Ono što nam kazuje autor Moloa je, najprostije, nepodnošljiva stvar na svetu: ovde postoji samo preterana fantazija, sve je ovde fantastično, ekstravagantno, sve je tu besumnje gnusno, ali ovo gnusno je divotno; ili, tačniije, Moloa, to je divotna gnusoba. I nema istovremeno ni neophodnije ni ubedljivije povesti; ono što Moloa izlaže nije prosto realnost, ova osnovna stvarnost, koja nam se bez prestanka nudi, ali od koje nas bez prestanka neki užas udaljuje, koji mi odbijamo da vidimo i bez prestanka moramo da se upinjemo da u nju ne potonemo, koju poznajemo samo u neuhvatljivom obliku mȍre. Kad se ne bih brinuo za hladnoću, za glad, niti za bezbrojne neugodnosti koje napadaju čoveka koji se prepušta prirodi, kiši, zemlji, ogromnom zaglibljavanju sveta i stvari, ja bih sâm bio Moloa. Mogao bih još o njemu da kažem i to da sam ga sreo, kao i vi: obuzeti užasnutom zavišću, sreli smo ga na nekom uglu ulice, anonimnu siluetu koja se sastojala iz neizbežne lepote dronjaka; on je bio biće najzad izgubljeno, pokušaj, kao svi mi, u stanju olupine.
Postoji u ovoj realnosti, koja je dno ili talog bića, nešto tako opšte, ove savršene skitnice koje smo ponekad sretali, ali koje smo odmah izgubili, imaju nešto tako suštinski nerazgovetno, da ništa anonimnije ne možemo zamisliti. Do te mere da ih ime skitnica, koje sam baš napisao, izdaje. Ali ono ime, jadnik, koje možda nad prvim ima preimućstvo veće neodređenosti, neće ih manje izdati. Ono što je u tolikoj meri dno bića (ali dno bića, ovaj izraz ne može sâm da ga odredi) da mi ne oklevamo: tome ne možemo da damo ime, to je nerazgovetno, neophodno i neuhvatljivo, to je tišina, to je sve. Ono što mi iz nemoći imenujemo skitnica, jadnik, što je uistinu onaj koji se ne može imenovati (ali onaj koji se ne može imenovati je još jedna reč koja nas zbunjuje) je isto toliko nemušto kao i mrtvac. Tako znamo unapred uzaludnost pokušaja da govorimo ovoj aveti koja bluda ulicama usred bela dana. Čak i kad bismo poznavali okolnosti i tačne uslove njegovog života (?) i njegove bede, nikako ne bismo otišli dalje: tog čoveka – ili bolje ovo biće čija bi reč mogla, noseći, da stvori čoveka, reč, koja još postoji ili bolje koja lagano umire u njemu, ali razgovor koji bismo mogli da vodimo s njim bio bi avetinjski, privid razgovora. On bi nas udaljio škljući nas nekom prividu ljudskosti, nečemu drugom od ovog otsustva ljudskosti, koje najavljuje olupina što se vuče ulicom i što opčinjava.
Iznesimo sada ono suštinsko: nema razloga da mislimo da je Samjuel Beket imao nameru da opiše ovo dno bića ili ovo otsustvo ljudskosti, o kojima sam govorio. Izgleda mi čak neverovatno da je on hteo da od Moloa stvori jedan lik skitnice (ili ono što se pod ovim imenom podrazumeva: onoga koji se ne može imenovati), kao što je Molijer hteo da napravi od Harpagona lik tvrdice, od Alcesta lik mizantropa. Da pravo kažemo, o namerama tvorca Moloa mi skoro ništa ne znamo, i ono što uglavnom znamo o njemu svodi se na ništa: Irac, bio je prijatelj i čak u neku ruku ostao je učenik Džojsov. Njegova prijateljstva, ili njegove veze, stavljaju ga, izgleda, u sredinu koju je Džojs poznavao u Francuskoj. On je napisao pre rata jedan roman na engleskom, ali je sam dao njegovu francusku verziju, posle rata, i, dvojezičan, izgleda da je najzad izabrao francuski. Uostalom, daleko od toga da Džojsov uticaj na Beketa daje ključ za razumevanje ovog poslednjeg. Samo interes za razbarušene mogućnosti date u slobodnoj igri jezika i uprkos svega samovoljnoj, uprkos sveg povezanoj, ali silovitoj – približava oba pisca.
I izvesno neka vrsta poverenja, možda, jedno otvoreno oko, ali slepa izgleda, dato stvaralačkoj silovitosti jezika, određuje tačno ponor koji odvaja Samjuela Beketa od Molijera. Ali da li taj ponor ne bi bio u suštini sličan onome koji odvaja Mizantropa, ili tvrdicu, od otsustva ljudskosti i od bezobličnog karaktera Moloa? Ovo otsustvo bi mogla da dosegne samo jedna nezadrživa plima jezika (ova nezadržljivost, ova plima jednake bi bile; same sebi u negaciji, jednake u odsustvu onog razgovora bez kojeg likovi tvrdice ili Mizantropa ne bi imali dovršenu formu bez koje ih ne bismo mogli shvatiti). I obratno, moglo bi prepuštanje pisca, koji ne sužava više pisanje izražavanja svoje namere, koji pristaje i da odgovori na date mogućnosti, ali zbrkano, u dubokim strujama koje presecaju okeansku uznemirenost reči, to prepuštanje moglo bi da dospe samo po sebi, pod teretom sudbine kojoj on podleže, do bezobličnog lika odsustva.
Ja o tome znam, kaže Moloa (ili pisac), ono što znaju reći i stvari mrtve i to čini jedan lep mali zbir, sa početkom, sredinom i krajem, kao u dobro sklopljenim rečenicama ili u dugoj sonati leševa. I da li ću reći ovo ili ono ili neku drugu stvar, zaista je malo važno. Reći znači izmisliti. Lažno dabome.
Ne izmišlja čovek ništa, tek veruje da izmišlja, da beži, a samo muca svoju lekciju, mrvice po kazni naučene lekcije i zaboravljene, život bez suza, takav da se oplakuje. Ovo nije manifest jedne škole, to nije manifest nego izražavanje, između ostalih, pokreta boji premašuju školu i koji bi hteli da najzad literatura napravi od ovog jezika tu fasadu vetrom razbarušenu i prozuklu, koja ima dostojanstvo ruševina.
Tako, i nehotice, ili hotimice, i štaviše propustivši to, literatura, tako sudbinska kao neizbežnošću smrt – pod udarcem imperativne neophodnosti, svojstvene svakom putu koji vodi vrhu, koji ne ostavlja više mesta za izbor – vodi neizmerljivoj bedi Moloa. Ovaj neodbranljivi pokret ima najproizvoljnije ćudi. Međutim težina fatalnosti upravlja njime. Jezik je odlučivao o ovom proračunatom svetu čija značenja nose teret naše kulture, naše delatnosti i naših kuća, ali on je to učinio, u onoj meri u kojoj se sveo na sredstvo ove kulture, ove delatnosti, ovih kuća; to je sad samo, oslobođen ovih zavisnosti, nenastanjeni zamak čiji razjapljeni otvori propuštaju vetar i kišu: to nije više reč koja znači, nego izgubljeno izražavanje koje je smrt zaobilazno zgrabila.
Ipak zaobilazno. Da li bi smrt sama po sebi bila ova poslednja tišina koju nikad nisu ublažile tobož- prividnosti. Dok literatura sređuje u tišini val nepravilnih reči. Ako postoji, ona tobože ima isti smisao kao i smrt, ova tišina je samo parodija. Ali to isto tako nije pravi jezik: mogućno je čak da literatura već duboko ima onaj isti smisao koji bi imala i tišina, ali ona se povlači pred poslednjim korakom koji bi bio tišina. I tako ovaj Moloa, koji je ovaploćenje toga, nije baš pravi mrtvac. Od smrti on ima samo duboku apatiju, u kojoj ravnodušnost ima sve mogućnosti, ali ta apatija našla je u samoj smrti svoju granicu.
Beskrajno lutanje po šumi koje je ravno smrti što se vuče na štakama, uprkos svega razlikuje se u jednoj tačci od smrti: to je da je iz navike, ili u cilju da bolje istraje u smrti, i u bezobličnoj negaciji života – i tako da je literatura nakraju nema u negaciji razumnog jezika, ali ostaje ono što jeste, literatura – smrt Moloa u ovom životu koja taj život muči i kojeg mu čak nije dopušteno da htedne da napusti.
… u suštini, kaže to Moloa (koga je uzbudilo pogoršanje njegovih slabosti a da ga nije užasnulo), bilo da je moja noga mogla da praznuje ili da je morala da radi, da li je u tome bila neka tako velika razlika u odnosu na bol? Ne mislim. Jer ona koja nije ništa radila, njena patnja je bila stalna i ravnomerna. Dok ona koja se primoravala na taj porast patnje kad je bio rad, poznavala je ovo smanjenje patnje kad je bio prekid rada, bar jedan trenutak. Ali ja sam ljudsko biće, mislim, i moje napredovanje je od toga trpelo, od tog stanja stvari, i laganog i mučnog, koje je uvek bilo, koje se, ukoliko bih to mogao da kažem, preobražavalo, s oproštenjem, u pravu kalvariju, bez granice zastajanja i nade u raspeće, ja to kažem bez lažne skromnosti, i bez Simona, a prisiljavao sam se na česte zastanke. Da, moje napredovanje prisiljavalo me je da se zaustavljam sve češće i češće, bio je to jedini način da napredujem, da se zaustavljam. I mada nije ulazilo u moje nepouzdane namere da ih dokraja objasnim, kao što su to oni međutim zasluživali, ti kratki trenuci prastarog ispaštanja, a dodirnuću ih ipak s nekoliko reči, biću tako dobar, da se ne bi moja priča, tako jasna inače, završila u mraku, u mraku ovih beskrajnih živica, ovog džinovskog rastinja po kome ćopam, slušam, opružam se, dižem sa, slušam, ćopam pitajući se ponekad ima li potrebe da to naznačim, da li ću ikada ponovo videti omraženi dan, najzad malo voljeni, bledo razapet između poslednjih stabala, i svoju majku, da uredim onu našu stvar, i zar ne bi bilo bolje, tojest isto tako dobro, da se obesim o neku granu, nekom lijanom. Jer do dana iskreno mi nije bilo stalo, a do majke, da li sam mogao da se nadam da me ona još uvek čeka, posle toliko vremena? A moja noga, moje noge. Ali misli o samoubistvu nisu mnogo uticale na mene, ne znam više zašto, verovao sam da znam, sad vidim da ne…
Samo po sebi se kaže da jedna takva privrženost životu ne može da ima razloga; zaista ničem ne služi da se kaže da je predmet ove vernosti uistinu smrt: to ne bi imalo smisla sem ako je smrt – ili postojanje u smrti – ili smrt u postojanju – imala smisao; dakle, jedini smisao koji je u tome, postoji tu u činjenici besmisla koji je na svoj način jedan smisao, parodija smisla, možda, ali najposle poseban smisao čije je da u nama zamrsi svet značenja. Takva je ustvari slepa namera ove žive priče, tako dugo nošene nepresušnim vervom, koja se čita sa isto toliko nestrpljivog interesa kao i jedan roman sa mučnim peripetijama.
Lasciate ogni speranza voi qu’entrate…
Takav bi mogao biti epigraf jedne knjige apsolutno upečatljive, čije neprekidno uzvikivanje, bez pasusa, ispituje s jednom ironijom, koja nikad ne slabi, krajnje mogućnosti ravnodušnosti i bede. Jedan poseban odeljak daje sliku bez daha i bez moći o ovom beskrajnom putovanju, koje, paradoksalno, priča izlaže na način jedne ogromne epopeje, bučne i uzdignute neodoljivim, neljudskim kuljanjem (teško je zaista uhvatiti Moloa za reč ako on za sebe misli slučajno da je human, pošto se u srcu svoje bede čudovišno prepušta moralnoj nepriličnosti, opsenosti i ravnodušnosti kojih se, bolesno od skrupula i u mori, čitavo čovečanstvo lišava). Napustite svaku nadu… pravo govoreći tačno je samo u jednom smislu i silovitost ironije se nameće čim su ove posmrtne reči izgovorene. Jer u trenutku kad krene, zlostavljan od policije, kinjen, Moloa beleži tačno granicu toga. Odmičući što sam bolje mogao, predavao sam se tom zlatnom trenutku, kao da sam bio neko drugi. Bio je to čas odmora, između prepodnevnog i popodnevnog rada. Najmudriji možda, opruženi po skverovima, ili sedeći pred svojim vratima, uživali su u čarima na izmaku, zaboravljajući tek prošle brige, ravnodušni prema predstojećim.
Drugi su, naprotiv, koristili to da kuju planove, s glavom u rukama. I da li je među njima bilo i jednog jedinog koji bi se stavio na moje mesto kako bi osetio koliko sam malo, u tom času, bio onaj čiji sam izgled imao, i u tom malo kakva je snaga napinjala spone zategnute do prskanja. To je moguće.
Da, težio sam toj lažnoj dubini, u lažnom izgledu ozbiljnosti i mira, bacao sam se prema tome svim svojim starim gorčinama, znajući da ništa ne mogu da izgubim. Pod plavim nebom, pod okom čuvara. Zaboravivši majku, oslobođen delovanja, sliven u čas ostalih, govoreći sebi, Predah, predah.
Istinu govoreći, ovaj vid mogao bi lepo da ostane neizgovoren: ne kažem da bi knjiga time pozitivno dobila, ali jedna ili dve raspaljene rečenice tu lažno zvuče. Tananost čitaoca mogla bi u tome da potpomogne: ova tananost odgovarala bi ovom padu vezanom uz svaku literaturu, koja može samo teško i u jednom skoku brutalne naivnosti da savlada pokret koji je navlači da se izgubi. Unekoliko, ovaj odlomak je promašen, nepoželjan, ali on daje ključ priče, u kojoj ova napetost nikad ne izostaje, koja nas prikiva za potištenost. Izvesno, sva ta razumna nada, svaki razumni projekat srušeni su tu u ravnodušnost. Ali možda bi se, a da se i ne kaže, samo po sebi razumelo da, u tom datom trenutku, ograničeno sadašnjim vremenom, nije bilo ničeg što je bilo važnije, ničeg što je moglo da bude važnije. Ništa, čak ni stalno osećanje poniženosti, čak ni sudbina, koja obavezuje junaka na ispaštanje svojih grehova, koje ga nikako ne bi moglo ni da ponizi ni da osramoti; ispaštanje se nastavlja sasvim glupo, bez tegobe, u upornoj tišini: …mogao sam da se varam, i možda bih bolje učinio da sam ostao u šumi, mogao bih, ko zna, u njoj da ostanem bez kajanja, bez mučnog utiska da grešim, skoro u stanju greha. Jer ja sam mnogo vrdao, uvek, mnogo vrdao svojim šaptačima. Ako ne mogu baš sebi na tome da čestitam, takođe ne vidim nikakav razlog da zbog toga kukam. Ali nalozi, to je malo drukčije, i ja sam uvek težio da se njima pokoravam, ne znam zašto. Jer oni me nikad nikud nisu odveli, ali su me uvek izmamljivali iz mesta u kojima, mada mi nije bilo dobro, nije mi bilo ni gore nego u drugima, a zatim oni bi se ućutali, ostavljajući me izgubljenog. Ja sam dobro poznavao svoje naloge, a ipak sam im se pokoravao. To je postala navika. Treba reći da su oni skoro svi vodili istom pitanju, onom o mojim odnosima s majkom, i o neophodnosti da se u to što pre unese malo jasnoće, i čak i o vrsti jasnoće koju je priličilo tu uneti, i o sredstvima da se to postigne s najvećim uspehom, Da, bili su to nalozi dosta jasni, i čak potanko izloženi, do trenutka kad su, pošto sam uspeo da se pokrenem, počeli da mucaju, pre nego što će se ućutati sasvim, posadivši me ovde kao neku budalu, koja ne zna ni kuda ide, ni zbog čega. Najzad, ovo ispaštanje, kome je Moloa izvrgnut, nalaže mu da napusti šumu što pre. Mada on nikad o njemu nije mislio do izgubivši nit, ono mu se nameće s toliko ubedljive snage da on u svojoj zatupelosti čini sve da mu se pokori. Ne mogavši više da korača, on će da produži puzeći ovo putovanje puža-golaća: Opružen potrbuške, služeći se svojim štakama kao čakljom, ja sam ih zaranjao ispred sebe u šumsko bilje, i kad bih osetio da su dobro zarivene, vukao sam se napred snagom članaka, srećom još dosta snažnih uprkos moje mršavosti, mada sasvim naduvenih i napadnutih verovatno nekom vrstom artritis deformans-a. Evo nekoliko reći o tome kako sam to činio. Ovaj način pokretanja imao je nad drugim, govorim o onima koje sam oprobao, tu prednost što, kad čovek hoće da se odmori, on se zaustavlja i odmara bez odlaganja i formalnosti. Jer uspravno nema odmora, sedeći takode. A ima ljudi koji opstoje sedeći i čak klečeći, vukući se nadesno, nalevo, napred, nazad, pomoću kuka. Ali u kretanju gmizavaca, zaustavljanje je istovremeno početak odmaranja, i čak samo kretanje je neka vrsta odmora u poređenju sa ostalim kretanjima, govorim o onima koja su me toliko umorila. Tako sam napredovao kroz šumu, lagano, ali ravnomerno, i pravio sam svojih petnaest koraka na dan a da se nisam dokraja iscrpeo. I činio sam to čak na leđima, uranjajući naslepo iza sebe svoje štake u šiblje i sa crnim nebom grana u poluzatvorenim očima. Išao sam mami. I s vremena na vreme govorio sam, Mama, besumnje da se ohrabrim. Svakog trenutka gubio sam svoj šešir, davno se vrpca prekinula, do trenutka kada sam ga, u nastupu besa, nabio na lobanju takvom silinom da više nisam mogao da ga skinem. A da sam poznavao dame, i da sam ih sreo, bio bih u nemogućnosti da ih učtivo pozdravim.
Ali reći će se: ova odvratna besmislica nimalo nije važna, ove ogromne fantazmagorije su dosadne, one će nas ostaviti potpuno hladnim.
To. je uvek moguće. Ali postoji jedan važan razlog zbog kojeg ovo otsustvo interesovanja nije nužno tačno. To je snažna ubedljivost suprotnog, mišljenja koju nam nameću piščeva moć i žestina. Da li bi ovaj besomučni pokret ruševina, koji knjiga oživljava – pravo piščevo napastovanje čitaoca je takvo da nijednog trenutka ne dopušta čitaocu da se povuče u ravnodušnost; da li bi ovaj pokret morao da se desi da nema nekog snažnog motiva koji je izazvao tako zanosno ubeđenje?
Rekao sam to, nismo u pravu da pretpostavimo da je pisac pre svega imao razgovetan plan. Stvaranje koje besumnje moramo pripisati Moloa nije stvaranje naučnog sastava, već ono jedino kome odgovara neuhvatljiva realnost o kojoj sam govorio, realnost jednog mita – čudovišnog i koji proizilazi iz dremeža razuma. Dve analogne istine ne mogu da se stvore u nama sem u obliku mita, a to su smrt i to otsustvo ljudskosti, koje je živi privid smrti. Takva otsustva realnosti ne mogu zaista biti data jasnim i određenim govorom, ali je izvesno da ni smrt ni neljudskost, i jedna i druga nepostojeće, ne mogu da se smatraju da nemaju veze sa našim životom, čije su one granica, podloga i poslednja istina. Smrt nije samo ta vrsta skrivene osnove na kojoj počiva mȍra: i praznina i beda sve guraju u propast; ako nas ona prva sasvim zaokuplja i dovodi do raspadanja, nije ni ova druga.manje nego smrt predmet ovog užasa čiji je pozitivni vid čitavo čovečanstvo. Tako da ta strašna pojava koja se bolno klati na svojim štakama je istina od koje smo mi bolesni i koja nas prati ništa manje verno nego što nas naša senka prati: to je baš ta pojava čija strava zapoveda našim ljudskim pokretima, našim ispravnostima i našim jasnim rečenicama. I obrnuto, ova pojava je u neku ruku taj neizbežni jarak koji će najzad privući i progutati tu komediju čovečanstva: to je zaborav, nemoć… Nije to nesreća, na kraju snage, koja podleže bedi, to je ravnodušnost u kojoj je čovek zaboravio sve čak do svog imena, to je savršena ravnodušnost prema najodvratnijoj bedi. Da, dešavalo mi se da zaboravim ne samo ko sam bio, nego da sam bio, da zaboravim da jesam, tako iščezava misao, ili otsustvo misli kod Moloa. I besumnje tu postoji prevara. Moloa, ili bolje reći pisac, piše: on piše i to što piše čini da namera za pisanjem iščezne u njemu… Bez značaja je što nam on kaže: … Ja sam se uvek ponašao kao neka svinja…! Nema ljudskog zakona koji nije potonuo u ravnodušnost, koji bi hteo da bude isključiv, – koji to nije, ali, na svu tu ćopavu ravnodušnost, nesavršenu, kako da čovek na kraju krajeva ne bude ravnodušan? Ako pisac neveran odluci da se ponaša kao svinja priznaje da laže i završava svoju knjigu ovim rečima: Onda sam ušao u kuću i napisao, Ponoć je, kiša šiba u okna. Nije bila ponoć. Nije padala kiša, znači da Moloa nije on: Moloa uistinu ne bi priznao ništa, jer ne bi napisao ništa.
Ako jedan pisac piše nagrižen ravnodušnošću prema onom što piše, to će se smatrati za komediju, ali duh koji će tu komediju otkriti, nije li i sam uvučen u komediju – isto toliko varljivu, ali s naivnošću nesvesnosti. Istina ogoljena komedijom ne daje se tako lako dosegnuti, jer pre nego što se ona dosegne, ne samo da bismo morali da se odreknemo svojih komedija, nego zaboravivši sve, ne znajući o tome ništa, da budemo Moloa: nemoćni kreten, koji (on) je samo znao šta će da uradi tek kad je sve bilo gotovo. Mi možemo jedino i sami da krenemo u potragu za Moloa, kao što to čini Žak Moran u drugom delu knjige. Ova ličnost, u neku ruku nepostojeća, čiji uredan karakter i manije sebičnog udovca imaju nečeg očajnog, junak je ovog drugog dela, u kome je Moloa nestao, ali u kome je Moran poslan u potragu za njim. Kao da iznuravajuća pojava iz prvog dela nije dovoljno pretstavila tišinu ovog sveta, nemoćna potraga drugog dela izgleda da odgovara neophodnosti da se svet izda, bez mere, tom nepostojanju, jer je Moloa u odsustvu savršenije nenalažljiv nego prisutan. Ali Moran u potrazi za nedostižnim Moloa, postepeno lišavan svega, sve bogaljastiji i bogaljastiji – na njega je sad red – biće prisiljen, malo-pomalo, na isto odvratno lutanje po šumi kao Moloa.
Tako neizbežno literatura nagriza život ili svet, svodeći na ništa (ali to ništa je užas) ove pokušaje u kojima mi hrabro idemo od jednog do drugog rezultata, od jednog do drugog uspeha. Ovo ne iscrpljuje datu mogućnost literature. I sigurno je da upotreba reči u drugim ciljevima a ne samo korisnim, otvara u suprotnom smislu oblast divota, izazivanja, smelosti bez razloga. Ali obe oblasti – jezivosti i divota – bliže su jedna drugoj nego što mi to pretpostavljamo. Zar bi blagodeti poezije bile prihvatljive za onog koji se okreće od užasa, da li bi pravo očajanje u čemu bilo moglo da bude drukčije od zlatnog trenutka Moloa u rukama policije?
Georges Bataille
(Critique, maj 1951)
