od ikona folk pokreta, kasnije elektrificirana, okrenuta više simbolističkom narativu i umetničkoj inovativnosti. Bio je jedan od brojnih mitova nastalih šezdesetih.

Koliko će drumova čovek morati da prokrstari
pre nego što ga nazovu čovekom?
Da, i koliko će mora bela golubica preleteti
pre nego što zaspi u pesku?
Da, i koliko će puta topovska zrna da polete
pre nego što ih sasvim zabrane?

The Freewheelin’ Bob Dylan bio je drugi album Boba Dylana, ploča koja ga je afirmisala i koja je sadržala samo njegove autorske radove. Bio je to 27. april 1963. godine, vreme kada je lutajući trubadur Bob Dylan otkrio protestni folk-pokret i priklonio mu se s potpunom predanošću. Isprva je hteo postati novi Woody Guthrie: On je bio pravi glas američkog duha. Rekao sam sebi da ću biti najveću Guhriejev najveći učenik. A onda se okrenuo folk blues vodama, počeo pisati protestne pesme i drušveno svestan materijal. Svojom verbalnom oštroumnošću i sklonošću rimama istinski je okrepio američko kanautorstvo. Dylanov Freewhelin’ Bob Dylan okrenuo je sve(t) naglavačke. I same korice albuma bile su ikonične…

Trenutak zamrznut u vremenu. Dylan svežeg lica, koji se smrzava na ledenom vremenu, ima ruke duboko zabijene u džepove, dok mu Suze Rotolo visi na ruci. Gotovo da možete čuti kako sneg pucketa pod nogama zaljubljenog para, zauvek zajedno na Manhattanu ranih šezdesetih.

Bila je to kultna naslovna fotografija jednog od albuma koji otvaraju burne šezdesete, često imitirana i parodirana. To je jedna od onih prekretnica koje su uticale na pojavu drugih omota albuma, upravo zbog nonšalantnosti i spontanosti, napisala je kasnije u svojim memoarima Dylanova tadašnja velika ljubav Suzanne Rotolo (devojka sa omotnice).

Kao nekada Juda
Lažeš i obmanjuješ
Želiš da verujem
Svetski rat se može dobiti…

Album prikazuje Dylana kao snažno angažovanog kantautora folk stila. Akustična gitara, usna harmonika, njegov škripavi, nazalni vokal, pun grča i gorčine, na savršen su način prezentovali antologijske tekstove i provokativne, jasne poruke protesta.

I koliko godina može neki narod da živi
pre nego što mu dozvole da bude sasvim slobodan?
Da, i koliko puta može čovek okretati glavu
izgovarajući se da nije video vetar!
Odgovor, prijatelju, odnosi vetar

Snažne protestne i antiratne pesme, kao što su: Masters of War, A Hard Rain’s Gonna Fall i Blowin’ In the Wind obeležile su ovaj epski album, postavši istog momenta himne omladinskog protestnog pokreta i borbe za građanska prava. Dylan koristi moćne metafore i aluzije kako bi preneo svoj beskompromisni društveno kritički stav prema tadašnjem društvu.

O, gde si to bio, plavooki sine?
Iz kakve to mili, dolaziš daljine?
Posrtah niz deset maglenih planina,
duž šest vrludavih tumarah dolina,
bejah usred sedam ojađenih gora,
suočen se nađoh sa sto mrtvih mora,
i najdublje zađoh u čeljust stratišta,
a kad se sve stiša, pašće teška kiša

Album otvara epska Blowin’ In The Wind. Dvadesetjednogodišnji mladić, zapanjujuće svesno i pronicljivo, sa setom u glasu, usnom harmonikom i akustičnom gitarom upitno se bavi čovekovom sudbinom u tadašnjem, surovom svetu. Koliko puta mora smrt da dođe da bi neko saznao da je suviše mnogo ljudi umrlo? peva mladi Dylan, pitajući Ameriku na ivici nuklearnog sukoba i atentata na predsednika Kennedyja u najavi – kuda i kako dalje?

How many roads must a man walk down
Before you call him a man?
How many seas must a white dove sail
Before she sleeps in the sand?
Yes, ‘n’ how many times must the cannon balls fly
Before they’re forever banned?
The answer, my friend, is blowin’ in the wind
The answer is blowin’ in the wind

Yes, ‘n’ how many years can a mountain exist
Before it’s washed to the sea?
Yes, ‘n’ how many years can some people exist
Before they’re allowed to be free?
Yes, ‘n’ how many times can a man turn his head
And pretend that he just doesn’t see?
The answer, my friend, is blowin’ in the wind
The answer is blowin’ in the wind

Yes, ‘n’ how many times must a man look up
Before he can see the sky?
Yes, ‘n’ how many ears must one man have
Before he can hear people cry?
Yes, ‘n’ how many deaths will it take till he knows
That too many people have died?
The answer, my friend, is blowin’ in the wind
The answer is blowin’ in the wind

Koliko li je teških puteva suđeno nekom
Da bi se zvao čovekom?
Koliko puta galeb mora da pobegne valu
Dok ne zaspi na žalu?
Koliko li još bombi mora svet da podnese
Dok ih se ne otrese?
Odgovor, prijatelju, na sve što te muči –
Odgovor u vetru huči.

Da vidiš trun plaveti, koliko puta treba
Da digneš pogled put neba?
Koliko se ušiju mora imati da se čuje
Tuđ vapaj sred oluje?
Koliko smrti treba da počne da te brine
Što odveć ljudi gine?
Odgovor, prijatelju, na sve što te muči –
Odgovor u vetru huči.

Koliko godina treba planina nebo da dere
Pa da je more spere?
Koliko godina treba ljudima otkad se rode
Da im se daju slobode?
Koliko puta čovek može da okrene glavu
Da ne bi video javu?
Odgovor, prijatelju, na sve što te muči –
Odgovor u vetru huči.

Odgovor, nažalost, niko do današnjih dana nije čuo – odneo ga je vetar… Ili – u vetru huči, kako je to sjajno preveo legendarni Dragoslav Andrić. Iako Blowin’ In The Wind nije bila hit nakon prvog objavljivanja, nije uopšte uspela doći na top lestvicu, pesma je postala jedna od ključnih pesama 1960-ih – himna kulturne revolucije koja se dogodila među mladima u to vreme. U stihovnom smislu, Blowin’ in the Wind postavlja niz retoričkih pitanja koja služe za oslikavanje stanja društva u Sjedinjenim Američkim Državama tokom tog razdoblja – i još uvek do danas. Miroljubiva melodija sugeriše da iako niti jedna osoba nema odgovore, odgovor postoji i prirodan je poput vetra koji duva (huči).

U početku je Blowin’ in the Wind bila pesma od dva stiha koja je sadržavala prvi i treći stih poslednje pesme. Ovo je ono što je Dylan prvi put izveo uživo u aprilu 1962. u Gerde’s Folk Cityju u New Yorku. Ova izvedba je snimljena u celosti i kružila je među njegovim obožavaocima, a kasnije je objavljena na kolekciji rariteta uživo. Nedugo zatim Dylan je pesmi dodao srednji stih, koji je uključen u verziju snimljenu za album Freewhelin’ Bob Dylan. Dylan je pesmu prokomentarisao na sledeći način:

Ne mogu puno toga reći o ovoj pesmi osim da je odgovor u vetru. Nema ga ni u jednoj knjizi, filmu, TV emisiji ili grupi za raspravu. Čoveče, u vetru je – i duva u vetar. Previše ovih modernih ljudi govori mi gde je odgovor, ali oh, neću verovati u to. Još uvek kažem da je na vetru i baš kao nemiran komad papira mora malo pasti… Ali jedina nevolja je što niko ne pokupi odgovor kad padne, tako da ga previše ljudi ne vidi i ne zna… i onda odleti. I dalje tvrdim da su jedni od najvećih kriminalaca oni koji okreću glavu kad vide krivo i znaju da je krivo. Imam samo 21 godinu i znam da je bilo previše ratova… Vi ljudi iznad 21 godine ste stariji i pametniji.

Dylanove reči ispunjene su nadom mladosti, ali takođe pokazuju duboku mudrost i razumevanje ljudske prirode i sveta. On se nada svetskom miru, skladu među rasama i veruje da je mir prirodan put stvari, a majka priroda nam to pokušava reći. Muzički, Blowin’ in the Wind direktna je adaptacija gospel pesme No More Auction Block For Me. Pesma se razvila iz crnačke duhovne tradicije, a njezine verzije pod naslovom We Shall Overcome bile su popularne himne pokreta za građanska prava, uz Dylanovu melodiju naravno. Iako se čini da mnoga od Dylanovih retoričkih pitanja koja postavlja u Blowin’ In The Wind (pitanja rata, mira, slobode, jednakosti i pravde) nemaju lake odgovore ili uopšte nemaju konkretne odgovore, svako od njih podseća na lekcije i stvarnosti koje mogu dovesti do spoznaja o prirodi života i međusobnoj povezanosti ljudi.

Pesma Blowin’ in the Wind počinje pitanjem šta znači biti čovek u očima društva, pitanjem s koliko se cesta, odnosno s koliko izazova ČOVEK mora suočiti pre nego što bude prihvaćen. Zatim ispituje belu golubicu – simbol mira – i pita koliko dugo mora leteti preko mora pre nego što se može odmoriti u pesku. Potom se Dylan obraća ratu, postavljajući pitanje koliko puta moramo ispaliti topovske kugle jedni na druge pre nego što zauvek zabranimo rat. Stigavši do refrena, pesnik nam sugeriše (nije potrebno istaći da je Bob Dylan ovenčan Nobelovom nagradom za književnost) da odgovor huči u vetru – želeći nam time reći da je ključni odgovor čovečanstva istovremeno veoma lako razumljiv i potpuno apstraktan. Vetar (ili simbolički vetar, sam život od Boga) duva (ili huči) svaki dan, a ako odvojimo vreme (i srce) da ga poslušamo, mogli bismo se naći u meditativnom stanju (više svesti, duhovnog mira). U tom stanju, ljutnja i negativnost kao da trajno isparavaju i čovek se napokon oseća ugodno… srećan i zadovoljan sobom i drugima. Dylan nam metaforički sugeriše da putujući kroz život potražimo unutrašnji mir kako bismo omogućili mir unutar društva i sveta uopšte.

Nastavljajući svoje unutrašnje putovanje, upitnost smislom svega u potrazi za istinom, konačnim odgovorima na esencijalna pitanja života, Dylan u nastavku ove besmrtne pesme primećuje da će čak i moćna planina jednog dana podleći silama mora, sugerišući nam na nepostojanost života i snagu večne prirode. Zatim, čini se da Dylan direktno govori o borbi crnih Amerikanaca u sticanju svoje slobode, budući da su društvo i zakon pronašli načine da ih neprestano sputavaju od početka. To je nešto što je još uvek relevantno u društvu i danas. Treći stih počinje apstraktnim pitanjem o mogućnosti čoveka da vidi nebo. Čini se očiglednim da svako može podići pogled i videti nebo, ali Dylan nam sugeriše da videti nebo znači imati perspektivu otvorenog uma i iskrene vere. Potom ističe da svi imamo uši i sluh, ali malo ko primećuje plač drugih oko sebe. Pitanje empatije više je nego očigledno – zašto je ima sve manje ili uopšte nema? Na samom kraju jezivo emotivne, bolne, upitne i gotovo religiozne poeme, pesnik nas suočava sa slikama rata i smrti, postavljajući još jedno od ključnih pitanja sveta – kada će moćnici, vladari sveta i naših sudbina odlučiti da je dosta i da vreme ubijanju prestane?

Odgovor, prijatelju, na sve što te muči –
Odgovor u vetru huči.

A Hard Rain’s A-Gonna Fall (Pašće teška kiša) Boba Dylana jedna je od najlegendarnijih protestnih pesama 20. stoleća (stihovi koji s provlače kao light-motiv kroz čitav prikaz ovog vanvremenskog albuma). Napisana na vrhuncu Hladnog rata 1962. godine, pesma je snažan i poetičan poziv na akciju, pozivajući slušaoce da zauzmu stav protiv nepravde vremena. Ali šta Dylanova pesma zapravo znači?

Da bismo razumeli značenje pesme Pašće teška kiša, važno je pre svega razumeti istorijski kontekst u kojem je nastala. U to vreme, početkom šezdesetih godina dvadesetog veka, SAD su bile duboko upletene u Hladni rat, sukob SAD i SSSR koji je decenijama dominirao međunarodnim odnosima. Postojala je velika pretnja nuklearnog rata, a napetosti su stalno rasle (posebno u trenutku nastanka pesme i sukoba supersila, blokovski i ideološki podeljenih, oko Kube). U tom kontekstu, Dylan je napisao A Hard Rain’s Gonna Fall kao odgovor na nepravde koje je video oko sebe. Pesma je ispunjena živopisnim slikama koje evociraju apokaliptični osećaj nadolazeće propasti, kao da se olujni oblaci skupljaju i svet je na rubu katastrofe.

I šta si video, plavooki sine?
Šta si sve video, mili, usred te tuđine?
Novorođenče, međ’ vucima što reže,
i drum od dragulja od koga svi beže,
crne šume videh, i krv po tom drvlju,
ljude s čekićima zamazanim krvlju,
popravljen trem videh, a u toj baraci
trista govornika s jezikom u šaci,
i oštre mačeve i puške hajduka
što ih je nejaka dečija vukla ruka,
a kad se sve stiša, pašće teška kiša

Ova vanvremenska numera Boba Dylana prepuna je moćne simbolike sadržane u stihovima. Ona smelo i beskompromisno, snažnim pesničkim slikama, progovara o nizu esencijalnih stvari koje tište i uništavaju svet u i oko nas. Dylan kroz upitne i uznemiravajuće poetske prikaze smelo progovara o činjenici (koja se kao i mnoge bolne istine perfidno prećutkuje) da je materijalno bogatstvo besmisleno bez empatije i ljudske povezanosti, potom nam ukazuje na zlokobno ućutkivanje protestnih glasova ljudi širom sveta i suzbijanje slobode govora, o ranjivosti i nevinosti budućih generacija i opasnostima koje se nadvijaju nad njihovom sudbinom, ukazujući uznemiravajuće na smrt i razaranje izazvano ratom i nasiljem. Uprkos činjenici što je napisana ranih šezdesetih godina prošloga veka, A Hard Rain’s Gonna Fall ostaje ništa manje relevantna i danas, šest decenija kasnije. Upozorenja u pesmi o opasnostima rata i potrebi ljudi za saosećanjem i razumevanjem ni malo ne zastarevaju, dobijajući vremenom na snazi poruke unutar sve turbulentnijih i brutalnijih vremena.

Dylanova sposobnost da uhvati duh vremena i prenese poruku kroz svoju muziku govori o dubokom uticaju koji umetnost može imati na društvo. Pesma (jedna od antologijskih koje su obeležile njegov drugi album – Freewhellin’ Bob Dylan iz 1963.) je snažan i poetičan poziv na akciju, antiratni, protestni poziv slušaocima da se suprotstave nepravdama vremena. Stihovi su ispunjeni živopisnim slikama koje ukazuju na osećaj nadolazeće kataklizme, približavanje sveta ivici propasti. Izraz teška kiša u naslovu numere metafora je za nadolazeću katastrofu, bilo ličnu ili društvenu. Pozivajući ljude na akciju protiv nepravdi vladara sveta, Dylan upozorava na nadolazeću propast i govori o snazi ljudskog zauzimanja za ono što je ispravno – pravedno i istinito u hrabrom suočavanju s nevoljama.

Pesma Pašće teška kiša postala je himna Pokreta za građanska prava, sa svojom snažnom porukom socijalne pravde i pozivom na akciju protiv nepravdi vremena. Bila je to moćna Dylanova poruka nade, nadahnuće svim potonjim generacijama muzičara i pesnika da koriste svoju umetnost za pozitivne promene u svetu.

Neodoljivo prijatna, melodična i pitka Girl From the North Country donosi dah vedrine (Dylan peva o izgubljenoj ljubavi za koju niko nije bio siguran da li se radi o Echo Helstrom ili Bonnie Beecher – njegovim ljubavnicama iz Minnesote ili pak o Suzanne Rotolo, devojci sa fotografije koja krasi korice albuma), na koji se nastavlja verovatno jedan od najboljih tema svih vremena Masters of War, otpevana tako strasno, sa ubeđenjem, gorčinom, cinizmom i snažnom antiratnom porukom.

Ređaju se bolne, jezive slike rata i razaranja, destrukcije u ime nekolicine krvoločnih i pohlepnih gospodara rata, krvnika čije ruke i prokletu bezdušnost ne može ništa saprati, očistiti ili opravdati. Novac u rukama…dečija krv…u ime naroda…grobovi neznanaca… ratovi radi mira…

Dođite vi gospodari rata
Come you masters of war

Ti koji praviš velike puške
You that build the big guns

Ti koji gradiš zrakoplove smrti
You that build the death planes

Ti koji gradiš sve bombe
You that build all the bombs

Ti što se skrivaš iza zidova
You that hide behind walls

Vi koji se skrivate iza stolova
You that hide behind desks

Samo želim da znaš
I just want you to know

Vidim kroz tvoje maske
I can see through your masks

Ti koji nikad nisi ništa napravio’
You that never done nothin’

Ali gradite da uništavate
But build to destroy

Igraš se s mojim svijetom
You play with my world

Kao da je to tvoja mala igračka
Like it’s your little toy

Stavio si mi pištolj u ruke
You put a gun in my hand

I skrivaš se od mojih očiju
And you hide from my eyes

A ti se okreni i pobjegni dalje
And you turn and run farther

Kad brzi meci lete
When the fast bullets fly

Kao nekada Juda
Like Judas of old

Lažeš i obmanjuješ
You lie and deceive

Svjetski rat se može dobiti
A world war can be won

Želiš da vjerujem
You want me to believe

Ali vidim tvojim očima
But I see through your eyes

I vidim kroz tvoj mozak
And I see through your brain

Kao da vidim kroz vodu
Like I see through the water

To mi teče niz odvod
That runs down my drain

Pričvrstite sve okidače
You fasten all the triggers

Da ostali pucaju
For the others to fire

Zatim sjedite i gledate
Then you sit back and watch

Kad broj mrtvih bude veći
When the death count gets higher

Skrivaš se u svojoj vili
You hide in your mansion

Dok mlade krvi
While the young people’s blood

Istječe iz njihovih tijela
Flows out of their bodies

I zakopan je u blato
And is buried in the mud

Bacio si najgori strah
You’ve thrown the worst fear

To se ikada može baciti
That can ever be hurled

Strah dovesti djecu
Fear to bring children

U svijet
Into the world

Zbog prijetnji mom djetetu
For threatening my baby

Nerođeni i neimenovani
Unborn and unnamed

Nisi vrijedan krvi
You ain’t worth the blood

To teče tvojim venama
That runs in your veins

Koliko ja znam
How much do I know

Pričati preko reda
To talk out of turn

Moglo bi se reći da sam mlad
You might say that I’m young

Moglo bi se reći da sam neučen
You might say I’m unlearned

Ali jedno znam
But there’s one thing I know

Iako sam mlađi od tebe
Though I’m younger than you

To čak ni Isus ne bi nikada
That even Jesus would never

Oprosti što radiš
Forgive what you do

Dopusti da ti postavim jedno pitanje
Let me ask you one question

Je li tvoj novac toliko dobar?
Is your money that good?

Hoće li ti to kupiti oprost
Will it buy you forgiveness

Mislite li da bi moglo?
Do you think that it could?

Mislim da ćeš pronaći
I think you will find

Kad tvoja smrt uzme danak
When your death takes its toll

Sav novac koji ste zaradili
All the money you made

Nikada neće otkupiti tvoju dušu
Will never buy back your soul

I nadam se da ćeš umrijeti
And I hope that you die

I tvoja će smrt uskoro doći
And your death will come soon

Slijedit ću tvoj lijes
I’ll follow your casket

Do blijedog popodneva
By the pale afternoon

A ja ću paziti dok si spušten
And I’ll watch while you’re lowered

Dolje do samrtne postelje
Down to your deathbed

I stajat ću nad tvojim grobom
And I’ll stand over your grave

Dok ne budem siguran da si mrtav
‘Til I’m sure that you’re dead

Bob Dylan napisao je neke od najpoznatijih antiratnih pesama i pesama za građanska prava do danas. Iako je većina njegovih antiratnih pesama izvorno napisana u znak protesta protiv Vijetnamskog rata, mnoge od njih, uključujući i pesmu Masters of War, još uvek se koriste kao protest protiv današnjih ratova. Dylan je posudio aranžman za Masters of War iz pesme Nottamun Town koju je snimila folk pevačica Jean Ritchie (bila je to stara tradicionalna engleska pesma koju je sakupila i aranžirala gospođa Ritchie). Dylan je promenio tekst i učinio ga svojim, iako je tekst bio mnogo direktniji od većine njegovih drugih pesama. Dylanovi stihovi jetko kritikuju ljude koji zarađuju na ratu i naoružanju (ili pak naoružavanju drugih da ratuju u njihovom interesu, radi profita vojne beskrupulozne industrije). On otvoreno progovara protiv licemerja vladara sveta (gospodara rata, ljudskih sudbina), postavljajući pitanje misle li oni da im novac može kupiti oprost greha. Dylan implicira da ni oni ni njihov novac neće moći kupiti put do spasenja u zagrobnom životu. Pesma proziva sve one koji ekonomsku korist stavljaju iznad ljudskih života i služi kao snažna osuda ratne industrije. U Gospodarima rata bio je naglašeniji s porukom koju je želeo preneti: da su ljudi s moći u vladi krivi za zločine rata i sve nepotrebno prolivanje krvi. Dylan nikada nije bio tako otvoren u svojim drugim pesmama, a čak je i samog sebe iznenadio stihovima koje je koristio, izjavivši:

Nikad pre nisam napisao ništa slično. Ne pevam pesme u kojima se nadam da će ljudi umreti, ali s ovom nisam mogao pomoći.

Svaki red u ovoj britkoj pesmi govori o tome koliko su strašni ti gospodari rata i kako ih Dylan može prozreti, kako zna šta rade u tajnosti, kako se nada da će umreti i da im Isus neće oprostiti. Iako je ova pesma napisana za vreme Vijetnamskog rata, tekst se od tada u mnogim situacijama smatrao politički značajnim. Civili nastavljaju koristiti ovu pesmu u protestima kada smatraju da vlasti zloupotrebljavaju svoju moć i da se prema njima postupa nepravedno. Uz jednostavnu muzičku podlogu koju je Dylan napravio za ovu pesmu, tekst igra najvažniju ulogu. Stihovi su moćni i neoprostivi i osećaju se intenzivnije jer ih prati stabilna, smirenija narodna muzika u pozadini.

Masters of War će uvek biti ikona u svetu protesta protiv ratova za koje građani smatraju da nisu ispravni. Gospodari rata ostaju vanvremenom pesmom, izuzetno relevantnom u današnjem svetu gde je uticaj proizvođača oružja i ratne mašinerije na vladu SAD i medije nemerljiv (i ništa manje licemeran nego pre 6 decenija kad je pesma nastala). SAD danas imaju stotine vojnih baza širom sveta, mnogo više izvan svojih granica nego sve ostale zemlje zajedno. Obelodanjeni dokumenti Pentagona ukazuju danas da je pre mnogo decenija nekoliko predsedničkih administracija i njihovih generala znalo da se u Vijetnamskom ratu ne može pobediti i lagalo je o tome, što samo dodatno daje na snazi Dylanovoj apokaliptičnoj viziji sveta i snažnoj protestnoj noti uznemiravajuće antiratne himne o Gospodarima rata.

A šta li si čuo plavooki sine?
Šta li si sve čuo usred te tuđine?
Čuo sam gromove što preteći hukte,
talase što svetove spiraju i lome,
hiljadu bubnjara čije ruke bukte,
hiljade što šapuću a nemaju kome,
jednoj što mre dok se svi od smeha grče,
i pesmu pesnika što u jarku crče,
i vapaje klovna zapalog u govna,
a kad se sve stiša, pašće teška kiša

Slede grčevita Down the highway (Dylanov ljubavni bol, priča o emotivnoj praznini koju je osetio nakon što je njegova tadašnja devojka Suzanne Rotolo otišla na studije u Italiju. Ona je bila njegova tadašnja muza, inspiracija, devojka koja je kao predani komunista uticala na Dylanove rane političke pesme i stavove), lepršavi blues Delta stila Bob Dylan’s blues, a onda još jedan ključni ep A hard rain’s gonna fall, pesnički vrhunac, ne samo ovog albuma već i znatno šire. Bilo koja ozbiljnija kolekcija rock and roll poetike ne bi bila potpuna bez klasika Pašće teška kiša. Dinamična folk balada Don’t think twice, it’s all right odiše jednostavnošću i lepotom (još jedna od numera posvećenih Dylanovom razdvajanju od devojke Suzanne), melodičnošću koja vas odvodi putem Dylanovih pesničkih vizija i snova – Bob Dylan’s dream (San Boba Dylana) logičan je nastavak albuma.

Bob Dylan’s Dream prepun je živopisnih slika, pesma pažljivo osmišljene vizuelizacije koja omogućava slušaocima da zakorače u Dylanov čudesni svet, doživljavajući snažne emocije i sećanja zajedno s njim. Introspektivna priroda pesme poziva nas da krenemo na vlastito putovanje samospoznaje. Lirsko umeće Boba Dylana naprosto blista u pesmi San Boba Dylana. Njegovi pažljivo osmišljeni stihovi, zajedno s njegovim jedinstvenim vokalnim izvođenjem, sažimaju dubinu njegovih emocija i omogućavaju nam da osetimo sirovi intenzitet njegovih iskustava.

Dok putovah vozom,što ide na zapad
Padoh u san da se odmorim
Usnuo sam san koji me učini tužnim
O meni i o par mojih prijatelja koje sam imao
Poluvlažnih očiju zurio sam u sobu
Gde smo prijatelji i ja proveli mnoga popodneva
Gde smo zajedno prebrodili mnoge oluje
Smejući se i pevajući ,sve do ranog jutra
Pored bubnjare stare gdje su visili naši šeširi
Naše reči su izrečene, naše pesme su otpevane
Kada nismo žudeli ni za čim i bili zadovoljni
Šaleći se i razgovarajući o svetu napolju
Ukletim srcima kroz vrelinu i hladnoću
Nismo mislili da ćemo ikada ostariti
Mislili smo da ćemo se zauvek zabavljati
Naše su šanse stvarno bile ,milion prema jedan.
Kako je lako bilo razlikovati crno od belog
Kako je lako bilo razlikovati loše od dobrog
Nekoliko izbora smo imali i na pamet nam nije palo
Da će nas put kojim idosmo ikada razdvojiti
Koliko li je godina prošlo i otišlo
Mnogo je kocke bilo izgubljeno i dobijeno
I mnogo je puteva kojim pođoše prijatelji moji
I neke od njih,nikad više ne videh
Želeo bih, želeo bih, uzalud bi želeo
Da prosto možemo u tu sobu sesti
Deset hiljada dolara bih stavio u šešir
Dao bi ih rado kad bih nam život takav bio

San Boba Dylana beleži njegovu nostalgičnu i introspektivnu stranu, oslikavajući živopisnu sliku njegovih prošlih iskustava i snova. San Boba Dylana vodi slušaoce na putovanje kroz Dylanova sećanja i težnje. Svojim karakterističnim stilom pripovedanja, Dylan plete narativ koji se osvrće na njegovu prošlost i razmišlja o svojoj budućnosti. Pesma je ispunjena evokativnim slikama i dirljivim razmišljanjima, pozivajući slušaoce da zavire u dubine Dylanove duše. Dylan se osvrće na san koji je sanjao, gde se ponovno ujedinio sa svojim davno izgubljenim prijateljima i ljubavnicama. Ovaj san predstavlja čežnju za jednostavnijim vremenom, ispunjenim mladenačkom nevinošću i idealizmom. Kroz svoje tekstove, Dylan govori o univerzalnoj želji da se ponovno povežemo s prošlošću i ponovno uhvatimo suštinu naše mladosti. Pominjući prijatelje i ljubavnice, on ističe njihov snažan uticaj na vlastite poglede na svet i umetnčki izraz. Snovi su poslužili kao metafora za beg od stvarnosti, simbolizujući češnju za minulim vremenima i nadu u bolju budućnost. Bob Dylan’s dream prikazao je Dylanovu evoluciju kao tekstopisca i etablirao ga kao majstora pripovedača. Jednostavnost kompozicije (prepoznatljiv stil gitare koji prebira prstima i jedinstveno vokalno fraziranje) da Dylanovi duboki tekstovi zablistaju, dodatno podišući emocionalni uticaj pesme.

Oxford Town govori protiv nepravde segregacije na američkom jugu. Pre samo 50 godina, narode, sve se ovo događalo: crnce su ubijali iz vatrenog oružja, odbijali im pravo glasa, govorili im da sednu na stražnji deo autobusa, terali ih iz bolnica, govorili im da se ne mogu upisati na belačke univerzitete. Iako Dylanov glas nije bio jedini koji je artikulisao protestni pokret, niko nije privukao pažnju mladih belaca iz srednje klase na način na koji je to učinio Dylan. Time je ispunio svoj zadatak da postane najveći učenik Woodyja Guthrieja.

Oxford town još je jedna potvrda pesničkog talenta i smisla za komentarisanje društveno-političkih zbivanja (ovaj put goruće teme rasizma). Na tu priču nadovezuje se i Talking world war III blues. Bluz Trećeg svetskog rata je Dylanov woodyguthrievski talking blues, hladnoratovska satira na temu opšte paranoje i ludila koji su pratili blokovsku podelu sveta i američki strah od nuklearnog sukoba (nešto u stilu Kubrickove parodije Dr. Strangelove).

A koga si sreo, plavooki sine?
Koga si sve sreo, usred te tuđine?
Kraj mrtvog konjića video sam luče,
i belca što jaše neko crno kuče,
devojku čije je telo vatra ždrala,
devojčicu što mi s neba dugu dala,
sreo sam čoveka ranjenog u ljubav,
drugog što doveka od mržnje je gubav,
a kad se sve stiša, pašće teška kiša

Album se privodi kraju uz lagane folk teme Corrina, Corrina (dylanovski country blues), Honey, Just Allow Me One More Chance (obrada texas blues numere Henryja Thomasa iz 1927.) i I Shall Be Free (Dylanova obrada Leadbellyjeve pesme – We Shall Be Free, satirična verzija talking bluesa koji priča priču o pijancu kojeg nazove predsednik države i pita ga za savet kako učiniti zemlju boljom), uvodeći Dylana u svet najvećih pesnika i kantautora.

Pa, zazvonio mi je telefon i nije stao
Predsednik Kenedi me zove
Rekao je: Prijatelju moj, Bobe, šta nam je potrebno da zemlja raste?
Rekao sam: Moj prijatelju, Džon, Brižit Bardo
Anita Ekberg
Sofija Loren

Bilo je to impresivno debi ostvarenje, tako zrelo i pronicljivo, višeslojno, kreativno i nadahnjujuće, više nego autentično, snažno i prezentirano sa dubokim uverenjem, hrabrošću, samosvešću i sigurnošću, da naprosto ostavlja bez daha. Amerika je dobila samosvesnog autora, pesnika i kantautora dostojnog divljenja. Svet je dobio još jedan glas savesti i opomene da ne srlja ka samouništenju. Prošlo je punih šest decenija, ali ali priča se nije promenila. Barem ne na bolje, po većinu nas, prijatelju moj.

Pa šta ćeš da činiš, plavooki sine?
Šta misliš da činiš, kada ovo mine?
Pre nego što kiša, teška kiša, line,
u dno prašumskoga otići ću mraka
gde je puno ljudi a svi praznih šaka,
gde otrovno seme plovi rečnim tragom,
gde su dželatima lica sakrivena,
gde glad ružno štrči, duše krije sena,
gde je crno boja, nula mesto broja…
Sve ću onda reći glasom ili dahom
ili makar samo mišlju svojom plahom,
bljesnuću sa hridi, da sav svet to vidi,
i, na kraju moći, pučinom ću poći,
pre no što klonuo zapevam za braću,
dok budem tonuo, svoju pesmu znaću.
A kad se sve stiša, pašće teška kiša, pašće teška kiša

by Dragan Uzelac, avgust 2023.