Period od 1967. do 1969. godine, krcat hapšenjima, skandalima i neredima na koncertima, predstavlja najteže razdoblje u životu Stonesa. Nakon godina početnih uspeha, proboja na ritam i bluz sceni, sazrevanja i uspona na rokenrol sceni (čiji su bili jedni od pionira i predvodnika), euforije, slave, kreativnosti i hedonizma, usledili su mrak i depresija, doba neinspirativnog lutanja sredinom šezdesetih – hapšenja zbog uživanja i posedovanja narkotika, problemi s Establišmentom usred jezika isplaženog svima, mokrenja na javnim mestima i prsta gurnutog direktno u oko Sistemu, kreativna kriza i stalno kaskanje za Beatlesima, čije su posledice bili bledi i neinspirativni albumi poput Between the buttons i Their satanic majesties request, kao i stalni, sve manje podnošljivi problemi sa autodestruktivnim Jonesom, činili su se gotovo nepremostivim preprekama u daljem radu grupe.
Brian Jones, jedan od osnivača Stonesa, bluzer u srcu, boem u duši, kreativni genije i multiinstumentalista, čovek koji je bio neprikosnoveni lider i centralna figura ranih Stonesa i koji im je davao sviračku sigurnost i lepotu svojim moćnim blues i rhythm & blues korenima (pre svega pod snažnim uticajem legendarnog bluzera Elmorea Jamesa i njegove magične slajd gitare – što se posebno očituje u snimcima Stonesa nastalim u Americi, kultnim Chess studijima gde su svirale gotovo sve crne bluz legende (pre svega pesmi Willieja Dixona – Little red rooster), tonuo je sve više u pakleni svet alkohola i narkotika nepovratno nestajući u izmaglici i isparenjima zlog duha autodestrukcije.
Plavokosi gitarista Stonesa, bio je harizmatična i autodestruktivna ikona šezdesetih, buntovnik u stalnom raskolu između potreba i mogućnosti, u stalnom sukobu sa okolinom i ne retko samim sobom. Multiinstrumentalista, Elmo Lewis slide gitare ranog britanskog bluesa, Mali crveni petao i ljubimac žena, harizmatičan, neurotičan, narcisoidan, ali uvek sa nesumnjivim talentom,vizijom ispred mnogih i stalnom centru zbivanja. Vremenom, njegova kreativnost i bluz ekspresija jedinstvene energije i talenta postale su žrtva paranoje i konstantnog haosa koji ga je pratio kud god bi krenuo, izazvanih konzumiranjem silne količine narkotika i alkohola. Njegova čudesna, rastrzana i razapeta duša krvarila je sve više zatamnjena nerazumevanjem, odbacivanjem i nezadrživim porivima teško objašnjive želje za destrukcijom, bez utehe ili utočišta u bilo čemu ili kome.
Imam malog crvenog pijetla
I
have a little red rooster
Previše
lijen da kukuriče cijeli dan
Too
lazy to crow for day
Imam
malog crvenog pijetla
I
have a little red rooster
Previše
lijen da kukuriče cijeli dan
Too
lazy to crow for day
Držite
sve u štali
Keep
everything in the barnyard
Uzrujan
u svakom pogledu
Upset in
every way
Oh, psi počinju lajati i
Oh,
the dogs begin to bark and the
Pas
počinje zavijati
Hound
begin to howl
Oh,
psi počinju lajati
Oh,
the dogs begin to bark
Pas
počinje zavijati
Hound
begin to howl
Oh,
pazi, ljudi iz stranog roda jer
Oh,
watch out, strange-kin people ’cause the
Mali
crveni pijetao vreba
Little
red rooster’s on the prowl
Ako vidite mog malog crvenog pijetla
If
you see my little red rooster
Molim
vas, odvucite ga kući
Please
drag him home
Ako
vidite mog malog crvenog pijetla
If
you see my little red rooster
Molim
vas, odvucite ga kući
Please
drag him home
Nije
bilo mira u štali
There’s
been no peace in the barnyard
Otkako
nema malog crvenog pijetla
Since
the little red rooster been gone
Osnivač i predvodnik ranih Stonesa, Brian Jones, vremenom je postajao čovek koji jednostavno ne zna šta bi sa sobom, u večitom sukobu sa okolinom (pre svih saborcima Jaggerom i Richardsom koji su se sve više udaljavali od njega i njegove vizije budućnosti benda – ukoliko je uopšte postojala s obzirom na stanje u koje je vremenom sve više tonuo, preuzimali ulogu lidera u bendu i kreirali neke drugačije Stonese, uglavnom sve manje računajući na Briana, kojeg su početkom juna 1969. napokon i ljubazno zamolili da napusti bend koji je osnovao) i potrazi za identitetom. Na kraju su konstantne depresije, duševni lomovi, psihoze i neuroze, te raspad sistema zatrpani narkoticima i sve manjom kreativnošću, bez vizije budućnosti ili bilo kakvog izlaza, dovele do još jedne u nizu kontroverznih smrti tih godina, koje su počistile skoro kompletan krem rock and rolla šezdesetih. Nađen je mrtav 3. jula 1969. godine na dnu bazena svoje kuće u Hartfildu. Imao je 27 godina i svojom tragičnom dušom ponovo je otvorio vrata kluba 27 – svih onih koji su slučajno otišli prerano. Plavokosi anđeo Stnesa otvorio je nikad zatvoreni krug misterioznih smrti neprilagođenih i neposlušnih, opterećenih prevelikom dozom duše, slobode i saznanja za ovako malen, beznačajan i zao svet. Svet bez svetlosti ili bilo kakve iskrene saosećajnosti, kruga lepote gde se radost meri kroz sreću drugih i bogatstvo u razlikama. Samo srcem, nikako materijalnim smećem i nesrećama bližnjih.
Spas iz kreativnog i životnog haosa, nakon dve godine lutanja psihodeličnim poljima lizergičnih isparenja i iluzija, pojavio se u početku u vidu ultimativnog, razuzdanog Jumping jack flashsingla, koji se pojavio 24. maja 1968. godine (u vreme snimanja albuma Beggars banquet), i označio povratak benda korenima, bazičnom rhythm and bluesu, kao i moćnom blues rock zvuku (sa primetnim country uticajima koji će obeležiti narednih par godina Stounsa – pre svega njihov amerikanizovani, bazičniji rok zvuk, nakon niza eksperimenata i koketiranja sa kojekakvim modernim trendovima tog čudesnog vremena, prepunog mnogih izvornih ideja koje če se tek decenijama kasnije razvijati kroz eksperimente sedamdesetih godina).
Jedan dva!
One,
two!
Rođen sam u uraganu unakrsne vatre
I
was born in a crossfire hurricane
I
urlao sam na jutarnju kišu
And
I howled at the morning drivin’ rain
Ali sad je sve u redu, ustvari to je plin
But it’s all right now,
in fact it’s a gas
Ali
sve je u redu, skačem
But
it’s all right, I’m jumpin’ jack flash
To
je plin, plin, plin
It’s a
gas, gas, gas
Odgojila me krezuba, bradata vještica
I
was raised by a toothless, bearded hag
Školovao
sam se s remenom preko leđa
I
was schooled with a strap right across my back
Ali sad je sve u redu, ustvari to je plin
But it’s all right now,
in fact it’s a gas
Ali
sve je u redu, skačem
But
it’s all right, I’m jumpin’ jack flash
To
je plin, plin, plin (oh)
It’s
a gas, gas, gas (oh)
Utopio sam se, ispralo me i ostavilo da
umrem
I was drowned, I
was washed up and left for dead
Pao
sam na noge i vidio sam da krvare
I
fell down to my feet and I saw they bled
Da
da
Yeah, yeah
Namrštila
sam se gledajući mrvice kore kruha
I
frowned at the crumbs of a crust of bread
Da
da da
Yeah, yeah, yeah
Bio sam okrunjen
šiljkom ravno kroz glavu
I
was crowned with a spike right through my head
Moj,
moj, da
My, my, yeah
Ali sad je sve u redu, ustvari to je plin
But it’s all right now,
in fact it’s a gas
Ali
sve je u redu, skačem
But
it’s all right, I’m jumpin’ jack flash
To
je plin, plin, plin
It’s a
gas, gas, gas
Jumpin’ jack flash, to je plin
Jumpin’
jack flash, it’s a gas
Mada Brian Jones tih godina gotovo da nije ni postojao, niti bio u stanju držati gitaru u rukama (po rečima Keitha Richardsa: On bi došao u studio i jednostavno bi se raspao), bend se okrenuo stvaralaštvu i 5. decembra 1968. objavio najbolji album šezdesetih (po mišljenju uglednog rok kritičara Roy Carra). Ipak, doprinos Jonesa albumu, koji je sniman u periodu od 17. marta do 25. jula 1968. (korišćeni su Olympic sound studio u Londonu i Sunset sound studio u Los Anđelesu) u trenucima prisutnosti nije bio zanemarljiv: on svira sitar na Street fighting man, slajd gitaru na No expectations, usnu harmoniku na Parachute woman, Dear doctor i Prodigal son, a potom i melotron na Jig-saw puzzle i Stray cat blues (neke od čudesnih momenata snimanja ovog kultnog albuma i neponovljivog duha šezdesetih beleže i kamere slavnog francuskog filmskog režisera Žan Lik Godara, postavljene u studiju radi potreba njegovog filma One plus one nastalog u tim čudesnim danima). Treba napomenuti i značajan muzički doprinos sjajnog Nikija Hopkinsa koji je na ovom albumu svirao klavir.
Rolling Stonesi su, kao malo ko pre njih, uspeli da uhvate duh jednog po mnogo čemu značajnog, revolucionarnog, kreativnog i jedinstvenog vremena (čije posledice osećamo i dan danas) u kojem su stvarali album, dajući refleksije kraja Leta ljubavi i uličnih sukoba kroz bolne i uznemirujuće pesme poput Street fighting man i Sympathy for the devil. Bio je to seizmograf nasilja i frustracija, brutalna slika još brutalnije stvarnosti – slika ratova širom sveta(pre svega vijetnamskog), političkih ubistava, studentskih nemira, građanskih protesta, rasne netrpeljivosti i svetkovine neuništivog zla.
Ako je pozni modernizam druge polovine šezdesetih godina, kada su Stonesi dali neke od najboljih numera i albuma koji će obeležiti rokenrol, predstavljao širi skup radikalnih umetničkih pokreta koji su izvršili subverzivni kulturni raskid sa dotadašnjom tradicijom, a avangarda radikalni oblik modernizma koji je pokazao da se kroz umetnost može izvesti revolucionarni preobražaj života, društva i kulture, te promeniti svet estetizacijom života, onda su buntovni Stounsi u naponu svoje povratničke energije i kreativnosti sve to do krajnosti pretvorili u jedinstveni nihilistično-individualistički bunt, a potom i niz vanvremenskih kreacija koje će se pre svega ogledati u dva ključna albuma benda, pa i samog rokenrola, duha šezdesetih – Beggars banquet (1968.) i Let it bleed (1969.).
Sam (nepoželjni) izgled omota ploče (slika javnog, neuglednog toaleta išaranog grafitima – kao možda simbolične predstave užasa vremena u kojem je album nastao, pre svega ljudske unutrašnje zapuštenosti i duhovne prljavštine) bio je više nego rečit – u prenesenom značenju preslikavao je brutalni zadah ulica strave i užasa. Tokom snimanja nastali su i portreti koje je bend naručio od fotografa Michaela Josepha da uđu u umetničko delo na portalu. Fotografije, koje evociraju dela starih majstora (znamenitih likovnih umetnika) kao što su Hieronymus Bosch i Pieter Bruegel, prikazivale su grupu odevenu u neuobičajenu odeću koja kao da je spojila London swinging 60-ih s dickensovskim banditima. Nije iznenađenje da je recenzija časopisa Time o Beggars Banquetu, koja je objavljena za Decca Records 6. decembra 1968., opisala Stonese kao najsubverzivnije engleske borce od Faginove bande u Oliveru Twistu.
Što se same muzike na albumu tiče, bio je to čvrsti rock and roll, amerikanizovani zvuk obojen country stilom i jezgrovitom produkcijom maestralnog Jimmyja Millera(američkog muzičara i producenta, čija će saradnja sa Stonesima od ovog albuma doneti niz od četiri možda najbolja Stones ploče ikad snimljene – uz prethodno pomenute dve, još i Sticky fingers (1971.) i Exile on main street (1972.)), koja je perfektno kristalizovala zvuk – sa izvrsnom akustikom i slajdom. Keith Richards je odsvirao sam gotovo sve gitarske deonice – Brian više nije bio u stanju ni da dođe do studija.
Svugdje čujem zvuke marširajućih nogu,
dečko
Everywhere I hear
the sound of marching feet, boy
Jer
ljeto je ovdje i pravo je vrijeme za borbu na ulici, dečko
Cause
summer’s here and the time is right for fighting in the street, boy
Ali što jadan
dječak može učiniti
But
what can a poor boy do
‘Pjevati
da pjevam za rock’ n ‘roll bend
‘Cept
to sing for a rock ‘n’ roll band
Uzrok
je u uspavanom londonskom gradu
Cause
in sleepy London town
Jednostavno
nema mjesta za uličnog borca
There’s
just no place for a street fighting man
Ne!
No
!
Hej!
Hey
!
Mislite da je
pravo vrijeme za revoluciju u palači
Think
the time is right for a palace revolution
Ali
tamo gdje živim igranje je kompromisno rješenje
But
where I live the game to play is compromise solution
Pa,
što jadan dječak može učiniti
Well,
what can a poor boy do
‘Pjevati
da pjevam za rock’ n ‘roll bend
‘Cept
to sing for a rock ‘n’ roll band
Uzrok
je u uspavanom londonskom gradu
Cause
in sleepy London town
Jednostavno
nema mjesta za uličnog borca
There’s
just no place for a street fighting man
Ne!
No !
Ne!
No !
Ne!
No !
Sići
!
Get down !
Hej!
Hey
!
Rekao je da se
moje ime zove uznemirenost
Said
my name is called disturbance
Vikat
ću i vrisnuti, ubit ću kralja, ogradit ću se svim njegovim slugama
I’ll shout and scream,
I’ll kill the king, I’ll rail at all his servants
Pa,
što jadan dječak može učiniti
Well,
what can a poor boy do
‘Pjevajte
u rock’ n ‘roll bendu
‘Cept
to sing in a rock ‘n’ roll band
Uzrok
u uspavanom londonskom gradu
Cause
in sleepy London town
Jednostavno
nema mjesta za uličnog borca
There’s
just no place for a street fighting man
Ne!
No !
Ne!
No !
Ne!
No
!
Što se pesama na albumu tiče (niske od 10 ultimativnih Stones bisera za sva vremena) tu je radosno-lepršava, u srceparajućem, parodično humorističnom – detinjastom maniru ljubavne tugovanke otpevana (by Jagger-Richards), sa akustičnim country-blues-rock prelivima zvuka koji prosto radosno vibriraju, razigrana Dear doctor, koja donosi Stonese u opuštenom, nadahnutom country izdanju – duh dobre stare Amerike izbija iz uzavrelih rilni ploče i putuje kroz Jagger-Richards vene, natapajući prostranstva slobode i dugih putovanja. Cinično Jaggerovo vokalno rolanje, prepuno samopouzdanja i ironije, praćeno je Richardsovom prelepom akustičnom gitarom, zvukom usne harmonike maestra Jonesa koja posebnom liričnošću dira dušu (čak i u najgorim stanjima neuništivi duh muzikalnosti nije napuštao Briana, ukazujući zlobnicima koliko je bio i ostao ispred svih, koliko je jedna hipersenzibilna duša morala da pati previše tanana za ovako brutalan i zao svet) i klavirom Nicka Hopkinsa, kao i standardno moćnom ritam sekcijom, temeljom Stones zvuka – Wyman, Watts.
U istom stilu, ovaj put bliže američkom tradicionalnom folk maniru, nastavlja i moćnaFactory girl, sjajna partija ritmičnog Wattsa (uz malu pomoć indijskog instrumenta – tabla, udaraljki čudesnih, hiptnotičkih tonova, veoma razigranih u ovoj pesmi) i Richardsove gitarske veštine, ovaj put na akustičnoj gitari, oslobođene tih godina snažnim kantri uticajem i otvorenim štimom. Factory girl– raspevanu magiju neobičnih ritmova i tempa, sjajno nadograđuju, pre svega zvukom impresivne violine, Richard Grech(britanski muzičar, jedan od bitnih gostiju na albumu i član kultnih bendova poput Family i Blind faith), Nick Hopkins, koristeći ovaj put melotron i perkusionista afričkog porekla, čest gost Stonesa tih godina – Rocky Dijon, koristeći konge (vrsta bubnjeva poreklom sa Kube), doprinoseći magiji ove neobične melodije.
Sa puno čvrstine, jetkosti i gorčine otkida i Jig-saw puzzle(by Jagger -Richards song) – slajd gitara Richardsa reže, seče, uzleće na talasima klavirske jeke Nickija Hopkinsa, melotrona Briana Jonesa i ubedljivosti Jaggerovog vokala. Sve to upakovano sjajnom produkcijom, sa mnogo dobre akustike, eha, čvrstine i slajda ostavlja izvrstan utisak, dok se No expectationslagano klizeći sjajno nadovezuje upotpunjujući kompletan utisak. Lenjavi, bluzirani Jaggerov vokal lebdeći leluja na lepršavom blues zvuku akustičnih gitara Richardsa i Jonesa, dok prateći Hopkinsov klavir potmulo prati čarobni, opraštajni let galeba Jonesa na bolno dirljivom slajd dodiru njegove odlazeće duše, izgubljene u nekoj drugoj, višoj sferi postojanja… Jedna od najlepših Stones numera, poslednji pozdrav maestra Jonesa, čista poetska bluz duša u svom silaznom, glissando momentu, nestvarnom dodiru anđela destrukcije.
Sledi potom Parachute woman(klasično Stones prašenje, ritmično i više nego ogoljeno, u njihovom najboljem maniru, možda po poslednji put u punoj, originalnoj postavi sa Brianom, čiji zvuk usne harmonike kao da najavljuje skori odlazak i kraj)jašući na talasima klizača, akustične gitare Briana Jonesa – i odvodi, naglašena usnom harmonikom (ponovo Brian), u beskraj country-blues-rock Stones putešestvije (električnom gitarom Richardsa), putem njihovih istinskih muzičkih korena koji su se u međuvremenu, do ovog albuma, na par godina zagubili u izmaglicama narkotika i alkohola koji su natapali vene gitarskog i kreativnog tandema Jones-Richards, pre svih. Prepuna nesuptilnih seksualnih aluzija (o ženi koja treba da sleti na Jaggera i poduva ga) – Parachute woman moćni je Stones blues pod snažnim uticajem klasika poput Back Door Man Willieja Dixona i Bus Driver Muddyja Watetsa. Stray cat bluesjednako je ritmično Stones rollanje (praćeno Hopkinsovim klavirom i zvukom melotrona Briana Jonesa), njihovo standardno prašenje borbenog duha i raspojasane ritmike (moćan blues rock groove natrpan zvučnim zidom), dok Prodigal son(jedina numera na albumu koju nisu komponovali Jagger i Richards, delo starog Mississippi bluesmana Roberta Wilkinsa iz 1929.)u nepuna tri minutamrvi sve pred sobom nošen duhom zemlje kantrija, Stones energijom i Brianovom pratnjom na usnoj harmonici.
Na ehu Wyman-Watts ritma, rezantna akustika Richardsovog otvorenog štima gradi celokupnu, ujednačeno dobru atmosferu albuma. U najboljem duhu tradicije, američke rhythm & blues i country duše na britanski način, sve kristalno jasno kipti od energije i bogatstva zvuka. Nakon Salt of the earth(posvete Stonesa radničkoj klasi),koja se samo nadovezuje na uzavrelu atmosferu (na žalost, ovaj put bez Briana), dosoljavajući je i najavljujući budući standardni zvuk Stonesa sedamdesetih, kreće klasično kotrljajuće stones touch – rollanje, ritmičko seckanje i rezanje na čijim moćnim talasima surfa ubedljivi Jaggerov vokal, bojeći sve sarkazmom i ironijom.
Početkom 1960-ih, Stonesi nisu bili najpolitičniji bend. Na svojim raznim albumima i singlovima, Stonesi su se uglavnom držali pitanja srca, tela i duše. Sve se to promenilo, na donekle dramatičan način, 1968. nakon što je Jagger prisustvovao skupu protiv rata u Vijetnamu u Londonu i svedočio sličnim protestima koji su se događali u Americi i Francuskoj. Kao što je rekao Jaggerov kolega iz benda Keith Richards, Naša generacija je pucala po šavovima. Stalni građanski protesti i ulični nemiri pretočili su se na Beggars Banquet albumu u jednu od najsnažnijih pesama Stonesa – Street Fighting Man odražavao je na ubojit način duh vremena dok poziva na revoluciju. Snažna rock himna – Street Fighting Man očito je bila inspirisana iskustvima radikalnog aktiviste Tariqa Alija na londonskom protestu protiv rata u Vijetnamu. U intervjuu s Jannom Wennerom za Rolling Stone 1995. Jagger je otkrio da je pesma takođe inspirisana masivnim protestima i nemirima u maju 1968. na levoj obali reke Seine, Parisa.
Glasno, jetko i borbeno, u stilu Mick Jagger pokliča i protesta grmi Ulični borac (Street Fighting Man)-agonija duha vremena, uključena direktno u Richardsovo pojačalo i propuštena kroz rešeto očaja i besa siromašnog momka kome ne preostaje ništa drugo osim da osnuje r’n’r bend i nastavi da prži, žestoko i bez mnogo kompromisa. Uz pratnju Briana Jonesa na sitaru i još jednom žičanom instrumentu egzotične Indije – tampura,Nickija Hopkinsa na klaviru, gostujućeg muzičara Davea Masona na bas bubnju i indijskom duvačkom instrumentu – shehnai, udaraljke Micka Jaggera i Richardsa na basu i akustičnoj gitari (Gibson Hummingbird acoustic guitar) nastala je jedna od ključnih numera šezdesetih, čistog borbenog duha jedne revolucionarne i beskompromisne epohe. Street Fighting Man objavljen je u SAD u avgustu 1968., baš u trenutku kada su se protestanti sukobili s policijom u Chicagu na Democratic National Convention. Neke su radio stanice odbile pustiti pesmu, zabrinute da bi podstakle dalje nasilje.
Sympathy For The Devil bila je The Rolling Stones balada inspirisana kultnim romanom ruskog pisca Mihaila Bulgakova – Majstor i Margarita. Nakon što je pročitao ovo fantazmagorično, filozofski alegorično, kritički, antisistemski intonirano delo (kritiku birokratizma, pohlepe, kao i Staljinovih čistki – neobjašnjivih nestanaka ljudi u doba kada je sam pisac živeo i stvarao, kritiku tadašnjeg sovjetskog društva predstavljenog kroz fantastiku, okićenu satirom i humorom) Mick Jagger je odlučio da napiše pesmu koja bi bila bliska tadašnjem vizionarskom stilu Boba Dylana. Mešajući lirske ideje nadahnute Majstorom i Margaritom i francuskim dekadentnim pesnikom Charlesom Baudelaireom, Mick je počeo komponovati akustičnu narodnu pesmu koja će uskoro poprimiti divlji novi oblik. Tako je nastao apsolutni Stones klasik, divlja rock samba (uz veliku pomoć producenta albuma Jimmyja Millera). U onome što je izvorno nazvao – The Devil Is My Name (Đavo je moje ime) Jagger je osmislio mračnu, vijugavu priču u kojoj je Đavo predstavljen kao sofisticirani član društva, veoma uticajan na sve presudne istorijske događaje. Lucifer iz pesme pripoveda o svim nesrećama ljudske povesti u kojoj je on bio protagonista, i traži razumevanje, inače će prokleti duše onih koji ga ne poštuju. Navodi Stogodišnji rat, Oktobarsku revoluciju, suđenje Isusu, Drugi svetski rat i smrt Kennedyjevih. Bila je to zastrašujuća, ritmički više nego impresivna analiza tamne strane čovečanstva.
Sympathy For the Devil, najpoznatija pesma Beggars Banqueta i jedan od vrhunaca karijere Stonesa, predvodi album. To je jedna od najveštije komponovanih pesama Stonesa, koja počinje s perkusionistom Rockyjem Dzidzornuom na kongama, klavirskim sviranjem session muzičara Nickyja Hopkinsa i kratkim uzvicima Micka Jaggera. Pesma se nastavlja graditi kroz svoje prateće vokale i Jaggerove nezaboravne stihove. Govoreći iz perspektive đavola, Jagger primećuje njegovu prisutnost tokom mnoštva istorijskih zločina. Lako je zaboraviti da se Richards ne pojavljuje u pesmi sve dok malo ne prođe njezina polovina, ali njegov solo je prikladno majstorski – rezantan, parajući, poput energetskog sečiva koje se trajno zariva u svest slušaoca (svaki put podiđe me jeza od pomisli na brutalnu verziju ove pesme izvedenu u Hyde Parku 5. jula 1969. godine – u postavi sa Mickom Taylorom, po prvi put, živu, koncertnu verziju posvećenu preminulom Brianu Jonesu).
Jaggerov izlomljeni, neurotični vokal, propušten preko jezivo-zloslutnog ritma gromko odzvanja i uvodi nas u vrhunac ovog antologijskog albuma: kultna Sympathy for the devil, jedna od presudnih, sudbinom određenih, večnih tema, turobna je slika jednog turbulentnog vremena izneverenih očekivanja, ubistava, zla i izgubljenog rata nakon niza fantastično izvojevanih pobeda. Bila je to pesma koja je obeležila čitavu jednu epohu i same Rolling Stonese, kulminirajući zlom sudbom godinu dana kasnije na besplatnom koncertu u Altamontu. Đavo nikad ne zaboravlja i ne prašta. Svirajući bongose i akustičnu gitaru u ovoj zloslutnoj numeri, uz prateće vokale (kojima se priključuje ceo bend, uz dve fatalne žene koje su ih pratile – Anita Pallenberg i Marianne Faithfull) Brian Jones je bio prvi Stones koji je istinski prizvao Lucifera, otišavši naredne godine s njim zauvek – u do sada nepoznatom pravcu, verovatno sledeći svoj jedinstveni duh bluza.
Molim vas, dopustite mi da se predstavim
Please allow me to
introduce myself
Čovjek
sam bogatstva i ukusa
I’m
a man of wealth and taste
Obišla
sam dugu, dugu godinu
I’ve
been around for a long, long year
Ukrao
je mnogim čovjekovim dušama otpad
Stole
many a man’s soul to waste
A bio sam i ‘okrugao kad je Isus Krist
And I was ’round when
Jesus Christ
Imao
je trenutak sumnje i boli
Had
his moment of doubt and pain
Prokleto
se uvjerio da je Pilat
Made
damn sure that Pilate
Oprao
je ruke i zapečatio sudbinu
Washed
his hands and sealed his fate
Drago mi je
Pleased
to meet you
Nadam
se da pogađate moje ime
Hope
you guess my name
Ali
ono što vas zbunjuje
But
what’s puzzling you
Je
li priroda moje igre
Is
the nature of my game
Zaglavio sam oko Sankt Peterburga
I
stuck around St. Petersburg
Kad
sam vidio da je došlo vrijeme za promjenu
When
I saw it was a time for a change
Ubio
je cara i njegove ministre
Killed
the czar and his ministers
Anastasia
je uzalud vrisnula
Anastasia
screamed in vain
Vozio sam tenk
I
rode a tank
Imao
generalski čin
Held a
general’s rank
Kad
je blitzkrieg bjesnio
When
the blitzkrieg raged
A
tijela zaudaraju
And the
bodies stank
Drago mi je
Pleased
to meet you
Nadam
se da pogađate moje ime, o da
Hope
you guess my name, oh yeah
Ah,
što vas zbunjuje
Ah,
what’s puzzling you
Da
li je priroda moje igre, oh da
Is
the nature of my game, oh yeah
Gledala sam s veseljem
I
watched with glee
Dok
su vaši kraljevi i kraljice
While
your kings and queens
Borio
se deset desetljeća
Fought
for ten decades
Za
bogove koje su stvorili
For
the gods they made
Viknuo sam
I
shouted out
Tko je
ubio Kennedys?
Who killed
the Kennedys?
Kad
nakon svega
When after
all
Bili smo ti i
ja
It was you and me
Dopustite mi da se predstavim
Let
me please introduce myself
Čovjek
sam bogatstva i ukusa
I’m
a man of wealth and taste
I
postavio sam zamke za trubadure
And
I laid traps for troubadours
Tko
se ubije prije nego što su stigli u Bombaj
Who
get killed before they reached Bombay
Drago mi je
Pleased
to meet you
Nadam
se da ste pogodili moje ime, o da
Hope
you guessed my name, oh yeah
Ali
ono što vas zbunjuje
But
what’s puzzling you
Da
li je priroda moje igre, da, spustite se, dušo
Is
the nature of my game, oh yeah, get down, baby
Drago mi je
Pleased
to meet you
Nadam
se da ste pogodili moje ime, o da
Hope
you guessed my name, oh yeah
Ali
što vas zbunjuje
But
what’s confusing you
To
je samo priroda moje igre, da
Is
just the nature of my game, mm yeah
Baš kao što je i svaki policajac
zločinac
Just as every
cop is a criminal
I
sve grešnike svete
And
all the sinners saints
Kao
glave su repovi
As heads
is tails
Samo me
nazovite Lucifer
Just
call me Lucifer
Jer
trebam malo suzdržavanja
‘Cause
I’m in need of some restraint
Pa ako me sretnete
So
if you meet me
Uljudite
se
Have some courtesy
Imajte malo
simpatije, a nešto ukusa
Have
some sympathy, and some taste
Koristite
sve svoje dobro naučene politese
Use
all your well-learned politesse
Ili
ću ti otpustiti dušu, mmmm
Or
I’ll lay your soul to waste, mm yeah
Drago mi je
Pleased
to meet you
Nadam
se da ste pogodili moje ime, mm da
Hope
you guessed my name, mm yeah
Ali ono što vas zbunjuje
But
what’s puzzling you
Da
li je priroda moje igre, mm znači, sruši se
Is
the nature of my game, mm mean it, get down
Oh da, spustite se
Oh
yeah, get on down
o
da
Oh yeah
o da
Oh
yeah
Reci mi dušo, kako se zovem
Tell
me baby, what’s my name
Reci
mi dušo, možeš li pogoditi moje ime
Tell
me honey, can ya guess my name
Reci
mi dušo, kako se zovem
Tell
me baby, what’s my name
Kažem
vam jednom, vi ste krivi
I
tell you one time, you’re to blame
U redu
Oh,
right
Kako se zovem
What’s
my name
Reci mi
dušo kako se zovem
Tell
me, baby, what’s my name
Reci
mi, dušo, kako se zovem
Tell
me, sweetie, what’s my name
Bila je to godina praškog proleća, pariskih studentskih nemira i bunta sanjara koji su hrabro jurišali na barikade boreći se za vlastite ideale i neki novi, mnogo bolji, humaniji i pravedniji svet, godina mog rođenja i početka puta, misije koja još uvek traje, ubistva Martina Lutera Kinga i Roberta Kenedija, jedna od mnogih vijetnamskog rata, studentskih demonstracija i kozaračkog kola (kad je drug Tito rekao da su studenti u pravu), godina opasnog življenja, varljivog leta ’68., vrhunac jedne epohe natopljene strastima i buntovnim idejama poznog modernizma, andergraunda, psihodelije i obnovljenog romantičarskog duha, kraj jednog sna i svakako jedne od najboljih ploča svih vremena, zlatne dekade šezdesetih. Bila je to godina kad su nastala dva, po mnogo čemu najbolja i najuticajnija albuma šezdesetih – legendarni Beli album Beatlesa i naravno, Prosjački banket Stonesa, vreme koje su svojim istinskim buntom ovekovečili jedni jedinstveni sanjari, mladi, hrabri ljudi i veoma, veoma kreativni umetnici, ostavljajući svojim remek delima večni trag u jednom neponovljivo hrabrom i pomalo naivnom vremenu.
By Dragan Uzelac
